Отмица/3
ПОЈАВА III
(Радоје, одевен као гардијски редов, долази)
РАДОЈЕ (одпасујући сабљу): О, Станојка!
СТАНОЈКА: Ево ме, бато ! (истрчи на сокак).
РАДОЈЕ: Прихвати ми сбљу. Охо, колико си цвећа набрала. Да га не мислиш коме?
СТАНОЈКА: Хоћу да тебе накитим. Зар незнаш да су данас Св. Тројице, и до који час доћи ће краљице и пред нашу кућу да игром и певањем поздраве празник. Чула сам их већ где певају пред Милићевом кућом. Збиља, па ти и незнаш да је ове године Милица краљичица? Ето за то и хоћу да те накитим.
РАДОЈЕ (осмејкујући се): Е, виш ти ње, тетка Анђо, како се она брине за мене! А Бога ти, зар ти баш тако волеш ону Милицу?
СТАНОЈКА: Бог с тобом, бато! А како је не бих волела кад се нас две пазимо у селу, ка сестре. Нити ће она што без мене, ни ја што без ње учинити.
РАДОЈЕ: А шта ћеш радити ако со она уда па оде у друго село?
СТАНА: Неће, Бога ми, она никуда: Вели: или ће за онога кога она воли, или ни за кога. Ето, ономад кад си прошао покрај њеног шљивика...
РАДОЈЕ (меће јој руку на уста): Де, де! Зар невидиш тетку?
СТАНА (отима се): Их, какав је! Све ми цвеће покида. Ала си чудан! (кити га цвећем за прса). Па тетка Анђа зна да Милица тебе воле.
АНЂА: Те још како Радоје. Него похитај де ти што пре са сватовима, јер ти може голубица лако одлетети. А оно знаш, канда се и нашој Станојци не чека; хтела би и она да се удаје.
РАДОЈЕ: Е баш, кад и ти велиш тако, неби згорег било. Ама се плашим да ће нас њени одбити. Није шале, оно је задружна кућа, а ми? Ми, слморани; ни оца ни мајке у кући, осим тебе, тетка Анђо, која си нам све. Оно, Богу хвала, и у нас је доста мала, ама нема раденика; а њихова пуна раденика! Па навалио отац зорли да је уда за Милића Павловог; јер је и Милићева кућа ка њина задружна. (Срдито) Ух! Чисто ми село омрзне кад на тога Милића помислим. Ето, то ти је!
АНЂА: А какав си ми ти то јунак? Ако они нехтедну дати девојку на лепо, а ти се договори са њоме па нека ти ускочи. За десет дана излазиш из иојске, а за двадесет можемо и сватове правити. Та шта је фалило мени што сам моме Филипу ускочила?
СТАНОЈКА: Она те тако воле, а ти се устежеш! И синоћ ме питала, што си се расрдио те са њоме не разговараш, него све ћутиш у колу. Вели, кад би знала да је од истине волеш, нако, ка што воле она тебе, учинила би све како ти наредиш.
РАДОЈЕ: Ама, очију ти, тако ти рече?
СТАНОЈКА: Очију ми Радоје! Ево и јабуку ти послала. (вади из недара јабуку и даје му је). Ето, она је јабуку својим зубима загризла. То су њени зуби. Па ми још каже: „О Станојка: Подај му, среће ти, ал нека је он сам поједе!“
АНЂА: Злато моје, како се то она за мојим Радојем занела! Баш као (Станојка је са прекором погледа). Де, де, не срди се: за тебе и Милоја нећу да кажем.
СТАНОЈКА (да забашури): Ево долазе краљице, брзо у кућу да их дочекамо. (Унесе сабљу у кућу).
АНЂА: Сад се покажи! Да видим може ли, краљев гардиста цуру победити. (Оду обоје у кућу; хор иза бине).
ХОР:
Домаћнне, устај горе,
Устај горе,
Отвор дворе!
Из далека гости ходе
Краљичицу теби воде.
У краљице
Светло лице,
Ко у звезде преходнице;
На челу јој сунце сија,
У очима нојца тија
Она теби поздрав носи
Лепог Љеља
И Пољеља:
Нек те свуда радост прати
Дворе твоје да позлати!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|