Otmica/2
| ◄ POJAVA I | POJAVA II | POJAVA III ► |
POJAVA II
ANĐA (koja je za vreme pesme izašla na doksat, pa se nasloila da sluša): Baš njegovu pesmu pevaš, ha? Da ga ne mamiš, golubice moja?
STANOJKA: Ah. to si ti tetka Anđo! Ja onako tek... nije, da kažeš, zbog njega ja; samo... (zbunjeno čupka cvet).
ANĐA: Ništa, ništa zlato moje! Ta ja znam da ti nemariš za Miloja (vragolasto) a što si tako porumenila?
STANOJKA: Vrućina.
ANĐA (onako isto): Za celo jaka vrućina! Tako je i meni bilo, kad sam bila devojka za udaju. Uvek vrućina kad mi kogod spomene moga Filipa.
STANOJKA: Ala si i ti, tetka Anđo; Sve mo diraš za njega; a nije, Boga mi; ja sam samo tek onako pevala. Berem cveće da brata okitim. Ha, evo i njega. (bere i dalje).
ANĐA: Gle ti nje, pobraće sve cveće; a za Miloja neće ostati ni ružice. (iza bine čuje se pesma).
Pesma:
Kad mi srce tuga svlada,
Da olakšam jadu svom,
Ja ga onda brzo nosim
Na vidanje zlatu mom.
Njene oči vidaju ga,
Tako im js silna moć:
Trepte zrakom, kao sunca,
Bnju mrakom kao noć!
Ah, te oči, crne oči,
Što mi srce mame njoj,
Ko talasi crnog mora
Poplavnše život moj.
|