Отмица/1
ПОЈАВА I
СТАНОЈКА (бере цвеће и сплета га у киту, пева):
Подунуше тихи ветри
ИЗ баштице, са ружице,
Под ружицом мома мила.
Над њом санак шири крила.
Њу ми драги из сна буди,
Међ очи је њене љуби:
„устај, устај, девојчнце,
Хоће сунце да огране.
Твоје лнце да преплане!
Но погледај у висине
Како голуб шири крила
А са њиме ено леће
Голубица, бела, мила.
Е, тако ћеш и ти душо
Оставити дворе своје.
Као гњездо голубица,
И у дворе доћи моје.и
Још овај каранфил, што тако лепо мирише. Гле, гле! па и овај пупољак руже! Како је лепо промолио своју главицу, као да хоће да ми каже: „узбери и мене!“ Хоћу, хоћу, ружо моја! Узабраћу те да тобом накитим мога брата Радоја. На његовим грудима мириши, у пркос онима, који му завиде што се у њега загледала лепа Милица. Само нека он доведе њу у кућу, па ето н мени просилаца. Ето мога драгана, мога Милоја, да ме испроси! И синоћ ми је казао: „видиш, Станојка, оно имаде још девојака у селу; ама као ти, никако! Оно — вели — и оне се могу допасти, ама ти лежиш, ето. овде! Баш овде! (покаже руком на срце и смеје се весело): ха, ха. ха ! Он мене воли! Баш ме воли ! И на прелу, кад се ми, девојке, у вече, искупимо, да предемо, а он ми истргне из руку преслицу па утекне у мрак. Забадава ја њега довикујем: „море Милоје, дај ми преслицу, хоће тетка да се кара!“ — Јок! — вели — дођи ми 'вамо па да ти је дам. И у колу је уза ме. А игра, игра, као вијор; па кад почне да преплиће, све везе. Баш нема наког момка ни на крај света. А добар је! Само ме по мало једи. Али сам му синоћ, за то добро платила! Ударила сам га песницом у леђа да је звекнуло! Ала се, од радости смејао ! Све се тресо. Ах, да ми је да га виднм сад! Али чек, голубс. ако си ту, домамићу ја тебе песмицом! (пева):
Ој встрићу, шири крила
Лагана,
Па одлеги до мог мнлог
Драгана,
Однеси му са срдашца
Вељи јад:
У градини, кажн, да га
Чекам сад.
Ој, ветрићу, кад рашириш
Крила лет'
Однеси му миришљавн
Овај цвет.
Ко што вене цветак овај,
Нека зна,
Тамо њега чекајући
Венем ја.
|