Ожалошћена породица/34
ПОЈАВА V
ДАНИЦА, АГАТОН, СИМКА
АГАТОН (кад спази Даницу, полети и загрли је, исто тако и Симка. Он вади мараму и брише сузе): Драго, драго дете моје!
СИМКА: Слатка моја, рођена моја!
АГАТОН: Боже мој!...(Плаче.) Како су велике божије наредбе!
СИМКА: Гушим се, не умем да говорим, слатко моје дете!
АГАТОН: Кажем ја Симки: Ама, ова ми је девојчица нешто прирасла за срце.
СИМКА: И мени. Ама, чим сам те видела, а мени заиграло нешто овде. Боже мој, што ти је крв рођена!
АГАТОН: Осећао сам ја још од првога дана кад сам те видео! Сећаш се, Симка, кад сам ти казао: Осећам да ми је ово дете нешто блиско?
СИМКА: А знаш шта ја њему кажем, велим му: Као да ми је од срца отпала.
АГАТОН: Господе, господе, велика су дела твоја!
ДАНИЦА (у немогућности је да се одбрани, јер је за све време једно од другога отима и грли): Али, молим вас!
АГАТОН: И баш кажем Симки: 'Ајде да се нађемо детету, па ми смо јој сад најпречи род. Где може она сама да изађе на крај са светом? И ево да ти кажем шта сам већ досад у твоје име учинио: наредио сам свима овима да се селе. Ти би имала невоље са њима, али ја умем и да подвикнем. Почели они мени: те ово, те оно, али ја њима: Јесте ли чули, немојте ви мислити да је ово дете без заштите док сам ту ја! Наређујем вам лепим да се одмах иселите!
ДАНИЦА: И иселиће се?
АГАТОН: Па они не би, али морају. Знају они добро да код мене нема шале. Скупио сам их све овде па им подвикнуо: мирно! а они стали у фронт па све трепћу. А ја онда њима: Хоћете ли лепим? Ако нећете, ја ћу окренути дебљи крај.
ДАНИЦА: Хвала вам!
АГАТОН: Нема ту хвала, то је моја дужност. Још кад сам обишао покојника за време боловања, осетио сам ја да он има нешто да ми повери и све се ломи: хоће ли, неће ли...
ДАНИЦА (заплаче се): Сиромах отац!
СИМКА: Бог да му душу прости!
АГАТОН: Какав честит човек; тешко ће се још један такав родити!
СИМКА: Тешко, бога ми!
АГАТОН: Па кажем ти... ломи се, а читам му из очију; хоће да ми каже: „Агатоне, ја пречег од тебе немам, остављам теби у аманет ово дете!” Није ми казао, али је јасно као дан да је то хтео да ми каже. Па хајд' сад, како да не послушаш и не испуниш покојникову жељу? Где бих ја тебе оставио?
ДАНИЦА: Али...
АГАТОН: Каже мени Симка: „То си, Агатоне, добро урадио што си тако строго наредио да се ови иселе из куће, а хоћемо ли и ми да се селимо?” Ама, како да се иселимо, кажем ја њој, где могу да оставим оно дете само? Рећи ћеш: има тетку, али тетка је тетка, а ја сам ја. Не може тетка трчати код власти, лепити на акта таксене марке, носити се с кирајџијама, свађати се с фамилијом. Не може она то, ми морамо остати у кући. Даница ће се и онако уселити у велику кућу, а ми ћемо у ону малу у дворишту, ону где ти сада станујеш, само да будемо ту, крај тебе да ти се нађемо.
ДАНИЦА: Ја не знам, морала бих о томе говорити с адвокатом.
АГАТОН: С адвокатом? Немамо шта да разговарамо с адвокатом. Уосталом, од данас, кад нам преда имање, он престаје бити наш адвокат.
ДАНИЦА: Па ипак, он се тако лепо понашао према нама, толико се показао пријатељ да ја не желим ништа да учиним пре но што се посаветујем с њим.
АГАТОН (загледа је): Па то овај... ти канда мислиш целога живота да се саветујеш са њим?
СИМКА: А зашто да не? Право да ти кажем, Агатоне, није то баш тако рђава прилика. Млад, вредан, озбиљан.
ДАНИЦА (згранута): Али шта ви то говорите; забога, шта ви то говорите?
АГАТОН (Даници): А право да ти кажем, није ни рђаво имати адвоката у кући. Кад имаш адвоката у фамилији, то ти је као да имаш револвер у кући.
ДАНИЦА (очајно се брани): Али не, забога, бе!
АГАТОН: И мени се, право да ти кажем, од прве тај човек допао.
СИМКА: Како да не? А били би одиста леп пар, особито леп пар!...
ДАНИЦА (очајно): Али ја вас молим, ја вас преклињем не говорите такве ствари!
СИМКА: Па ми, душо...
ДАНИЦА (трпа прсте у уши): Нећу да чујем, нећу ни речи да чујем!
АГАТОН: Само, знаш, да будеш паметна па да ти то мени оставиш. Ја ћу то са њим удесити. Ти ништа да се мешаш, ја ћу то да удесим.
ДАНИЦА: Али, забога, прекините, ја вас молим, прекините! Ко је то казао; ја вам нисам ништа казала; мени није до тога! Мени није до тога! (Побегне.)
СИМКА: Што отера, море, дете?
АГАТОН: Па застидела се, ред је да се застиди. И ти си се некад стидела.
СИМКА: Згодно ти, ово, Агатоне, што се направисмо род.
АГАТОН: Па род смо; истина, ванбрачни род, али шта се то мене тиче. Зашто да ја окрећем главу од девојке кад је наследила толико имање? Боље ми је да сам род с њом него са Проком и Гином.
СИМКА: Па боље, дабоме!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|