Ожалошћена породица/33

ТРЕЋИ ЧИН

ПОЈАВА IV

ПОЈАВА IV

МИЋА, ДАНИЦА

МИЋА (загледа опет у своју цедуљу).
ДАНИЦА (кад спази Мићу, осети се непријатно дирнута).
МИЋА: О, драга рођако, хтео бих... управо у неприлици сам да ли да вам изјавим сажаљење или...
ДАНИЦА: Уздржите се; нису ми потребне никакве изјаве.
МИЋА: Да, најбоље је прећи преко тога. Живот је одиста тако чудан, тако пун изненађења.
ДАНИЦА: Да!
МИЋА: Ја, разуме се, делим са вама жалост као рођак или, ако хоћете право да вам кажем, ми нисмо тако близак род. Седмо колено. О, то је тако далеко да се може сматрати као и да нисмо род.
ДАНИЦА: Утолико боље!
МИЋА: Да, ја налазим да је с једне стране то много боље. И стога, видите, не као рођак, али као човек који вас поштује, који вам је пријатељски наклоњен, ја сам врло забринут вашом усамљеношћу. Вама предстоје толике бриге, а ви сте тако усамљени.
ДАНИЦА: И остаћу усамљена, мени је усамљеност тако пријатна.
МИЋА: Да, до извесног времена, то разумем. Али то не може увек трајати; рецимо, шест месеци, док траје прва жалост. Толико, шест месеци.
ДАНИЦА; Шест година!
МИЋА: Како?!!...
ДАНИЦА: Шест година!
МИЋА: Шест година? Ко ће то жив дочекати?
ДАНИЦА: Шта дочекати?
МИЋА: Па ту, дугу жалост.
ДАНИЦА: Мени неће бити дуга.
МИЋА: Вама, али... И мислите ли ви за све то време трајања жалости да се не удајете?
ДАНИЦА: Свакако не, али не разумем шта се то вас тиче?
МИЋА: Па забога, тиче ме се као рођака.
ДАНИЦА: Рекосте да нисмо род.
МИЋА: Па нисмо, дабоме! Јер... наравно... ја не знам смем ли да будем искрен?
ДАНИЦА: Молим!
МИЋА: Ја бих, видите, желео да поправим извесну некоректност коју сам учинио према вама. Био сам неопрезан или, можда, чак и разуздан и чинио сам вам из весне предлоге на које нисам имао право. Ја вас молим да пређемо преко тога. Ја бих желео ту немилу ствар да поправим тиме што бих вас уверио да ја имам врло озбиљне намере, врло озбиљне намере.
ДАНИЦА (изненађена): Господине, зар ви не увиђате да ја нисам у положају да водим такве разговоре?
МИЋА: Ја сам само желео...
ДАНИЦА: Ако сте одиста желели да поправите своју некоректност и увреду, коју сте ми својим предлозима нанели, ви ћете то најбоље постићи ако узмете свој кофер и иселите се из ове куће.
МИЋА: Како? Да се иселим?
ДАНИЦА: Да!
МИЋА: То је ваша наредба?
ДАНИЦА: То је моја молба.
МИЋА: Испунићу вам је. Ја сам и без те ваше молбе пошао баш овога часа да узмем своје ствари, утолико пре сада. Само, једно бих вас молио: можемо ли и кад можемо наставити овај разговор?
ДАНИЦА: Кроз шест година, кад ме прође жалост.
МИЋА: То значи никада?
ДАНИЦА (слеже раменима).
МИЋА (полазећи): Онда... ако је тако... ја вас молим избришите ме потпуно из списка својих рођака.
ДАНИЦА: Учинићу тако како ви желите!
МИЋА (оде уз степенице).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.