Ožalošćena porodica/34
POJAVA V
DANICA, AGATON, SIMKA
AGATON (kad spazi Danicu, poleti i zagrli je, isto tako i Simka. On vadi maramu i briše suze): Drago, drago dete moje!
SIMKA: Slatka moja, rođena moja!
AGATON: Bože moj!...(Plače.) Kako su velike božije naredbe!
SIMKA: Gušim se, ne umem da govorim, slatko moje dete!
AGATON: Kažem ja Simki: Ama, ova mi je devojčica nešto prirasla za srce.
SIMKA: I meni. Ama, čim sam te videla, a meni zaigralo nešto ovde. Bože moj, što ti je krv rođena!
AGATON: Osećao sam ja još od prvoga dana kad sam te video! Sećaš se, Simka, kad sam ti kazao: Osećam da mi je ovo dete nešto blisko?
SIMKA: A znaš šta ja njemu kažem, velim mu: Kao da mi je od srca otpala.
AGATON: Gospode, gospode, velika su dela tvoja!
DANICA (u nemogućnosti je da se odbrani, jer je za sve vreme jedno od drugoga otima i grli): Ali, molim vas!
AGATON: I baš kažem Simki: 'Ajde da se nađemo detetu, pa mi smo joj sad najpreči rod. Gde može ona sama da izađe na kraj sa svetom? I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele. Ti bi imala nevolje sa njima, ali ja umem i da podviknem. Počeli oni meni: te ovo, te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite dok sam tu ja! Naređujem vam lepim da se odmah iselite!
DANICA: I iseliće se?
AGATON: Pa oni ne bi, ali moraju. Znaju oni dobro da kod mene nema šale. Skupio sam ih sve ovde pa im podviknuo: mirno! a oni stali u front pa sve trepću. A ja onda njima: Hoćete li lepim? Ako nećete, ja ću okrenuti deblji kraj.
DANICA: Hvala vam!
AGATON: Nema tu hvala, to je moja dužnost. Još kad sam obišao pokojnika za vreme bolovanja, osetio sam ja da on ima nešto da mi poveri i sve se lomi: hoće li, neće li...
DANICA (zaplače se): Siromah otac!
SIMKA: Bog da mu dušu prosti!
AGATON: Kakav čestit čovek; teško će se još jedan takav roditi!
SIMKA: Teško, boga mi!
AGATON: Pa kažem ti... lomi se, a čitam mu iz očiju; hoće da mi kaže: „Agatone, ja prečeg od tebe nemam, ostavljam tebi u amanet ovo dete!” Nije mi kazao, ali je jasno kao dan da je to hteo da mi kaže. Pa hajd' sad, kako da ne poslušaš i ne ispuniš pokojnikovu želju? Gde bih ja tebe ostavio?
DANICA: Ali...
AGATON: Kaže meni Simka: „To si, Agatone, dobro uradio što si tako strogo naredio da se ovi isele iz kuće, a hoćemo li i mi da se selimo?” Ama, kako da se iselimo, kažem ja njoj, gde mogu da ostavim ono dete samo? Reći ćeš: ima tetku, ali tetka je tetka, a ja sam ja. Ne može tetka trčati kod vlasti, lepiti na akta taksene marke, nositi se s kirajdžijama, svađati se s familijom. Ne može ona to, mi moramo ostati u kući. Danica će se i onako useliti u veliku kuću, a mi ćemo u onu malu u dvorištu, onu gde ti sada stanuješ, samo da budemo tu, kraj tebe da ti se nađemo.
DANICA: Ja ne znam, morala bih o tome govoriti s advokatom.
AGATON: S advokatom? Nemamo šta da razgovaramo s advokatom. Uostalom, od danas, kad nam preda imanje, on prestaje biti naš advokat.
DANICA: Pa ipak, on se tako lepo ponašao prema nama, toliko se pokazao prijatelj da ja ne želim ništa da učinim pre no što se posavetujem s njim.
AGATON (zagleda je): Pa to ovaj... ti kanda misliš celoga života da se savetuješ sa njim?
SIMKA: A zašto da ne? Pravo da ti kažem, Agatone, nije to baš tako rđava prilika. Mlad, vredan, ozbiljan.
DANICA (zgranuta): Ali šta vi to govorite; zaboga, šta vi to govorite?
AGATON (Danici): A pravo da ti kažem, nije ni rđavo imati advokata u kući. Kad imaš advokata u familiji, to ti je kao da imaš revolver u kući.
DANICA (očajno se brani): Ali ne, zaboga, be!
AGATON: I meni se, pravo da ti kažem, od prve taj čovek dopao.
SIMKA: Kako da ne? A bili bi odista lep par, osobito lep par!...
DANICA (očajno): Ali ja vas molim, ja vas preklinjem ne govorite takve stvari!
SIMKA: Pa mi, dušo...
DANICA (trpa prste u uši): Neću da čujem, neću ni reči da čujem!
AGATON: Samo, znaš, da budeš pametna pa da ti to meni ostaviš. Ja ću to sa njim udesiti. Ti ništa da se mešaš, ja ću to da udesim.
DANICA: Ali, zaboga, prekinite, ja vas molim, prekinite! Ko je to kazao; ja vam nisam ništa kazala; meni nije do toga! Meni nije do toga! (Pobegne.)
SIMKA: Što otera, more, dete?
AGATON: Pa zastidela se, red je da se zastidi. I ti si se nekad stidela.
SIMKA: Zgodno ti, ovo, Agatone, što se napravismo rod.
AGATON: Pa rod smo; istina, vanbračni rod, ali šta se to mene tiče. Zašto da ja okrećem glavu od devojke kad je nasledila toliko imanje? Bolje mi je da sam rod s njom nego sa Prokom i Ginom.
SIMKA: Pa bolje, dabome!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|