Ožalošćena porodica/33

TREĆI ČIN

POJAVA IV

POJAVA IV

MIĆA, DANICA

MIĆA (zagleda opet u svoju cedulju).
DANICA (kad spazi Miću, oseti se neprijatno dirnuta).
MIĆA: O, draga rođako, hteo bih... upravo u neprilici sam da li da vam izjavim sažaljenje ili...
DANICA: Uzdržite se; nisu mi potrebne nikakve izjave.
MIĆA: Da, najbolje je preći preko toga. Život je odista tako čudan, tako pun iznenađenja.
DANICA: Da!
MIĆA: Ja, razume se, delim sa vama žalost kao rođak ili, ako hoćete pravo da vam kažem, mi nismo tako blizak rod. Sedmo koleno. O, to je tako daleko da se može smatrati kao i da nismo rod.
DANICA: Utoliko bolje!
MIĆA: Da, ja nalazim da je s jedne strane to mnogo bolje. I stoga, vidite, ne kao rođak, ali kao čovek koji vas poštuje, koji vam je prijateljski naklonjen, ja sam vrlo zabrinut vašom usamljenošću. Vama predstoje tolike brige, a vi ste tako usamljeni.
DANICA: I ostaću usamljena, meni je usamljenost tako prijatna.
MIĆA: Da, do izvesnog vremena, to razumem. Ali to ne može uvek trajati; recimo, šest meseci, dok traje prva žalost. Toliko, šest meseci.
DANICA; Šest godina!
MIĆA: Kako?!!...
DANICA: Šest godina!
MIĆA: Šest godina? Ko će to živ dočekati?
DANICA: Šta dočekati?
MIĆA: Pa tu, dugu žalost.
DANICA: Meni neće biti duga.
MIĆA: Vama, ali... I mislite li vi za sve to vreme trajanja žalosti da se ne udajete?
DANICA: Svakako ne, ali ne razumem šta se to vas tiče?
MIĆA: Pa zaboga, tiče me se kao rođaka.
DANICA: Rekoste da nismo rod.
MIĆA: Pa nismo, dabome! Jer... naravno... ja ne znam smem li da budem iskren?
DANICA: Molim!
MIĆA: Ja bih, vidite, želeo da popravim izvesnu nekorektnost koju sam učinio prema vama. Bio sam neoprezan ili, možda, čak i razuzdan i činio sam vam iz vesne predloge na koje nisam imao pravo. Ja vas molim da pređemo preko toga. Ja bih želeo tu nemilu stvar da popravim time što bih vas uverio da ja imam vrlo ozbiljne namere, vrlo ozbiljne namere.
DANICA (iznenađena): Gospodine, zar vi ne uviđate da ja nisam u položaju da vodim takve razgovore?
MIĆA: Ja sam samo želeo...
DANICA: Ako ste odista želeli da popravite svoju nekorektnost i uvredu, koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje postići ako uzmete svoj kofer i iselite se iz ove kuće.
MIĆA: Kako? Da se iselim?
DANICA: Da!
MIĆA: To je vaša naredba?
DANICA: To je moja molba.
MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada. Samo, jedno bih vas molio: možemo li i kad možemo nastaviti ovaj razgovor?
DANICA: Kroz šest godina, kad me prođe žalost.
MIĆA: To znači nikada?
DANICA (sleže ramenima).
MIĆA (polazeći): Onda... ako je tako... ja vas molim izbrišite me potpuno iz spiska svojih rođaka.
DANICA: Učiniću tako kako vi želite!
MIĆA (ode uz stepenice).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.