Ожалошћена породица/32
ПОЈАВА III
АГАТОН, ПРЕЂАШЊИ
АГАТОН (долази споља).
СВИ (опкољавају га радознало, управљајући му једновремено питања): Дакле? Јеси ли био? Шта каже?
АГАТОН: Полако само, казаћу вам.
СВИ: Говори брже!
АГАТОН: Дакле, ствар је пропала!
СВИ (разочарано): Шта?!!!...
АГАТОН: Ето, то што вам кажем.
ПРОКА: Ама, пропали смо?
АГАТОН: Пропали, дабоме!
СВИ (тешко разочарани): Ау!!!...
МИЋА: Ама, како то пропали, зашто пропали?
АГАТОН: Не можемо оборити тестамент.
ПРОКА: Ја то не разумем, зашто да не можемо?
АГАТОН: Зато, брате, што је тестамент на закону заснован и зато што постоји наследник који је на закону основан.
САРКА: Ама, зар ванбрачна ћерка па на закону основана?
АГАТОН: Каже адвокат: „Каж'те хвала богу што вам је оставио и то мало легата, јер и то је имао право да вам не остави”.
МИЋА: Добро, нека је и тако, али ја не видим зашто ми не би могли водити парницу?
АГАТОН: Можемо, ко каже да не можемо; можемо и платити адвоката и платити таксе, али, упамти, кад др Стојановић каже да нам ништа не помаже, онда знајте да нам ништа не помаже.
ПРОКА: Право да ти кажем, Агатоне, и мени то некако не иде у главу. Како то фамилија па да немамо право да оборимо тестамент? То не могу да разумем.
АГАТОН: Вели адвокат, нисмо непосредни наследници; кад би се јавио који непосредни наследник, тај би још могао.
ТАНАСИЈЕ: Не знам зашто, кобајаги, ја нисам непосредни наследник.
АГАТОН: Ниси, Танасије, па шта ћу ти ја. Није нико од нас. Ето узми ову Сарку, је л' она непосредна; није, и она је посредна.
САРКА: Шта сам ја?
АГАТОН: Посредна си.
САРКА: Ја те молим, Агатоне, престани једанпут да ми износиш такве ствари. Ја најбоље знам јесам ли посредна или сам непосредна.
АГАТОН: Ама, ти то не разумеш, то је правнички израз.
САРКА: Па кад је правнички, а ти га кажи Симки и Гини и Види, а немој мени да га пришиваш.
ПРОКА: Па добро, Агатоне, је ли адвокат прочитао препис тестамента?
АГАТОН: Јесте, реч по реч.
ПРОКА: Па зар не нађе макар једну реч за коју би могао да се закачи?
АГАТОН: Не, него вели: „Дижите руке!”
ПРОКА: Ух, побогу, људи, баш нас покојник посече, просто нас посече!
ТАНАСИЈЕ: Мене и посече и сахрани. Можете, ако хоћете, сад доћи мени на парастос.
ВИДА: Ето ти, Агатоне, што ти нама причаш како је покојник био добар и племенит човек.
АГАТОН: Па оно сам говорио кад сам се надао, као и ви.
ТРИФУН: Море, какав поштен, знам ја добро његово поштење.
ТАНАСИЈЕ: Био је то, браћо моја и сестре моје, један обичан зеленаш. Замислите, од мене је наплаћивао камату.
АГАТОН: Море, од тебе – ништа; ако је и узео, није ти узео више од двадесет од сто, али другима је кожу драо, живима је кожу драо.
ТАНАСИЈЕ: И отимао је и закидао сиротињи.
ПРОКА: Нема тога који од њега није пропиштао.
ВИДА: Боме, тај није имао срца.
ГИНА: Ни срца ни душе.
ТРИФУН: Искрено говорећи, покојник је био права лопужа.
АГАТОН: Лопужа, дабоме, лопужа, бог нек му душу прости! Знам кад од онога грешнога Симе Јовановића наплати двапут меницу. Кука онај и преклиње, нија шала 22.000 динара. И платио човек, али му овај није вратио стару меницу па је извукао и наново тражи. Плаче човек, куне се, чупа косу, грува се у груди, али покојник ни да чује; вели му: плати!
ТАНАСИЈЕ: Знам, дођем код њега, као код рођака и као код човека, па му велим: немам, а он као разбојник дрекне: плати!
МИЋА: Молим вас, кад је он мене био кадар да одбије. Једанпут тако затребало ми је три-четири хиљаде динара. И замислите, он мени каже: не дам!
ТАНАСИЈЕ: А ми још запели јуче да га у сав глас хвалимо.
ПРОКА: Па знаш како је: друкче је било јуче, а друкче данас.
ТАНАСИЈЕ: Не видим зашто: покојник какав је био јуче такав је и данас.
ПРОКА: Јесте, не кажем да није, ал' јуче смо ми били друкчи!
ТРИФУН: Да ми је само знати на основу чега смо се надали, кад смо сви знали да је покојник прави поганац. Нисмо ничему ни требали да се надамо.
ТАНАСИЈЕ: Ја браћо, тврдим да је он нас опљачкао.
ТРИФУН: Ако вас је и опљачкао, он вас је бар за живота опљачкао, али мене је опљачкао после смрти. Онако мртав из гроба опљачкао ме је. Оставио ми као легат 3.000 динара и није га мрзело да у тестамент напише: „моме рођаку Трифуну Спасићу 3.000 динара коју је суму он већ примио по признаници од 14. фебруара прошле године.” Замолио сам га као човека да ми позајми 3.000 динара и он ми сад то дуговање оставља као наследство.
ВИДА: Ал' реците ви мени, молим вас, како тога човека није било срамота да јавно призна да има ванбрачну ћерку, па то је да се човек на мртвога згади.
САРКА: А, што се тога тиче, он није имао образа, и, ако ћемо искрено да говоримо, покојник је, бог нека му душу прости, у том погледу био права свиња.
СИМКА: Ију, Сарка!
САРКА: Јесте, јесте! Ето, нисам то хтела никад да вам говорим, али кад сам остала удовица од првога мужа, насртао је на мене. И ја му кажем: Како можеш, пријатељМато, тако што и помислити кад смо род? – а знаш шта он каже? Вели: „Ама, какав род, ти си мени девета рупа на свирали!” Замислите, безобразник један, он мени да каже да сам девета рупа.
МИЋА: Одиста, то је увреда!
ПРОКА: Овако красну фамилију да опљачка за љубав једног ванбрачног детета.
ГИНА: То му никад нећемо опростити!
САРКА: Па добро, пријатељ-Агатоне, зар наши закони признају ванбрачну децу? Ја знам да су ванбрачна деца онако нешто узгредно... онако, како да кажем... као кад је човеку пробушен џеп па уз пут испадне пара. Није да кажеш да је он хтео да остави пару на путу, него пробушен му џеп па испало.
АГАТОН: У старо, срећно време ванбрачна су деца сматрана као незаконита.
САРКА: Па зар су сад законита, побогу, брате?
АГАТОН: Нису, ал' се сад некако друкче сматрају. Био код мене један млад писар, тек свршио школу, па нашло се за плотом једно жгепче, подметнула га мајка. И знаш шта тај писар каже за то ванбрачно жгепче; вели: и то је члан друштва?!
ГИНА: Ију, а ког друштва?
АГАТОН: Шта знам ја?
САРКА: Па ваљда није певачког друштва?
АГАТОН: Није певачког, него, ето, они тако кажу: и он је члан друштва.
САРКА: Па то онда и ова Матина?
АГАТОН: И она је члан друштва!
САРКА (крсти се): Буди-бог-с-нама!
ВИДА: Па је л' ми сад ову девојку треба да сматрамо као своју рођаку?
СИМКА: Ију, зар ванбрачно дете па род?!
ПРОКА: Она је срамота за нашу фамилију.
ГИНА: Требало би сви да је презиремо.
ВИДА: Што се мене тиче, ја ћу окренути главу кад је сретнем.
АГАТОН: А што се мене тиче, ја ћу пљунути кад је сретнем и, ево, дајем вам реч да ћу је у име целе фамилије пљунути.
МИЋА: Ал' опет, кад се човек зрело размисли није она крива.
САРКА: Како да није крива, кад је ванбрачна? Она, да је нека честита, била би законито дете.
ГИНА: Сасвим!
АГАТОН: Ми као породица позвани смо да бар пред светом узмемо у заштиту свој углед у своју част, и ја предлажем да донесемо једну резолуцију којом ћемо се оградити од те девојке.
САРКА: Зашто ми да се оградимо, нисмо ми ванбрачни, нек се она огради.
АГАТОН: Не разумеш ти то, Сарка, нећемо се ми плотом оградити од ње, него ћемо је се одрећи.
САРКА: Е, то је друго!
АГАТОН: Објавићемо да је не сматрамо за род, да је се одричемо и презиремо је.
СВИ: Тако је! Пристајемо!
АГАТОН: И још да дамо овде поштену реч да ће свако од нас окренути главу кад је сретне.
СВИ: Тако је, пристајемо!
АГАТОН: И зато ја предлажем да се, у име протеста, одмах овог часа иселимо из куће.
САРКА: Ух, баш ме жао моје собе!
АГАТОН: Нећеш ваљда да дочекаш она да нас избацује, она?
ГИНА: Ију, зар би и то могло бити?
АГАТОН: Па, наследница је, има право.
ВИДА: Еј, тешко нама шта смо дочекали!
ПРОКА: 'Ајдемо, Гино! Нећу ваљда да чекам да ме таква једна незаконита женска избацује.
ГИНА: 'Ајде да скупимо ствари. (Полазећи за Проком.) Па одсад, кад ти који рођак умре, а ти се најпре добро распитај шта ти је оставио, па ме онда терај да плачем, а не овако, исплаках се бамбадава. (Оде за Проком у собу.)
ТРИФУН: Ја немам богзна колико ствари, тек 'ајде да их покупим (Полазећи уз степенице.) Оно што сам био дужан покојнику, поштено сам му платио, па одсад, кад ме види на парастосу, нека он мени упали свећу, а не ја њему. (Оде.)
ВИДА (Танасију): Па и ми ћемо ваљда?
ТАНАСИЈЕ: И ми, дабоме, само нешто се ја као домишљам.
АГАТОН: А шта?
ТАНАСИЈЕ: Кажи ти мени, Агатоне, има ли доказа да је то његово ванбрачно дете?
АГАТОН: Знаш како је, Танасије, код тих ствари доказ је дете. Ванбрачно дете је само по себи корпус деликти.
ТАНАСИЈЕ: Корпус деликти?
АГАТОН: Јесте!
ТАНАСИЈЕ: И мене један такав корпус деликти да избаци из куће?
АГАТОН: Може!
ПРОКА (обраћајући се слици): Пфуј, Мато, срам те било!
ВИДА: 'Ајде, бога ти, да не гледамо бар очима ово чудо!
ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.)
САРКА: А да ме пита човек шта ја чекам? Нећу ваљда седети овде да гледам у покојникову слику.
АГАТОН: Право кажеш, Сарка, треба да се растуримо сви.
САРКА: Одох ја да покупим свој прњице. (Оде у собу.)
АГАТОН: А шта ти, младићу, то рачунаш?
МИЋА (који је издвојено седео и нешто бележио на једној хартијици): Баш нешто да вас упитам, пријатељ-Агатоне? Мени све изгледа да ја баш нисам тако близак род са покојником?
АГАТОН: Па и ниси.
МИЋА (показује цедуљу): Ево, баш нешто рачунам, па излази да сам му седмо колено.
АГАТОН: Што каже Сарка, девета рупа.
МИЋА: Е, па онда, ја бих могао да узмем ову девојку за жену?
СИМКА: Ију, зар ову ванбрачну?
МИЋА: Па кад би се удала, она би била брачна.
АГАТОН: Па је л' малопре донесмо резолуцију да је пљунемо?
МИЋА: Па ви који сте жењени можете остати при тој резолуцији, али ја...право да вам кажем, мислим се нешто: зашто би толико имање отишло туђину у руке? Зар није боље да остане у фамилији?
АГАТОН: Боље је, дабоме, и било би врло корисно кад би то имање некако прешло у твоје руке.
МИЋА: А после, право да вам кажем, ја морам да се оженим, јер од чега ћу иначе да живим?
АГАТОН: Право кажеш! Па добро, је л' ти то само тако планираш, или си већ нешто удесио са девојком?
МИЋА: Нисам удесио, све ми изгледа да ме та девојка нешто попреко гледа?
АГАТОН: Па гледај и ти њу попреко.
МИЋА: Е, да сам ја наследио, гледао бих је, ал' овако...
СИМКА: Па ти си се вазда вртио око ње?
МИЋА: Вртио сам се, ал' нисам ни слутио да ће она бити наследница; да сам то слутио, друкчије бих ја, овако ми изгледа да нећу успети...
АГАТОН: Ради шта знаш и умеш, немој ме питати, јер нас се та девојка не тиче.
МИЋА: А ја сам мислио да вас замолим да ми некако помогнете.
АГАТОН: Ја? Шта могу ја да ти помогнем?
МИЋА: Кад би хтели, ви би могли да обрлатите девојку.
СИМКА: Ето ти сад, откуд Агатон да обрлати девојку? Ко је то теби, бога ти, пријатељ-Мићо, рекао да је Агатон кадар да обрлати девојку?
АГАТОН: Прво и прво, драги мој младићу, ја ту девојку презирем, јер смо такву резолуцију донели; и ја не желим с том девојком ни да се сретнем, а камоли да разговарам. А друго, брате, откуд ја знам да обрлаћавам девојке?
МИЋА: Па не мислим ја тако, али били сте срески начелник, па рекох, вешти сте да се у свакој ситуацији снађете и да људе обрлатите.
АГАТОН: Друго је то, мој брајко, обрлатити онога што је у опозицији да пређе у владину странку. За то сам вешт, то је истина, ал' то је друго. Затвори човек дућан на време, а ти га казниш што је прековремено држао отворен; позовеш га на неко саслушање, напишеш позив, али му га и не пошаљеш, и онда, разуме се, не дође и ти га казниш за недолазак на позив; рекне у кафани: „О господе боже!” а ти га казниш за јавно псовање бога и богохуљење; рекне: „Тешка времена, боме, ето не могу крај с крајем да саставим”, а ти га казниш за преношење узнемиравајућих гласова; пљуне пред вратима своје радње, а ти га казниш за прављење ђубрета на јавном месту. И тако из дана у дан, док му не досади па дође и зацвили: аман! Тад му даш парче хартије па он лепо напише: „До данас сам припадао тој и тој партији, а од данас...” и човек да'не душом. Ето, тако сам ја обрлаћавао, али не могу тако њу, ову девојку. Не тек да је казним што је пљунула или што је прековремено држала отворен дућан.
СИМКА: Знаш шта, пријатељ-Мићо, ја ћу теби да кажем нешто. Припитај ти прија-Сарку, биће да она најбоље зна како се обрлаћавају мушкарци и жене.
АГАТОН: Ето, то ти сасвим паметно каже Симка. Припитај Сарку, нико ти боље то неће рећи од ње. А нас остави, не можемо ми разговарати с девојком коју презиремо. 'Ајде, Симка, да се ми спремимо па да што пре идемо из ове нечисте куће. (Оде у своју собу.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|