Нечиста крв/Глава осамнаеста

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Осамнаеста глава

Софка, склоњена у ону комшијску кућу преко баште, седела је у малој собици на кревету до прозора, да би могла отуда, кроз баште, све овамо видети. Око ње, по поду, била су поређана деца, мала, још на сиси, коју матере нису могле, због честог дојења, код својих кућа оставити, већ су сва била овде покупљена и увијена у пелене, да би, тако одвојена, удаљена од свадбене ларме и вреве, могла мирно да спавају. Зато је Софка, знајући да ће у тој соби бити најмирнија, јер због те деце неће смети као по другим собама сваки час и ма ко улазити и излазити, и дошла овамо. Само је Магди казала да ће овде бити.

И заиста, као да се дуго одмарала и спавала, дремуцкајући наслоњене главе на руку уз прозор, слушајући тихо дисање дечје, удишући онај мирис којим је била соба испуњена из њиних, још млечних плућа и уста, из њиних стиснутих и уз образе наслоњених ручица, ознојених главица са ретком косицом и још меким темењачама. И све је то око Софке мирисало некако слатко опијајући, као на прву траву, прву пролећну влагу. И чисто јој тешко падао тај млечни дечји задах око ње, а још теже она хука и врева из њихне куће. Чисто јој дође да и одавде бежи. У том уђе Магда, шушкајући полако, мислећи да Софка увелико спава. И Софка, само да јој није било сада тако тешко, оћутала би, начинила би се да спава, али није могла, већ јој се јави:

— Шта је, Магдо?

Мора да јој је у гласу било нешто толико тужно када се Магда чисто пренерази и поче око ње уплашено да облеће.

— Па зар, Софкице, ти не спаваш и не одмараш се? А ја мислила...

— Не...

— Ао! Па ти ниси ни јела, мори, ништа — пљесну се Магда, досетивши се да због глади можда Софка не може да заспи, јер се сети да она, од како је дошла с купања па ево чак ни до сада, ништа није јела.

— Па хоћеш да ти донесем? Да идем и донесем штогод?

— Нећу! Не! — врати је Софка.

— А да пијеш нешто? Узми, мезети макар штогод? Узми, прво једи нешто, па онда пиј...

— Нећу, нећу да једем! — одсечно, чисто гадећи се при помисли на јело, одби је Софка.

— Па онда да донесем да пијеш нешто?

И оде натраг, али сетно, замишљено, јер по том Софкином одбијању јела значило је да хоће да пије не вина него ракију. И по томе је Магда видела колико мора да је Софки тешко кад ето хоће да пије ракију, коју дотле није тражила.

Магда се брзо врати и донесе. Али да се не би познало, нити ико могао да помисли да је то ракија, насула је у тестиче од воде, у чије грло, да би што више изгледало да је вода, била је утурила лишће. Софка натеже тестиче. Са набраним обрвама, мрдајући устима, стресе се од ракије, која ју је пекла; али, решена, са поуздањем, поче пити и осећати како је по грудима пали, жеже.

И гле, како јој одмах би друкчије, као некако лакше. Песница руке, подбочене о колено, поче постајати чвршћа. Цела јој се снага поче кретати. Поче осећати испод себе како јој постеља, кревет, бива врео, чисто не може да седи, а у прсима срце јој јако и слободно бије... Понова натеже тестиче и опет се не покаја, јер још јаче осети снаге и врелине. Кроз ноздрве јој допире ноћни хладан ваздух. Башта поче да јој се нија, ноћ све лепша, одређенија, као и она свирка, песма:

— Хаџи Гајка, мори, хаџи Гајка девојку удава,

Ем је дава, мори, ем је дава, ем је не удава!

И Софка осети да већ наступа и долази оно када ни она више не може остати овде, овако мирна и усамљена. И стога, све више пијући ракију, поче се спремати и за то. Једино што јој глава заносила и очи јој гореле. А то, мислила је, све је због страха. Бојала се, када већ почну младожењини гости долазити, а она ће морати да иде тамо и дочекује их, па пошто ће је сви весело, раздрагано, гледати, ишчекујући да виде каква је она, те, ако је и она весела, срећна, да се и они још више веселе, више пију, певају; бојала се да она тада баш не поклекне, не покаже се довољно срећна, весела.

И заиста не посрну, показа се како треба. Око поноћи, када Магда као без душе дотрча к њој и јави:

— Иду младожењини! — она се одмах диже, и пође са Магдом.

И идући преко баште чула је како отуд трчећи и јурећи сви вичу:

— Пријатељи иду!

И ма да је било осветљено, ипак су сви носили свеће и јурили капији, да још боље осветле улаз. И заиста су то били они, „пријатељи“ и долазили овамо у походу! Чула се час зурла, час ћемане, и варошка, и сељачка свирка.

Ускоро се поче да познаје у среди њих Марко, свекар. Испред њега момци на моткама носе фењере, те се види како око њега иду његови, већином све сељаци. И сви се тискају око њега. А он у среди, са заогрнутом колијом, заваљеном шубаром, разгрнута врата и прсију, те му се бели нова, свилена, са чипкама кошуља, сигурно Софкин дар. Није могао чекати, него, да покаже колико му је Софка мила и драга, одмах навукао ту кошуљу.

— Пријатељи моји! — чује се како виче окрећући се око себе. — Нека ме чују! — наређује свирачима, да јаче, више свирају. Настаде руковање, љубљење. Сељаци све око Марка и један уз другога, као плашећи се оволике куће, осветљене, пуне света и то варошкога „големашкога“ света. Једино се он, Марко, не буни. Сав радостан, чује се како рукујући се виче:

— Јесте ради гостима, пријатељи?!

— Како да не, како да не? — заглушује га са свију страна.

Долазе до степеница. Он застаде гледајући горе, где га пријатељ, ефенди Мита, гологлав, једва држећи се, опкољен хаџијама и женама, чека — и поче да виче:

— Где је моја Софка?

— Ево ме, тато! — дотрча Софка до њега и | пољуби га у руку. Он као да осети како Софкин пољубац запахује на купање, и, сав срећан, остаде држећи руку на њеној глави, коси. Софка, осећајући врелину и тежину његове руке по својој коси, поче да се угиба, док је он другом руком завлачио у онај дубок џеп и отуда понова читаву прегршт новца почео да јој даје. И Софку већ стид од толиких дарова и чисто поче да се и нећка:

— Доста, тато!

— Све ће теби тата!

И са њом поче да се пење, пустивши да га она води. Тобож он не зна пут, не зна степенице, па не би знао куда да се упути. На то сви запљескаше:

— Тако, свекре, тако, тако!

Софка га поче водити. Прво она коракне, на горњу степеницу стане, па онда се окрену к њему држећи га за руку, стоји и чека, док и он то исто учини, а осећа како све више у ознојеној јој руци прсти његове руке дрхте и чисто је гребу, сигурно због сада поткресаних ноката. Он, гледајући у њу како га са пажњом, милошћу наочиглед свију води, држи за руку, од среће чисто се заноси. Да ли да је још дарује? И понова почиње руком око џепа, али она то не да, већ кришом, лицем, очима даје му знак да то не чини. Он због тога, због те њене интимности, још је срећнији, Не зна шта ће. Окреће се своме грнетару, који га у корак прати, и грца, муца:

— Алиле, де, синко!

Алил, полуциганин, у белим чакширама, са чалмом, дугачка носа, просед али висок, дугих руку, | дугих лактова, почне да извија и трепти грнетом. И пратећи их свирком, заједно се и он за њима пење.

Горе их дочекују. Ефенди Мита са свима се љуби. Али Маркови сељаци још никако да се ослободе, никако да се одвоје сасвим од њега и да подаље поседају на изнесене столице и јастуке. Већ се сви збили у гомилу, и сви око њега, Марка, свог „бате“. А Софкини опет, ради њих, да би пред њима показали колико они воле и цене свога новог пријатеља, тог њиховог „бату“, сви су се утркивали у служењу, облетању око Марка. Тодора га је једнако служила, својом руком додавала чаше, мезе. Морао да јој допусти да му сама она скине колију. Почеше већ и да је пецкају.

— А, Тодора, бабо, бабо, много ти око новога пријатеља!

Марко, седећи на столици, у челу, са руком на коленима, гологлав, уздрхталог грла и уста, није знао коме више да се захвали. Да ли Тодори, прији, која једнако око њега облеће и чија га топлина и јара из њених још здравих крупних прсију чисто у чело удара, или Софки, својој, ако да Бог сутра, снаји, која га једнако двори, клечећи му уз колено, прави му цигаре и, палећи их, сама му их меће у уста; да ли опет своме Алилу грнетару који, клечећи подаље од њега, извија и свира као никада дотле. И Марко, не могући више издржати, а не знајући шта ће од радости и среће, скочи и, са рукама позади, приђе Алилу:

— Алиле, бре, земља да игра, тако да свираш! Алил, чисто као увређен, одговори:

— Газда Марко, свирка моја, образ мој!

И клечећи још више се саже. Поникну грнетом додирујући њиме под, тако да као испод земље поче да се разлева свирка, чувено „тешко оро“.

— Тодора, Тодора! — повикаше сви.

И на изненађење свих — јер су знали да, ма колико наваљивали, мучно ће она пристати, особито пред мужем и осталима, старијим, да игра и то баш сад, и то чувено „тешко оро“ — она одмах поче, и то као никада дотле, тако слободно, раздрагано. Сви почеше да пљескају, старци да се изваљују, да би је што боље видели. Ефенди Мита, изван себе, поче у двориште да баца чаше, просипа вино.