Нечиста крв/Глава седамнаеста

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Седамнаеста глава

У саму ноћ дође кући и ефенди Мита, обријан и очешљан. И, као што је ред, обичај, тако је и он доцкан дошао, када је био сигуран да су до тада жене овамо већ биле све посвршавале што треба: и оно купање Софкино у амаму, слагање дарова њених по доксату, дочекивање свирача, играње првога ора, просипање шећера. И онда после тога зна се долази „његово“, тј. дедина дужност, да сада | када почну мушки гости долазити, он сам их дочекује.

И зато, када дође, пошто прегледа кујну, богато обдари ашчику, Цигане, а највише баба-Симку, повуче се горе. Жене одахнуше. Знало се да више неће силазити, већ ће, ако му што треба, одозго наређивати. Он се изгуби горе у осветљеним собама. Сигурно је прегледао постављене велике, округле софре. И ма да су тада већ били у моди астали, ипак је наредио да се, по старински, поставе софре, јер је знао да их нико, сем њих, нема такве широке и велике, нико онако, за тридесеторо, дугачке, једноставне пешкире преко колена, нити ико има онакве и за онолико свећа златне и сребрне чираке.

После се чу како одозго викну:

— Магдо!

Као увек, тако и сада није звао непосредно: „ти, Магдо, Тодоро“, јер би то био за њега као неки посао, понижење, већ тако у опште само име спомене, па онда нека други, који чују, зову тога кога он тражи.

Магда узлете. Чу се како јој заповеда: да ону софру у челу још јаче повуче, око ње више јастука наређа, да не би из оне друге собе пиркало и ко назебао. А по томе се већ сигурно знало да ће он ту седети и да за себе тако и уређује. После нареди да се свеће у чирацима боле разреде, боље наместе; горе, на доксату испред врата, да се изнесе и обеси још неколико фењера, да би степенице биле боље осветљене; да се после тамо, уза зид доксата, донесу клупе и астал, за којим ће сви- | рачи седети. А за њега да се донесе троножна столица, са малим, од саме вуне растресеним јастуком, на коме ће он сада, горе, уврх степеница, морати да седи дочекујући госте. И у исто време да му се донесе она његова ракија, коју је још од јутрос наредио да се хлади, и много дувана, и то прављених цигара, јер неће имати када да их савија, а мораће да пуши много, брзо. И прво то за њега што треба да се донесе, па тек онда да се ради ово друго шта је наредио.

После се виде како он тамо седе, и то не онако како је хтео, него како је знао да треба сада, на свадби, седети. Седе, да га светлост од фењера у лице запљускује, те да се, онако наслоњен раменом и лактом о перваз доксата, види цео, да се види и она његова уздигнута рука са запаљеном цигаром међу прстима, а сва разголићена услед заврнутих рукава, и испод ње наниже по первазу доксата поређан дуван, ракија и мезе...

Мислио је о себи: како ће сада морати силом да пије, да би се брзо опио, те могао да чини оно што мора, као сваки отац. А како му све то тешко пада! Како би он све то оставио, бацио, и запрепашћујући све, као што то њему и доликује, отишао, далеко, далеко, далеко... Јер на шта лагати? На шта све ово? На шта да он дочекује госте, љуби се са њима, када њега не весели ништа ни ти гости, родбина, ни то јело, пиће, седење са њима, весеље, певање и тобож радовање?! Али се морало. Није се имало куда. И зато сада он, да би могао да лаже, да се претвара, морао је ту ракију испред себе, испод руке, све више да испија и цигару за цигаром да | пуши и баца. Сваки час устаје са столице, опет седа, скршта ноге. Свираче још није хтео звати к себи горе, јер би му били у близини и заударали би му оном својом неопраношћу и масноћом циганском, зато нареди да одоздо из дворишта свирају.

Свирачи, знајући ко је он, издвојише се само они који су сигурно знали свирати. И почеше, и то не обичну песму, већ песму њихове куће, која се увек певала када се ко од њих удавао и женио:


Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава,

Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!


И како му раздрагано дођоше као нека утеха речи и та песма о њиној кући! Да, заиста, нико се од њих није женио ни удавао друкчије до овако! И сам он, кад се венчавао, венчавао се више онако, не истински, не ради себе, већ другога: оца, куће, света ради... Па ето и сада, он, своју Софку — зар је удаје од свег срца? — него што мора!...

И зато му сада долазе тако тачне, тако тужне речи те њихове песме, коју су Цигани одоздо једнако понављали.


Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава,

Ем је дава, ем је дава, ем је не удава!


Баци им динар и викну доле ка кујни:

— Жене, ракију за чалгиџије!

Свирачи, зарадовани не толико његовим бакшишом колико што су га песмом задовољили — а знало се како је њему тешко угодити — још јаче и слободније почеше. И саме жене одахнуше видећи га расположеног. Јер због њега до тада нису смеле да се појаве. И која би баш морала послом поред њега да прође, пролазила би, али избегавајући — га, да можда не опази на њој нешто: како је или необучена, или неповезана како треба, и почне је грдити. А тада, видећи како се он расположио, части свираче, ослободише се и оне. А и он као да је знао за то. Стога је намерно тако и радио. Више се правио да је весео него што је у ствари био, да би доле жене биле слободније. Зато је више пио и наређивао свирачима шта да свирају, И то не оне песме, које су биле лично његове, него ове, свакидашње за које је знао да их сви остали воле. Чак поче одозго са свирачима да разговара, наравно турски. Поче поједине да распознаје. Опази и познаде старога Мусу, који, на његово изненађење, ето још је жив, и са својом шупељком међ рукама и погнутом главом, увијеном старим прљавим женским шаловима, да му не би озебле очи, на које је једва гледао, седи прекрштених ногу, и то у крају, позади свију. А њега увек собом воде, не да им помаже у свирци, него да, држећи тако своју шупељку испред себе, пред светом изгледа како и он свира, те да би после имао и он права на јело и пиће.

— Муса, јеси ти, Муса? — чуше Цигани како га одозго поче ословљавати ефенди Мита.

Они, радосни што их због њега не грди, почеше онога мувати, да се што пре освести, устане, одазове. Овај, кад се освести, ђипи унезверено.

— Ја, газда, ја...

— Можеш ли? — доброћудно га поче питати ефенди Мита. — Како си? Имаш ли ракије?

Стакло са ракијом, које су до тада његову од њега крили, једва му давали по коју чашу, сад му цело утрапише у руке.

— Имам, имам, газда! — тресући рукама поче показивати стакло.

— Е добро, пиј! Па када нестане, тражи још

Свирачи, срећни, наставише сасвим слободно и лепше да свирају. Поче се осећати она слобода, која је тако нужна за весеља и свадбе. А да би то још више било, ефенди Мита реши се још више да се спусти, да сасвим сиђе и помеша се са свима њима. И то све не ради себе, већ ради њих, да би они били веселији. А напослетку и треба, пошто ће ово бити његово прво и последње весеље са њима. Па онда нека буде потпуно, цело! Зато поче одозго да силази, а, највише услед доста попијене ракије, да одлази у кујну и тамо са женама да се разговара. И да би се оне још више ослободиле, и сасвим отпао са њега онај углед, поштовање а с тим и страх, удари и у мало масније изразе и задиркивања. Тако је и са девојкама чинио. Девојке опет, које су пре од њега чисто бежале и дрхтале од страха пред њим, после његових тих несланих речи и шала сасвим ослободивши се, постадоше још несташније и раскалашније.

Све се ослободи и појури. Све, особито девојке, које су тако жудне биле весеља и ора, ослободивши га се, као да га и нема, тако су поред њега истрчавале, витлале се, не бојећи се више ни једна да ли јој се нису случајно шалваре смакле и бедра, половине јој се виде више него што треба, и да јој није јелек и минтан сасвим закопчан. Чак и сам он колико је њих, кад би прошле поред њега, заустављао. И срећан што га се не боје, не страхују, обгрљавао би по коју око стаса и метао јој руку на бедра, а особито на једар јој кук. Оне се нису трзале, плашиле, осећајући ту његову лаку руку, са већ спарушканим дланом. Али је за њега то била највећа срећа, а особито када би видео како нека, услед његова све јачег притиска по том њеном чврстом, набијеном, још мушком руком нетакнутом бедру, почиње да се заборавља, почиње да осећа како је та његова, и ако стара, спарушкана рука, ипак мушка, и због тога њој на мах у очи јурне млаз светлости а на уснама јој избије дах и страст, и онда се брзо, голицаво извија од њега и бежи. У том почеше већ и гости да долазе.

Брзо, готово на душак, испуни се цела кућа. Горе мушки и међ њима у челу он, ефенди Мита. Он није могао много да издржи и онако горе, на врху степеница, све да дочекује и са сваким да се здрави и љуби. Само је са првима, па је одмах заједно са њима и он засео за софру. И после једва настаде и вечера, и то вечера одуговлачена, тешка, са свима могућим здравицама, чорбама и зачинима и тек једва у неко доба ако се пређе на само јело, праву вечеру. И као што је ред, све је то праћено свирком и песмом свирача спроћу њих, на доксату, али не свиркама и песмама кратким, бурним, које човека пресецају, раздрагавају и померају са места, већ знаним и нарочитим за те вечере, „за слатко једење“, дугим, тихим, монотоним, које човека умирују, заносе, као успављују, те се може спокојно, са насладом, полако и раскомоћено да једе и пије...