Nečista krv/Glava osamnaesta
| ◄ Glava sedamnaesta | 33. | Glava devetnaesta ► |
Sofka, sklonjena u onu komšijsku kuću preko bašte, sedela je u maloj sobici na krevetu do prozora, da bi mogla otuda, kroz bašte, sve ovamo videti. Oko nje, po podu, bila su poređana deca, mala, još na sisi, koju matere nisu mogle, zbog čestog dojenja, kod svojih kuća ostaviti, već su sva bila ovde pokupljena i uvijena u pelene, da bi, tako odvojena, udaljena od svadbene larme i vreve, mogla mirno da spavaju. Zato je Sofka, znajući da će u toj sobi biti najmirnija, jer zbog te dece neće smeti kao po drugim sobama svaki čas i ma ko ulaziti i izlaziti, i došla ovamo. Samo je Magdi kazala da će ovde biti.
I zaista, kao da se dugo odmarala i spavala, dremuckajući naslonjene glave na ruku uz prozor, slušajući tiho disanje dečje, udišući onaj miris kojim je bila soba ispunjena iz njinih, još mlečnih pluća i usta, iz njinih stisnutih i uz obraze naslonjenih ručica, oznojenih glavica sa retkom kosicom i još mekim temenjačama. I sve je to oko Sofke mirisalo nekako slatko opijajući, kao na prvu travu, prvu prolećnu vlagu. I čisto joj teško padao taj mlečni dečji zadah oko nje, a još teže ona huka i vreva iz njihne kuće. Čisto joj dođe da i odavde beži. U tom uđe Magda, šuškajući polako, misleći da Sofka uveliko spava. I Sofka, samo da joj nije bilo sada tako teško, oćutala bi, načinila bi se da spava, ali nije mogla, već joj se javi:
— Šta je, Magdo?
Mora da joj je u glasu bilo nešto toliko tužno kada se Magda čisto prenerazi i poče oko nje uplašeno da obleće.
— Pa zar, Sofkice, ti ne spavaš i ne odmaraš se? A ja mislila...
— Ne...
— Ao! Pa ti nisi ni jela, mori, ništa — pljesnu se Magda, dosetivši se da zbog gladi možda Sofka ne može da zaspi, jer se seti da ona, od kako je došla s kupanja pa evo čak ni do sada, ništa nije jela.
— Pa hoćeš da ti donesem? Da idem i donesem štogod?
— Neću! Ne! — vrati je Sofka.
— A da piješ nešto? Uzmi, mezeti makar štogod? Uzmi, prvo jedi nešto, pa onda pij...
— Neću, neću da jedem! — odsečno, čisto gadeći se pri pomisli na jelo, odbi je Sofka.
— Pa onda da donesem da piješ nešto?
I ode natrag, ali setno, zamišljeno, jer po tom Sofkinom odbijanju jela značilo je da hoće da pije ne vina nego rakiju. I po tome je Magda videla koliko mora da je Sofki teško kad eto hoće da pije rakiju, koju dotle nije tražila.
Magda se brzo vrati i donese. Ali da se ne bi poznalo, niti iko mogao da pomisli da je to rakija, nasula je u testiče od vode, u čije grlo, da bi što više izgledalo da je voda, bila je uturila lišće. Sofka nateže testiče. Sa nabranim obrvama, mrdajući ustima, strese se od rakije, koja ju je pekla; ali, rešena, sa pouzdanjem, poče piti i osećati kako je po grudima pali, žeže.
I gle, kako joj odmah bi drukčije, kao nekako lakše. Pesnica ruke, podbočene o koleno, poče postajati čvršća. Cela joj se snaga poče kretati. Poče osećati ispod sebe kako joj postelja, krevet, biva vreo, čisto ne može da sedi, a u prsima srce joj jako i slobodno bije... Ponova nateže testiče i opet se ne pokaja, jer još jače oseti snage i vreline. Kroz nozdrve joj dopire noćni hladan vazduh. Bašta poče da joj se nija, noć sve lepša, određenija, kao i ona svirka, pesma:
— Hadži Gajka, mori, hadži Gajka devojku udava,
Em je dava, mori, em je dava, em je ne udava!
I Sofka oseti da već nastupa i dolazi ono kada ni ona više ne može ostati ovde, ovako mirna i usamljena. I stoga, sve više pijući rakiju, poče se spremati i za to. Jedino što joj glava zanosila i oči joj gorele. A to, mislila je, sve je zbog straha. Bojala se, kada već počnu mladoženjini gosti dolaziti, a ona će morati da ide tamo i dočekuje ih, pa pošto će je svi veselo, razdragano, gledati, iščekujući da vide kakva je ona, te, ako je i ona vesela, srećna, da se i oni još više vesele, više piju, pevaju; bojala se da ona tada baš ne poklekne, ne pokaže se dovoljno srećna, vesela.
I zaista ne posrnu, pokaza se kako treba. Oko ponoći, kada Magda kao bez duše dotrča k njoj i javi:
— Idu mladoženjini! — ona se odmah diže, i pođe sa Magdom.
I idući preko bašte čula je kako otud trčeći i jureći svi viču:
— Prijatelji idu!
I ma da je bilo osvetljeno, ipak su svi nosili sveće i jurili kapiji, da još bolje osvetle ulaz. I zaista su to bili oni, „prijatelji“ i dolazili ovamo u pohodu! Čula se čas zurla, čas ćemane, i varoška, i seljačka svirka.
Uskoro se poče da poznaje u sredi njih Marko, svekar. Ispred njega momci na motkama nose fenjere, te se vidi kako oko njega idu njegovi, većinom sve seljaci. I svi se tiskaju oko njega. A on u sredi, sa zaogrnutom kolijom, zavaljenom šubarom, razgrnuta vrata i prsiju, te mu se beli nova, svilena, sa čipkama košulja, sigurno Sofkin dar. Nije mogao čekati, nego, da pokaže koliko mu je Sofka mila i draga, odmah navukao tu košulju.
— Prijatelji moji! — čuje se kako viče okrećući se oko sebe. — Neka me čuju! — naređuje sviračima, da jače, više sviraju. Nastade rukovanje, ljubljenje. Seljaci sve oko Marka i jedan uz drugoga, kao plašeći se ovolike kuće, osvetljene, pune sveta i to varoškoga „golemaškoga“ sveta. Jedino se on, Marko, ne buni. Sav radostan, čuje se kako rukujući se viče:
— Jeste radi gostima, prijatelji?!
— Kako da ne, kako da ne? — zaglušuje ga sa sviju strana.
Dolaze do stepenica. On zastade gledajući gore, gde ga prijatelj, efendi Mita, gologlav, jedva držeći se, opkoljen hadžijama i ženama, čeka — i poče da viče:
— Gde je moja Sofka?
— Evo me, tato! — dotrča Sofka do njega i | poljubi ga u ruku. On kao da oseti kako Sofkin poljubac zapahuje na kupanje, i, sav srećan, ostade držeći ruku na njenoj glavi, kosi. Sofka, osećajući vrelinu i težinu njegove ruke po svojoj kosi, poče da se ugiba, dok je on drugom rukom zavlačio u onaj dubok džep i otuda ponova čitavu pregršt novca počeo da joj daje. I Sofku već stid od tolikih darova i čisto poče da se i nećka:
— Dosta, tato!
— Sve će tebi tata!
I sa njom poče da se penje, pustivši da ga ona vodi. Tobož on ne zna put, ne zna stepenice, pa ne bi znao kuda da se uputi. Na to svi zapljeskaše:
— Tako, svekre, tako, tako!
Sofka ga poče voditi. Prvo ona korakne, na gornju stepenicu stane, pa onda se okrenu k njemu držeći ga za ruku, stoji i čeka, dok i on to isto učini, a oseća kako sve više u oznojenoj joj ruci prsti njegove ruke drhte i čisto je grebu, sigurno zbog sada potkresanih nokata. On, gledajući u nju kako ga sa pažnjom, milošću naočigled sviju vodi, drži za ruku, od sreće čisto se zanosi. Da li da je još daruje? I ponova počinje rukom oko džepa, ali ona to ne da, već krišom, licem, očima daje mu znak da to ne čini. On zbog toga, zbog te njene intimnosti, još je srećniji, Ne zna šta će. Okreće se svome grnetaru, koji ga u korak prati, i grca, muca:
— Alile, de, sinko!
Alil, poluciganin, u belim čakširama, sa čalmom, dugačka nosa, prosed ali visok, dugih ruku, | dugih laktova, počne da izvija i trepti grnetom. I prateći ih svirkom, zajedno se i on za njima penje.
Gore ih dočekuju. Efendi Mita sa svima se ljubi. Ali Markovi seljaci još nikako da se oslobode, nikako da se odvoje sasvim od njega i da podalje posedaju na iznesene stolice i jastuke. Već se svi zbili u gomilu, i svi oko njega, Marka, svog „bate“. A Sofkini opet, radi njih, da bi pred njima pokazali koliko oni vole i cene svoga novog prijatelja, tog njihovog „batu“, svi su se utrkivali u služenju, obletanju oko Marka. Todora ga je jednako služila, svojom rukom dodavala čaše, meze. Morao da joj dopusti da mu sama ona skine koliju. Počeše već i da je peckaju.
— A, Todora, babo, babo, mnogo ti oko novoga prijatelja!
Marko, sedeći na stolici, u čelu, sa rukom na kolenima, gologlav, uzdrhtalog grla i usta, nije znao kome više da se zahvali. Da li Todori, priji, koja jednako oko njega obleće i čija ga toplina i jara iz njenih još zdravih krupnih prsiju čisto u čelo udara, ili Sofki, svojoj, ako da Bog sutra, snaji, koja ga jednako dvori, klečeći mu uz koleno, pravi mu cigare i, paleći ih, sama mu ih meće u usta; da li opet svome Alilu grnetaru koji, klečeći podalje od njega, izvija i svira kao nikada dotle. I Marko, ne mogući više izdržati, a ne znajući šta će od radosti i sreće, skoči i, sa rukama pozadi, priđe Alilu:
— Alile, bre, zemlja da igra, tako da sviraš! Alil, čisto kao uvređen, odgovori:
— Gazda Marko, svirka moja, obraz moj!
I klečeći još više se saže. Poniknu grnetom dodirujući njime pod, tako da kao ispod zemlje poče da se razleva svirka, čuveno „teško oro“.
— Todora, Todora! — povikaše svi.
I na iznenađenje svih — jer su znali da, ma koliko navaljivali, mučno će ona pristati, osobito pred mužem i ostalima, starijim, da igra i to baš sad, i to čuveno „teško oro“ — ona odmah poče, i to kao nikada dotle, tako slobodno, razdragano. Svi počeše da pljeskaju, starci da se izvaljuju, da bi je što bolje videli. Efendi Mita, izvan sebe, poče u dvorište da baca čaše, prosipa vino.