Нечиста крв/Глава деветнаеста

Извор: Викизворник

Нечиста крв
Деветнаеста глава

Сутра сунце затече чочеке преобучене у бела одела и набељене, и то много, утрпано, да би се сакриле боре и умор на лицу од ноћашњице. Двориште је још мирисало на проливано пиће и јело, а особито по праговима и степеницама. У башти од онога јучерањег великог огња једва се подизао и расплињавао оквашен, угашен дим, који је већ мирисао на ђубре.

Доле до кујне, у оној великој соби, Софка је већ спремна и обучена чекала. На њој је била сама свила. Али ни шалваре, ни њена готово гола прса, претрпана низама и дукатима, нису могла од дугачког и густог невестинског вела сасвим јасно да се виде. Једино што се испод тога вела видело како јој бљешти грло, врат и подбрадак са устима. ј Уста јој се никако нису могла да смире. Једнако је гутала пљувачку. Покаткад почела би да осећа како јој и поред свег напрезања и упињања, изненада, одједном заиграју кукови. А није смела да седне, одмори се. Осећала је како јој зној на прсима као грашке избија, ваља се и између дојака, низ ону дубодолину, пада, капље. А ништа није сада са собом смела радити, особито око свога тела, јер је знала да, кад би почела или да намешта косу, разгрће шалваре, да би слободно могла крочити или, кад би та сада ознојена прса почела брисати, да би сваки одмах с подсмехом помислио, како се она ето спрема, дотерује за мужа. Зато је морала сасвим укрућена да стоји и да буде укочена, укипљена. Све што се сад око ње по кући, дворишту догађало, за њу није постојало. Она је једино знала и мислила само на то: каква ће бити кад пође прекорачи праг и појави се пред сватовима и светом. Зато јој и само време брзо прође. Она хука, граја, дочекивање сватова, њихни пуцњи пушака, као неко халакање, топот коња, крцкање самара и, по башти, и од коња и од људи, у тишми рушење ограде, гажење цвећа — отуда ниједна башта после удадбе не може се по две, три године наново подићи и сасвим зазеленети — све се то око ње тако брзо зби. Само се трже пред излазак, када дојурише тетке и стрине, и плачући, праштајући се од ње, почеше је грлити, љубити и китити највише цвећем по коси.

У том уведоше девера: млад, висок и, видело се, нарочито одевен и украшен сељак, а тамо кроз | капију грунуше измешани и младожењини и Софкини свирачи и чочеци са свирком и песмом:

Хаџи Гајка, море, хаџи Гајка девојку удава.

Мати јој последња дотрча, поче да је љуби и јеца:

— Софке, Софкице!

Али Софки су чело и уста већ били хладни, те се она брзо и немо са матером пољуби и пође, изиђе из собе.

Прекорачи праг, али сунце, сјај и граја је запљусну. Вео јој се закачи за праг, и то јој добро дође. Застанувши, мало окренута у страну, са уздигнутом руком као бранећи се од тога сунца, света и граје, чекала је да јој откаче вео, и у том осети како се прибира, снажи. Јер стојећи тако на прагу, знала је да је целом том свету дала времена да је већ овако упола довољно виде, те да се после не пренеражују и зачуђују када се она сва к њима окрене. И то би. Она, и тако полуокренута, чим се појави, чу општи жагор и дах. Особито се чу како његови, свекрови сељаци, изненађени, зарадовани и чисто поносни због те њене толике лепоте, почеше себи а нарочито њему, свекру, своме бати, као да честитају:

— Ах, бато! ах, бато!

Као свакада нису одмах могли да јој откаче тај вео, јер сви су хтели и грабили се.

И тако, застанувши на прагу, она се сасвим прибра, и кад би готова, брзо се окрену и све, и сватове, и околни свет, мирно, јасно и са осмехом погледа и као поздрави климнувши главом. Излазећи на капију осети само како јој лице и косу до- | дирну онај венац од шимшира и другог цвећа, већ осушеног, готово спарушканог од фењера, и то је задахну неким загушљивим мирисом као на тамјан и свеће. Али и од тога се она брзо отресе, јер виде како је испред ње улицом, па чак тамо до цркве, са обе стране било пуно света. Све се капије црнеле, испуњене женама, особито девојкама, које су из свију крајева вароши и махала сишле.

Полако и уморно је ишла. Далеко испред ње играли су и вили се чочеци, праћени, опкољавани гомилом деце. Али Софка је знала како нико не гледа у те чочеке, него сви одмах овамо, право на њу упиру погледе и, пропињући се из далека, труде се да је што боље виде, и да све на њој до ситница запазе. Сви хоће да виде да ли је заиста онако лепа, онако обучена и окићена како се мислило. И зато Софка, поред свега што је знала да не треба да се жури, да треба полако да иде, ипак, и против своје воље, поче да иде брзо, готово је девера она водила а не он њу. А што се више приближавала крају улице, прилазила самој цркви, света, гужве све је више бивало, све се више око ње стешњавало, црнело. Уз то се још звона са цркве почеше мешати са свирком, хуком, те јој поче све теже бивати. А поред ове гужве и тишме испред ње, досађивала јој још и она сватовска хука иза ње. Знала је да то за њом иду њени: тетке, стрине, а иза ових њихни мужеви, сви у дугим чоханим колијама а плитким ципелама, кратких ногавица од чакшира, да би им се око чланака виделе њихне, хаџијске, беле чарапе. И сви они, њени, заједно једно уз друго, да се тиме као одвоје од осталих сватова, особито од свекрових, од оних сељака на коњима. А иза свију иде он, свекар јој. Радосно се он на алату, у новом седлу, испрсује и хоће све испред себе да гледа: и чочеке, и њу, Софку, како се спрам сунца а у облаку од свиле и злата светлуца, а опет не може да се наслуша свирача, који, као последњи, морају око њега да иду, морају силно да свирају и певају, да би могли чак и чочеци тамо испред Софке да их чују и по такту да играју. Одмах уз њега његов верни Алил. Он, онако у чалми, сув, иде с алатом ногу уз ногу свирајући у грнету. Марко, од радости, сваки час му лепи дукате по челу и чалми. Ови њени, хаџије, окрећу се неки злобно, други с подсмехом, гунђају међ собом: „сељак“, „керпич“ али ипак зато сви га гласно питају:

— Свекре, на ћев ли си?

— Како да не, како да не? — чује Софка како им одговара, и сигурно понова Алилу лепи новац.

Испред цркве од просјака, деце и залудна света не може да се приђе. Црква, онако широка на стубовима, са тремом око себе, старим кровом, старим дирецима, нагорелим од многих свећа, патосана оним широким испуцаним плочама и са мрачним, на свод, гвозденим прозорчићима, поређаним до испод самог крова, изгледала је тако хладна, као скамењена. А још мртвија јој дође црква кад уђе у порту, а испред ње потрчаше попови црнећи се и шуштећи у својим мантијама, дугим косама, заударајући оним њихним мирисом на дуван, бурмут и восак.

Али у самој цркви јој би боље. Ваљда што она врева и свирка преста, а она, одведена пред двери, оста сасвим сама. Тада први пут у животу, тако пред дверима, у средини цркве, осети она целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, особито њене високе сводове као чак у небо, са почађавелим тамним сликама, све из Страшнога Суда. Овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се висок иконостас, окићен поређаним кандилима и испуњен иконама. То су биле сигурно оне најважније са највећом моћи исцељења и чудотворства. И докле ју је из иконостаса, рамова од слика и дрвореза чисто гушио мирис на црвоточину, буђу, тамјан и покапане свеће, дотле ју је опет иза ње онај простран под, патосан плочама и са влажном, трулом прашином, хладно обухватао и пунио језом. Сунца, светлости ни од куда није било. Једино из олтара, изнад часне трпезе био је велики округао отвор и кроз њега је силно у сноповима продирала светлост. А изгледало је да је то навлаш тако удешено, да би појање, служење службе овамо што свечаније, што јасније и потресеније бивало. Софка први пут у животу виде јасно испред себе, кроз двери, часну трпезу и ону мртву, тако хладну, тако стару развијену плашчаницу, и око ње поређане путире, крстове, чираке са упаљеним свећама. Иза себе слушала је како се сватови крећу, премештају с ноге на ногу, чекајући а не смејући ни да кашљу, ни да слободно дишу. „Њени“ с једне стране, поређани у столове, а „његови“, свекрови, с друге стране, збијени, и тамо чак до самога улаза. Поче осећати како је боле ноге, особито листови, ваљда од тога немог, укоченог стајања.

У руке јој угураше упаљене кумовске свеће и до ње, тако исто пред двери, такође са упаљеним свећама, доведоше њега, младожењу. Испод очију, кроз крајеве очне, она га поче гледати. После испита сада први пут га виде целог. Исто онако мали, са већ широким прсима и развијеним вилицама и подбратком, али раменима и ручним костима још детињим. Особито му је била сниска, до коже ошишана детиња коса изнад испупчена чела. Ма да је имао најскупље чохане чакшире и свилене појасеве, ипак, видело се да се у њима губи. Ни кукови, ни колена му се не виде. Џепови са колутима гајтана сасвим се изгубили у трбух и у појас, и једва су му вирили. Али испред њих, у олтару, поче већ да се шири тамјан и зачуше се прапорци на кадионици. На доња уска врата до певнице изиђе клисар носећи налоњ и венчане, искићене, сребрне круне. На то се чу жагор сватова, који сигурно нагрнуше тамо око постављеног налоња. И онда одједном и то тако изненада да Софку чисто у чело удари, те јој глава клону, отворише се двери са свештеником у златној одежди, који, чисто уживајући у тој запрепашћености, силно, гласно запева: Миром Господу помолим сја!

И после, када је од двери поведоше натраг са младожењом, она је кроз трепавице само у њега гледала. Само је њега осећала, како јој допире до испод пазуха. И никако није могла колена да му сагледа, тако је он ситно ишао поред ње.

Служио сам прота и сви свештеници и ђакони | па и клисари са гробљанске цркве. Сви су они били ту, јер се већ начуло ко је он, тај њен свекар, газда Марко, и како ће сада сам дукат падати. И зато, да би што више као оправдали тај силан новац што ће од њега добити, није се смело са венчањем брзо свршити. Морала да буде права, истинска служба, без скраћивања. Софка чу како отпочеше њени, поређани тамо у столове, да одговарају на јектенија. То је било њихно, њихне куће и фамилије као право, одличје.

Али овамо око ње свеће су све више гореле, и од њих све је гушћи задах бивао, а сама је она све више окружавана и потискивана од сватова. Особито се пропињали њени: тетке, стрине, које су једнако, не толико у њу, колико у њега, младожењу гледале и пиљиле, добро мотрећи, како га Софка држи за руку, како се мучи да му малу детињу руку задржи у својој. И то држање младожењине руке било је за њу најтеже. Осећала је како његови укочени, уплашени прсти само леже у њеној руци, те она мора јако да их стеже, да би их могла држати. Срећом били су преко њихних руку пребачени дарови, басме и свиле, те се није могло видети њено непрекидно упињање: чим осети како од његових прстију све по један мање и мање остаје у њеној руци, док не остане само један, она онда мора понова целу његову шаку да хвата.

Једини као да се томе досећао свекар Марко, јер га је видела како се он све више и јаче пробија измеђ сватова и издиже се на прсте, да би га она видела и тиме је као охрабрио. Али што се више одужавало венчање, молитве, певање, око њих све загушљивије бивало, младожења се све више умарао. Све му се јаче знојила она рука у њеној. Софка је осећала како све мучније, све теже, једва задржава његову ознојену руку. Одједном учини јој се како не може више, јер му толико клизе прсти из сада и њене већ ознојене руке, да ће још пре свршеног венчања морати да му испусти руку, и раздвоје се. И ето, сад ће се њој десити оно што се ни једној при венчању није догодило: да се све поквари, јер тим раздвајањем руку, падањем сватовских дарова између њих на под, прекида се брачна веза. Осети како јој од страха и ужаса поче црква да се врти.

Не знајући већ шта ће, одједном подиже главу и погледа свекра тако очајнички, да се овај пренерази и занесе од страха. Помисли да је она узалуд себе мучила и гонила, али сада, пред свршетак, када ће да се закључи брачна веза, не може да издржи, хоће да одустане од овакве своје неприлике, оваког мужа, зато га сада тако очајно гледа, молећи за опроштај, што ће га ето обрукати, осрамотити. Али Софка му мимиком одрече да није то чега се боји, већ показа своје раме и испружену руку. Он, сав срећан што није оно, досети се. И Софки он дође тако драг и мио што познаде да ју је разумео, јер виде како он брзо позва црквењака и шану му нешто. Црквењак проти, прота, давши свештеницима знак, одмах отпоче:

Исаије, ликуј!

Софка упијајући нокте у младожењине прсте, да би их одржала у својој руци, издржа у обилажењу око налоња и једва дочека да изиђе из цркве.

Не жалећи што виде како се њени са својим свирачима одвојише и одоше. она чисто одахну, кад поче савијати и силазити другим делом чаршије, ка младожењиној кући. Дакле прође и то што је било најгоре, најтеже за њу, то излагање пред светом у цркви, на доглед, подсмех свих.

И што је још више охрабри, то је што осети како Марко сада иде одмах иза ње. Сјахавши с коња и сматрајући за дужност да он сада има да је око ње, да је он води, ишао је пешке одмах иза ње, ширећи око себе лактове и као бранећи је, да је други не потискују. И то њу чисто трону. Окрену се и са осмехом му заблагодари. Он, потресен, раздраган, само промуца, храбрећи је:

— Не бој ми се, Софке! Не бој ми се, кћери... Тата ће све...

Чаршија, којом су силазили, све се више испред њих ширила И губила, пошто се ту и завршавала. Ма да је овде из свих улица куљао свет, да их види, ипак није се гушило, није било тишме. Као сваки крај вароши све је било пространо, разбацано. Из средине саме чаршије јасно се назирало како по улицама, иза кућа, штрче пластови сена, сламе. Горе, у ваздуху, као неке грдне тице везане ужетом за своје дугачке вратове, црнели су се ђермови од простих, тек скоро ископаних бунара. У ваздуху, поред свежине, онолике просторности, осећао се онај воњ од балега, ђубришта, помешан са мирисом на пресно: на млеко, сирове, и пластове суве кудеље.