Немања/54
| ←Двадесети призор | Немања Писац: Јован Суботић ДВАДЕСЕТПРВИ ПРИЗОР |
Двадесетдруги призор→ |
ДВАДЕСЕТПРВИ ПРИЗОР
НЕМАЊА (долази с момцима):
Тамо лежи, носите га брже,
Можда му се јошт' помоћи може.
КНЕЗ ПРВОСЛАВ:
Тај никада више не прогледа!
Него ево другог живог, брате!
НЕМАЊА (опази краља):
Краљ ухваћен, Владимир убијен,
А војска им сасвим потучена, —
(Скине шлем.)
Благи Боже, самом теби хвала !
КРАЉ (приступи му):
Шта ће са мном да буде, Немањо?
Што год мислиш, само име чувај!
Боље сеци, него да срамотиш!
НЕМАЊА:
Биће добро, ако узхтеш добро.
Оном тамо више ништ’ не треба:
Буди мени, што си њему био,
Па ид’ кући, и ничег с’ не плаши.
КРАЉ:
С’ оним тамо љубав ме скопчава;
Заслугом је стек’о пријатеља:
Ти пак руку за круном ми пружаш,
Па захтеваш, да ти исто будем.
НЕМАЊА:
Круна твоја није жеља моја;
Док год живиш, краљем ћу те звати,
Што је твоје, то ћу ти чувати:
Ал' обећат’ мораш под пресегом,
Да на мене ударати нећеш,
И да ћеш ми у државу дати,
Шго год отмем од наших душмана,
А наши га имаше дедови.
КРАЉ:
То се даје чути и примити.
Ево мене, а Бог је и овде:
Кунем ти се именом божијим,
Да све примам, што ми сада рече,
И све т’ дајем, што си заискао.
НЕМАЊА (загрли га):
Тако, краљу, па сад сужан ниси,
Већ брат код свог брата рођенога.
|