Nemanja/54
| ←Dvadeseti prizor | Nemanja Pisac: Jovan Subotić DVADESETPRVI PRIZOR |
Dvadesetdrugi prizor→ |
DVADESETPRVI PRIZOR
NEMANjA (dolazi s momcima):
Tamo leži, nosite ga brže,
Možda mu se jošt' pomoći može.
KNEZ PRVOSLAV:
Taj nikada više ne progleda!
Nego evo drugog živog, brate!
NEMANjA (opazi kralja):
Kralj uhvaćen, Vladimir ubijen,
A vojska im sasvim potučena, —
(Skine šlem.)
Blagi Bože, samom tebi hvala !
KRALj (pristupi mu):
Šta će sa mnom da bude, Nemanjo?
Što god misliš, samo ime čuvaj!
Bolje seci, nego da sramotiš!
NEMANjA:
Biće dobro, ako uzhteš dobro.
Onom tamo više ništ’ ne treba:
Budi meni, što si njemu bio,
Pa id’ kući, i ničeg s’ ne plaši.
KRALj:
S’ onim tamo ljubav me skopčava;
Zaslugom je stek’o prijatelja:
Ti pak ruku za krunom mi pružaš,
Pa zahtevaš, da ti isto budem.
NEMANjA:
Kruna tvoja nije želja moja;
Dok god živiš, kraljem ću te zvati,
Što je tvoje, to ću ti čuvati:
Al' obećat’ moraš pod presegom,
Da na mene udarati nećeš,
I da ćeš mi u državu dati,
Šgo god otmem od naših dušmana,
A naši ga imaše dedovi.
KRALj:
To se daje čuti i primiti.
Evo mene, a Bog je i ovde:
Kunem ti se imenom božijim,
Da sve primam, što mi sada reče,
I sve t’ dajem, što si zaiskao.
NEMANjA (zagrli ga):
Tako, kralju, pa sad sužan nisi,
Već brat kod svog brata rođenoga.
|