Лахан/13
7.
(Планина)
ЕЛТИМИР и БОГОР (ступе).
БОГОР: Зашто ћутиш, кнеже Елтимире?
ЕЛТИМИР: Остави ме! Ја остари', а овога чуда не видо'.
БОГОР: Какво сад имаш мненије?
ЕЛТИМИР: Тај није обичан човек. Са шаком простих људи упропастити толику војску и ни једног човека не изгубити — сваки војвода треба да му се поклони.
БОГОР: Видиш да је све истина што се о њему причаше.
ЕЛТИМИР: Ти си био на јужној страни, где је чистина. Како не нагрнуше Татари онамо, него морадоше натраг?
БОГОР: Нама је непознат предел, но Лахан, чини ми се, да се одавна справљао за овај бој. Како Дунав тече, на једном месту има један теснац од неколико аршина, куда је вода пролазила и плавила сву околину, кад је Дунав велики. Лахан је, како се види, тај теснац заградио и начинио бедем, а може бити, да је ради попаше учињено. Еле, он сад прокопа тај теснац, Дунав је по случају велики, и ето зашто мораше натраг Татари.
ЕЛТИМИР: Чудо заиста! Спреда вода, остраг теснац заграђен, сами у долини, између два брега, с којих ка¬мење као киша пада. Не, Богоре, врло је мало хвале кад кажем, да је Лахан велики човек; он је највећи, најпаметнији у свој нашој земљи, њему поклон до земље.
БОГОР: Ја мислим, Татари не би ни пролазили, да су се надали каковом нападу. Овако је лако било изненада их сатрти.
ЕЛТИМИР: Није мени онај војвода, који уме жртвовати десет хиљада људи, да петнаест хиљада потуче, него онај, који зна хитрином одржати победу. Овај предел постоји од памтивека, па где су наше толике војводе? Зашто не измудроваше они тако штогод, него чекај док ти не падне јабука у уста.
|