Lahan/13
7.
(Planina)
ELTIMIR i BOGOR (stupe).
BOGOR: Zašto ćutiš, kneže Eltimire?
ELTIMIR: Ostavi me! Ja ostari', a ovoga čuda ne vido'.
BOGOR: Kakvo sad imaš mnenije?
ELTIMIR: Taj nije običan čovek. Sa šakom prostih ljudi upropastiti toliku vojsku i ni jednog čoveka ne izgubiti — svaki vojvoda treba da mu se pokloni.
BOGOR: Vidiš da je sve istina što se o njemu pričaše.
ELTIMIR: Ti si bio na južnoj strani, gde je čistina. Kako ne nagrnuše Tatari onamo, nego moradoše natrag?
BOGOR: Nama je nepoznat predel, no Lahan, čini mi se, da se odavna spravljao za ovaj boj. Kako Dunav teče, na jednom mestu ima jedan tesnac od nekoliko aršina, kuda je voda prolazila i plavila svu okolinu, kad je Dunav veliki. Lahan je, kako se vidi, taj tesnac zagradio i načinio bedem, a može biti, da je radi popaše učinjeno. Ele, on sad prokopa taj tesnac, Dunav je po slučaju veliki, i eto zašto moraše natrag Tatari.
ELTIMIR: Čudo zaista! Spreda voda, ostrag tesnac zagrađen, sami u dolini, između dva brega, s kojih ka¬menje kao kiša pada. Ne, Bogore, vrlo je malo hvale kad kažem, da je Lahan veliki čovek; on je najveći, najpametniji u svoj našoj zemlji, njemu poklon do zemlje.
BOGOR: Ja mislim, Tatari ne bi ni prolazili, da su se nadali kakovom napadu. Ovako je lako bilo iznenada ih satrti.
ELTIMIR: Nije meni onaj vojvoda, koji ume žrtvovati deset hiljada ljudi, da petnaest hiljada potuče, nego onaj, koji zna hitrinom održati pobedu. Ovaj predel postoji od pamtiveka, pa gde su naše tolike vojvode? Zašto ne izmudrovaše oni tako štogod, nego čekaj dok ti ne padne jabuka u usta.
|