Лахан/14
8.
НЕШКО, пређашњи
НЕШКО: Видесте ли чуда, војводе?
ЕЛТИМИР: До воље.
НЕШКО: Ал' како је Лахан заробио Манџула?
ЕЛТИМИР: То је, чини ми се, татарски војвода.
НЕШКО: Јесте, и Ногин сродник.
ЕЛТИМИР: Па?
НЕШКО: Лахан га је морао познавати и пазити на њега, јер откуд да се нађе отраг, баш где је теснац заграђен био, како усмотри Манџула, ђипи на заграду, махне трипут мачем око главе и скочи међу Татаре. У том је и камење престало летети. Тек Лахан да притрчи Манџулу, ал' захуји грдан један камен с висине; ил' се сам опучио, или пастир није опазио његов знак. Сад са свију страна заори се глас: спасај се, краљушо! ал' би то доцкан било, јер је камен силним скакањем прешао половину брега и сваки је помислио: сад ће му смркнути. Кад ал' више његове главе, како се зауктио био, удари о један шиљак, скочи преко саме Лаханове главе чак на други брег, па се опет врати и пут узме на лево. Лахан, који ништа није на то пазио, ухвати Манџула и извуче га напоље.
ЕЛТИМИР: А Татари?
НЕШКО: Престравили се од силнога падања камења, па сваки гледа себе.
БОГОР: Биће оно, што пастири о њему приповедају, да има код себе часно дрвце.
НЕШКО: Бога ми, који у таквој прилици не изгуби главу, тога мора сам Бог чувати.
ЕЛТИМИР: На сваку руку знаменити човек.
БОГОР: Е, заслужује ли да нас предводи?
ЕЛТИМИР: Да нас предводи! И ту треба речи! Цар да нам буде, то заслужује.
НЕШКО: И ја кажем.
ЕЛТИМИР: Кад смо збацили Мичу, радили смо преко закона, то је истина, ал' нам је цео свет дао за право.
БОГОР: Ево Лахана.
|