Лахан/12
6.
ДВОРОСЛУЖИТЕЉ, пређашњи.
ДВОРОСЛУЖИТЕЉ (преда једно писмо Константину па одмах изиђе напоље).
КОНСТАНТИН (прочита писмо): Дакле није басна, истина је цела: Татари су побеђени.
МАРИЈА (узме писмо и чита): Је ли моја реч? Бунтовници сви у гори. — Ово је олуја страшна, треба се наоружати.
КОНСТАНТИН: Ја видим, љубо, да ти бистрије имаш очи, него сви ми. Зато и треба да слушамо твој савет. Испричај, како мислиш.
МАРИЈА: Непријатеља странског, ако не победимо данас, победићемо сутра; он нема станка у земљи, зашто је чувство народа противу њега и рана што је дубља, то више огорчава. Сасвим је друга ствар с домаћим непријатељима: они имају браћу, сроднике и познанике, користи се везују једна за другом као карике, од куда чврст ланац постаје. Народ је лако склоњен веровати да ће му боље бити, ако буде промене, као што се болан час на једну, час на другу страну преврће. Зато треба све на страну да оставимо и ову ватру угушимо.
КОНСТАНТИН: Кад за добро налазите, нека буде.
МАРИЈА: Мирослав нека прими управу над свом војском и нека донде гони невере, докле ни једног не остане у земљи.
МИРОСЛАВ: А ја бих опет рек'о да се не удара одмах на њих. Ко би ударао? Брат на брата, Бугарин на Бугарина.
МАРИЈА: И ти, Мирославе, и ти? Пређе би се смрти надала, него овим речма од тебе.
МИРОСЛАВ: Умрећемо сви, али као веран поданик, као син отечества, морам да говорим онако као што ми памет каже. Нека сутра одржим победу, нека потучем две три хиљаде људи, смем ли се веселити? Кога ћемо наћи међу мртвацима? Онај брата, овај сина, сестрића, а сви једноплеменике.
МАРИЈА: А да ли и они тако размишљавају, Мирославе?
МИРОСЛАВ: Као синови отечества треба да размишљавају.
МАРИЈА: Зато су и узели оружије у руке и ватру пале против законе власти. Мој Мирославе, нека данас уђу они у град, колико би људи погинуло, колико би кућа изгорело и друга безаконија, која смо често виђали? Верујеш ли ти то?
МИРОСЛАВ: Верујем.
МАРИЈА: Је ли дужност свакога: отклонити од земље ту несрећу?
МИРОСЛАВ: Дужност је.
МАРИЈА: Имаш ли довољно верности да ти ову спасителну дужност на себе узмеш?
МИРОСЛАВ: Царице, не греши душе. Измолити могу, ал' издати не умем. Па и опет велим: избери другога, ја за то нисам.
МАРИЈА: Цар хоће тебе.
Мирослав. Кад цар заповеда, поданик мора!
КОНСТАНТИН: Ја те молим, војводо Мирославе.
МИРОСЛАВ (узбуђен): Кад смо до тога дошли да цар моли својега слугу, то је крај света. Хоћу, светли скиптре, као веран поданик учинићу све што ми је у дужности.
КОНСТАНТИН (у унинију): О, заиста крај света! Куга ме се очепала и трује сваки здрав ваздушак око мене. Водите ме, водите у башту, да ми помрчина сиђе.
МАРИЈА: Теби је зло, светли супруже.
КОНСТАНТИН: Није, само изведите ме напоље. (Марија му дода штап, ухвати га с једне стране под пазухо, Мирослав с друге, и одлазе).
|