Крвни мир/8

VIII ПОЈАВА

VIII ПОЈАВА

МИРКО, СТЕВАН и СТОЈАН

СТЕВАН (улазећи): А је ли ко видио, кад си га убио?
МИРКО (снужден): Није нико.
СТЕВАН: И велиш: баш је било нехотице?
МИРКО: Нехотице. Ја окренух пушку па је огледам, а она се одапе. Јован јаукну и паде. Ја полетих њему, кад он мртав, а око њега читава локва крви.
СТЕВАН: Шта ћеш! Тако му је суђено. Како бог нареди, тако мора бит’, а он је ово и наредио, да нас искуша: можемо ли поднијет’ невољу ... (Сједа.) Само не знам, како ћу са Раданом ... Ко зна хоће х се шћет’ помирит’.
МИРКО: Ко зна!
СТЕВАН: Овакио опет не може остат’... Ако се по нашем адету почнемо светити, онда ће се ископати куће и моја и његова. А то би било и грехота и срамота.
МИРКО: Ја.
СТЕВАН (погледа на Стојана): А што ти шутиш?
СТОЈАН: Па шта ћу?
СТЕВАН: Ма што си се снуждио к’о да ти је све помрло? Не бој се! ... Све ће бит’ боље, него што ми мислимо.
СТОЈАН: Да бог да. (Опет се сневесели.)
СТЕВАН: Ех, ето га видиш! Не вјерује ми. Ја, душе ми, не знам, шта ћу с тобом. . . Баш си к’о какво дијете. Гори си него и дијете. Шта би ти радио да се што горе трефи? Хај, хај! Шта сам и шта ја препатио, па ево ме жива... Није ова коса посиједила од радости, немој мислити... Па зар себе да убијем због несреће, коју нам је сам бог послао? ...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.