Krvni mir/8

VIII POJAVA

VIII POJAVA

MIRKO, STEVAN i STOJAN

STEVAN (ulazeći): A je li ko vidio, kad si ga ubio?
MIRKO (snužden): Nije niko.
STEVAN: I veliš: baš je bilo nehotice?
MIRKO: Nehotice. Ja okrenuh pušku pa je ogledam, a ona se odape. Jovan jauknu i pade. Ja poletih njemu, kad on mrtav, a oko njega čitava lokva krvi.
STEVAN: Šta ćeš! Tako mu je suđeno. Kako bog naredi, tako mora bit’, a on je ovo i naredio, da nas iskuša: možemo li podnijet’ nevolju ... (Sjeda.) Samo ne znam, kako ću sa Radanom ... Ko zna hoće h se šćet’ pomirit’.
MIRKO: Ko zna!
STEVAN: Ovakio opet ne može ostat’... Ako se po našem adetu počnemo svetiti, onda će se iskopati kuće i moja i njegova. A to bi bilo i grehota i sramota.
MIRKO: Ja.
STEVAN (pogleda na Stojana): A što ti šutiš?
STOJAN: Pa šta ću?
STEVAN: Ma što si se snuždio k’o da ti je sve pomrlo? Ne boj se! ... Sve će bit’ bolje, nego što mi mislimo.
STOJAN: Da bog da. (Opet se sneveseli.)
STEVAN: Eh, eto ga vidiš! Ne vjeruje mi. Ja, duše mi, ne znam, šta ću s tobom. . . Baš si k’o kakvo dijete. Gori si nego i dijete. Šta bi ti radio da se što gore trefi? Haj, haj! Šta sam i šta ja prepatio, pa evo me živa... Nije ova kosa posijedila od radosti, nemoj misliti... Pa zar sebe da ubijem zbog nesreće, koju nam je sam bog poslao? ...

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.