Krvni mir/8
| ◄ VII ПОЈАВА | VIII POJAVA | IX ПОЈАВА ► |
VIII POJAVA
MIRKO, STEVAN i STOJAN
STEVAN (ulazeći): A je li ko vidio, kad si ga ubio?
MIRKO (snužden): Nije niko.
STEVAN: I veliš: baš je bilo nehotice?
MIRKO: Nehotice. Ja okrenuh pušku pa je ogledam, a ona se odape. Jovan jauknu i pade. Ja poletih njemu, kad on mrtav, a oko njega čitava lokva krvi.
STEVAN: Šta ćeš! Tako mu je suđeno. Kako bog naredi, tako mora bit’, a on je ovo i naredio, da nas iskuša: možemo li podnijet’ nevolju ... (Sjeda.) Samo ne znam, kako ću sa Radanom ... Ko zna hoće h se šćet’ pomirit’.
MIRKO: Ko zna!
STEVAN: Ovakio opet ne može ostat’... Ako se po našem adetu počnemo svetiti, onda će se iskopati kuće i moja i njegova. A to bi bilo i grehota i sramota.
MIRKO: Ja.
STEVAN (pogleda na Stojana): A što ti šutiš?
STOJAN: Pa šta ću?
STEVAN: Ma što si se snuždio k’o da ti je sve pomrlo? Ne boj se! ... Sve će bit’ bolje, nego što mi mislimo.
STOJAN: Da bog da. (Opet se sneveseli.)
STEVAN: Eh, eto ga vidiš! Ne vjeruje mi. Ja, duše mi, ne znam, šta ću s tobom. . . Baš si k’o kakvo dijete. Gori si nego i dijete. Šta bi ti radio da se što gore trefi? Haj, haj! Šta sam i šta ja prepatio, pa evo me živa... Nije ova kosa posijedila od radosti, nemoj misliti... Pa zar sebe da ubijem zbog nesreće, koju nam je sam bog poslao? ...
|