Крвни мир/8
◄ VII ПОЈАВА | VIII ПОЈАВА | IX ПОЈАВА ► |
VIII ПОЈАВА
МИРКО, СТЕВАН и СТОЈАН
СТЕВАН (улазећи): А је ли ко видио, кад си га убио?
МИРКО (снужден): Није нико.
СТЕВАН: И велиш: баш је било нехотице?
МИРКО: Нехотице. Ја окренух пушку па је огледам, а она се одапе. Јован јаукну и паде. Ја полетих њему, кад он мртав, а око њега читава локва крви.
СТЕВАН: Шта ћеш! Тако му је суђено. Како бог нареди, тако мора бит’, а он је ово и наредио, да нас искуша: можемо ли поднијет’ невољу ... (Сједа.) Само не знам, како ћу са Раданом ... Ко зна хоће х се шћет’ помирит’.
МИРКО: Ко зна!
СТЕВАН: Овакио опет не може остат’... Ако се по нашем адету почнемо светити, онда ће се ископати куће и моја и његова. А то би било и грехота и срамота.
МИРКО: Ја.
СТЕВАН (погледа на Стојана): А што ти шутиш?
СТОЈАН: Па шта ћу?
СТЕВАН: Ма што си се снуждио к’о да ти је све помрло? Не бој се! ... Све ће бит’ боље, него што ми мислимо.
СТОЈАН: Да бог да. (Опет се сневесели.)
СТЕВАН: Ех, ето га видиш! Не вјерује ми. Ја, душе ми, не знам, шта ћу с тобом. . . Баш си к’о какво дијете. Гори си него и дијете. Шта би ти радио да се што горе трефи? Хај, хај! Шта сам и шта ја препатио, па ево ме жива... Није ова коса посиједила од радости, немој мислити... Па зар себе да убијем због несреће, коју нам је сам бог послао? ...