Крвни мир/7
| ◄ VI ПОЈАВА | ПРОМЈЕНА | VIII ПОЈАВА ► |
ПРОМЈЕНА
(Стеванова соба просто намјештена. Намјештаја нема готово никаквог осим двије-три мале троножне дрвене столице. Стојан сједи уплакан. Из почетка ћути, а кашње дигне главу и гледа у небо.) Боже, зар је све ово твоја воља? Шта сам ти сагријешио, па да ме ’вако казниш? Ето, сад ми је све побркано ... Раданови се неће лахко с нама помирит’ па макар што је све било нехотично.. . Знам ја како је то у нас ... Има душмана што ће једва дочекати да умијешају своје прсте па да нагоне Радана на освету... (У исти мах чује се Миличина тужбалица из даљега.)
Куда си ми нахитио
Наш соколе
Што оставии браћу своју
И другове
С кам ће с’ браћа поносити,
Наш поносе?
Ено, оно је она! Од јуче ми увијек пара срце са овом пјесмом. Волио би, да ме ножем удари, него да ’вако кука и јадикује. (Опет тужбалица.)
Ко ће игре замећати
Обилићу?
Када камен баци'т’ шћаше
Међ другове
Ти свакоме одвајаше
Наш соколе...
(Стојан стоји, слуша, па с јауком уздахне, покрије лице рукама, сједне и плаче.)
|