Краљица Јакинта/73
| ←Девети призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ДЕСЕТИ ПРИЗОР |
Једанајести призор→ |
ДЕСЕТИ ПРИЗОР
Духовник (уђе озбнљно).
ЈАКИНТА (нагло пред њега):
Духовниче, сам те Бог доведе...
И савета требам и утехе,
А у тебе тога има доста.
ДУХОВНИК (хладно):
Не долазим, госпо, да те тешим,
Већ да огњем смртну рану лечим.
ЈАКИНТА (уступи зачуђена).:
И ти дакле сад другу загуди?!
Досад ниси тако говорио.
ДУХОВИИК:
Јер бех човек, не Бог свезнајући;
Но сад ми се очи отворише.
Зољко са свог све каза губишта;
А убијца краља Владимира
У Котору грех свој изповеди
Пре нег што га конопац угуши...
ЈАКИНТА:
Лажу! Лажу...
ДУХОВНИК:
Не лажу, госпођо
За истину заложише главе.
Она бедна и несрећна жена,
Што предаде суду Михаила,
Поплаши се од смрти врчите,
Изповеди свој грех страховити
И. у хладној оконча Бојани.
ЈАКИНТА:
Ко смућеној да верује глави?!
ДУХОВНИК:
Људска памет слабо је уздање:
И ти твојој сувише не веруј.
Сукривци ти грехе покајаше...
Сад на тебе ред долази, госпо!
На врати ти божја куцну рука.
Дигоше се из гробова мртви,
Силиу војску на те изведоше,
Државу ти целу поседоше,
И сад ишту твоју русу главу...
(моли).
Остави се, краљице, господства
И у пустош бежи непознату.
Још су градска врата отворена,
Гора њедра још ти своја пружа:
Хајде са мном, ја ћу те пратити!
ЈАКИНТА:
А. шта ти је обећо Градиња,
Да му с пута уклониш Јакинту?
ДУХОВНИК:
Нисам, госпо, кнеза ни видио,
Већ крштене жао ми је душе.
Јер ако ме данас не послушаш
И останеш томе путу верна,
Црква своје мора тргнут’ руке
И благослов заменити клетвом,
А нако ће своје разврћ’ ждрело,
И грешну ти прогутаће душу,
Па ће страшним мучит’ је мукама
И ужасним палити је огњем
Кроз векове, којим броја нема,
Уз сву већност. којој краја нема!
ЈАКИНТА:
Децу малу вукодлаком плаше,
А одраслу паклом и ђаволом:
А то бајка и једно је и друго!
Зрели људи обојем се смију!
Ваша црква, то је живо благо,
Златна руда за мудре попове,
Празна сенка за снажне духове,
Труба, којом јача сила труби,
Снага, коју слабост људска леже...
Кад би црква скидала гријехе
Сви би попи били светитељи,
А они су ко и други људи!
ДУХОВНИК (у чуду):
Мучи, тужна, да те бог не чује!
И немој ме силом натерати,
Да подигнем на клетву десницу
Која до сад само благосиља!
ЈАКИНТА:
Куни! куни, ако ти је воља.
Клетва ће ти бити што и благослов:
Празна вика, пусто напињање!
До сад си ме ето благосиљ’о;
Па сад кажеш, да си гријешио:
Сад ме куни, па за неко време,
Сам ћеш признат’, да ниси им’о право!
О ви, кои о себи држите,
Да сте од других бољи и мудрији,
И мислите, да сте светитељи
И властници и раја и пакла...
Ви сте слепци ко и други људи:
Нити знате, кад благосиљате,
Шта чините, нити кад кунете.
За то божје ухо и не слуша
Ил’ ви клели, ил’. благосиљали,
Он по другој мери пресуђује.
Њему нит’ је слава људска слава,
Нит’ грех, што ми називамо грехом;
Пред Богом се све земаљско губи,
Ко с висине предмети низине,
Детска игра пред зрелим човеком,
И сан ноћи пред животом дана!
ДУХОВНИК:
Какве речи, какве грешне мисли!
(Горе к небу).
Боже! Боже! запри твоје ухо,
Да не мора на увек пропасти!
(К Јакинти).
После тога, што сад изговори,
Не смем више код тебе остати,
Јер се боим грома осветника (благо).
Чуј глас отца, чуј глас пријатеља:
Обрати се и покај се, јадна;
Тежко сгреши и Богу и људма,
А никаква немаш заступника! (Пође).
ЈАКИНТА:
Куда мислиш?
ДУХОВНИК (јадан):
Незнам ни сам, госпо!
ЈАКИНТА:
Ал’ ја знадем: к мојим противником,
Па да будеш у њиним рукама
Нож, којим ће мене да закољу!
Ал’ из тога ништа бити неће!
(Зовне дворанина).
Растко!
ДВОРАНИН (уђе):
Окуј попа и затвор’ га, кнеже,
Па ако се и најмање види,
Да са моји шурује душмани,
Таки ћу му одкинути главу.
ДУХОВНИК (благо):
Затвори ме... закољи ме, госпо!
Ал’ послушај, што сам ти рекао.
Ох како бих радо погинуо,
Кад бих главом душу ти спасио. (Изиђе).
РАСТКО (невесело изађе за њим).
ЈАКИНТА:
Сву ми душу овај поп узмути!
Разљути ме, те сагреших Богу!
Шта не рекох у оној љутини!
Опрости ми, благи Створитељу,
Ти знаш, да сам више говорила
Из ината него од истине!
(Оде к прозору на лево и отвори га).
Како ноћна студен разблажује.
Све је мртва притисла тишина.
(Гледи на звезде).
Мора да је касно; По звездама
Пол ноћи ће скоро настанути.
(Гледи на стан).
И у стану све се примирило...
(Уздахне).
И мени је време починути...
(Пође да узме свећу).
Крв човечја није као друга...
Из ње гнусна легу се страшила,
Па нас муче к’о грозни санови
И гоне нас к’о бледи духови.
(Обазре се плашљиво по дворани).
Но у какве занесох се мисли?
Таман нађох време и прилику,
Да с’ на ове опоменем ствари.
(Викне дворанина).
Растко!
ДВОРАНИН (Уђе).
ЈАКИНТА (узме једну свећу):
Ја одлазим почивати, кнеже,
А ти ту се при руци ми нађи.
(Пође па стане).
Али не дај да те сан превлада:
Остај будан, па сутра се изпавај...
(У полу за себе).
Ако живи јутро дочекамо!
(Уђе у собу на десно).
ДВОРАНИН:
Волио бих на трњу седити,
Него овде будан ноћ провести.
ЈАКИНТА (отвори врата):
Ако небих сама пре устала,
Пробуди ме чим зора. забели.
(Притвори врата).
ДВОРАНИН:
Стара ова градина по себи
Натерује грозу на човкка.
(Стреса се).
А у овој дворани лежаше
Три човека, које она уби.
ЈАКИНТА (мало отвори врата).
Још бих краља видити желила...
ДВОРАНИН:
Краљ већ спава!
ЈАКИНТА:
Нећу га будити!
(Притвора врата, па опет отвори).
Немој заспат’! Хоћу да си будан!
(Затвори врата).
ДВОРАНИН:
Колик’ мора ту да лежи људи
Без опела и без благослова,
Па туд блуде немајући мира...
Шта то шушти? (Слуша). Причинило ми се!
(Оде нагло на прозор на лево).
Нећу више о томе да мислим...
(Гледи кроз прозор).
Каква дивна сјаје месечина...
(Гледне доле).
Охо! Овде зија провалија...
Ко би у њу морао скочити,
Дно јој жива неби га видило.
ЈАКИНТА (изађе из своје собе у дворану):
Буди ту код врата.
ДВОРАНИН (оде и стане код врата).
ЈАКИНТА:
Неки немир све ми живце тресе...
Сан од мојих бега трепавица...
С једног места тера ме на друго...
(Пође па узме столицу и седне скоро на сред позорнице).
Још ми никад није тако било.
Прошлост силом пред очи ми излази.
(Уздахне).
С Радославом моја зла почеше...
Два му сина са главом раставих,
Два му унука с мене пропадоше.
(Стреса се).
Чудна језа ПРОЛАЗИ МИ ТЕЛО...
(Увија се).
Кроз кости ми студен се разлива...
(Поћути).
Ово вече изкида ме целу...
Дух и тело раз ламита ми се...
Сама себи вечерас долазим
Као гусле с изкрзаном струном,
И мач кои хрђа затупљује...
(Уводи се у сан).
Но сутра ће опет бит’ другчије:
Што мрак згази то светлост подиже,
(Заспи).
ДВОРАНИН (зева):
Не могу се од сна уздржати.
(Спусти се на земљу и седећки заспи).
ДУХ КРАЉА РАДОСЛАВА (уђе с леве стране у дворану и приступи спавајућој Јакинти):
Ти спаваш... но твои не спавају
Греси, већ их ено као авети
По војсци ти тамо пролијећу
И људма ти при ноћним ватрама
Својом грозом и својом гнусношћу
Страх у срдце, зној на чело гоне,
Те ти војска своје оставља вође
И прелази твојем противнику,
А у граду ови углављују
Да му врата отворе Градињи!...
Што грех гради, у једно и руши,
Сва та твоја ужасна недела,
Којима си огрешила душу,
Једва круну сину ти дадоше:
Али му је сачувати неће.
Мој унук, син оног Бранислава,
Ком си главу у правди одкинула,
Данас ће је Ђорђу ти узети
И на своју метуће је главу;
И дванаест ће његових унука,
Праунука и пра-праунука
Исту круну један додат’ другом.
Њима ће се Срби поносити,
А твоје име биће име грозе!
У сну духу казује с’ и прошлост
И будућност: ево ти обавде!
Види истину, па помажи души...
(Са десне стране преко позорнице иду на леву духови Бранислава, Градислава, Доброслава, Владимира, Драгила и Михаила. На то муња севне и гром загрми и са леве стране на десну стану ићи Градиња, Рндослав, Немања, Стеван првовенчани, Радослав, Владислав, Урош, Драгутин, Милутин, Дечански, Душан и цар Урош, у пуном орнату, кад ови дођу па по орницу, осија их бенгалска ватра).
ЈАКИНТА (у сну кад кад показује дотично чуство).
|