Kraljica Jakinta/73
| ←Deveti prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić DESETI PRIZOR |
Jedanajesti prizor→ |
DESETI PRIZOR
Duhovnik (uđe ozbnljno).
JAKINTA (naglo pred njega):
Duhovniče, sam te Bog dovede...
I saveta trebam i utehe,
A u tebe toga ima dosta.
DUHOVNIK (hladno):
Ne dolazim, gospo, da te tešim,
Već da ognjem smrtnu ranu lečim.
JAKINTA (ustupi začuđena).:
I ti dakle sad drugu zagudi?!
Dosad nisi tako govorio.
DUHOVIIK:
Jer beh čovek, ne Bog sveznajući;
No sad mi se oči otvoriše.
Zoljko sa svog sve kaza gubišta;
A ubijca kralja Vladimira
U Kotoru greh svoj izpovedi
Pre neg što ga konopac uguši...
JAKINTA:
Lažu! Lažu...
DUHOVNIK:
Ne lažu, gospođo
Za istinu založiše glave.
Ona bedna i nesrećna žena,
Što predade sudu Mihaila,
Poplaši se od smrti vrčite,
Izpovedi svoj greh strahoviti
I. u hladnoj okonča Bojani.
JAKINTA:
Ko smućenoj da veruje glavi?!
DUHOVNIK:
Ljudska pamet slabo je uzdanje:
I ti tvojoj suviše ne veruj.
Sukrivci ti grehe pokajaše...
Sad na tebe red dolazi, gospo!
Na vrati ti božja kucnu ruka.
Digoše se iz grobova mrtvi,
Siliu vojsku na te izvedoše,
Državu ti celu posedoše,
I sad ištu tvoju rusu glavu...
(moli).
Ostavi se, kraljice, gospodstva
I u pustoš beži nepoznatu.
Još su gradska vrata otvorena,
Gora njedra još ti svoja pruža:
Hajde sa mnom, ja ću te pratiti!
JAKINTA:
A. šta ti je obećo Gradinja,
Da mu s puta ukloniš Jakintu?
DUHOVNIK:
Nisam, gospo, kneza ni vidio,
Već krštene žao mi je duše.
Jer ako me danas ne poslušaš
I ostaneš tome putu verna,
Crkva svoje mora trgnut’ ruke
I blagoslov zameniti kletvom,
A nako će svoje razvrć’ ždrelo,
I grešnu ti progutaće dušu,
Pa će strašnim mučit’ je mukama
I užasnim paliti je ognjem
Kroz vekove, kojim broja nema,
Uz svu većnost. kojoj kraja nema!
JAKINTA:
Decu malu vukodlakom plaše,
A odraslu paklom i đavolom:
A to bajka i jedno je i drugo!
Zreli ljudi obojem se smiju!
Vaša crkva, to je živo blago,
Zlatna ruda za mudre popove,
Prazna senka za snažne duhove,
Truba, kojom jača sila trubi,
Snaga, koju slabost ljudska leže...
Kad bi crkva skidala grijehe
Svi bi popi bili svetitelji,
A oni su ko i drugi ljudi!
DUHOVNIK (u čudu):
Muči, tužna, da te bog ne čuje!
I nemoj me silom naterati,
Da podignem na kletvu desnicu
Koja do sad samo blagosilja!
JAKINTA:
Kuni! kuni, ako ti je volja.
Kletva će ti biti što i blagoslov:
Prazna vika, pusto napinjanje!
Do sad si me eto blagosilj’o;
Pa sad kažeš, da si griješio:
Sad me kuni, pa za neko vreme,
Sam ćeš priznat’, da nisi im’o pravo!
O vi, koi o sebi držite,
Da ste od drugih bolji i mudriji,
I mislite, da ste svetitelji
I vlastnici i raja i pakla...
Vi ste slepci ko i drugi ljudi:
Niti znate, kad blagosiljate,
Šta činite, niti kad kunete.
Za to božje uho i ne sluša
Il’ vi kleli, il’. blagosiljali,
On po drugoj meri presuđuje.
Njemu nit’ je slava ljudska slava,
Nit’ greh, što mi nazivamo grehom;
Pred Bogom se sve zemaljsko gubi,
Ko s visine predmeti nizine,
Detska igra pred zrelim čovekom,
I san noći pred životom dana!
DUHOVNIK:
Kakve reči, kakve grešne misli!
(Gore k nebu).
Bože! Bože! zapri tvoje uho,
Da ne mora na uvek propasti!
(K Jakinti).
Posle toga, što sad izgovori,
Ne smem više kod tebe ostati,
Jer se boim groma osvetnika (blago).
Čuj glas otca, čuj glas prijatelja:
Obrati se i pokaj se, jadna;
Težko sgreši i Bogu i ljudma,
A nikakva nemaš zastupnika! (Pođe).
JAKINTA:
Kuda misliš?
DUHOVNIK (jadan):
Neznam ni sam, gospo!
JAKINTA:
Al’ ja znadem: k mojim protivnikom,
Pa da budeš u njinim rukama
Nož, kojim će mene da zakolju!
Al’ iz toga ništa biti neće!
(Zovne dvoranina).
Rastko!
DVORANIN (uđe):
Okuj popa i zatvor’ ga, kneže,
Pa ako se i najmanje vidi,
Da sa moji šuruje dušmani,
Taki ću mu odkinuti glavu.
DUHOVNIK (blago):
Zatvori me... zakolji me, gospo!
Al’ poslušaj, što sam ti rekao.
Oh kako bih rado poginuo,
Kad bih glavom dušu ti spasio. (Iziđe).
RASTKO (neveselo izađe za njim).
JAKINTA:
Svu mi dušu ovaj pop uzmuti!
Razljuti me, te sagreših Bogu!
Šta ne rekoh u onoj ljutini!
Oprosti mi, blagi Stvoritelju,
Ti znaš, da sam više govorila
Iz inata nego od istine!
(Ode k prozoru na levo i otvori ga).
Kako noćna studen razblažuje.
Sve je mrtva pritisla tišina.
(Gledi na zvezde).
Mora da je kasno; Po zvezdama
Pol noći će skoro nastanuti.
(Gledi na stan).
I u stanu sve se primirilo...
(Uzdahne).
I meni je vreme počinuti...
(Pođe da uzme sveću).
Krv čovečja nije kao druga...
Iz nje gnusna legu se strašila,
Pa nas muče k’o grozni sanovi
I gone nas k’o bledi duhovi.
(Obazre se plašljivo po dvorani).
No u kakve zanesoh se misli?
Taman nađoh vreme i priliku,
Da s’ na ove opomenem stvari.
(Vikne dvoranina).
Rastko!
DVORANIN (Uđe).
JAKINTA (uzme jednu sveću):
Ja odlazim počivati, kneže,
A ti tu se pri ruci mi nađi.
(Pođe pa stane).
Ali ne daj da te san prevlada:
Ostaj budan, pa sutra se izpavaj...
(U polu za sebe).
Ako živi jutro dočekamo!
(Uđe u sobu na desno).
DVORANIN:
Volio bih na trnju sediti,
Nego ovde budan noć provesti.
JAKINTA (otvori vrata):
Ako nebih sama pre ustala,
Probudi me čim zora. zabeli.
(Pritvori vrata).
DVORANIN:
Stara ova gradina po sebi
Nateruje grozu na čovkka.
(Stresa se).
A u ovoj dvorani ležaše
Tri čoveka, koje ona ubi.
JAKINTA (malo otvori vrata).
Još bih kralja viditi želila...
DVORANIN:
Kralj već spava!
JAKINTA:
Neću ga buditi!
(Pritvora vrata, pa opet otvori).
Nemoj zaspat’! Hoću da si budan!
(Zatvori vrata).
DVORANIN:
Kolik’ mora tu da leži ljudi
Bez opela i bez blagoslova,
Pa tud blude nemajući mira...
Šta to šušti? (Sluša). Pričinilo mi se!
(Ode naglo na prozor na levo).
Neću više o tome da mislim...
(Gledi kroz prozor).
Kakva divna sjaje mesečina...
(Gledne dole).
Oho! Ovde zija provalija...
Ko bi u nju morao skočiti,
Dno joj živa nebi ga vidilo.
JAKINTA (izađe iz svoje sobe u dvoranu):
Budi tu kod vrata.
DVORANIN (ode i stane kod vrata).
JAKINTA:
Neki nemir sve mi živce trese...
San od mojih bega trepavica...
S jednog mesta tera me na drugo...
(Pođe pa uzme stolicu i sedne skoro na sred pozornice).
Još mi nikad nije tako bilo.
Prošlost silom pred oči mi izlazi.
(Uzdahne).
S Radoslavom moja zla počeše...
Dva mu sina sa glavom rastavih,
Dva mu unuka s mene propadoše.
(Stresa se).
Čudna jeza PROLAZI MI TELO...
(Uvija se).
Kroz kosti mi studen se razliva...
(Poćuti).
Ovo veče izkida me celu...
Duh i telo raz lamita mi se...
Sama sebi večeras dolazim
Kao gusle s izkrzanom strunom,
I mač koi hrđa zatupljuje...
(Uvodi se u san).
No sutra će opet bit’ drugčije:
Što mrak zgazi to svetlost podiže,
(Zaspi).
DVORANIN (zeva):
Ne mogu se od sna uzdržati.
(Spusti se na zemlju i sedećki zaspi).
DUH KRALjA RADOSLAVA (uđe s leve strane u dvoranu i pristupi spavajućoj Jakinti):
Ti spavaš... no tvoi ne spavaju
Gresi, već ih eno kao aveti
Po vojsci ti tamo prolijeću
I ljudma ti pri noćnim vatrama
Svojom grozom i svojom gnusnošću
Strah u srdce, znoj na čelo gone,
Te ti vojska svoje ostavlja vođe
I prelazi tvojem protivniku,
A u gradu ovi uglavljuju
Da mu vrata otvore Gradinji!...
Što greh gradi, u jedno i ruši,
Sva ta tvoja užasna nedela,
Kojima si ogrešila dušu,
Jedva krunu sinu ti dadoše:
Ali mu je sačuvati neće.
Moj unuk, sin onog Branislava,
Kom si glavu u pravdi odkinula,
Danas će je Đorđu ti uzeti
I na svoju metuće je glavu;
I dvanaest će njegovih unuka,
Praunuka i pra-praunuka
Istu krunu jedan dodat’ drugom.
Njima će se Srbi ponositi,
A tvoje ime biće ime groze!
U snu duhu kazuje s’ i prošlost
I budućnost: evo ti obavde!
Vidi istinu, pa pomaži duši...
(Sa desne strane preko pozornice idu na levu duhovi Branislava, Gradislava, Dobroslava, Vladimira, Dragila i Mihaila. Na to munja sevne i grom zagrmi i sa leve strane na desnu stanu ići Gradinja, Rndoslav, Nemanja, Stevan prvovenčani, Radoslav, Vladislav, Uroš, Dragutin, Milutin, Dečanski, Dušan i car Uroš, u punom ornatu, kad ovi dođu pa po ornicu, osija ih bengalska vatra).
JAKINTA (u snu kad kad pokazuje dotično čustvo).
|