Краљица Јакинта/72
| ←Осми призор | Краљица Јакинта Писац: Јован Суботић ДЕВЕТИ ПРИЗОР |
Десети призор→ |
ДЕВЕТИ ПРИЗОР
Дворана у граду Кому.
Краљ и краљица Јакинта (уђе).
ЈАКИНТА:
Само кад смо овде срећно дошли!
ЂОРЂЕ:
Нема, мати, ту о срећи речи.
Наша срећа оде с Крунославом,
А место јој заузе срамота!
Син Бодинов бега са бојишта!...
Нема од нас ништа... пропали смо...
Пропали смо, мати, пропали смо!
ЈАКИНТА:
Док је нама белога Котора,
И Требиње док се нашим зове,
Па дсж нам је оне красне војске,
Што под оним станује чадорјем,
О пропасти бит’ не може речи.
ЂОРЂЕ:
Кад одбеже од нас Крунослава
Остави ме мој анђ’о хранитељ.
Нема ништа, све је већ пропало:
Зло ће бити, неће добро бити!
(Оде напоље).
ЈАКИНТА:
Да ја Зољка одмах не погубим!
Или ми га ваљаше губити,
Ил’ му дати, што сам МУ обрекла.
(Огледа се по соби).
Ова ми је дворана позната.
(Тргне се).
Ха! Та ту су мртваци лежали.
Ту бијаше одар Радосављев,
С ове стране лежаше Бранислав,
А са друге други син Градислав...
(Окрене се ужаснута на страну).
Да л’ ту неће и мој леш лежати?
(Одбијајући те мисли).
Но сад није то мислити време.
(Оде на прозор на десно).
Сунце седа, и ноћ нам долази...
Већ се ватре у околу пале...
То су мои... одовуда људска
Нога граду приступит’ не може...
(Оде на леви прозор).
Оно тамо ватре су душманске...
Ти летише... не даше нам часа
Ни поштено да се одморимо.
Но сад могу о Ком лупат’ главе.
Међу тим ће мои пријатељи
Нову војску у помоћ довести...
(Надвири се на прзор).
Ху! каква је ово провалија!
(Отресе се).
Одуд може само птица у град!
(Врати се на среду).
У граду су људи поуздани...
Но... ноћас се бар можемо мирно
Изспавати и одморити се...
(Викне)
Растко!
ДВОРАНИН (уђе).
ЈАКИНТА:
Свеће дајте... али брже... одмах!
|