Источне песме/10
| ←Источне песме/9 | Источне песме Писац: Мирза Шафи Вазех, преводилац: Симо Поповић 10. |
Источне песме/11→ |
| Пролеће. |
Када сунце по брегови сине,
И пролеће замирише светом;
Кад с’ огрну брда и долине
Меком травом и мирисним цветом;
Долине и брег
Кад остави снег,
И престане цича, ветрови, олује;
Тад се увек чује,
Од земљице миле
До небеског сјаја:
О пролећа бајна!
О милога раја!
Ледна брда кад сунце припече,
Зеленило поврати се гори,
Жубор-поток из брда потече,
И славујска песма се заори;
Та кад падне гај,
У мек загрљај
Сунчева осмејка, небеске милине,
С брда и долине
Тад се увек чује,
До небеског сјаја:
О пролећа бајна!
О милога раја!
О, па сунце, мој једини рају!
У пролеће и оно је било:
Кад ми у твом медном загрљају
Прве сласти срце окусило.
Славујака рој
Орио се пој.
Хлађан извор лако ромињ’о по гори,
А песма се ори
Са веселе земље
До небеског сјаја:
О пролећа бајна!
О милога раја!
Извор[уреди]
1866. Вила. Година друга, број 4, стр. 49.
|