Источне песме/10

Источне песме
Писац: Мирза Шафи Вазех, преводилац: Симо Поповић
10.

Пролеће.

Када сунце по брегови сине,
И пролеће замирише светом;
Кад с’ огрну брда и долине
Меком травом и мирисним цветом;
Долине и брег
Кад остави снег,
И престане цича, ветрови, олује;
Тад се увек чује,
Од земљице миле
До небеског сјаја:
О пролећа бајна!
О милога раја!

Ледна брда кад сунце припече,
Зеленило поврати се гори,
Жубор-поток из брда потече,
И славујска песма се заори;
Та кад падне гај,
У мек загрљај
Сунчева осмејка, небеске милине,
С брда и долине
Тад се увек чује,
До небеског сјаја:
О пролећа бајна!
О милога раја!

О, па сунце, мој једини рају!
У пролеће и оно је било:
Кад ми у твом медном загрљају
Прве сласти срце окусило.
Славујака рој
Орио се пој.
Хлађан извор лако ромињ’о по гори,
А песма се ори
Са веселе земље
До небеског сјаја:
О пролећа бајна!
О милога раја!

Извор

1866. Вила. Година друга, број 4, стр. 49.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Симо Поповић, умро 1921, пре 103 године.