Историја средњег века I 6

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I
У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна


ГЛАВА VI
ЕНГЛЕСКА И СКАНДИНАВИЈА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ

1. Енглеска у англосаско доба[уреди]

Препород келтске културе. Доба које је настало после повлачења римских трупа из Британије и трајало до англосаског освајања означује се у литератури као „келтски препород”, јер су у том периоду ишчезли са острва готово у потпуности римска култура и латински језик, а запажа се „препород” келтске културе. Келтизација је захватила и хришћанство; оно се у то време ширило у Британији из келтске Ирске, у којој се црква разликовала обредним особеностима од римскокатоличке цркве и није признавала врховну власт Рима.

Тај препород келтске културе поклопио се временски са све чешћим нападима Шкота из Шкотске и германских племена са континента. Саси, Англи, Јити и Фризи почињу да нападају на острво у великим војним одредима. Фризи су живели у северној Холандији, Јити — на Данском Полуострву, које се по њима звало Јитландијом, док су Англи живели нешто северније од Саса, који су настањивали Шлезвиг-Холштајн. Та племена не врше само појединачне привремене гусарске препаде на острво, него и остају на њему преко зиме и мало помало заузимају један део Британије за другим.

Легенда је сачувала име једног од келтских вођа који се упорно борио против најезде Германа — име војсковође Артура. Доцније је на основу те легенде створен средњовековни ритерски роман о краљу Артуру и његовим „ритерима округлог стола”.

Англосаско освајање. Пресељавање германских племена претстављало је дуг процес, који се вршио читаво једно и по столеће. Пресељавале су се не само поједине родовске групе и поједине дружине, него и народне масе с војницима на челу, заједно са женама и децом. Келтско становништво делом је уништавано, а делом претварано у робље; један део Брита преселио се на континент, у Арморику (данашња Бретања). Римски градови и виле пропадали су у пламену, и пошто се још од Римљана преостали слој римске културе налазио управо на југоистоку земље, у области која је била нарочито изложена пустошењима од стране германских освајача, то је пораз римске културе био потпун. У исто време на континенту Западне Европе, на оним местима са којих је потекла германска колонизација, савремени анали истичу велику опустелост.

Треба истаћи различит став широких маса становништва разних делова Римског Царства према варварском освајању. На континенту, где се „романизација”, тј. развитак робовласништва и робовласничке културе, вршио појачаним темпом, где је робовско газдинство пролазило кроз кризу и где се вршио процес претварања сељаштва у кметове и робове, — варварско освајање наилазило је на свестрану подршку народних маса, робова и колона. Тамо пак где су (као што је то случај у Бретањи) „романизација”, па дакле и развитак робовласничких односа, били слаби и где су се сачували старински келтски племенски и родовски односи, — домаће становништво обично је пружало варварима с континента огорчен отпор.

На крају крајева, на територији Британије образовало се седам основних варварских краљевина: јитски Кент, који се налазио на крајњем југоистоку; затим три саске краљевине — источна, јужна и западна: Весекс, Сесекс и Есекс; најзад, на северу образовале су се краљевине Англа, најпре — Источна Англија, затим, током даље колонизације, — Нортумбрија на северу и Мерсија на западу. Према томе, поникле су три саске краљевине, две енглеске, једна јитска и једна англосаска у ужем смислу те речи. Доба постојања тих седам краљевина носи у историји назив хептархија, тј. седмодржавље. Најпре је међу тим краљевинама доминантан положај заузимала најсевернија од њих — Нортумбрија (отприлике у другој половини VII века), затим је хегемонија прешла на средишну краљевину — Мерсију (током VIII века) и најзад (од IX века) на Весекс, краљевину западних Саса. Краљ те државе, који се на крају крајева обрео на челу осталих англосаских држава, носио је старинску титулу врховног краља, такозваног бретвалда.

Христијанизација Англосаса. Освајање Британије било је праћено њеном дехристијанизацијом, јер су племена Англа, Саса и Фриза била још паганска. Али се током VII века мећу њима шири хришћанство, углавном напорима римокатоличког свештенства. Док је раније у Британији доминирала независна ирска црква, дотле су сада, с примањем хришћанства, Англосаси ступили у оне међународне везе којима су доминирале римске папе. У доба христијанизације Англосаса на римском престолу седео је истакнути папа Гргур I „Велики” (590—604 г.). Папство је тада било једина међународна организација која је окупљала читав западни свет, а свештенство једини образовани слој, слој који је сачувао елементе античке културе. У исто време црква је у својој тежњи за гомилањем богатстава, међу којима и земљишних, подржавала у свом интересу развитак приватне својине, особито земљишне, која је била нужна за даљи процес развитка феудализма у Европи. На тај начин, интереси цркве поклопили су се са интересима краљева и чланова његових дружина, и стога је католичка религија била на првом месту религија краљева и горњег слоја полуфеудалног друштва. Па ипак је ширење католицизма код Англосаса наилазило на велики отпор, који је подржавала и ирска црква. Запажамо дакле у историји Енглеске интересантан сукоб двеју цркава: римокатоличке, која почиње да се учвршћује код Англосаса, и ирске, која се још сачувала у келтском Велсу, чија су племена одбранила своју независност и борила се против англосаског освајања. Зато када је пагански краљ Мерсије, Пенда, кренуо у рат против Нортумбрије, у којој се у то време већ било учврстило хришћанство, њему су пружили подршку хришћански Келти из Велса. 733 г. Пенда је однео победу над Нортумбријом и постао најмоћнији међу англосаским краљевима.

Превласт Мерсије. У личности Пенде победило је привремено паганство, али је процес феудализације, који се у то време вршио у англосаској области, припремао тле за даљу христијанизацију. Према томе, и у самој Мерсији, која у току VIII века доминира мећу англосаским државама, хришћанство такође постиже успехе. Мерсија се доцније чак бори са Весексом за средиште архиепископије. Особито велику моћ достиже Мерсија под краљем Офом (757—796 г.), савремеником Карла Великог. Офа је одржавао пријатељске и савезничке односе с Карлом Великим, и када је овај однео крупну победу над Аварима, послао је краљу Офи богате дарове, стечене у плену из тога рата.

Данска најезда и хегемонија Весекса. Превласт Мерсије није била дугог века; од почетка IX века уздиже се Весекс. У то време дешавају се најезде Нормана на Енглеску, углавном Данаца. Нормани, или Данци, заузимају мало помало североисточне делове Енглеске — Нортумбрију, источну Англију и Мерсију. Весекс је дакле био најудаљенија краљевина, те је стога и најмање пострадала од те данске најезде. Он постаје центар око кога се окупљају остале англосаске краљевине у борби за своју независност. Тиме је и било условљено уздизање Весекса. Најзад су Данци завладали читавим североисточним делом Британије, док је југозападни њен део остао под хегемонијом краљевине Весекса.

Друштвено уређење Англосаса у времену од V до IX века. За проучавање друштвеног уређења које је постојало код Англосаса у доба пре њиховог уједињења под влашћу Весекса ми располажемо следећим главним изворима. То су пре свега Англосаски закони, који почињу да се састављају од VII века на англосаском језику и који се затим преводе на латински, тако да су нам сачуване две редакције — англосаска и латинска. Затим долазе херојске легенде Англосаса, од којих је позната Сага о Беовулфу: у њој се прича о подвизима хероја Беовулфа, о његовој борби с чудовиштем Гренделом и свирепим змајем који је пустошио земљу. Најзад, постоје разне англосаске повеље, које карактеришу и земљишне нагодбе. Важне податке о најстаријој Британији сачувао нам је Беда Венерабилис, који је у VII веку написао „Историју енглеске цркве”.

Код Англа, Саса, Фриза и Јита у периоду њиховог досељења у Британију владао је родовски поредак. Код свих тих племена били су још слабије развијени замеци класних односа него код Источних Германа — Острогота, Визигота и Бургунда. Према томе, у новообразованим англосаским краљевинама германске су племенске установе и родовски обичаји преовлађивали, тим пре што се ни код британских Келта тога доба нису готово уопште сачували трагови римских друштвених односа.

У англосаским Законима крвнина (вергелд), тј. глоба која се плаћа за убиство слободног човека, иде у корист рода убијенога, и то две трећине крвнине припадају очевом роду, а једна трећина мајчином. Исто је тако и у случају убиства зависног човека, такозваног вила, тј. Келта који се налазио у зависном положају од Англосаса, крвнина је припадала не само господару, или лорду, тога вила, него и родовском савезу (закон Ине, краља Весекса, с краја VII века). Поред родовских савеза, који током времена губе свој значај у животу Англосаса, постојали су и новонастали савези лично слободних људи, који су закључивани ради заједничке заштите, — такозване гилде (gild, gesio). У случају убиства као тужиоци не појављују се код Англосаса само рођаци убијенога него и чланови гилде (congildones, consocii). Осим тога, током времснка добија све већи значај и она врста друштвене везе која се може назвати патронатом: моћни магнати пружали су заштиту осиротелим члановима саског друштва. Веома се често дешавало да сељаци који би изгубили земљу предају себе под заштиту моћних људи, који се у англосаоком друштву називају хлафордима (отуда и данашњи назив „лорд”). Хлафорди, или лордови, били су одговорни за поступке сиромашних људи који су ступали под њихову заштиту.

Замеци класа и њихов развитак. У англосаском друштву раног периода постојала је подела на четири главна сталежа. На првом месту стајао је сталеж аристократа — ерла, који су чинили родовску аристократију. За убиство ерла плаћало се 400 шилинга, тј. двапут више но што се плаћало за убиство обичног слободног човека. То је био слој крупних земљопоседника и робовласника, који се у то време формирао. Друго место заузимали су слободни сељаци — керли. За њих је крвнина износила 200 шилинга. Слободни сељаци живели су по сеоским општинама и поседовали у селима породичне деонице — хајде.

Трећи сталеж чинили су лети, или вили, то је био полуслободан сталеж. За њих је крвнина износила 40, 60 и 80 шилинга — у зависности од њиховог социјалног положаја. То су били зависни људи, који су становали на туђој земљи и стајали под заштитом економски моћнијих људи. То су били углавном људи келтског порекла, за разлику од ерла и керла, који су водили порекло од Англосаса.

Четврти сталеж чинили су робови (theow), за које се није плаћала крвнина; за њихово убиство плаћала се, као и за убиство стоке, не крвнина већ глоба у корист господара убијенога. Код Англосаса ропство је после освајања било прилично раширена појава, и источни трговци с континента врло су често долазили у Енглеску ради куповине робова. То се објашњава тиме што је борба између Келта и Англосаса и даље трајала, и Англосаси су приликом освајања претварали у робље масу Келта.

Такво је било друштвено уређење у прво време после освајања. Али током VII века расте разлика између слободног обичног сељака, керла, и аристократе, ерла. О томе се може судити на основу крвнине коју су утврдили краљеви у Кенту крајем VII века. У то се време крвнина за ерла повећава на 600 шилинга, тј. Износи трипут више него крвнина за убиство обичног слободног човека.

Али саму родовску аристократију почиње да потискује један нов слој — чланови краљевих дружина, такозвани гезити, или тени, који сада образују нов привилегован чиновнички сталеж, дужан да врши војну службу. Крвнина за убиство чланова тих краљевих дружина расте још у већој мери. У Весексу, крајем VII века, у Закону краља Ине члан краљеве дружине који поседује земљу процењује се са 1.200 шилинга, тј. шест пута више од обичног слободног човека. Чланови краљевих дружина који не поседују земљу, као и они који нису чланови тих дружина, процењују се у висини 600 шилинга, тј. ипак трипут више од обичног слободног сељака. Очевидно да војска састављена од слободних сељака — војска која је првобитно претстављала основицу војне организације англосаског друштва — сада више не може да подмирује потребе друштва које се све више претварало у феудално. Тежиште у војсци помера се на професионалне војнике, какви су у првом реду били чланови краљевих дружина. Па ипак првобитно у англосаском друштву гро становништва чине слободни сељаци, керли, који живе по селима, сеоским општинама. То слободно сељаштво састаје се на сеоске скупове, где решава своја питања, даље, на скупштине округа-сатније, које се сазивају сваког месеца, и најзад на скупштине грофовија, које се сазивају двапут годишње.

Сваки слободан сељак поседовао је засебну породичну наследну земљишну деоницу, хајд, који је обично износио 120 акара, тј. отприлике 50 хектара. То су биле прилично крупне деонице; вероватно да су њима располагале читаве „велике породице” (задруга). Таква једна њива, која је припадала задружној деоници, могла се у току године обрадити помоћу запреге од осам волова. У то доба плуг није био мали плуг римског типа, који су вукла два вола; то је био велики тежак плуг, у који су упрезана четири пара волова. Поред тога, сеоске задруге имале су свој део ливаде, испаше и право коришћења општинске шуме, вода и других природних извора. Читав посед делио се на поједине појасеве, који су били расути по читавој територији села и на којима је владао принудни плодоред. Првобитно је преовлађивао двопољни систем: читава површина њиве дељена је на два поља, од којих је једно стављано под угар, а друго засејавано. Али се већ запажа и прелаз на систем тропољне пољопривреде.

Развитак приватне својине на земљу. Земља којом су располагале велике породице, коју су Англосаси поседовали на основу обичајног народног права, која је била наследна и, најзад, чије се отуђивање могло вршити само по дозволи родовског савеза — називала се народном земљом — фолкленд. Обично је краљ, који је носио титулу бретвалда, имао право да издаје дародавне повеље на земљу, која је после тога прелазила у пуну личну својину и постајала привилегованом земљом, слободном од многих обавеза које су падале на сву осталу земљу. Таква земља називала се букленд — земља на основу повеље. Сваки посед, без обзира на то спада ли он у категорију букленда или фолкленда, био је дужан да у корист државе врши три обавезе (trinoda necessitas): војну обавезу, обавезу да оправља мостове и путеве и обавезу да одржава у реду утврђена места у земљи.

Услед појаве пуне приватне својине на земљу, поред народне земље, врши се и развитак крупне земљишне својине, како се то закономерно запажа и у франачком друштву, где је појава алода неизбежно имала за последицу образовање крупног земљишног поседа. И код Англосаса особито је растао црквени земљишни посед; црква је често добијала у својину деонице заједно са притежаваоцима настањеним на њима.

Државна организација. За државну организацију Англосаса, која се формирала у раздобљу од VI до IX века, карактеристичан је широки развитак локалне самоуправе. Ова особеност остаје за Енглеску карактеристична током читавог Средњег века. Основицу политичке организације чини село, које претставља сеоску општину. Становништво тог села састаје се на сеоске скупове и бира свог старешину (tungerefa). Више села чине сатнију (hundred). Сваког месеца становништво се састаје на своје сатниске скупштине (hundred-moot), где се бира старешина који се стара о стварима сатније (hundred-man). С јачањем краљевске власти сатниски старешина се претвара у обичног краљевског чиновника, претставника централне власти у провинцији. Постепено се из опште масе слободних керла, који су се састајали на те сатниске скупштине и решавали своја питања, издваја током процеса феудализације читавог друштва — посебна група утицајних људи — веће дванаест најстаријих тена, састављено од најкрупни-јих сопственика сатније.

Више сатнија чине грофовију (shire). Неке од тих грофовија првобитно су саме претстављале самосталне државе, на пример Кент, Есекс. На челу грофовије стајао је испрва елдормен (ealdorman); он је био претставник становништва у грофовијама насталим од краљевина и вероватно наследник вазалног краља. С порастом краљевске власти елдормена потискује краљевски чиновник — шериф (scirgerefa). Двапут годишње редовно се састаје скупштина грофовије, или „народна скупштина” (folkmoot), али у пракси нису сви становници грофовије учествовали у њеном раду, већ само најугледнији, економски најмоћнији људи. Из редова становништва грофовије такође се бира посебно веће дванаест најстаријих тенова, које се састаје код грофа.

Јачање централне власти. Уједињење англосаских краљевина стајало је у вези с јачањем краљевске власти. Док су краљеви постојали у свакој самосталној племенској држави насталој на територији Британије, сваки такав краљ сам је припадао одређеном племенском и родовском савезу; у случају да краљ буде убијен, крвнину (која је додуше била нешто виша од крвнине за убиство ерла и била једнака епископској крвнини) добијао је његов родовски савез. Доцније, приликом уједињења краљевинâ, уздизање једног од краљева као врховног краља имало је за последицу да се убиство краља почиње кажњавати још вишом глобом. У Мерсији је убиство краља кажњавано глобом од 7.200 шилинга, 36 пута више од крвнине за убиство обичног слободног керла, тј. крвнина је износила исто толико колико и за убиство архиепископа. У IX веку, под утицајем цркве, краљ се већ ставља на друго место иза бога, и његово убиство сматра се за скрнављење светиње и кажњава смрћу.

Јачање краљевске власти и уједињавање земље вршили су се у корак са опадањем значаја народних скупштина. Народне скупштине и даље су се састајале само у појединим грофовијама. Уједињена краљевина Англосаса није више имала опште народне скупштине: уместо ње сазиван је при краљу такозвани „савет мудрих”, витангемот (witangemot). Сва су питања решавана у сагласности с тим саветом. У тај савет „мудрих људи”, витана, улазили су најутицајнији магнати краљевине.

Војно устројство у овом периоду и даље се темељило на војсци састављеној од свега слободног становништва. Али се постепено центар војне организације преносио са сељачке војске на посебне војне дружине, састављене од професионалних војника.

Краљеви приходи састојали су се углавном од његових приватних прихода које је он добијао као крупни земљопоседник. Осим тога он је имао и такозвано право „фирме”, тј. право да од становништва захтева да му даје пољопривредне производе, што је претстављало исто оно „кормление” (храњење) које нам је познато и из староруске историје. Доцније, када су учестали напади Данаца, заводе се специјални новчани намети на становништво, такозвани дански новац, који је убиран за откуп од данских препада. Ти намети постепено се претварају у редовни новчани порез.

Данска освајања. У току IX века све више јачају препади поморских гусара — Нормана, Данаца, — који мало помало освајају један део англосаске територије: Нортумбрију, Мерсију и Источну Англију. Области које су доспеле под власт Данаца добиле су доцније назив „области данског права”. Југозападни део Енглеске и даље је био независан, под хегемонијом Весекса, који је постао центар за уједињење Англосаса у њиховој борби против завојевача.

Алфред од Весекса. У тој борби знатну улогу играо је краљ Весекса Алфред Велики (871—900 г.). Он је испрва претрпео неколико пораза од Нормана и постигао њихово повлачење по цену плаћања данка, али је после једне крупне победе над Данцима из 879 г. Алфред закључио с њиховим вођом Гутрумом уговор, по коме је читава земља подељена између Данаца и Англосаса. Први су задржали читав североисточни део Енглеске, а други њен југозападни део.

Влада Алфреда Великог потсећа по многим својим цртама на владу Карла Великог. За његове владе створена је поморска флота од 100 лађа, ради одбране од норманских напада. Побољшана је организација војске. Читава земља подељена је на неколико војних округа, и сваки округ морао је давати одређени број оружаних снага; притом је сваких пет деоница, или хајда, морало наоружати по једног војника и издржавати га, снабдевајући га свим што је потребно. Према томе, тежиште војне организације преноси се сада на специјалне, теже наоружане војнике, који поседују пет хајда земље. То више није била општа сељачка војска већ војска састављена од професионалних војника. После ове војне реформе однесен је доцније низ победа како над домаћим Данцима, који су већ били настањени у Енглеској, тако и над онима који су вршили нападе из саме Данске (око краја IX века).

Око 890 г. састављен је зборник закона — Закон краља Алфреда. Пре тога свака поједина англосаска краљевина имала је своје посебне законе. Постојали су закони краљева Кента, Весекса, Мерсије итд. Алфредов закон обухватио је законодавне норме узете из закона Весекса, Мерсије и Кента. То је дакле био кодекс општеенглеског права.

Алфред је на Карла Великог потсећао и по својој заштити просвете. Он је сам, како казује његов биограф, сакупљао старинске митолошке легенде, песме и саге Англосаса, организовао школе за васпитање деце дворана и доводио с континента наставнике за те школе. Форсирао је и превођење разних дела с латинског језика на англосаски. У његово време преведен је у то доба једини општеприступачан уџбеник за општу историју — историска компилација Орозија. Даље је преведена с латинског на англосаски „Историја енглеске цркве” Беде Венерабилиса; превођена су и поједина дела папе Гргура. Почиње да се пише и хроника у којој се описује влада Алфреда Великог.

На бази војне реформе коју је извршио Алфред Велики војна организација код Англосаса знатно се побољшала, и после Алфредове смрти Англосаси прелазе у офанзиву на Данце. Средином X века „област данског права” освојио је крај Едгар (959—975 г.), који постаје краљ читаве Енглеске, ујединивши под својом влашћу како Англосасе тако и Данце.

Тако је Енглеска поново уједињена у једну краљевину. Али је такво стање трајало само до краја X века, када поново почињу нормански препади.

Ново освајање Енглеске од стране Данаца. У то време Данска под краљем Харолдом Плавозубим (950—986 г.) постаје моћна држава, у чији су састав ушли југ Скандинавије, област литавског племена Пруса и област Померанских Словена, која је доцније добила назив Померанија. Харолд и његови наследници предузели су више похода на Енглеску и поново освојили ту земљу. За владе данског краља Кнута, или Канута (1017—1035 г.), образована је моћна поморска држава, која је обухватала Енглеску, Данску и делове Шведске и Норвешке. Карактеристично је да је Кнут нашао ослонца у Енглеској не код дошљака из Данске него код домаће земљишне аристократије. За његове владе настављено је уједињавање законодавства и издан је зборник закона за чију су основу узети како закони Англосаса тако и закони Данаца. Потреба за новим законодавством била је изазвана крупним променама у друштвеном уређењу Енглеске, процесом њене феудализације. Кнутово законодавство носи на себи у великој мери црте тог процеса. Интересантно је да је дански новац, тј. онај намет који је од становништва узиман у време борбе с Данцима, остао сачуван и за владе самих Данаца, само што је то сада био сталан намет, убиран у корист краља.

Едвард Исповедник. За владе Кнутовог наследника власт Данаца је јако ослабила услед међусобне борбе и сукоба између појединих претставника данске владајуће класе. Англосаси су узели учешћа у тој борби и на крају крајева успели да доведу на краљевски престо претставника старе англосаске династије Едварда (1042—1066 г.), прозваног Исповедник. У време док је у Енглеској још била јака власт Данаца, Едвард је живео на двору нормандиских војвода и вратио се с континента окружен дворанима и саветницима који су припадали нормандиској, бургундској и фламанској аристократији. Читава његова влада испуњена је борбом домаће англосаске аристократије са тим дошљацима с континента. После његове смрти, почетком 1066 г., англосаски магнати довели су на престо човека из своје средине — Харолда. Али је његова влада трајала мање од годину дана.

Исте, 1066 г., војвода Нормандије Виљем, доцније прозван Освајач, прешао је мореуз, однео победу над Харолдом у битки код Сенлака, близу Хастинкса, и основао у Енглеској нову краљевску династију. Са овим догађајем завршава се англосаски период енглеске историје; с њим отпочиње нова страница њеног социјалног, политичког и културног развитка (види главу XXI).

Друштвено уређење данских области. У току периода борбе с Дан-цима десиле су се у развитку друштвеног уређења Англосаса велике промене. Пре свега, у оним областима које су били покорили Данци порастао је значај слободног сељаштва. Данци су стајали на нешто ранијем стадију развитка феудализма од Англосаса; стога је слободно сељаштво сачувало код њих своју независност у далеко већој мери. Карактеристично је како су Данци и Англосаси гледали на положај слободног сељака. На основу уговора који су закључивани измећу обеју страна, живот слободног данског сељака заштићаван је подједнаком крвнином (вергелдом) као и живот англосаског тена, тј. привилегованог човека англосаског друштва. Очевидно да класна диференцијација није код Данаца још достигла веће размере, и феудализам у „области данског права” био је још слабо развијен.

Феудализација Енглеске. Тени и ерли. Зато феудализам у другим областима Енглеске постиже све веће успехе. Пред крај претходног периода у сатнијама и грофовијама особито велику моћ стичу већ поменутих дванаест најстаријих тенова. Власт у месној самоуправи прелази дакле у руке незнатне групе најутицајнијих земљопоседника. Они стоје на челу новог слоја војно-чиновничке аристократије — тенâ, потискујући стару родовску аристократију. У састав тога новог владајућег слоја могао је улазити сваки човек који поседује пет хајда земље и чак сваки трговац који је извршио три прекоморска путовања. То показује какав је значај стекла у то време у Енглеској трговина и колико је порасла социјална улога трговца у животу англосаског друштва. Карактеристично је да се назив старородовске аристократије — ерли — преноси сада на сваког човека који поседује 40 и више хајда земље. Према томе, запажа се раслојавање по имовинском обележју у оквирима саме владајуће класе, а резултат тог раслојавања јесу ситнопоседнички тени и крупни земљопоседници — ерли. Борба измећу тих двеју група, која од времена нормандиског освајања прелази у борбу између ситнопоседничког ритерства и крупних феудалаца-барона, постаје још од краја англосаског периода битан моменат у историји Енглеске.

Пораст приватне власти. У англосаском периоду расте и значај патроната, тј. приватне заштите коју су магнати пружали зависном становништву. Али за разлику од претходног периода, у коме је ступање под заштиту крупног магната претстављало приватноправни акт, сада та заштита постаје обавезном. Закон краља Ателстана (око 930 г.) директно прописује да сваки човек има свог лорда. Прописује се да рођаци сваког човека који нема свог лорда нађу овоме таквог лорда-заштитника. У исто време развија се имунитет, који у Енглеској носи назив сока или сока и сака. Он обухвата сва судска и фискална права која добија крупни магнат према зависном становништву. Човек који станује на територији крупног магната и налази се у зависности од њега, такозвани сокмен (тј. „човек соке”), јесте слободан човек, има право да продаје своју земљу и чак да се удаљава с територије соке. Али се он налази под судском влашћу лорда. То је дакле полузависно стање, које настаје или на тај начин што економски пропали сељаци ступају под заштиту крупног магната, или на основу краљевих поклона, при чему је краљ често давао читаве области насељене слободним људима под приватну власт, или соку, појединим магнатима.

Енглески феудални посед. Тако се у Енглеској вршио процес феудализације, који је био коначно завршен тек са нормандиским освајањем. Основицом англосаског друштва све већма постаје не село слободних сељака, већ феудални посед, такозвани манор, који се састоји од властелинског имања и кметовског села, исто онако као и у Франачкој. Сачуван нам је извор с почетка XI века који садржи описе таквих манора — „Rectitudines singularum personarum”. У њему се описују војничке државине тена, који по свој прилици седе на манастирској земљи, као и обавезе од њих зависних сељака. Међу сељацима разликују се три основне групе. Под најповољнијим условима живе генити, или генеати. То су некадашњи слободни керли, који су сад доспели у зависан положај од магната. Они су дужни да своме лорду плаћају углавном новчану и натуралну ренту, као и да му врше мањи кулук, у виду привремене помоћи за време жетве. Далеко је тежи положај других двеју група кметовског становништва — гебура и косетла. Ову последњу групу чинили су сељаци који нису имали деонице нормалне величине, већ мање парцеле земљишта, с колибом на њему. Обе ове групе врше много тежи кулук, радећи на господаревој земљи од два до три дана недељно.

Тако се у англосаском друштву вршило постепено претварање слободне сеоске општине слободних керла у кметовску општину. На ту кметовску општину преноси се у исто време одговорност за вршење обавеза од стране становништва које улази у њен састав; кметовска општина добија на тај начин фискални карактер.

2. Скандинавија у раном Средњем веку[уреди]

Најстарији период. О најстаријем периоду историје Скандинавије мало нам је шта познато. Мећу племенима која су од старинâ живела у Скандинавији знамо за Готе, или Гауте, и Свионе. Гаути су насељавали јужни део данашње Шведске, која је све до данас сачувала свој стари назив — Готаланд, тј. земља Гота. Област Свиона дуго времена је носила назив Свеаланд — земља Свеја, или Шведа. Карактеристично је да антички писци помињу само југоисточне Скандинавце, тј. она племена која су насељавала територију јужне Шведске, а готово ништа не казују о становништву Норвешке. То доказује, као што је приметио још Енгелс, да су се трговачке везе и поморство развијали углавном у источном делу Балтичког Мора. Сами Римљани нису залазили у Балтичко Море, већ су само одржавали везе с локалним трговцима, који су водили самосталну трговину у источном делу тог мора. На то указују и римске израђевине и налазишта новца, која су особито богата у јужној Шведској и Данској. Новац који је ту вађен припада првенствено I и II веку н. е. Затим настаје један прекид све до V века, до доба „сеобе народа”, када се на северу поново појављују налазишта новца. Очевидно да су у том размаку времена, од II до V века, трговачке везе измећу Скандинавије и континента биле прекинуте. Доцније имамо података о Скандинавији у VI веку, од историчара Јорданеса и Прокопија, који саопштавају да у Скандинавији живи мноштво народа, од којих сваки има свог краља.

Норвешка од IX до XI века. Да бисмо се детаљније упознали с друштвеним уређењем Скандинавије, даћемо слику друштвеног уређења које је постојало у Норвешкој од IX до XI века. Норвешка је у свом друштвеном развитку заостајала иза других делова Скандинавије, и зато се у њој сачувало далеко више старинских установа и обичаја који омогућују да се реконструише онај поредак који је у раније време постојао и у другим деловима Скандинавије.

Скандинавци Норвешке делили су се на мноштво ситних племена — филка (fylke, немачко volk, расутих по заливима који дубоко залазе у полуострво (такозваним фјордовима) и међусобно одвојеним високим планинама. На челу сваког од њих стајао је посебан племенски вођа, такозвани јарл.

Више филка уједињавало се у крупније племенске савезе, са заједничким народним скупштинама (thing), на које се сакупљало читаво слободно становништво. Постојала су и већа старешина. На челу појединих племенских удружења појављују се и краљеви.

Сваки филк делио се на сатније (herad), са сатником на челу (hersir). Основицу друштва чинили су слободни сељаци, који су се звали бонди (bonde). Они су се састајали на народне скупштине — тинге — и решавали на њима своја локална питања.

Даље уједињавање племена Норвешке доводи до тога да се у њој формирају четири велике области, свака са својим самосталним тингом, својим посебним законом и посебним месним обичајима. У њима се појављују краљеви, који се бирају на тинзима. Ако краљ не задовољава захтеве становништва, незадовољници разашиљу по читавој земљи стрелу, која претставља знак да краља треба свргнути с престола и убити. Према томе, у то доба почиње већ да се распада родовско друштво, да се образују класе и формира држава; притом поред слободних сељака -— бонда и претставника родовске аристократије — јарла, постоје још и робови. Око јарла почињу да се окупљају дружине.

Становништво се бави углавном ловом и риболовом, јер географски услови за бављење земљорадњом у већим размерама нису у Скандинавији повољни. Због особите важности риболова знатан развитак достиже морепловство, а у вези с тим и гусарство и трговина. Трговало се сушеном рибом, крзнима и другим локалним производима.

С распадањем родовских односа и образовањем крупнијих краљевина поједини претставници аристократије, који нису желели да се покоравају краљевој власти, сакупљају своје дружине и организују прекоморске походе, у које увлаче и вишак становништва.

Распадање родовских односа и образовање класа најраније се запажа код Шведа, или Свиона. Још у Тацитово време ту је постојала јака краљевска власт и имовинска неједнакост. Како каже Тацит, код њих „богатство ужива велико поштовање”. Тацит код Свиона разликује низ сталежа: аристократе, слободне људе, ослобођенике и робове.

Услед распадања родовског поретка, класне диференцијације и пренасељености, узимају маха поморство и гусарство, особито почев од IX века. За период од IX до XI века карактеристични су походи појединих вођа, такозваних поморских краљева — викинга (од речи „вик” — залив, драга). Ти су одреди поморских краљева на својим бродовима, такозваним „морским вуцима” или „морским коњима”, у које је могло да стане 60—70 војника, предузимали понекад врло далеке препаде. Тако се код Скандинаваца гусар, војник и трговац уједињују у једно лице.

Освајања и путовања Скандинаваца. Скандинавци предузимају нападе на Ирску и још у IX веку образују у њој — углавном на источној обали и на југу земље — низ мањих скандинавских (норманских) „држава”. Ове скандинавске насеобине одржавале су се ту до краја IX века, када су Скандинавци открили Исланд (878 г.), куда је кренула главна струја колонизатора из Норвешке. Ту су се почели селити, с једне стране, сељаци који у отаџбини нису могли наћи земље за бављење земљорадњом, а с друге стране — они незадовољни претставници аристократије који су чинили опозицију према краљевској власти, а морали да признају безизгледност даље борбе. Скандинавци су населили и друга острва северно од Енглеске.

Насеља Скандинаваца у Ирској почела су у великој мери опадати, а њихово становништво је у знатном степену келтизовано. На Исланду су се пак дуго времена сачували старински обичаји, старији друштвени односи и начин живота него у самој Скандинавији, као и староскандинавска култура. На Исланду су записане староскандинавске песме и саге, које су чували и предавали многобројни певачи или приповедачи, такозвани скалди. Познато нам је најкрупније дело те врсте — „Еда”, у прози и стиху, које у себи садржи мноштво старинских легенди.

Али се географска открића Скандинаваца нису завршила са открићем и насељавањем Исланда. У X веку они су открили Гренланд. У легендама о тој земљи казује се да је била настањена патуљцима (Ескимима). Тамо су кренули колонизатори са Исланда. Исландска колонија на Гренланду постојала је све до XVI века, а затим је ишчезла.

Постоје подаци о томе да су око 1000 г. Нормани доспели у Северну Америку, где су чак основали колонију, која је трајала све до XIV века. Али су сва та открића носила случајан карактер и нису оставила никаквог трага у економској и културној историји Европе.

Путовања Скандинаваца на Исток. Нормани су предузимали и поједине путеве на Исток и север. Они су ширили своја освајања на север Норвешке, покоравајући финска племена и намећући им данак. Из англосаских извора познат нам је опис газдинства једно крупног газде-Норвежанина, по имену Отера, који је живео у IX веку на крајњем северу Норвешке. „Отер је поседовао северне јелене, бикове, овце, свиње. Финци су му плаћали данак у кожама оваца или видри, медведа или северних јелена, у перју птица, ужадима, кожама, китовим костима” и другом.

Путовања у трговачке сврхе предузимана су и даље на север. Нормани су долазили до Белог Мора и стизали до земље „Биармије”, у коју су продирали преко Белог Мора реком „Дином”. Очевидно да се под том реком подразумева Северна Двина, па се земља Биармија може према томе тражити у сливу реке Двине, можда у области насељеној племеном Перм, од кога је могла добити назив и сама област. У Шведској је нађено много источног сребрног новца из тог периода; он указује на то да су Швеђани водили живу трговину са Истоком, вероватно Волгом, посредством бугарске државе. Они су путовали и великим путем „од Варјага до Грка”, тј. Византије. Дуж тог пута Нормани су се настањивали по појединим местима као војне дружине.

Скандинавци у Западној Европи. Најзад, Нормани су у то време предузимали и експедиције на југ. Они су освојили, као што је већ речено, знатан део Енглеске, и неко време Енглеска је улазила у састав једне од крупних скандинавских држава — Данске. Они су продирали и у дубину Француске, пењући се уз реке Сену и Лоару. 886 г. Нормани су опсели и сам град Париз, а 911 г. образовали Нормандиско војводство, са својим вођом Ролоном на челу (види главу V, § 3).

У својим налетима Нормани су долазили до Шпаније и Средоземног Мора. 844 г. предузели су напад на обале Астурије (северна обала Шпаније), али су били одбијени. Пљачкали су и обале арапске Шпаније, северне обале Африке, Балеарска Острва (Минорку и Мајорку); њихове дружине продирале су чак до јужне Италије и Сицилије. У XI веку Шпанци су узимали такве дружине као најамнике ради борбе са Арабљанима. Скандинавци су често предузимали појединачна путовања у верске сврхе у Палестину, ради поклоњења такозваном „гробу господњем”, при чему су успут понекад пљачкали становништво. У Италији се први пут појављују отприлике средином IX века. Феудалци јужне Италије често су позивали Нормане као најамнике. Као резултат насељавања на земљу група и читавих одреда таквих норманских најамника, образована је тридесетих година XI века грофовија Аверза. 1042 г. један од вођа најамних одреда Нормана добио је у феуд територију у Кампанији заједно са градом Гаетом. 1043 г. читаву западну Апулију освојио је један други воћа норманских одреда — Виљем Гвоздена Рука.

Нормани су постепено проширили своју власт и на суседне земље. Виљем Гвоздена Рука почео је да осваја Беневент. Нормани воде борбу с папама, који су њихово учвршћивање у Италији сматрали испрва опасним по себе, али доцније те исте папе почињу да искоришћавају Нормане у своје сврхе.

Један од крупних вођа Нормана, Роберт Гвискар, добио је 1059 г. од папе титулу војводе од Апулије и Калабрије. Од 1060 г. Роберт и његов брат Рожер приступају освајању Сицилије, која је тада припадала Арабљанима, и 1071 г. заузимају читаво острво. На крају крајева (у XII веку) извршено је уједињење појединих норманских држава пониклих на италијанском тлу. На југу Италије образована је прилично крупна и јака краљевина, састављена од Сицилије, Калабрије и Апулије.

Култура и религија Скандинаваца. Нормани Скандинавије дуго времена су остали пагани. Уједињење норманских племена довело је до тога да се код њих образовао доследан систем верских претстава, са читавим пантеоном богова, на чијем су се челу налазили бог Один, његова жена Фреја и син Тор. Од почетка VIII века почиње да се шири и хришћанство.

Врховно божанство Скандинаваца био је бог неба Один, или Вотан. У доба после „велике сеобе народа” то божанство постаје божанством виших класа, божанством младе класе феудалаца и дружина којима су окружени. Народне масе клањале су се другом божанству — Тору (или Донару код Германа), божанству грома. Один је замишљан оцем свих богова. Он је обично приказиван како седи на белом коњу с копљем и мачем у рукама, са златним шлемом, који треба да симболизује сунце на плавом небу. Он носи плав или модар плашт, који симболизује боју неба. Понекад се Один ликовно претставља једнооким, јер небо има само једно око — сунце; он носи на глави шешир са широким ободом, који понекад надвија над очи. Тада се небо прикрива облацима. Он је божанство рата. Один влада у Валхали. То је место куда одлазе јунаци пали у боју док људи који нису погинули у борби одлазе у подземно царство. Он је окружен борбеним валкирама. Один је и бог ваздуха и, праћен својом свитом, језди у облику ветра земљом. Доцније, с развитком културе, писмености, поезије, он постаје и божанство културе, бог поезије, проналазач писма и бог сваког чаробњаштва.

Други бог, Тор, обично се претставља са муњом, јер симболизује гром. Он има риђу браду и вози се на колима у која су упрегнути јарци. Тор је заштитник нижих класа — сељака и робова, који после смрти не одлазе у Валхалу него у царство бога Тора.

Од осталих богова особито се истиче син Одинов — светло божанство Балдур, бог светлости. Постоји мит о његовој смрти, коју су оплакали сви богови и цела природа. Балдуру је проречено да мора погинути. Његова мати, богања Фреја, почела је да моли читаву природу да јој поштеди сина. Али је заборавила да се обрати једној малој биљци — имели. Када су сви богови почели да кушају Балдурову моћ да не може бити рањен, он је за све то време остао читав и неповређен, али, наговорен од злога бога Локија, његов слепи брат ударио је Балдура граном имеле. То је изазвало смрт светлог божанства, које ће, међутим, опет васкрснути. Ми ту запажамо мит у вези са претставом о годишњем умирању и поновном рађању светлог божанства сунца.

У пантеону скандинавских божанстава постојало је и зло божанство — Локи. Он је бог ватре, али у исто време и божанство које је непријатељски расположено према свим светлим боговима. Он је отац светског змаја, отац светских вукова, отац богиње пакла, отац светског зла. Сва зла божанства, на челу са богом Локијем, устаће једном против врховних светлих божанстава, и свет ће пропасти, после чега ће доћи до новог стварања света на новим принципима.

Богови код Скандинаваца имају исте групе које постоје и на земљи: они се такође деле на родовске групе. Постојале су две групе богова, ази и вани, између којих се водила огорчена борба; али је затим дошло до измирења тих божанстава, при чему су једни другима дали таоце.

Сви ови митови указају на то да је религија Скандинаваца претстављала уједињење разних племенских религија.

Образовање Данске краљевине. У току IX река у Скандинавији се образују крупније државне творевине. На почетку тог века настаје Данска краљевина, која је врхунац своје моћи достигла у X веку, под краљем Харолдом Плавозубим; он је покорио и јужну Скандинавију и ратовао с Прусима п Померанским Словенима. Особито велику моћ достигла је Данска за владе краља Канута (Кнута) Великог; његова краљевина обухватила је и Енглеску и јужни део Скандинавије.

Уједињење Шведске. У IX веку почиње да се формира и Шведска држава. Уједињују се две основне области данашње Шведске — Готија, или Готланд, и Шведска у ужем смислу речи, или Свеаланд. Испрва су ситна шведска племена имала један верски центар, у Упсали, где се налазио такозвани „двор богова” и где се становништво сакупљало на верске празнике, ради вршења разних верских обреда. Око тога „двора богова” и извршено је уједињење шведских племена, тако да су краљеви Упсале, који су припадали краљевској породици Ингве, постали и краљевина читаве Шведске. Од тих шведских краљева истаћи ћемо конунга Олафа; за његове владе на почетку IX века створена је крупна држава, у чији је састав ушао и један део Норвешке; под њим почиње и христијанизација Шведске.

Образовање Норвешке краљевине. Као датум почетка образовања Норвешке краљевине може се сматрати година 885, у којој је Харолд Харфагер (Лепокоси) приступио уједињавању појединих племена и протерао месне јарле, који су стајали на челу појединих самосталних филка. За владе његовог праунука Олафа II Дебелог (1015—1027 г.) дефинитивно је извршено уједињење читаве Норвешке; притом је звање јарла било сасвим укинуто.

Тако су се у Скандинавији образовале државе: Шведска, Данска и Норвешка.


ЛИТЕРАТУРА

I. Извори. Хрестоматија за западноевропску књижевност. Средњи век (IX—XV век), у редакцији Шорове, 1938, стр. 63—124, 501—519, — Ирске саге, Москва—Лењинград 1933. — „Сага о Волсунзима”, Москва—Лењинград 1934. — „Еда”, Москва 1917.

II. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, 1897—1898, т. I, стр. 602—650; т. II, стр. 657—675. — Петрушевски, Студије из историје енглеске државе и друштва у Средњем веку, разна издања, гл. I. — Грин, Историја енглеског народа, т. I, Москва 1891. — Виноградов, Студије о социјалној историји Енглеске у средњем веку, 1880. — Виноградов, Средњовековни феудални посед у Енглеској, Петроград 1911. — Тијери О., Освајање Енглеске од стране Нормана, т. I, 1900. — „Друштвени живот Енглеске”, у редакцији Трајла, т. I. 1897. — Читанка за историју Средњег века, у редакцији Виноградова, разна издања, т. II, стр. 20. — Тиандер, Путовања Скандинаваца на Бело Море, Петроград 1906.