Историја средњег века I 5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I
У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна


ГЛАВА V
ФРАНАЧКА ДРЖАВА КАРОЛИНГА

1. Образовање франачке монархије Каролинга[уреди]

Галија после смрти Пипина Херисталског. После смрти Пипина Херисталског поједини магнати, световни и духовни, стичу готово потпуну политичку независност; у Аквитанији се образује независно војводство Одона (Еда); дижу се и војводе појединих германских племена. Радбод Фришки осваја један део Фризије, протерује из ње хришћанске попове, те агенте франачких краљева, руши цркве и васкрсава паганство, као симбол фришке независности. Сакси упадају у рајнске области Франака, Авари — у Баварску. Најзад, Арабљани, почињу да пустоше Аквитанију, туку Одона Аквитанског и крећу се ка Лоари. Још пре тога Неустријци, на челу са својим новоизабраним мајордомом Раганфредом, желећи да поврате некадашњу превласт Неустрије, упадају у Аустразију, где је у име Пипинових унука приграбила власт Пипинова удова Плектруда. Сама Плектруда затворила је у тамницу ванбрачног Пипиновог сина Карла, сматрајући га опасним по своју власт.

Такво је било унутрашње и спољашње стање франачке државе у време доласка на власт и првих година владе Карла (715—721 г.), прозваног доцније Мартелом (што значи чекић). С његовом влашћу коначно се учврстила власт мајордома из куће Пипина, који су доцније освојили и саму краљевску власт.

Побегавши из тамнице и окупивши око себе аустразиске леуде, Карло Мартел је потукао Фризе и Неустријце, упркос помоћи коју им је пружио Одон Аквитански. Поставши мајордом. он доводи на престо једно за другим марионете из дегенерисане династије Меровинга. Од 737 г. он не сматра више за потребно ни да поставља краља, толико је у то време његова власт ојачала. Карло предузима неколико похода против Баварске, успоставља власт Франака у Алеманији, пустоши Фризију, спаљујући по њој паганске храмове, и поново покорава Саксе, узевши од њих таоце и наметнувши им данак. У исто време Карло је устао против крупнијих магната који су искористили мутна времена да стекну независност — против тих, по Ајнхардовим речима, »тирана Галије«, — и уништио једне, а довео у покорност друге. Мало помало, у низу похода, завршава Карло покоравање одметничке Аквитаније.

Борба са Арабљанима. Али ту, на југу Галије, Франци су се сукобили с новим непријатељем, Арабљанима, који су, освојивши Шпанију, почели од 720 г. да надиру и у Галију. Овамо су их звали локални магнати, незадовољни франачком влашћу; Арабљане је једно време позивао и Одон Аквитански, који је међутим прешао доцније на Карлову страну. Присног савеза са Арабљанима држала се и бургундска аристократија, која их је често звала у помоћ у својој борби с Карлом.

Одлучна битка са Арабљанима одиграла се код Поатјеа (732 г.). Арапска коњица није успела да поколеба бојни ред франачке пешадије, и морала се повући. Али је борба са Арабљанима и њиховим савезницима — бургундским магнатима, који су Арабљанима предали низ градова на југу и дизали низ устанака, трајала готово до краја владе Карла Мартела. Карло је потукао бургундску аристократију која је дигла устанак и извршила замашне конфискације; он је Бургунђане називао »бунтовницима и неверним народом«. У једној од својих повеља он поклања имање неког Рикулфа, »јер је он — стоји у повељи, — нарушивши верност франачкој држави, приступио Сараценима и узео учешћа у њиховим пљачкама«. На крају крајева, арапско надирање прекинули су грађански ратови који су избили у њиховој отаџбини.

Социјална политика Карла Мартела. Стављајући у зависност од себе германска племена Фриза, Алемана, Бавараца и других, Карло Мартел је штитио мисионаре, који су својом делатношћу у Германији јачали франачку државу; међу њима особиту видну улогу играо је папски легат Бонифације, бивши англо-саксонски монах. Ипак Карло није пружио помоћ папи (иако га је овај у два маха молио) у борби против Лангобарда, својих недавних савезника у борби са Арабљанима.

Карло Мартел није само војним успесима учврстио централну власт у краљевини. Сами ти успеси у знатној су мери почивали на социјалној политици коју је он водио, на оном преокрету у земљопоседничким односима које Енгелс сматра једним од најважнијих резултата каролиншке династије.[1]

Пре Карла Мартела преовлађујући облик краљевских земљишних поклона били су дарови у земљи у виду потпуне приватне својине. Такви су дарови брзо смањивали фонд краљевских земљишта, а уз то нису успостављали никакву нову везу између краља и поданика који би добили такав поклон. Карло је морао да води упорну борбу с крупним земљишним магнатима који су тежили потпуној независности. Укротивши једне и сменивши друге, Карло је морао наћи средство да чвршће привеже за престо умирене магнате, или њихове наследнике. Такво средство састојало се у томе што је уведен систем давања земљишта на условно поседовање, у бенефициј, уместо ранијег поклањања у личну својину. Могућност за широку примену система бенефиција пружале су, с једне стране, замашне конфискације, које је Карло вршио приликом умиривања »бунтовника« и »издајника«, а с друге стране, широка секуларизација црквених земљишта, коју је он извршио.

Ослонац власти аустразиских мајордома у време када су већ постали мајордоми читаве Франачке краљевине — састојала се, поред њихове личне моћи као крупних земљопоседника, и у подршци коју је тој власти пружао слој ситних и средњих земљопоседника, још прилично многобројан у Аустразији; ти земљопоседници окупили су се око свога војсковође и тражили од њега заштите против самовоље магната.

Требало је проширити и подржати тај слој слободних земљопоседника, који су претстављали изврстан извор војне снаге франачких мајордома. Борба са Арабљанима показала је преимућства коњице над некадашњом пешадијом, која је регрутована углавном из редова слободних франачких сељака; ти сељаци међутим нису могли издржати терет ратних обавеза, особито за време дугих и честих ратних похода, и све су више бројно опадали. Као основица за коњичку војну службу имао је да послужи управо слој средњих земљопоседника оданих мајордому. Земљишни фонд образован конфискацијама брзо се смањивао, и Карло је морао приступити у широким размерама давању црквених земљишта у војне бенефиције. То му је било утолико лакше што је он у борби с противницима, међу којима је било и много духовних магната, широко смењивао епископе и опате и на њихова места постављао људе из редова својих најближих присталица. Познат је његов нећак Хуго, који је добио три епископата и три опатије. Најближи Карлов суборац Милон био је епископ тријерски и рајмски. Читав низ епископских столица није уопште попуњаван. »У већини градова — пише у то време Бонифације папи — епископске столице дате су световним људима, који су жудно желели да се докопају црквених имања...«

Уз подршку тих својих приврженика Карло је и остварио широко давање црквених земљишта у војне бенефиције.

По свој прилици у време Карла Мартела пада и захтев централне власти да световни и црквени магнати сами стоје на челу војних одреда људи зависних од њих и да одговарају за њихово вршење државних обавеза. Тиме су магнати изједначавани по својој власти с грофовима, претставницима јавне власти, и постајали су и сами делимично носиоци те власти. На тај начин, приватноправни односи сениора и вазала почињу да добијају јавноправни карактер. Ти се односи још више учвршћују практиковањем имунитета, који се сада проширује и на оне територије које су пре тога биле независне од било какве приватне власти. Према томе, функције грофова преносе се у низу случајева на магнате, световне и духовне, који постају сениорима дотле слободног становништва.

То је онај преокрет који је започео Карло Мартел и који су наставили и завршили његов син Пипин и унук Карло Велики. По тачној Енгелсовој опасци тај је »преокрет значајан због тога што је примењен као средство да се држава уједини, да се магнати једном заувек привежу за престо и тиме ојача кеаљевска власт, а он је на крају крајева потпуно ослабио круну, допринео независности магната и довео до распадања државе«.[2]

Пипин Мали и Карломан. После смрти Карла Мартела власт у франачкој држави поделила су између себе два Карлова сина: Карломан, који је добио Аустразију са Алеманијом и Тирингијом, и Пипин (са надимком Мали, због свог ниског раста), који је управљао Неустријом с Бургундијом и Провансом. Одмах је против нових мајордома дигнут низ устанака. Побунио се Карлов син од друге жене — Грифон, кога су браћа заобишла приликом поделе државе. Побунила су се и племенска војводства — Алеманија, Баварска, Аквитанија. Оба брата угушила су те устанке, али су ради учвршћења свога ауторитета ипак сматрала за потребно да поставе краља. 743 г. они су довели на краљевски престо Хилдерика III из рода Меровинга.

Реформа цркве. У исто време браћа су се постарала да регулишу и своје односе с црквом, заоштрене због секуларизације црквених земаља под Карлом Мартелом. Подршка цркве била им је потребна и за учвршћење њихове власти.

За њихове владе сазивају се црквени сабори, који заводе строгу црквену организацију и јерархију која потсећа на административну организацију франачке државе: стварају се лествице црквених положаја, које се пењу од свештеника преко епископа до архиепископа; осим тога ствара се окружна епархиска организација цркве. Слично саветима световних магната при централној власти, који се сазивају редовно, отсада се сваке године морају сазивати и црквени сабори. У исто време заводи се и црквена дисциплина; прописује се строго придржавање бенедиктинског статута по манастирима; црквеним лицима забрањује се ношење оружја, бављење ратом или ловом и световно одевање. Запажају се и покушаји да се цркви врати њена земљишна имовина, раздана под Карлом Мартелом. Карломан чак отворено обећава то враћање. На крају крајева постигнут је компромис: сва земљишта раздана у бенефициј сматрају се имовином цркве, али и даље остају у рукама носилаца бенефиција у својству прекарија, и ови за њих плаћају цркви двојни десетак. Систем војних бенефиција постао је већ толико нужан елеменат војне организације франачке државе, да се повратак на старо стање показао немогућим.

Реформа цркве извршена уз подршку Карломана и Пипина, и поред прилично јаке опозиције од стране лица погођених њоме, довела је до тесне сарадње између цркве и државе и још више учврстила власт франачких мајордома, доприносећи доцније и самом освајању краљевске власти од стране Пипина. Па ипак је опозиција против реформе, нарочито против њеног иницијатора Карломана, била у то време толико велика да је овај чак морао да се одрекне власти (747 г.) и да заврши живот као монах у Италији.

Уосталом, велике тешкоће осећао је у прво време и сам Пипин, који је сад постао једини мајордом у држави. У више махова диже против њега устанак Грифон, подржаван час од Бавараца, час од Аквитанаца, а час од Лангобарда, који су одавно тежили за тим да освоје Баварску. Лангобардска опасност постаје сада све већа, и она зближава Пипина с папама, на које су Лангобарди такође вршили притисак.

Пипин узима краљевску власт. Привидна власт меровиншког краља мало је помагала Пипину у тој његовој борби; зближење с папством обећавало је друге перспективе; постајало је могуће да он узме и саму краљевску власт, легализовану црквеним ауторитетом.

751 г., у име »свих Франака« који су донели ту одлуку на заједничкој скупштини, упућено је папи Захарији свечано посланство с питањем: »о краљевима који су у то време постојали код Франака али нису имали краљевску власт: је ли то добро?«

Папа је одговорио: »Боље да се краљем назива онај ко има власт него онај ко је без краљевске власти«.

Добивши такав повољан одговор, Пипин је у новембру исте године сазвао у Саосону сабор франачке аристократије и својих вазала, и ту је он »по избору свих Франака, посветом од стране епископа и уз заклетву племства« уздигнут на краљевски престо. Меровиншки краљ Хилдерик и његов син били су пострижени и затворени у манастир.

Пипин се дарежљиво захвалио цркви, обасувши даровима многе манастире; али је папа затражио нешто више — помоћ против Лангобарда.

753 г. папа Стефан II упутио је Пипину жалбу на лангобардског краља Аистулфа, који је вршио притисак на Рим, а ускоро и сам кренуо на франачку државу. Саставши се с Пипином (754 г.), папа га је на коленима молио за помоћ и добио од Пипина одговарајућа обећања. Али рат с Лангобардима није наишао на симпатије франачке аристократије. Да би Пипину дао још већи ауторитет (његово ново звање још је изазивало опозицију), папа га је поновно крунисао и извршио обред миропомазања над њим, краљицом и њиховим синовима; у исто време он им је подарио титулу »римских патриција«. Миропомазање до тог времена није било познато у Галији и није примењивано на Меровинге. Пипиново помазање узвишавало га је изнад претставника старе династије. Титула римског патриција, поред тога што га је уздигла, чинила је Пипина и покровитељем Рима, »ослободиоцем и заштитником цркве«.

Рат с Лангобардима и образовање Папске државе. Па ипак је јака опозиција нагонила Пипина да оклева. Учињен је покушај да се ствар реши путем мировних преговора, али тај покушај није донео никаквих резултата. Онда је франачка војска у пролеће 755 г. прешла Алпе и потукла Лангобарде. Аистулф је уз посредништво франачке аристократије замолио за мир, дао таоце и обавезао се да ће плаћати данак и уступити Пипину градове Равенског егзархата и Римске области, које је освојио од Византије. Пипин је те градове предао папи и тиме ударио темељ световној држави папа.

После Пипиновог повлачења из Италије Аистулф је поново почео да врши притисак на папу. Био је потребан нов Пипинов поход (756 г.), који је такође крунисан успехом. Овог пута Пипин је одузете градове формалним актом предао за вечита времена римској цркви, не обазирући се на протесте и претње Византије, која је захтевала да јој се егзархат врати.

У то време пада покушај да се теориски заснује световна власт папе као господара Папске области и чак да се она прошири далеко ван граица тог поседа. Појављује се чувени фалсификовани докуменат, познат пол именом »Константинова даровница«. У том фалсификату, који је вероватно изашао из папске канцеларије, говори се да је цар Константин, када га је папа Силвестар покрстио, даровао папи знаке царске власти — пурпурну хламиду, златну дијадему, »град Рим, земље и градове Италије и читавог Запада«.

Пипинови спољнополитички успеси. Тако се власт и утицај Пипина проширио и ван граница франачке државе. Аистулфов наследник на лангобардском престолу, Дезидерије, који је изабран за краља »по пристанку краља Франака и по савету магната«, био је такорећи Пипинов вазал. Византиски цар водио је преговоре с Пипином о браку свог сина с кћерком франачког краља. Багдадски калифа тражио је његов савез у борби против Арабљана у Шпанији. Папе су тражиле Пипинову заштиту и помоћ франачких епископа код реорганизације управе Римске црквене области.

Последње године Пипинове владе обележене су војним успесима на југу Галије. 759 г. Арабљанима је одузета Нарбона са Септиманијом, а после дуготрајних похода (760—768 г.) покорена је Аквитанија. Црква под Пипиновим покровитељством и овде му је пружала подршку у његовим плановима. Најзад, успешни ратови са Саксима и Баварцима учврстили су утицај нове каролиншке монархије и у Германији.

Карло Велики и Карломан. Пред своју смрт Пипин је поделио краљевину између својих синова Карла и Карломана. Старији Карло добио је северозападне делове краљевине (Аустразију, северну Неустрију и већи део Аквитаније); Карломану су припали југоисточни делови краљевине (јужна Неустрија, Бургундија, Прованса, Алзас и Алеманија, Тирингија, Хесен и неке друге области).

Између браће није владала слога, нарочито у спољној политици. 769 г. у Аквитанији је избио устанак који је дигао неки Гуналд. Карломан је одрекао брату помоћ, под изговором да устанак није захватио области које њему лично припадају. Карло је само са својим снагама угушио устанак.

На Карломановом двору била је јака лангобардска партија, док је Карло нагињао на страну папе. Али захваљујући утицају и посредништву њихове мајке Бертраде, која је по свом пореклу припадала франачкој аристократији и симпатисала Лангобардима, Карло је и сам изменио привремено своју политику и чак се оженио кћерком лангобардског краља Дезидерија — Дезидератом. Али је ускоро (771 г.) умро Карломан, и његови вазали пришли су Карлу, лишивши престола Карломанову децу. Његова удова заједно с децом нашла је уточиште у Лангобардији код Дезидерија, који је тежио да Карломанове синове врати на наследни престо. Карло је оштро изменио своју политику. Он се још раније разишао са Дезидеријем, а када му се папа Хадријаи I обратио за помоћ против Лангобарда, он је кренуо против њих, после узалудних покушаја да се питање реши мирним преговорима.

Рат с Лангобардима. Опсада Павије, у којој се утврдио Дезидерије, отегла се. Карло је искористио могућност да учврсти свој утицај у самом Риму и у пролеће 774 г. изненада се појавио у Риму, где га је папа примио с великим почастима, и ту свечано потврдио све Пипинове дарове. Са своје стране, папа је потврдио Карлу титулу патриција, која је папу стављала у зависан положај од франачког краља.

Рат с Лангобардима завршио се Карловом победом. После заузимања Павије Дезидерије је збачен с престола и затворен у манастир. Карло је ставио на главу гвоздену лангобардску круну и узео титулу краља Франака и Лангобарда.

Али, после повлачења франачке војске неке лангобардске војводе, са Дезидеријевим сином Адалгизом на челу, дигли су устанак. Против Карла склопљена је коалиција баварског војводе Тасила, Авара и Византије, која је подржавала Адалгиза и тежила да поврати своје изгубљене поседе у Италији.

Карло је поново дошао у Италију, потукао лангобардске војводе, а затим се бацио на Баварску. Тасило је био осуђен као бунтовник и затворен у манастир; звање војводе укинуто је у Баварској, а управа над њом поверена једном од грофова.

Ускоро је Лангобардска краљевина добила свог засебног краља у личности Карловог сина Пипина, који је владао под општим руководством свога оца; сама краљевина добила је организацију по франачком узору. 787 г. морао је признати Карлову власт и Беневент, једно од лангобардских војводстава које је дотле чувало своју независност.

Покорење Саксоније и њена феудализација. Највећих напора стајало је франачку државу освајање Саксоније (772—804 г.). »Од свих ратова — каже Ајнхард — које су Франци водили, није било дужег, тежег и свирепијег од овог«.

То ширење франачке државе на исток, ка Лаби, а затим и даље, у словенске области, било је условљено потребом за земљом и радном снагом, коју је осећао бројни слој франачких ситних и средњих земљопоседника — база, војне организације каролиншке државе. Настањена земљишта у аутохтоним областима франачке државе била су већ раздата; фонд црквених земљишта, претворених у бенефиције краљевских вазала, био је такође исцрпен, а даље додељивање бенефиција после Пипинових реформи наилазило је на озбиљне тешкоће. Сада су само освајања могла дати земљу за нова додељивања и људе за њену обраду.

Племена Сакса захватала су територију од доње Рајне до Лабе на истоку и Ајдера на северу. Она су се делила на четири племенска савеза: на Западне Саксе, или Вестфалце, на Ангаријце — у центру, Источне Саксе или Остфалце, и Северне Саксе, или Нордалбинге. Налазили су се на последњем ступњу родовско-племенског уређења, с почетком процеса образовања класâ. Разликовала су се три главна социјална слоја: родовско-племенска аристократија — еделинзи, који су се истицали крупнијим размерама сточарског и робовског газдинства; обични слободни људи, који су чинили основну масу Сакса, — фрилинзи; и најзад неслободни људи— ласи. Поједини окрузи задржали су своју самосталност, под управом локалних вођа; само су у ратно време биране посебне војводе. Сакси су сачували паганство и по свој прилици скупљали се једном годишње ради вршења заједничког верског култа. Слично Германима Тацитовог доба, они су често предузимали препаде на пограничне области франачке државе, и погранични сукоби били су обична појава.

Прве Карлове операције против Сакса почеле су 772 г. Франачка војска кренула је против Ангаријаца, заузела њихово утврђење Ересбург, уништила њихову светињу — свето дебло дрвета, такозвани Ирминсул, на коме, по веровању Сакса, почива небески свод. Узевши таоце и задобивши богат плен, франачка војска се вратила у отаџбину.

У одговор на то Сакси су 774 г. упали у Хесен, опљачкали тамо манастир, као и Девентерску цркву у земљи Фриза. Франачка војска по други пут упада у Саксонију и подвргава земљу пљачки и пожару.

Тек од 775 г. почиње право покоравање Сакса. Једна велика војска продире у област Вестфалаца, Ангаријаца и Остфалаца. Пораз је био тако снажан да су Карлу дошли саксонски достојанственици молећи га за мир. Карло је узео таоце и запосео гарнизонима саксонска утврђења — Ересбург, Сигибург и новосаграћени Карлштат. У исто време он је затражио од Сакса да приме хришћанство. 777 г. у Падерборну је одржан општи сабор, на коме је саксонска аристократија положила Карлу заклетву на верност и добила као награду од франачког краља поједине грофовије у Саксонији на равној нози с Карловим франачким вазалима.

Ова капитулација и примање хришћанства били су дело саксонске аристократије. Она је у франачкој држави видела ослонац за своју све јачу власт над осталим становништвом. Убрзање феудализације саксонске земље било је у њеном интересу.

Основна пак маса Сакса видела је у франачком освајању само своје поробљавање. Племенски отпор франачком освајању мало помало почиње да прелази у класну борбу против франачких феудалаца-освајача и против сопствене саксонске аристократије која се претварала у феудалну.

У прво време не прелази сва саксонска аристократија на страну освајача. На челу читавог низа устанака (778—785 г.) налази се један од претставника аристократије — Видукинд. Свирепо се разрачунавајући са устанцима, Карло издаје такозвани Капитулариј за ствари Саксоније (Capitulatio de partibus Saxoniae), којим је у земљи заведен специјалан режим. Саксима је забрањено да се скупљају на опште саборе, изузев по краљевом наређењу; за најмањи преступ против цркве и краља прописује се смртна казна. Извршена је конфискација земље од околног становништва у корист сваке поједине цркве, у величини двеју парцела (манса), и на сваких сто људи узет је по један роб и једна робиња. Становништво је морало да плаћа десетак у корист цркве. Све ове мере увођене су зато што су устанци обично били праћени обнављањем паганства, као симбола независности, док су мисионари, који су продрли у земљу, убијани или протеривани. Саксима се придружио један део Фриза. Карло је код Вердена задао Саксима смртни ударац; том приликом побијено је око 4.500 талаца. Најзад, на Карлову страну прешао је и Видукинд (785 г.), покрстивши се. Сам Карло му је кумовао и дао богате дарове. По цену своје издаје купио је Видукинд Карлову милост и сјајну каријеру за своје потомство.

Али ни с Видукиндовом издајом није Саксонија још била коначно покорена. Победа Франака била је резултат не само војних успеха, него и веште политике, која је умела да се користи класним антагонизмима који су тек ницали, привлачећи на своју страну саксонску аристократију и самим тим слабећи народни отпор. »Прве (тј. племенску аристократију) — вели о Карлу један доцнији песник — је он саблазнио даровима, а све остале зависне сломио оружјем«.

Даља борба, која се сада ограничавала углавном на Нордалбингију, носи већ у потпуности карактер покрета који је усмерен истовремено и против франачких освајача, и против локалне аристократије. Та борба траје још читавих дванаест година (793—804 г.) и праћена је ванредним мерама с Карлове стране — масовним исељавањима Сакса из њихове земље. Они су били расељени по разним местима франачке државе, а њихове земље раздате су Францима и њиховим савезницима — Словенима из племена Бодрича. Неки окрузи изгубили су око једне трећине свог дотадашњег становништва. Такво »умирење« Саксоније било је праћено ублажењем специјалног режима. Саксонски капитулариј, који је израђен у Ахену, на саветовању с претставницима Вестфалаца, Остфалаца и Ангаријаца, и издат 797 г., укинуо је смртну казну у случајевима у којима је раније примењивана и заменио је новчаним казнама.

Рат са Словеиима и Аварима. Освајање Саксоније и присаједињење Баварске довели су Франке у додир с неколико других народа. Дуж Лабе и источно од ње живела су у то доба словенска племена. Од њих су Бодричи, давнашњи суседи и непријатељи Сакса, пружали Карлу помоћ у његовој борби са овима. Али је покорење Саксоније натерало Карла да предузме мере за заштиту своје нове границе од напада Словена. 789 г. он је кренуо против словенског племена Лужичана, опустошио њихову земљу и натерао их да признају његову власт.

У степама данашње Мађарске, у Панонији, живео је полуномадски народ Авари, који је предузимао нападе на суседне области франачке државе. За време лангобардског рата Авари су узели учешћа у коалицији против Франака и неко време држали Фријаул. 791 г. предузет је поход против Авара истовремено из Баварске и Италије. Али су теренске прилике ометале успешно продирање Франака. Ратне операције обновљене су 795 и 796 г.; том приликом су Франци, користећи се унутрашњом борбом међу Аварима, продрли у дубину њихове земље, освојили и порушили централни табор Авара, окружен с девет концентричних кругова утврђења, такозвани Ринг. Од територије освојене у Панонији образована је Панонска марка.

Борба са Арабљанима. Борба са Арабљанима, започета још под Карлом Мартелом, није била завршена; сада су Франци сами прешли у офанзиву. У то време у Шпанији је вођена борба између феудалних управљача појединих области северне Шпаније и емира из породице Омејада, са седиштем у Кордови. Користећи се том борбом, Карло је 778 г. прешао Пирннеје и заузео низ градова, али је претрпео неуспех код Сарагосе. Приликом повлачења заштитницу франачке војске напали су Баски у Ронсевалској долини и уништили је. Међу предводницима пао је и »префект Бретонске марке« Роланд (Hruotland). Овај догађај нашао је доцније одраза у чувеном делу средњовековног француског епа — »песми о Ролану« (види главу XXXII).

После тога Арабљани су сами прешли у офанзиву. Кордовски емир објавио је 788 г. »свети рат«, арапске трупе почеле су да продиру у Аквитанију, која је у циљу што успешније борбе против њих издвојена у посебну краљевину и дата млађем Карловом сину Лудвику, његовом будућем наследнику. Нова офанзива на Шпанију, која је почела 796 г., довела је до освајања шпанске територије све до реке Ебра и до образовања Шпанске марке.

Франачка монархија и папство. То су били најкрупнији успеси франачке експанзије у Западној Европи. Од релативно мале франачке државе, каква је она била под Карлом Мартелом, образовала се крајем VIII века широка монархија; која је обухватила готово читав западноевропски свет. На двору франачког краља почиње да се све више шири схватање да је он обнављач и наследник западноримских царева. Њега почињу да називају »господарем целог света, најславнијим међу краљевима, кога је бог у неизрецивој милости својој даровао народима као заштитника и оца«.

У то време многи су сматрали да је царски престо упражњен, јер је византиска царица Ирина, која је владала у име свог сина Константина VI, збацила сина с престола, ослепила га и сама заузела његово место.

Али папа није био вољан да одвећ уздиже свог сизерена. Као што смо већ видели, папство је још раније полагало право на владавину над Западом, објавивши фалсификовану повељу — »Константинову даровницу«. Папа Хадријан чак је сањао да оствари ту тобожњу вољу цара Константина и да сам постане наследник западноримских царева, ако је то могуће, у сагласности с византиским двором. Али је он умро не стигавши да оствари своје претензије.

Карлово крунисање за цара. Нови папа Лав III, који је доведен на папски престо (795 г.) мимо жељâ римске аристократије и који је пре тога био незнатан чиновник папског двора, осећао је потребу за снажном подршком франачког краља. Одмах после свог избора Лав III је послао Карлу римску заставу и положио му заклетву на верност. Против папе дигнута је у Риму побуна под руководством аристократије; сам папа био је на улицама Рима нападнут и жестоко истучен. Он је побегао Карлу у Падерборн и затражио помоћ. Карло му је помогао да се под јаком стражом врати у Рим, а крајем 800 г. и сам је тамо кренуо. На сабору свештенства и уз учешће франачке и римске аристократије Лав III се свечаном заклетвом очистио од свих оптужби које су против њега дигнуте. У знак захвалности за указану помоћ, папа је 25 децембра за време свечане службе ставио Карлу на главу царску круну, поклонивши му се до земље и пољубио га, као што је то чињено раније, за време Римског Царства.

Да би добио признање своје нове титуле, Карло је повео преговоре с византиским двором; притом је у његове планове улазила чак и женидба с царицом Ирином; али је ова ускоро била збачена с престола. Тек на кратко време пред Карлову смрт признала му је Византија титулу »василевса«, коју су носили и источни цареви. Уговор је коначно склопљен на почетку владе Лудвика Побожног.

Спољашња моћ царевине Карла Беликог. Нови цар вршио је велики утицај и ван граница свога царства. Багдадски калифа Харун-ал-Рашид тежио је за тим да склопи са њим савез и против Византије и против кордовских Омејада. Он је упутио Карлу једно посланство; притом је међу даровима послатим Карлу особит утисак на Франке оставио слон, који је с великим тешкоћама допремљен у Ахен; смрт тога слона забележена је чак у каролиншким аналима. Краљ Галисије и Астурије Алфонз признао је Карлову врховну власт; краљеви Шкотске такође га називају својим господарем, а себе његовим поданицима. Карло се меша у ствари Енглеске, подржавајући повратак на престо краља Нортумбрије Индулфа (808 г.) и помажући Егберту (који је пре тога дуго времена живео на његовом двору) да заузме престо у Весексу. Вође ситних ирских племенских држава изражавају Карлу своју покорност. У исто време он покушава да прошири свој утицај и на исток Европе, предузимајући походе против Чеха и Срба. Последњи Карлов рат био је управљен против Данаца, који су отпочели своје нападе на обале Западне Европе. Упркос свих тих успеха још за Карловог живота запажају се први знаци нестабилности његовог царства.

Нестабилност царства Карла Великом. 811 г. Карлу су јављали: »Твоји посланици не наилазе више на покорност, твоје се наредбе по грофовијама не извршују«. Узрок слабљења централне власти лежао је у јачању локалних феудалних магната, као резултат читаве политике Каролинга.

Такав је био историски процес који је довео до освајања власти од стране династије Каролинга и до обнове Римског Царства. Али то ново царство по својој социјалној суштини није више претстављало античко робовласничко царство: ново царство било је феудална држава.


2. Феудална организација каролиншке монархије[уреди]

Преокрет у земљишним односима. У доба Каролинга развитак феудалног начина производње у главним областима Франачке државе кренуо је далеко напред. Само је источно од Рајне, у областима праве Германије, процес феудализације завршен доцније.

Крупни земљишни посед, основица феудалног друштва, постојао је и раније у Франачкој држави, још под Меровинзима; па ипак он у то време није достигао доминанта« значај у друштву. Између римског колона и средњовековног кмета стоји, по Енгелсовим речима, »слободни франачки сељак«. Слободна старинска марка претставља основну ћелију франачког друштва, особито у доба Салиског закона.

Али је развитак приватне земљишне својине, такозваног алода, неизбежно водио порасту крупног земљишног поседа и феудалног уређења. Док се у доба Меровинга тај процес вршио још релативно споро, дотле се у VIII, а нарочито у IX веку, већ може говорити о правом преокрету у области земљишних односа. Сада поново, као у доба позног Римског Царства, превлађујући облик аграрних односа постаје крупни земљишни посед, али не више у облику робовласничког, већ феудалног поседа.

Наши извори особито су богати подацима о томе да ситни сопственици предају своју земљу, а понекад и своју личност, крупним магнатима — управо у доба Каролинга, нарочито у IX веку; изванредно су богати таквим документима црквени архиви.

Пораст црквеног земљопоседа. Ова последња околност, поред чињенице да су црквени архиви врло добро сачувани, објашњава се у првом реду приливом дарова управо у корист цркве. Поред општих узрока који су изазивали пропадање ситних сопственика — честих ратова, терета пореза и глоба, директних насиља од стране моћних магната, неродице и глади, — играли су овде улогу и специјални услови тога доба. Било је раширено убеђење да дарови у корист цркве доприносе опроштењу грехова и стичу дародавцу посебну заштиту каквог »свеца«. Да би придало особит ауторитет овом или оном манастиру или цркви, свештенство је тежило да пронађе какву било истакнуту светињу, на пример у виду мошти, и да тиме појача прилив дарова. Тако су, на пример, посланици соасонског манастира св. Медарда с тешком муком измолили у Риму тело св. Себастијана, и уз то су још украли делић тела св. Григорија; када су земни остаци оба та »свеца« довезени у манастир, око нових »светаца« слегло се толико народа да је читава околина била покривена људима, »као скакавцима«; отпочела су чудесна исцељења, а монаси су збирали новац, да му се ни броја не зна. У циљу вараличког извлачења богатства у корист цркве монаси су се служили обманом, лоповским триковима, јављањем духова. Нарочито је широко било распрострањено фалсификовање докумената. Какве је огромне размере оно достигло, може се видети, на пример, из тога што је од 560 меровиншких повеља наведених у зборнику Pardessus њих око 130 претставља несумњиве фалсификате, начињене махом у доба Каролинга. Ми, на пример, знамо да је фалсификовани тестамент Ремигија искористио рајмски архиепископ Хинкмар да за цркву добије читав низ поседа о којима у аутентичном тестаменту нема ни помена, иако тај тестамент није био никад изгубљен, што је сам Хинкмар врло добро знао. Саме папе нису се устручавале да приступају фалсификовању; тако је, на пример, папа Јован VIII настојао да добије поседе манастира Сен-Денија код Париза помоћу очито фалсификованог документа. Други пример претставља састављање такозване »Константинове даровнице«, о којој је напред било речи. Сва та изнуђивања, обмане, нитковлуци, лажна сведочења, фалсификати и чак директни акти насиља носили су понекад толико очигледан карактер да сам Карло Велики у једном од својих капитуларија (811 г.) са иронијом пита свештенство, сматра ли оно ту грамзивост »одрицањем од овога света«?

Други моменат који је допринео особитом приливу земљишних дарова у корист цркве био је у широком практиковању прекарија. Сиромах који би дао у корист цркве своју земљу, није само добијао натраг ту земљу на основу прекарија (precaria oblata) на условно коришћење за себе, а понекад и за своје најближе потомке, него је често добијао још и комад црквене земље (precaria remuneratoria) на такво исто условно коришћење, у виду уздарја. Ако би притом дародавац уступао земљу с тим да црква њоме може располагати не тек после његове смрти (post obitum) већ одмах (a die presente), добијао је он такву црквену земљу још у већим размерама.

Претварање сељаштва у кметове. Пораст крупног земљишног поседа и обеземљивања сељаштва вршио се у корак са претварањем слободних ситних земљопоседника у кметове. Економски пропали ситни сопственик био је готово редовно принуђен да магнату даје не само своју земљу него и своју слободу. Повеље и збирке правних формула пуне су таквих примера. Пред нама је, на пример, сиромах кога су задесиле »крајња беда и бриге« и који нема средстава за живот ни одело; немајући могућности да раскрсти с дуговима, он продаје себе у ропство, тако да његов власник има права да са њим поступа као са робовима по рођењу, тј. да га продаје, замењује, кажњава (Санска формула бр. 4). Један други сиромах, који је »пао у грех« да украде туђе ствари, »потпуно добровољно« пристаје да буде роб и уз то добија извесну суму новца (Анжерска формула бр. 2). Трећи сличан случај: сиромах је починио крађу, био стављен на муке, признао и претстојала му је смртна казна; али је био откупљен и претворен у роба, о чему сведочи докуменат о куповини (Анжерска формула бр. 3).

Али су сиромаси могли ступати у зависан положај од крупног магната и под слободнијим условима. Пред нама је сиромах који нема довољно средстава да се храни и одева; он »предаје себе и комендује се« под заштиту економски јачег човека, који се са своје стране обавезује да ће за службу и потпуну послушност пружати зависном човеку помоћ у храни и оделу (Формула из Тура, бр. 43). Претварање слободног човека у прекариста обично је водило и претварању њега и његовог потомства у зависне људе.

Бенефициј. Али поред таквих облика наметања зависности, земљишне и личне, која је на крају крајева водила претварању сељака у кмета, било је и племенитијих облика зависности; то су бенефициј и вазалност.

Бенефициј је био заметак доцнијег лена (феуда). Свој специфичан облик, различан од осталих облика даровања, и своју широку распрострањеност добио је бенефициј у доба Каролинга, од времена војне реформе Карла Мартела.

Бенефициј је дарован обично доживотно, до смрти како добитника тако и даваоца; у оба случаја било је потребно обнављање бенефиција. Али се он могао одузети ако се не испуњују услови под којима је дат: у случају неплаћања дажбина (црквени бенефициј), у случају да газдинство почне пропадати, у случају да добитник бенефиција не врши тражену службу. Мало помало, уколико се такав бенефициј од доживотног претвара у наследни и уколико све више добија специфично војни карактер, он се током IX века претвара у лено, или феуд.

Али су се још раније носиоци бенефиција, бенефицијари, старали да то условно, доживотно коришћење земље претворе у личну својину. Капитуларији Каролинга боре се против таквих покушаја.

Вазалство. Бенефицији су често повезивани са вазалством. Вазалу је земља давана обично на доживотно коришћење. Вазалима су називани слободни људи који су ступали у личну зависност од магната, махом у својству чланова дружине овог последњег. Сам акт претставља »слободан споразум« између обеју страна; »човек« (вазал) комендовао је (препоручивао) себе другоме, а овај (сениор) узимао је од њега заклетву на верност. Али је сениор узимао на себе и старање о вазалу, и овај је имао право да напусти свога сениора ако сениор учини атак на његов живот, ако га нападне батином или мачем, покуша да обешчасти вазалову жену или кћерку, лиши га наслеђене имовине, претвори вазала у роба, или му најзад откаже заштиту. У осталим случајевима вазал је имао право да напусти свога сениора само по његовом одобрењу. Такви су били »прописи« који су регулисали вазалне односе и који живо карактеришу начин живота тога доба.

Вазалство је првобитно приватан, слободан акт; али доцније држава почиње да регулише вазалне односе, утврђујући за то одређене правне норме. У даљем току развитка, уколико војно вазалство у доба Каролинга постаје основна организација каролиншког друштва, то вазалство добија обавезан карактер. Већ Карло Ћелави (унук Карла Великог) прописује (847 г.) »да сваки слободан човек у нашој краљевини призна над собом сениора, кога хоће, било у нашој личности било у личности наших вазала«.

Као последица таквог обавезног вазалства већ се запажа феудална јерархија: од краља зависе његови непосредни вазали, магнати краљевине, од ових — њихови вазали, и тако даље, све до средњих и ситних бенефицијарија, вазала нижег типа, за које раде кметови-сељаци, који држе вазалску земљу. Замећу се феудалне лествице, које претстављају политичку организацију владајуће класе у циљу обезбеђења њене колективне власти над кметским становништвом (детаљније о феудалној јерархији види у глави VIII).

Имунитет. Непосредан начин за остварење те власти на терену био је каролиншки имунитет. Од обичне привилегије коју је давала меровиншка држава каролиншки имунитет се претвара у облик државне управе. Имунист се претвара у неку врсту државног чиновника, одговорног за становништво које живи на територији на коју се простире имунитет. Он се обавезује да ће сазивати то становништво на судске скупове (privatae audientitae), који претстављају суд ниже инстанције, лично претседевајући на њима или поверавајући тај задатак својим чиновницима (iudices privati, advocati). Такви приватни чиновници постављају се још у доба Карла Великог уз учешће грофа и »народа«, тј. на њих се гледа као на неку врсту државних чиновника. С друге стране, сениор имунитетског округа одговара за вршење правосуђа и за то да ће кривци за теже кривичне преступе бити предавани суду грофа; у случају немарног односа сениора према тој дужности краљевски посланик (misus dominicus) са својом пратњом могао се настањивати и живети на рачун имуниста све дотле док овај не изврши своје обавезе.

Према томе, приватна власт имуниста, крупног земљопоседника, добија државни карактер, а његов посед се претвара у неку врсту поседа-државе, у основну ћелију феудалног друштва.

Развитак производних снага у пољопривреди. Ширење крупног земљопоседа у доба Каролинга вршило се на бази општег повишења нивоа производних снага у VIII и IX веку. У то време већ се запажа у низу области развитак тропољног система обраде земљишта, уместо двопољног и гарења; притом се у централним областима Галије и на југу шири култура виших врста житарица, пшенице и пира, док на северу и истоку, у Германији, и даље преовлађују раж и јечам. Све се више крчи шума ради обраде земљишта. Све се већма шире воћарске и повртарске културе, као и виноградарство. У вези с развитком коњице у војсци шири се коњарство, које захтева са своје стране развитак пашњака. По појединим областима почиње да се шири и овчарство, а вунарска производња узима код Фриза знатне размере (фина сукна). Полет у пољопривреди одражава се и у јачању интересовања за античку агротехничку литературу; у доба Каролинга поново почињу да се преписују расправе Колумеле, Паладија, Плинија. Карактеристично је и то да управо у каролиншко доба пада и низ описа разних поседа, углавном манастирских; исто тако, сада се појављују и поједине привредне инструкције; такви су, на пример, такозвани Капитулариј о вилама (Capitulare de villis), који се приписује Карлу Великом, или статути корбиског опата Адаларда.

Организација крупног земљопоседа. Крупни земљишни посед овог времена није био једнородан. У рукама земљопоседника — краља, световних магната и цркве — налазила су се земљишта најразличитијих размера и квалитета. То су били и крупни поседи, који су захватали непрекидну, прилично знатну територију, и ситнији поседи, који су претстављали само део крупнијег поседа који припада неколицини феудалаца. То су могли бити и појединачни земљишни поседи у границама самог села, било у виду малих имања, било у виду појединих сеоских мајура или чак још ситнијих површина, разбацаних на сеоској територији једне општине-марке, напоредо с поседима других сопственика, међу којима и слободних сељака. Та разноликост земљишних поседа концентрисаних у једним рукама одражавала је разне стадије процеса продирања крупног сопственика у раније слободно село, сопственика који је мало помало прибирао у своје руке све већи број ситних парцела и организовао их у посед, заокругљавајући га помоћу размене или нове куповине земље, и најзад претварајући читаво село у кметовско село, део свога феудалног поседа.

Најзад, у крупне земљишне комплексе, особито у састав краљевог земљишног поседа, улазили су поред већ обрађене земље и крупни шумски терени, који су служили углавном као испаша за свиње, и као извор шумске грађе потребне у газдинству; ти комплекси покривени шумама били су местимично већ испресецани многобројним парцелама засађеним разним културама.

Феудални посед. Размотримо пре свега структуру крупног феудалног поседа. Из доба Каролинга сачувани су нам поједини описи поседа, такозвани полиптици; најпознатији је међу њима полиптик Сен-Жерменског манастира, који је лежао у околини средњовековног Париза. Ти описи дају нам конкретну слику структуре поседа у каролиншко доба.

Крупни феудални посед тога доба, слично меровиншком поседу, састојао се од два основна дела: од властелинског имања са властелинском земљом и од кметовског села с парцелама зависног сељаштва.

Властелинска земља. Властелински део феудалног поседа (mansus indominicatus, terra salica, terra dominica) састојао се од властелинског имања с кућом и господарским зградама на њему, међу којима су постојале и радионице властелинских занатлија, мушкараца и жена (гинекеји), који су на властелинском имању прерађивали пољопривредне производе. За властелинско имање били су везани један или више млинова, као и властелинска црква, која је претстављала феудалчеву приватну својину. На властелинско имање надовезивали су се воћњак, повртњак и понекад виноград. По властелинским стајама и живинарницима гајена је стока и живина.

Под властелинско имање »потпадале« су разне парцеле властелинске земље, обично разбацане између парцела зависних притежавалаца — њиве, виногради, пашњаци, као и непрекидни комплекс шумске површине и других необрађених површина, које су употребљаване за испашу стоке и за друге привредне потребе становништва читавог поседа. При таквој испресецаности парцела оне су се морале наизменично обрађивати или остављати за испашу.

Властелинска земља обрађивана је мањим делом радом феудалчевих робова (provendarii, mancipia non casata), а већим делом захваљујући кулуку зависног сељаштва, које је радило својим оруђима. Само је у ретким случајевима користио феудалац најамни рад.

Деонице сељака. Сељачка земља била је разбијена на деонице мансусе или хуфе (hufe); од њих се свака састојала од имања с кућом и господарским зградама, понекад с повртњаком или виноградом, и од појединих парцела оранице, винограда и пашњака, разбацаних по територији феудалног поседа измешано с парцелама других сељака и самог феудалца. Осим тога, сваки сељак имао је право да се користи сеоским пашњацима и шумом. Према томе, општина-марка, с принудним мењањем плодореда и заједничким коришћењем читавог низа земљишта, није ишчезла заједно с порастом крупног земљопоседа, него се претворила у кметовску општину зависних сељака, који су на сеоским скуповима решавали своја привредна питања; притом се привредном распореду донесеном од те општине морао потчињавати и сам властелин, услед постојања принудног мењања плодореда.

Размере сељачких деоница биле су веома различите: од веома малог комада оранице или винограда с колибицом до крупних сељачких деоница од 15 хектара. У многим случајевима на таквим крупним парцелама становало је по неколико сељачких породица; то је резултат распадања велике сељачке породице, која је раније преовлађивала у франачком друштву и чији :у се трагови сачували у Француској све до XVIII века. Међутим на северу, по чисто франачким областима, сељачке деонице биле су крупније него на југу и у центру Француске и имале сталне размере, бар у границама појединачног поседа. Обичне димензије такве парцеле на северу биле су око 15 хектара. Ту, на северу, по свој прилици се дуже сачувала и велика сељачка породица.

Категорије зависног сељаштва. У доба Каролинга био је различит и правни (сталешки) положај зависног сељаштва везаног за земљу. Основне групе тог сељаштва чинили су колони (coloni, ingenui,), лиди (lidi) и серви (servi casati). Међу њима су главну масу кметовског сељаштва чинили колони. На земљиштима Сен-Жерменског манастира, на пример, која су лежала углавном у околини Париза, на 2788 породица зависног сељаштва долазило је 2080 породица колона.

Колони су за разлику од робова сматрани за слободне људе. Али они нису били независни људи. Колон није имао право да се удаљи са своје парцеле; у том случају за њим су кретали у потеру и враћали га силом или по судској пресуди. Колон се дакле налазио у земљишној зависности од свог феудалног господара; земља коју је он заузимао налазила се у његовом наследном коришћењу.

Постојале су две категорије робова, као што смо већ видели: властелински робови, који су добијали храну на феудалчевом имању и нису имали деоница, и робови који су били настањени на земљу (servi casati). Док су први и даље претстављали предмет својине и могли бити продавани, поклањани и завештавани у наслеђе, при чему се на њихову имовину (peculium) гледало као на господареву својину, — дотле су серви настањени на земљу већ сматрани за људе везане за земљу и нису се могли отуђивати без земље, будући за њу везани наследним везама.

Велику разноликост у правном погледу претстављали су у франачком друштву ослобођеници. Потпуну слободу добијали су приликом пуштања на слободу они ослобођеници који су називани denariales и cives Romani. Први од њих пуштани су на слободу у присуству краља (цара); притом је као симбол ослобођења господар избијао из руку роба који се пушта на слободу известан новац (денариј); тај акт потврђиван је краљевом повељом. Такав ослобођеник уживао је затим неограничену слободу. Положај близак овоме заузимали су и cives Romani (првобитно ослобођеници по римском праву), који су добијали специјални докуменат о стицању слободе.

Остале категорије ослобођеника налазиле су се под патронатом овог или оног лица, световног или духовног, заузимајући средњи положај између колона и серва и добијајући, слично њима, земљишне деонице у наследно коришћење.

У складу са сталешким положајем притежавалаца деоница добијале су и ове посебне називе: слободни мансуси, лидски, робовски (mansi ingenuiles, mansi lidiles, mansi serviles), ма да се током времена притежаваочев положај могао и изменити. На земљиштима Сен-Жерменског манастира било је у IX веку 1430 слободних мансуса, 191 робовских и свега 25 лидских. Осим тих државина називаних мансусима постојала је још једна малобројна категорија државина махом веома ситних размера, које су називане hospitia и које нису спадале у основни систем мансуса; те државине по свој прилици нису носиле наследан карактер и често су на њима били настањени дошљаци — хоспити (hospites).

Поред кметовског становништва самог поседа, на земљама крупног земљопоседника-имунисте понекад су се налазили и слободни елементи, независни од њега. Али основну масу притежавалаца крупнопоседничких земљишта чинили су кметови.

Обавезе зависног сељаштва. Сви притежаваоци властелинске земље били су дужни да врше одређене обавезе, да иду на кулук и плаћају дажбине.

Кулук је био обично нарочито велик код сервâ, који су у већини случајева били дужни да на феудалчевој половини поседа раде три дана недељно (остало време радили су за себе), премда је известан део серва насељаван на земљу под још тежим условима — да за феудалца ради онолико »колико му се нареди«, без ограничења рока. Колони су такође били дужни да кулуче два до три дана недељно, али је обичан облик кулука за колоне био кулук по учинку — обавеза да колон обради у корист феудалца одређени комад њиве или винограда и да сакупи с њега летину, да врши превоз производа, сече шума итд.

Осим кулука, притежаваоци властелинске земље били су дужни и да плаћају дажбине, махом у натуралном облику. То је била одређена количина жита или брашна, вина, пива, кокоши и јаја, а понекад и прасади или овнова. Ређе је данак плаћан у новчаном облику, иако је лични данак (capatium), који је убиран од лично зависног становништва, обично обрачунаван у новчаном облику (4 или 2 денарија). Женско становништво властелинског поседа такође је вршило специјалну обавезу, ткајући феудалцу платно или вунене израђевине. Посебне дажбине плаћало је становништво поседа за коришћење властелинске шуме или пашњака.

Такве су биле кметовске државине властелинског земљишта. Али поред њих, један део земљишта крупних земљопоседника даван је у привилегованију државииу, у прекариј и бенефициј, чији је број код најмоћнијих магната био веома велик. Али је велики био и број земљишта додељених кметовима. На пример, у каролиншко доба само су мањи манастири поседовали 200—300 сељачких мансуса, док су манастири средњих размера имали хиљаду до две таквих мансуса, а имање најкрупнијих манастира достизало 8 и више хиљада мансуса.

У каролиншко доба обавезе читаве те кметовске или зависне масе, које су биле прилично тешке, регулисане су обичајем и уз то често уношене у специјалне земљишне књиге (полиптике); свако повишење обавеза сматрано је за незаконито. Али је та стабилизација обавеза била условљена правом класном борбом, од чијих су појединих епизода остали оскудни трагови у нашим изворима.

Сељачке буне. Пре свега каролиншки капитуларији пуни су података о бегунцима, скитницама и вагабундима; они прописују враћање одбеглих кметова њиховим господарима. Али у низу случајева ми дознајемо и за праве буне. Карло Велики је свирепо угушио једну такву буну у селу Селт, које је припадало ремској цркви. То село дизало је буне још раније, под епископом Ремигијем, савремеником краља Хлодовеха, и зато наш извор назива становнике села Селт »вајкадашњим бунтовницима и немирним духовима«. Устаници су убили управника имања, и разрачунавање с њима било је свирепо: иницијатори буне били су погубљени, а остали осуђени на вечито прогонство. Сличне буне кметова епископије у Мајнцу угушене су 848 и 866 г. Лудвиг Побожни у капитуларију из 821 г. говори о незаконитим заверама и савезима које склапају кметови у Фландрији, и чини њихове господаре одговорним за евентуално нарушење реда и мира у будућности. Најзад, широке размере достигла је буна зависног сељаштва у Саксонији 841—842 г., за време међусобне борбе између синова Лудвига Побожног. Саксонско сељаштво, које су феудалци претварали у кметове уз помоћ франачке управе, побунило се против својих господара и новог франачког феудалног поретка; узевши име »Стелинга« (старонемачка реч, која значи тајни савез), сељаци су протерали господаре и »почели да живе по старински«. Буну је угушио Лудвиг Немачки. Најзад, специфичан облик протеста против феудалне експлоатације претстављала је подршка коју је сељаштво пружало Норманима, који од почетка IX века пустоше приморске области франачке државе. Хронике оптужују за то кметове, сматрајући их »људима који мрзе правду и мир«. По речима хроничара, месно становништво разликовало се од Нормана једино тиме што се уздржавало од насиља против цркава и манастира. Према томе, фиксирање обавеза кметовског становништва у каролиншко доба било је несумњиво условљено опасношћу која је феудалцима претила од држања тих неслободних маса.

Натурални карактер производње. Производња је на каролиншком поседу носила натуралан карактер: главни задатак те привреде био је издржавање господаревог имања, понекад веома обимног, какво је било краљевско, грофовско или манастирско имање. Карактеристично је да се сам Карло Велики мешао у ситнице у управљању газдинством. Краљевски двор периодично се селио с једног поседа на други, трошећи у сваком од њих готове залихе. Занатство још није било одвојено од пољопривреде, и њиме се често бавило само становништво кметовских мансуса; понекад су поједине занатлије издржаване на властелинском имању, подмирујући потребе не само феудалних господара него и осталог становништва поседа. Продаван је вишак производа, који се не би потрошио на властелинском имању. Па ипак у доба Каролинга трговина унеколико оживљава. Развија се мрежа месних тржишта, повељом Пипина Малог оснива се 759 г. сајам св. Дионисија код Париза, који је трајао четири недеље, »како би трговци Шпаније, Провансе, Ломбардије и других области стекли могућности да се на њему састају«. Оживљава се спољна трговина, ради које се оснива мрежа царинарница на граници; развијају се трговачке везе са Британијом и чак са Истоком. Регулише се питање мера и тегова, заводи се нов монетарни систем: од Пипиновог времена уместо златног новца пушта се у оптицај сребрни, а ковање новца поново постаје краљев монопол, изгубљен под Меровинзима.

Класне основе каролиншког царства. Пространо царство Каролинга било је сложена скупина најразличитијих племенских формација, које су се уз то међусобно разликовале и ступњем свога друштвеног развитка. Сва та племена претстављала су различите ступњеве процеса феудализације. Док је Неустрија била стара феудализована област, с преовлађивањем крупног земљопоседа и с феудалним поседом као основицом читавог друштвеног уређења, дотле Аустразнја претставља земљу која се налази на млађем ступњу феудализације, у којој су још у знатној мери сачувани ситни и средњи земљопосед и слободно село-марка; најзад, области каква је на пример Саксонија претстављале су почетне стадије тога процеса феудализације, процеса распадања старих родовских-племенских односа, формирања класа и претварања дотле слободног сељаштва у кметове од стране новообразоване класе феудалаца-земљопоседника.

Процес формирања каролиншког царства вршио се у корист новообразоване класе феудалаца-земљопоседника, а у првом реду оног слоја те класе који је претстављао главни ослонац власти Каролиншке династије — слоја ситних и средњих земљопоседника, краљевских вазала-бекефицијара, који су осећали потребу за јаком централном влашћу. Широка освајачка политика имала је за циљ да задовољи потребе тога слоја за земљом и радном снагом. Зато је франачко освајање, на примеру Саксонији, било праћено замашним конфискацијама земљишта и насељавањем на њима франачких вазала. То је стајало у вези и са масовним исељавањем месног становништва и његовим смештањем у самој Франачкој држави. С друге стране, франачко освајање повезивано је обично и са увођењем у покорене области франачке административне организације и са правим извором франачких административних лица. То је био случај, на пример, приликом организовања управе краљевог сина Пипина у Италији (782 г.), када је врло велики број франачких достојанственика био тамо упућен да заузме административне положаје, тако да се на краљевом двору осећао неко време недостатак у спремним људима.

Франачко освајање доприносило је убрзавању процеса феудализације по освојеним областима. Томе су, поред увођења јединствене франачке администрације и институција бенефиција, вазалства и имунитета, допринели и христијанизација становништва и увођење једнообразне црквене организације. Месне паганске култове, који су претстављали симбол месне племенске независности, потискују сада хришћански култ, који је био владајући у јединственом франачком царству, и црквена организација, на чијем се челу налази, слично општој административној организацији, царев двор. Томе процесу унификације није противречило очување племенског права у појединим областима, па чак ни његова кодификација у доба Каролинга, као што је то случај у Саксонији, Тирингији, Фризији и делом у Баварској (Саксонски, Тириншки, Фришки закон; нова редакција Баварског закона); на том племенском праву већ се одражавао општи процес развитка феудалних односа у тим областима.

Такав карактер франачког освајања условљавао је различит став појединих класа покорених области према франачкој држави. У Лангобардској краљевини и Баварској месна аристократија често је симпатисала франачком освајању, што је убрзало пораз и краља Дезидерија и војводе Тасила. У Саксонији месна аристократија издаје народне масе и прелази на страну франачког краља, учествујући у организовању нове администрације, која је јачала власт феудалне аристократије. Ретко кад се дешавало да и месна племенска аристократија у страху да ће изгубити своје старе привилегије учествује у устанцима, на пример 786 г. у Тирингији, где је склопљена права завера против Карла. У исто време, франачко је освајање значило за саксонско слободно сељаштво претварање у кметове, чиме се и објашњава његов огорчени отпор франачком освајању.

Феудални карактер царства. Државна заједница створена на такав начин носи име царства. То царство било је по својој суштини већ чисто феудална институција. У том погледу карактеристична је заклетва која је 802 г. положена Карлу као цару; у њој се обећава чување верности, »коју је човек (homo) дужан да чува према своме господару«, другим речима, верност поданика царству упоређује се с верношћу вазала свом сениору. Односи између сениора и вазала постају сада толико раширени и типични да се и сами државни односи замишљају по узору на вазалне односе. У исто време, паралелно с развитком принудног карактера вазалства утврђује се и двојство поданства сваког човека: и према свом непосредном сениору, и према цару, при чему се обојици полаже заклетва на верност.

У потпуном контрасту с том феудалном реалношћу налази се идеологија каролиншког доба, која тежи да у обновљеном царству види у потпуности стару државу позноримског доба, с њеним теократским карактером. Цар се не замишља само као поглавар цркве, који поставља и смењује епископе и опате као своје »вернике« и »вазале« него и као највиши посредник између бога на небу и поданика његовог царства на земљи.

Ево како Карлов капитулариј из 802 г. приказује значај заклетве која се полаже цару: »И нека се објави свима, како би свако могао да схвати колико је то у његовој моћи, какве велике и многе ствари та заклетва обухвата; не обухвата она, као што су многи досада мислили, само верност господину цару до краја његовог живота ни обавезу да се у његово царство не доведе никакав непријатељ с непријатељским намерама, и да се ничија неверност не подржи и не прикрије, него ова заклетва садржи у себи следећи смисао, што сви треба да знају.

»Прво, нека се свако лично стара да у потпуности остане у светој служби богу према божјим наређењима и својим обећањима, а у границама свога ума и својих снага; јер сам господин цар не може да води нужну бригу о свакоме и да га понаособ учи.

»... Нека се нико не усуди да учини превару, отимачину или било какву неправду црквама божјим, удовама, сирочади и намерницима; јер јесам господин цар после Господа и светаца његових постављен за њиховог и заштитника и браниоца.«

Док се у првом делу ове царске инструкције заклетва замишља и изражава чисто феудалним појмовима (»верност«), дотле се у другом делу поставља као задатак нешто што већ у знатној мери противречи интересима растућег феудализма, који своје успехе заснива управо на засужњавању слабих друштвених елемената на широкој употреби насиља и преваре. Стога нису могле имати никакве реалне важности ни честе забране у капитуларијима сваковрсног насиља над сиромасима (pauperes), које су широко практиковали великаши франачке државе. Та унутрашња противречност својствена је читавој политици Каролинга.

Привремено јачање централне власти и њена политика. Са освајањем државне власти од стране Каролинга, у интересу растућег слоја средњих и ситних земљопоседника (врло често краљевих бенефицијара, који су тежили за јаком централном влашћу), првобитно се запажа јачање те власти, која је реализовала широку војну експанзију. Краљевски, доцније царски двор поново је постао центар државног живота, који се раније почео делити на месне центре у интересу локалних магната. Особито снажан ослонац централне власти претстављала је црква, чији су претставници увелико учествовали у државној управи. Ради вршења непосредне контроле на терену, користи се институција краљевских или царских посланика (missi dominici); они су по краљевој наредби путовали, обично по двојица (духовни и световни магнат), по појединим областима Франачког царства. Све више јача пракса краљевих декрета. такозваних капитуларија, који теже да организационо обухвате све стране живота простране државе. Такве капитуларије издаје централна власт посаветовавши се претходно с магнатима, који су се два пута годишње скупљали на царском двору. Војне смотре преносе се сада у мај (такозвана »мајска поља«), у вези са тим што интереси коњице, основице новог војног уређења, захтевају да се војска скупља у време када већ довољно порасте трава. Спроводи се војна реформа; њоме се база војне службе преноси са сељаштва које је некад сазивано на општу војну службу, на ситне и средње земљопоседнике, са најмање 3—4 мансуса; мање имућни људи удружују се у групе које о заједничком трошку дају једног наоружаног војника. Поново се заводи, као што је већ речено, државни монопол на ковање новца.

Али та привремено ојачала централна власт морала се ослањати на месно становништво које се све више феудализовало. Тежећи да вазалство и имунитет искористи за своје интересе и да их претвори у органе политичке организације царства, царска власт је самим тим припремала у будућности своје сопствено слабљење.

Основну административну јединицу царства претстављала је као и у доба Меровинга грофовија, на челу са грофом кога је постављао краљ; у његову надлежност спадали су судски, финансиски и војни послови. Гроф је добијао у своју корист једну трећину државних прихода и, обично за време трајања своје службе, још и земљишне бенефиције, за које је полагао краљу специјалну вазалну заклетву. Грофовија се даље делила на сатније, са сатницима, или тунинзима на челу, које је постављао дотични гроф.

По периферним областима царства постојале су посебне војне области, такозване марке, с маркгрофовима на челу (Шпанска, Бретонска, Фурланска, Панонска, или Баварска, Данска и Сорбска марка). По другим периферним областима, које су задржале већу самосталност, на пример у Бретањи и Гаскоњи и по неким деловима Италије, и даље су постојале и племенске војводе, војни предводници племена.

Феудализација месне управе. Процес феудализације у месној управи изражавао се у томе што се, с једне стране, грофови који су у доба Меровинга постављани понекад чак из редова краљевих робова, претварају сада у месне крупне земљопоседнике, који теже да себи обезбеде државна земљишта (бенефиције). Путем насиља и изнуђивања над месним становништвом они теже да искористе свој положај и стекну себи знатну земљишну својину. Грофови постају све независнији од централне власти, веза са њом добија постепено карактер обичних вазалских односа. Завођењем наследности грофовске дужности, коју је потврдио Керсиски капитулариј из 877 г., још је више порасла феудална самосталност грофова. Раније смо видели да је првобитно приватна власт крупног земљопоседника-имуниста стекла сада јавноправни карактер, исто онако као што је и сениорат постао обавезан и претворио се у неку врсту органа јавноправног карактера; и обрнуто, по својој суштини јавноправна власт грофа као државног агента добила је сада карактер сениората: гроф се претвара у сениора округа своје грофовије, а слободно становништво грофовије у његове вазале, исто онако као што се и он сам претворио у краљевог или царевог вазала, а његова дужност — у бенефициј, или феуд. И »док смо у многобројним краљевим бенефицијама могли видети прве заметке будућег племства, дотле се овде — истиче Енгелс — може видети заметак територијалног суверенитета доцнијих земаљских кнежева (Landesherren), који су проистекли из обласних грофова«.[3]

Други моменат феудализације грофовског округа претставља појава на скупштинама грофовија и сатнија скабина (шефена), који су дошлн на место меровиншких рахимбурга. Док су ови последњи били најимућнији и најутицајнији људи у округу, који су у својству чланова колегија рахим-бурга активније учествовали на скупштинама грофовије и сатније, дотле се сад таква функција претвара у дужност која постаје наследна; скабине сад постављају краљеви посланици, уз учешће грофа и »народа«, састављеног од најимућнијих земљопоседника у округу.

Тако се завршила феудализација каролиншког царства.

3. Распадање каролиншког царства[уреди]

Лудвиг Побожни. Карла је наследио његов син Лудвиг (814—840 г.), који је због свог покровитељства над црквом добио надимак Побожни.

За његове владе завршено је покорење Бретање. Предузето је неколико похода против Словена с оне стране Лабе и ширено је хришћанство међу становништвом Данске. То је учвршћивало утицај франачке државе међу Данцима.

На почетку владе Лудвига Побожног запажено је извесно јачање централне власти, која је крајем владе Карла Великог почела да опада. Порастао је значај краљевих посланика. Они су у то време слати у све области царства. Угушен је покушај неких магната да оцепе Италију од царства. Царев синовац Бернард, који је био дигао устанак у Италији, позван је на Лудвигов двор и свирепо кажњен: ископали су му очи, услед чега је умро.

Али упркос тог привременог јачања централне власти у првим годинама владе Лудвига Побожног, процес феудализације постизао је све веће успехе; све је више јачала власт месних сениора на уштрб централне власти. Успеси феудализације чинили су неизбежним политичко цепање царства. Већ 817 г. царство је подељено на управу између Лудвигових синова. Пипин је добио аквитанске земље средње и јужне Галије. Другом сину, Лудвигу (доцније Немачком), припала је Баварска са суседним маркама (војним областима), док је најстарији Лотар постао наследник и савладар Лудвига Побожног. Остала браћа била су дужна да му се покоравају.

»Победа« из 817 г. уствари је претстављала покушај да се сачува јединство царства упркос сепаратистичких тежњи магната јужне Галије и прекорајнских области. Као израз тог јединства имало је да послужи покоравање управљача тих делова царства — млађе браће — најстаријем сину Лудвига Побожног — Лотару. Али је тај систем изазвао врло јаку опозицију од стране месних магната. У вези са тим извршена је 833 г. нова подела царства; том приликом Лотару је поред његових поседа припала само титула, а не и власт над деловима царства који су припали његовој браћи. Као изговор за поновну поделу послужило је то што је Лудвиг добио још једног сина, Карла (доцније Карло Ћелави), коме је издвојен посебан посед. Онда су магнати — присталице јединства царства иставили против Лудвига његовог сина Лотара, који је оца применом оружане силе приморао да се одрекне престола.

Додуше, Лудвиг се ускоро вратио на царски престо, али је све до смрти морао да води борбу са својим синовима, тачније речено, са партијама присталица и противника јединства царства, које су стајале иза његових лећа.

Та се борба разбуктала са особитом жестином после Лудвигове смрти. Лотар, који је наследио царску титулу, борио се да му браћа — Лудвиг Немачки и Карло Ћелави — признају покорност, али је наишао на одлучан отпор. Водећи борбу против Лудвига Немачког, Лотар је чак пружио подршку буни саксонских сељака (»Стелинга«), с циљем да ослаби свог брата, али је претрпео пораз код Фонтеноа. Његов положај постао је критичан кад су се Лудвиг Немачки и Карло Ћелави ујединили и закључили између себе савез (842 г.), при чему је сваки од њих положио пред војском заклетву на верност том савезу: Лудвиг Немачки на романском, Карло Ћелави на немачком језику. Текст те »стразбуршке заклетве«, који нам је сачуван, претставља најстарији споменик романског језика, из кога се развио француски језик.

Верденски уговор. Ускоро су се Лотар и његова браћа измирила, и по Верденском уговору из 843 г. франачка је држава подељена на три дела. Карло Ћелави добио је поседе западно од Рајне; области источно од ње припале су Лудвигу Немачком, а Италија и дуг појас земаља од ушћа Рајне до ушћа Роне припао је Лотару, најстаријем брату, који је задржао само титулу цара, али не и власт над читавим царством. Тако се франачка монархија распала на три главне државе: на Француску — читав западни део, Немачку — источни део, и Италију, која је засад такође била сједињена са земљама око Рајне.

Али за савременике та подела још није имала значај поделе царства. Они су још замишљали јединствену царевину, са једном династијом на челу. Сам назив »Немачка« пре тог времена још се не употребљава. Све оне области које су се доцније почеле називати Немачком зову се сада још »источном Франачком«, тј. источне земље Франака. После подела извршених после Лотареве смрти северни део области која је њему припала прешао је на једног од његових синова, који се такође звао Лотар. Отада су земље дуж Рајне добиле назив Лотарингија.

Пораст крупног земљопоседа и власти месних магната, који је ослабио централну власт, ослабио је и војну одбрану франачке државе од спољних непријатеља. На истоку у то време прелазе у офанзиву Словени и Мађари. У исто време нападају на југ Италије и на медитеранске обале Француске Арабљани, или како су их на Западу звали, Сарацени, из Африке и са Сицилије. У Галији је у то време избио устанак Аквитанаца и Бретонаца, који су тек недавно били ушли у састав франачке државе. Али још раније, око 800 г., почињу напади Нормана из Скандинавије.

Напади Нормана. У то време становништво Скандинавије почиње већ да прелази из родовског поретка у класно друштво. Као одважни морепловци, Скандинавци, или Нормани, бавили су се поморским гусарством и сем тога трговали сушеном рибом, крзнима и другим производима дуж Балтичког и Северног Мора. Одреди Скандинаваца — уједно и трговаца и гусара — предузимали су далеке нападе, стижући до Француске и других земаља које леже на обалама Средоземног Мора. Налети Нормана, који су ширили пустош, изазивали су код становништва невероватну панику, за шта као доказ може да послужи сачувана молитва из тог времена: »Избави нас, Господе, норманскога беса« (»a furore Normannorum libera nos, domine«). Напади Нормана особито су се појачали тридесетих и четрдесетих година IX века. Нормани су једно време опседали чак Париз и дигли су опсаду тек пошто су добили врло велики откуп.

Сељаци, који су трпели јарам и терет све веће експлоатације, често су пружали подршку Норманима и понекад чак учествовали у њиховим препадима. Али је и франачка аристократија, бојећи се Нормана, нерадо иступала против њих. 852 г. Карло Ћелави и цар Лотар кренули су против једног норманског одреда, али су њихови вазали одбили да се туку с Норманима и натерали су обојицу војсковођа да ступе с Норманима у преговоре.

Услед све чешћих препада Нормана, краљ западне Француске Карло-Безазлени уступио је предводнику Нормана Ролону 911 г. територију на ушћу реке Сене. Нормани су примили хришћанство и признали вазалну зависност од франачких краљева. Тако је образовано војводство Нормандија.

Последњи Каролинзи. Последњи Каролинзи фактички нису уживали готово никакву власт. Њихова слабост долазила је отуда што су вазални односи, који су постали општи и обавезни, поткопали значај централне власти и ојачали моћ месних магната.

Нашироко се дели приватним лицима монопол краљевске власти на суђење по кривичним делима и на ковање новца. Озакоњује се наследност бенефиција и грофовских дужности (у Керсиском капитуларију Карла Ћелавог из 877 г.). Уколико се бенефициј претвара сада у наследан посед, он постаје оно што ће доцнији носити назив феуда или лена.

Последњи међу Каролинзима који је за извесно време успоставио јединство царства био је Карло Дебели (880—887 г.). Али је њега свргла скупштина аристократије. На крају крајева, уместо једне јединствене франачке државе, образовало се седам држава, са изборном краљевском влашћу у свакој од њих: Немачка, Француска (при чему Француском у то време није називана читава територија данашње Француске, већ само њен северни део), Италија; издвојили су се и краљевина Прованса, затим Бургундска краљевина (доцније су се краљевина Прованса и Бургундска краљевина ујединиле и образовале такозвану Арелатску краљевину); најзад, стекли су самосталност Лотарингија и Наварска краљевина с оне стране Пиринеја.

Тако се распала јединствена каролиншка царевина. У границама саме Француске запажа се у то време пораст моћи грофова париских. Један од њих, Ед, постао је чак краљ (888—898 г.), пошто се истакао својим војним успесима у борби с Норманима. Његов млађи брат Роберт добио је притом Париску грофовију и војводство. Њихови потомци, породица Робертина, стичу све већи значај на северу Француске. Најзад, 987 г. Хуго Капе, који је припадао породици Робертина, грофова и војвода париских, изабран је на сабору аристократије за краља Француске. Тај избор означавао је победу цркве и феудалне аристократије, који су довели на француски престо свог претставника.

На место Каролинга дошла је нова династија — Капетâ.


ЛИТЕРАТУРА


I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 29—40, 44—53). — Енгелс, Франачки период, Дела, т. XVI, део 1. — Енгелс, Марка, Дела, т. XV.

II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у редакцији Грацијанског и Скаскина, т. I, 1939, стр. 85—125. — Социјална историја Средњег века, у редакцији Косминског и Удаљцова, т. I, 1927, стр. 103—207.

III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 295—453. — Петрушевски, Студије из историје средњовековног друштва и државе, разна издања. — Фистел де Куланж, Историја друштвеног уређења старе Француске, т. VI, 1916. — Удаљцов, Из аграрне историје каролиншке Фландрије, Москва 1935. — Удаљцов, Слободно село у западној Неустрији у доба Меровингâ и Каролингâ, Петроград 1912. — Општа историја европске културе, т. VII (Француска у раном Средњем веку, 1913: Кленклоз, Каролинзи; Пфистер, Распадање царства Карла Великог и почетак феудалног поретка). — Виноградов, Порекло феудалних односа у лангобардској Италији, гл. III—VII, Москва 1880. — Кудрјавцев, Судбина Италије, Москва 1889. — Лампрехт, Историја немачког народа, т. I, Москва 1894. — Делбрик, Историја ратне вештине у оквиру политичке историје, т. III, гл. I, Москва 1938. — Читанка за историју Средњег века, у редакцији Виноградова, разна издања, т. I, стр. 16—18.


  1. Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део 1, стр. 394.
  2. Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део 1, стр. 394 (на руском).
  3. Маркс и Енгелс, Дела, т. XVI, део 1, стр. 409.