Историја средњег века I 7
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Издвајање Немачке из државе Карла Великог. — Немачка као самостална држава издвојила се из монархије Карла Великог на основу Верденског уговора из 843 г. По том уговору унуку Карла Великог, Лудвигу Немачког, припале су све прекорајнске земље и Баварска. Осим тога, у састав Немачке ушле су и земље дуж саме Рајне, наиме архиепископије у Мајнцу, Вормсу и Шпајеру. Та се територија коначно издвојила из састава франачке државе крајем IX века. Њени становници називали су себе доцније (од XI века) Тевтонцима. Овај стари назив Немци су сачували све до данас (Teutschen, или Deutschen). Французи су Немце називали и данданас их називају Алеманима (Allemand), по имену немачког племена Алемана, које је било најближе њима настањено. Словени су становнике Немачке почели називати „Немцима”, указујући тиме да они не умеју да говоре на разумљивом језику и као да су неми с гледишта једног Словена.
Војводства. Немачка није претстављала јединство ни у етничком, ни у политичком погледу. Она се делила на четири фактички самостална племенска војводства: на Швапску (дуж горњег Дунава), Баварску (источно од реке Леха), Франконију (дуж средњеРајне и Мајне) и Саксонију са Тирингијом (отприлике од Везера до Лабе); у првој половини X века њима се придружила и Лотарингија — територија од ушћа Рајне и Шелде па готово до горње Рајне, која је била насељена помешаним романским и германским становништвом. Становницима сваког појединог од тих племенских војводстава била је потпуно туђа свест о националном јединству, и они су једни на друге гледали као на туђинце.
Саксонска династија. До 911 г. у Немачкој су и даље владали Каролинзи. После смрти последњег од њих — Лудвига Детета — и периода нереда за владе Конрада Франконског (911—919 г.), дошла је на власт Саксонска династија (919—1024 г.), названа тако стога што су њени оснивачи били саксонске војводе. Главни претставници те династије јесу краљеви Хенрих I Птичар (919—936 г.) и Отон I (936—973 г.). За њихове владе Немци су покорили суседна западнословенска племена и водили борбу с Мађарима.
Рат са Полапским Словенима. Територија дуж реке Сале, средње и доње Лабе, као и источно од Лабе и Одре била је у то време настањена словенским полапским племенима, која су се делила на три велике групе: између Сале и Лабе и даље на исток и југоисток живела је лужичко-српска група полапских племена (у чији су састав улазили, поред Срба и Лужичана, и Гломачи, Милчани, Дечани); на средњој Лаби и даље на исток и североисток све до Одре живела су најратоборнија полапска племена Вилци, или Љутићи (у чији су састав улазили поред Љутића у ужем смислу, Гавољани, Редарији, Укрјани и друга племена); најзад, северније, на исток од доње Лабе, живели су Ободрити (којима су припадали Вагри, Полапци, Варни итд.). Карло Велики наметнуо је Полапским Словенима данак, али су ови после његове смрти нередовно плаћали данак и водили с Немцима сталне пограничне ратове, одбијајући њихову навалу и сами упадајући (заједно са Мађарима и Данцима) на немачку територију. Словени су имали посла у првом реду са својим непосредним суседима — Саксима. Стога је природно што су саксонске војводе, кад су постале немачки краљеви, управили уједињене снаге Немаца, у интересу саксонске аристократије, против политички расцепканих Словена, који су још живели у родовском поретку. Хенрих Птичар освојио је главни град Гломача, Хану, и покорио читаву лужичко-српску групу Словена, наметнувши јој плаћање данка Немцима. У исто време он је у земљи Љутића покорио Гавољане, заузевши њихов град Бранибор (Бранденбург), као и Редарије и Укрјане. И Одобрити су морали да плаћају краљу данак. Хенрих се старао да немачки утицај прошири и на Јитландију, и освојио је Шлезвиг, одвојивши тиме Словене од Данаца. Немци су свуда по словенским земљама остављали своје гарнизоне, које су смештали по старим и новоподигнутим утврђењима. Једно од таквих новоподигнутих утврђења био је Мајсен на Лаби, који је доцније постао средиште Мајсенске марке. Уосталом, покорење Словена било је веома несигурно. Они су се и даље покоравали својим пређашњим кнежевима и живели по својим старим обичајима, често дижући устанке против Немаца. Отон I тежио је да трајније учврсти немачку власт на читавој покореној словенској територији све до Одре. Он је форсирано ширио међу Словенима хришћанство, позивао немачке колонисте да се настањују с оне стране Сале и Лабе и организовао по словенској земљи пограничне марке (најпре две, које су доцније биле подељене на шест), стављајући маркгрофовима у дужност да угушују сваку тежњу Словена за самосталношћу и да међу њима шире немачки утицај.
Али је тај немачки утицај хватао веома слабог корена, јер су освајачи уливали Словенима мржњу и одвратност својом похлепом и крвожедном политиком. Ратове против Словена водили су они с нечувеном свирепошћу. Тако на пример, кад је Хенрих Птичар освојио после двадесетодневне опсаде град Гломача Хану, он је наредио да се побију сви одрасли становници — мушкарци и жене, а децу је заробио и претворио у робље. Ратујући са Словенима, Отон I је убијао стотине заробљеника, или их зверски богаљио, чупајући им језик, копајући им очи итд. Освајачи су са свирепошћу повезали и вероломство, по коме се особито прочуо један од маркгрофова Отона I — грабљивац Герон, који је дејствовао у земљи Вилаца. Једном је он позвао себи у госте 30 словенских кнежева и за време гозбе све их издајнички побио. Под његовом влашћу повраћен је раније изгубљени Бранденбург, на тај начин што је Герон поткупио једног од кнежева племена Хавела, који је предао град немачкој војсци. Природно је да су се Словени с мржњом односили према освајачима и да нису желели да примају немачке обичаје, па ни хришћанство. Они су вребали само повољну прилику да се разрачунају са незваним дошљацима и да збаце са себе њихов јарам.
Борба с Мађарима. Први краљеви Саксонске династије водили су ратове и са Мађарима. Освојивши великоморавску словенску државу, Мађари су прокрчили себи са средњег Дунава прав пут ка Немачкој. Од почетка X века они су са две стране вршили своје препаде и пустошења њихове територије: са североистока продирали су преко Лабе у Саксонију, при чему су дејствовали у заједници са Полапским Словенима, а са истока непосредно су упадали у Баварску и одатле продирали у Швапску, Лотарингију и западну Франконију. Мађари су веома свирепо поступали са немачким живљем, спаљујући села и градове, убијајући све мушкарце, без обзира на узраст, и одводећи у ропство жене. Немачка пешадија није била кадра да се бори са бројном и лако покретном мађарском коњицом. Зато је Хенрих Птичар извршио војну реформу, створивши бројну тешко наоружану (оклопну) коњицу, која се једино могла супротставити Мађарима. У исто време он је градио тврђаве (углавном у Саксонији), које Мађари уопште нису умели да опсађују ни заузимају. Те су тврђаве служиле као поуздана уточишта од непријатеља и у исто време као базе за организовање брзог отпора. Резултати свих тих војних мера одмах су се најосетније показали: када су 933 г. Мађари предузели са великим снагама свој следећи препад, реорганизована немачка војска задала им је пораз и отерала их из Немачке. Још успешније је ратовао с Мађарима Отон I, који је потукао њихове снаге у битки на реци Леху, близу Аугзбурга (955 г.). Немци су освојили мађарски логор и мноштво заробљеника; међу њима налазила су се три мађарске вође, које је Отон обесио. После овог одлучног пораза Мађари су престали да врше препаде на Немачку.
Процес феудализације. У то време у Немачкој се и даље развијао процес феудализације, који се овде вршио споријим темпом него у другим деловима бивше каролиншке монархије. Узрок томе била је чињеница да је у Немачкој дуго време постојала веома јака сељачка општина-марка, која је пружала енергичан отпор притиску крупне земљишне својине.
Распадање марке и пораст крупног феудалног поседа. Па ипак се и у Немачкој марка постепено почела распадати, мењајући своју првобитну структуру. Док раније чланови марке нису имали приватне својине на земљу, дотле сад та својина све више расте, тако да је сваки сељак почео слободно располагати својом деоницом, такозваном хуфом. Као предмет приватне својине хуфа се могла делити, продавати, отуђивати итд. Паралелно с покретношћу земљишне својине све дубље се врши процес социјалне диференцијације међу слободним становништвом: једне хуфе цепају се на мање делове, друге, напротив, расту, треће се сједињују у рукама једног сопственика. У исто време добија снажног потстрека пораст крупног земљопоседа аристократије (родовске и министеријалне, све до војвода), која је заузимала по праву јачег огромне земљишне комплексе, или их добијала из руку краљева. У том послу њој успешно конкуришу духовне корпорације — епископске цркве и манастири, који су се појавили свуда по Немачкој још у доба првих Каролинга.
Тако све више јача и шири се крупни феудални посед, са својим организаторским центром — властелинским имањем и од тог имања зависним кметовским државинама. Преплићући се својим парцелама са слободним селом, тај крупни феудални посед све више тежи да у круг свог директног или индиректног утицаја увуче ситну и средњу слободну својину. Имовинска оскудица масе простих слободних људи, које су упропашћивале тешке судске глобе, тешки десетак у корист цркве и војна служба, доприносила је да не може боље бити развитку и учвршћењу феудалног поретка.
Сталешко уређење. На крају крајева дошло је до оштре поделе друштва на два сталежа — на војни сталеж, тј. феудалне ритере, и порески — сељаке, које су феудалци експлоатисали. Коначан облик томе процесу, условљеном имовинском диференцијацијом слободног становништва, дала је војна реформа Хенриха Птичара.
Свако ко може да се бори на коњу увршћује се у војни сталеж. Свако ко не може да врши службу на коњу увршћује се у порески сталеж. Према томе, један део имућних слободних ситних земљопоседника, који су у својим рукама окупили неколико деоница, прелази у ритерски сталеж, док су се материјално необезбеђенији елементи обрели у пореском сталежу и почели да се мешају са феудално зависном и кметовском масом сељаштва. У структури тога војног сталежа запажа се велика градација: ту, прво, треба истаћи крупне феудалце, кнежеве духовне и световне, непосредне цареве вазале. Затим долази низ других категорија ритерског сталежа — средњи и ситни ритери. У Немачкој је особито много било ситних ритера. У категорију тих ритера нису уврштавани само слободни људи него и неслободни, такозвани министеријалци. То је испрва властелинска чељад. Током времена, када се осетила потреба за организовањем коњице ради одбијања Мађара, министеријалци су почели да служе на коњу, па су прешли у категорију ритера, остајући међутим и даље неслободни. Ово, разуме се, сведочи о томе колико је ранија социјална подела била застарела. Сада се појављују нове категорије, које се не поклапају са старим. Неслободан човек доспева у ред ритера. Он се фактички ничим не разликује он слободног ритера. Он као награду за своју службу добија лено и има зависне сељаке на својој земљи.
Категорија министеријалаца, који добијају такозвана службена лена, попуњава се доцније слободним људима, тако да се министеријалци коначио стапају са слободним ритерима.
Што се тиче пореског сталежа, код њега треба пре свега истаћи слободно сељаштво. Слободни сељаци су у извесним случајевима сопственици своје земље. Сељачка својина и даље је дуго времена постојала у Немачкој, премда у незнатним размерама. Затим долази категорија сељака који нису сопственици већ притежаваоци туђе земље и који плаћају за њу дажбине (Hörige). Даље долази маса кметовског сељаштва и праве неслободне слуге (Leibeigene). Слуге су људи који подмирују потребе властелина, живе на његовом имању и чине његову чељад.
Још у то време појављују се у Немачкој варошани, иако они све до XII века не играју неку важну улогу у друштвеном животу. То су делом земљишни сопственици, а делом занатлије и трговци. Они су живели по специјалном градском праву и уживали понекад извесну аутономију. Од њих, као и од сељака, није тражена никаква друга служба у корист државе осим плаћања пореза и вршења натуралних обавеза. Па ипак они нису убрајани међу „пореске обвезнике”, јер је град сносио порески терет као колектив, а поједини грађани нису подлегали индивидуалном пореском задужењу.
Феудализација државног апарата. Феудализација друштва одражава се, разумљиво, и на његовој политичкој структури. Државни апарат почива сада на новим, феудалним принципима. Већ под краљевима Саксонске династије све више нестају стари принципи управљања преко чиновника, а улазе у праксу нови принципи управљања преко наследних власника лена.
Ствар је у томе што се ранији краљевски чиновник — гроф, кога је краљ смењивао и постављао, претвара сад у наследног власника лена. Он своју дужност сматра за наследно лено, а у исто време гледа на читаву територију обухваћену леном као на своје наследно власништво.
Паралелно са том феудализацијом дужности и земљишта везаних за те дужности, деле се и грофовије на делове, и, разуме се, грофови, војводе и други крупни феудалци постају све независнији од централне власти.
Особито велики значај стичу под Саксонском династијом војводе. Краљеви воде с њима сталну борбу. Одлучне мере против њих предузео је Отон I, који дели војводства својим сродницима, цепајући их у исто време на мање делове.
Краљ и свештенство. Омиљено средство Отона I у борби против војвода и уопште бунтовних световних феудалаца било је свештенство.
Краљеви Саксонске династије ослањали су се на црквене феудалце, и њихова моћ објашњава се у знатној мери тиме што су широко располагали црквеним земљиштима. На та земљишта краљ је разрезивао директан порез, такозвани бед, као и на своја сопствена. Осим тога, када би положај епископа или опата остао упражњен, догод се не постави наследник преминулом духовном лицу сви приходи са земљишта те епископије или опатије ишли су краљу. То је био важан извор краљевих прихода, који је краљевима омогућавао да учврсте своју власт. Краљеви често нису особито журили да попуне упражњене црквене положаје, јер су више волели да уживају приходе од упражњених епископских столица. Најзад, краљ је уживао право сполијације (Spolienrecht), које се састојало у конфискацији читаве покретне имовине преминулог духовног лица, уколико је она потицала од прихода са црквеног лена.
Једном речју, црквена земља као извор државних прихода није се особито разликовала од краљевих поседа. Зато је разумљива тежња краљева Саксонске и доцније Франконске династије да повећају број духовних кнежевина и да црквеном земљопоседу, разбацаном по световним територијама, створе независан (имунитетни) положај.
Отонове привилегије. Ово последње коначно је постигнуто такозваним Отоновим привилегијама; њихова суштина састојала се у проширењу црквеног имунитета у два правца. Прво, имунитет је проширен територијално; он се почео простирати не само на непосредну површину датог комплекса махом разбацаних земљишних поседа цркве, него и на читаву околину у којој ти земљишни поседи леже. Тако су образовани изоловани црквени имунитетни окрузи, са својом посебном јурисдикцијом. Друго, имунитет је проширен и по самој својој суштини, тј. по карактеру привилегија везаних за тај појам: имунист је добијао не само право вршења нижег него и право вршења вишег (кривичног) правосуђа у границама свога округа. У исто време имунитет је доведен у директну везу са краљевском влашћу и од ње добијао своју моћ. То се постизало преношењем судских функција у округу који стоји под имунитетом — специјалном краљевском чиновнику, црквеном судији, који је био одговоран директно централној власти. Тако су у границама кнежевских територија издвојени самостални црквени окрузи, који су сад стајали напоредо са грофовијама (на које су се војводства даље делила) и који су били непосредно повезани са централном влашћу.
Италијанска политика немачких краљева. Имајући власт над епископима и умиривши после дуге борбе световне кнежеве у Немачкој, Отон се почео носити мишљу да освоји Италију, у којој су још раније баварске војводе покушавале да учврсте свој утицај. Италија се рано почела бавити трговином, и на њеном северу ницали су богати градови, чији су приходи мамили немачке феудалце. У исто време они су хтели да се учврсте на обалама Средоземног Мора и да узму непосредног учешћа у трговачким везама које су се развиле на том мору. Најзад, једна од најважнијих побуда за претензије Отона I у Италији била је жеља да учврсти своју власт над духовним кнежевима Немачке — на тај начин што ће себи потчинити њиховог црквеног поглавара — римског папу.
Борба између феудалаца Италије. У Италији се после свргавања цара Карла Дебелог (888 г.), што је значило коначно уништење јединства каролиншких монархија, образовало мноштво ситних и крупних феудалних кнежевина, које су вечито ратовале једна против друге. Крупни кнежеви — маркгрофови од Ивреје и Фријаула, војводе од Сполета — борили су се око титуле краља Италије, увлачећи у своју борбу и феудалце Бургундије и Провансе. У првој половини X века краљевски престо Италије припао је Лотару од Провансе, који се оженио Аделхаидом Бургундском и тиме измирио две зараћене фракције феудалаца. Али је он 950 г. умро, можда отрован од свога супарника, маркгрофа од Ивреје — Беренгара, који је хтео да Лотарову удову уда за свога сина, како би тиме поузданије осигурао своме потомству право на италијански краљевски престо. Али се Аделхаида томе успротивила, и Беренгар ју је затворио у једну тврђаву. Аделхаида се обратила за помоћ немачком краљу Отону I, који је искористио овај повод да с великом војском упадне у Италију. Заузео је Павију, узео титулу краља Лангобарда и оженио се Аделхаидом; али је морао журно да се врати у Немачку, јер је тамо избио устанак феудалаца. Све се то дешавало у 951 г.
Отон I обнавља царство. Освајање Ломбардије било је само почетак остваривања замашних планова немачког краља у Италији. Он је тежио да продре у Рим, да би узео у своје руке контролу над папском столицом. Притекли су му у помоћ феудални раздори у самом Риму. 961 г. папа је, потпуно немоћан да изиђе на крај с бунтовничким феудалним баронима, почео да зове Отона у помоћ. Отон се одмах одазвао на тај позив, дошао у Рим, и ту га је папа крунисао за цара.
Тако је на западу обновљено Римско Царство (962 г.), које је међутим територијално било мање од ранијег царства Карла Великог: оно је уствари обухватало само Немачку и један део Италије. Од времена крунисања Отона I за цара почињу чувени „италијански походи”, у којима немачки цареви, ослањајући се углавном на ситне немачке ритере, систематски пљачкају богату Италију и држе у потчињености поглавара католичког свештенства — папу.
Истина, у теорији цар и папа били су равноправни: обојица су стајали на челу Светог Римског Царства. Али пошто је папска власт била ванредно ослабљена процесом феудализације, то је фактички владао немачки цар. Папска је област била уствари сасвим опљачкана од феудалаца, и као световни господар папа над њима није имао никакве власти. У исто време папа је и као поглавар цркве изгубио свој некадашњи значај, јер је сваки епископ и сваки опат тежио да постане независан од њега. Цар је неограничено владао како у царству тако и у цркви, тим пре што су папе тога времена били ништавни људи пуни порока. Довољно је истаћи да је папа Јован XII, који је Отона I прогласио за цара, био осуђен од црквеног сабора из 963 г. за убиство, кривоклетство, скрнављење светиње и неморалан живот и одмах затим свргнут с папског престола.
На југу Италије владали су у то време Византинци, чији су се поседи простирали северно од Напуља. Отон је наумио да освоји и византиске поседе, али су га византиске трупе одбиле, тако да је почео да дејствује помоћу опрезне дипломатије. Он је успео да свога сина — будућег цара Отона II — ожени византиском принцезом Теофаном, и тај је брак имао да у будућности послужи као основица за нова освајања Саксонске династије у Италији.
Отон II и Отон III. Ступивши на престо 973 г., Отон II је као своју прву дужност сматрао да изврши оно што није успео његов отац, тј. да освоји јужни део полуострва. Али је ту претрпео жесток пораз од Арабљана, који су стајали у служби Византије, и умро је усред енергичних припрема за нову борбу на југу Италије (983 г.). Царем је постао његов трогодишњи син Отон III. Поставши пунолетан, он је ковао планове о великој држави која би обухватила читав хришћански Запад, и све је време живео у будућој престоници те државе — Риму, мало се интересујући за ствари у Немачкој. Он је поставио за папу (под именом Силвестра II) свога учитеља — Француза Герберта, најобразованијег човека тога времена.
Међутим на источној периферији царства, којој су цареви после почетка италијанских похода посвећивали мање пажње, десиле су се под Отоном III веома важни догађаји. 983 г., одмах после смрти Отона II, Данци су збацили немачку власт и одрекли се хришћанства.
Устанак Полапских Словена. Тада су се дигли против немачких освајача и Словени. Сигнал за дизање устанка дали су борбени Љутићи (Вилци). Они су изненада освојили у јуну 983 г. Хавелберг и Бранибор и у великим масама продрли на немачку територију, преко Лабе. Тешком муком одбила је саксонска аристократија тај напад, али су територије које су Хенрих и Отон II били освојили с оне стране средње Лабе биле изгубљене. Одмах за Вилцима дигли су се и Ободрити, који су заузели и опљачкали Хамбург. Устанак је свуда био праћен истребљавањем немачких гарнизона и немачких колониста по словенским земљама, одбацивањем хришћанства и уништавањем немачког свештенства. Једино су у областима Лужичких Срба, где су Немци успели да ухвате чвршћег корена, немачки утицај и хришћанство остали сачувани. Остали Полапски Словени извојевали су себи за читавих столеће и по независност од Немаца. У исто време ојачала је и Пољска. Болеслав Храбри ослободио је своју државу од црквене потчињености Немцима, извојевавши од Отона III пристанак на оснивање самосталне пољске архиепископије у Гњезну.
Хенрих II. Отон III је умро, као и његов отац, као млад човек (1002 г.), а наследио га је брат од стрица Хенрих II (1002—1024 г.). Овај последњи претставник Саксонске династије мање се одушевљавао за ствари у Италији и, ослањајући се на послушни епископат, трудио се да учврсти свој положај у Немачкој. На истоку је водио неуспешне ратове с Пољском и, бојећи се да му Вилци и Ободрити не ударе с леђа, озаконио њихов независан положај под условом да Немцима плаћају незнатан данак (који је уосталом плаћан веома нередовно) и врше помоћну службу у немачкој војсци.
Франконска династија. Цареви Франконске династије (1024—1125 г.) настављају са ширењем граница царства и, широко се користећи — по примеру својих претходника — материјалним средствима цркве, теже да оснују немачку хегемонију у Европи. Под Конрадом II (1024—1039 г.) присаједињена је царству Бургундија, под Хенрихом III (1039—1056 г.) започета је реформа цркве, помоћу које је цар намеравао да учврсти свој положај у царству и читавој Европи. После смрти Хенриха III ојачало папство отрже се испод туторства царске власти и почиње са њим огорчену борбу за превласт у Светом Римском Царству.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I („Архив Маркса и Енгелса”, т. V, стр. 53—68). — Енгелс, Марка, Дела, т. XV.
II. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. I, 1897, стр. 550—600. — Лампрехт, Историја немачког народа, т. I, Москва 1894. — Тарле, Историја Италије у Средњем веку, Петроград 1906. — Делбрик, Историја ратне вештине у оквирима политичке историје, т. III, Москва 1938.