Историја новога века (Л. Зрнић) Г

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА НОВОГА ВЕКА
Писац: Лука Зрнић


Г. НАЈНОВИЈЕ ДОБА.

Рестаурација и романска револуција.[уреди]

Начела бечкога конгреса. — Бечки конгрес у повесници XIX столећа има исти значај као вестфалтски мир у XVII столећу. На бечком конгресу, као природном завршетку европских заплета, владаоци и дипломати руковођаху се извесним начелом и нису се слагали међу собом. Проникнути уопште начелима легитимности, тј. повраћањем законитих права, нарушених од револуције и Наполеона, они нити су били у стању, нити су хтели повратити владавине свима законитим династијама, на пример, мањим кнежевима у Немачкој, а нису, опет, ни покушали да то начело рашире и на старе републике: Млетке, Ђенову, Дубровник, Холандију и немачке царске градове; јер су то рачунали као свршен чин и с неповерењем гледаху на републикански облик владавине. Уједно је закључено да се награде владаоци који су највише допринели Наполеонову обарању, а да се казне они који су сметали савезницима (дански). Најзад дипломати нађу за потребно да се немирна Француска огради увеличавањем суседних држава. При предругојачавању европске мапе, бечки се конгрес занимао и политичком равнотежом, али при том није узимао у рачун начело народности.

Творевине бечкога конгреса. — Бечки конгрес учини приличне граничне измене. Русија изиђе из борбе увеличана Финском (1809), Бесарабијом (1812) и великим делом Варшавскога херцегства под називом: Пољска — краљевина. Александар I хтеде узети целу Пољску, али мораде уступити Познањ Пруској, а Аустрији - оне изгубљене (1809) делове Галиције, осим Кракова, који с околином поста слободан град. Аустрија још доби Тиролску, Салцбург, Ломбардију с Венецијом, Пармом, Моденом и Луком и Далмацију, а Пруска изгубљене области по тилзитском миру, скоро половину Саксонске с трећином становништва и велику област на Рајни. Поновљена је пређашња краљевина Сардинија, којој су присаједињене Савоја и Ђенова. Напуљска се краљевина поврати старој династији (Мират стрељан), обнови се Папска држава, а Тоскана се уступи брату аустрискога цара. На овај начин Аустрија поста главном силом у Италији. На француској је граници створена краљевина Нидерландска од Холандије и Белгије, чијем се краљу даде и Луксембуршко херцегство. Од Данске је одузета Норвешка и дата шведском краљу. У Шпанији је и Португалији повраћена пређашња владавина. Енглеска је добила Малту с Хелголандом, још неким острвима и лукама и заштиту над Јонским острвима.

Бечком су конгресу највише задали бриге немачки послови. Сасвим је био немогућан повратак старом феудалном поретку и средњовековној империји, а није се могло извршити ни политичко уједињење, што идеја о јединству не беше још ухватила корена у народу и што се владаоци пређашњег Рајнскога савеза не хтедоше лишити својих земаља. Најзад је признато тридесет и осам држава: једна царевина (Аустрија), пет краљевина: Пруска, Саксонска, Хановерска, Баварска и Витембершка, двадесет осам кнежевина с различним именима; међу њима Луксембург под нидерландским краљем, Холштајн под данским краљем и четири слободна града: Хамбург, Либек, Бремен и Франкфурт на Мајни. Све ове државе чињаху Немачки савез са савезним сабором у Франкфурту на Мајни под аустриским председништвом. Аустрија, као к Пруска, уђе у Немачки савез, и уопште заузе први положај у средњој Европи својом владом над раскомаданом Немачком и Италијом, а њена се сва политика овога времена сводила на чување тога положаја, о чем се нарочито бринуо њен министар кнез Метерник. Друга је политичка сила била у Немачкој Пруска, која је својим положајем господарила над северном. Немачком.

Значај бечког конгреса. — Не узимајући у обзир све недостатке створенога поретка, бечки конгрес за дуго обезбеди међународни мир у Европи. За четрдесет година Европа преживе три револуције (1820, 1830, 1848), али се између европских држава није нарушио мир. За ово време међународни је однос зависио од пет великих сила: Аустрије, Русије и Пруске, као апсолутних монархија, и Енглеске и Француске, као уставних монархија (пентархија). Између самих је апсолутних монархија било несугласности: Аустрија и Русија размимоилажаху се у погледима наспрам Турске; Русија се једно време примаче уставним монархијама и у наваринској битци руска, енглеска и француска морнарица победи Турке (1827), а осим тога се Аустрија и Пруска гложаху међу собом у Немачкој. Између Енглеске и Француске беше такође незадовољства, и то због утицања на западне државе другога ступња, због превласти на Истоку и због насеобинских смерова. Ну ипак за прве половине XIX столећа између ових држава не дође до сукоба. Државе се пак другога степена вису могле слободно развијати, што је пентархија присвојила право мешања у њихове послове а у смеру угушивања револуције. Једина Енглеска уста против оваке политике, али са главним чиниоцем овога мешања учини Света алијансија.

Света алијансија. — Прва мисао о Светој алијансији припада Александру I. Он је био васпитан у слободоумном француском духу, али га у доцнијим годинама обузе верско осећање, и чак поче сматрати борбу с Наполеоном као извршење посланства озго. Стога по свршеном послу на бечком конгресу, руски цар природно жељаше да учврсти творевине овога конгреса и да предупреди међународну војну. Најбољу основу за то он налазаше у хришћанској вери која проповеда, братство код народа, чији су представници владари, као божји пуномоћници. У акту се свете алијансије, који састави сам Александар I, ставља владаоцима у дужност очинско управљање поданицима и братско помагање између себе, што сасвим беше противно политичком учењу XVIII столећа. Тако су владаоци под верски штит скрили своју алијансију стварно против слободе свих народа, што се могло и одржавати само у доба реакције. Савезу прво приступе главни чланови Аустрија и Пруска, с којима је Русија везана заједничким пословима (Деоба Пољске и рат с Француском) и једнаким обликом државним. Савезу потом приступе и друге државе, осим нехришћанске Турске, папе, који себе истиче изнад других владалаца, и Енглеске, чији устав не допушта ступање у савез, који само владаоци склапају. Метернику се испрва није допала Света алијансија, али се доцније вешто њом послужи за одржање поретка у Аустрији и угушивање народног покрета; а чак је убеђивао савезнике да је српски и грчки покрет у Турској наперен против законитог господара.

Јужна романска револуција. — Бечки је конгрес почетак читавог низа конгреса (у Ахену, Тропави, Љубљани и Верони), који у духу Свете алијансије мирним путом решаваху међународна питања и усвоје начело мешања у послове других држава.. На ахенском је конгресу (1818) решено да се Француска ослободи окупације, а три су се друга конгреса занимала пословима у Шпанији и Италији, где су се десиле револуције око двадесетих година. На пиринејском и Апенинском полуострву одмах по паду Наполеонову наста реакција, која раздражи и народ и војску. Шпански краљ Фердинанд VII (1814-33) укиде устав (од 1812), а рат с насеобинама (Колумбија, Чили, Перу, Уругвај, Мексика) у Америци веома одужи, јер се оне, поставши независне за Наполеоново доба не хтедну вратити под власт своје метрополе. Све ово изазва револуцију у Шпанији (1820), и устав би повраћен. После пола године плану револуција и у Напуљу и у Сицилији, где краљ Фердинанд V такође приста на устав. Потом плану војна и у Португалији, којом располагаху Енглези, а чији краљ живљаше у Бразилији. Наскоро поче револуциони покрет и у Сардинији, где војска нагна владу на устав (од 1812). У свима је оним превратима главну улогу играла војска, у којој су, као и у просвећеним редовима, вејале француске политичке тежње. Велики је значај тада имао шпански устав (од 1812): Он је — у целини или као образац — осим Шпаније заведен у Напуљу, Португалији и Сардинији.

У Италији овај је политички покрет праћен и народним буђењем. Талијански родољуби зажеле ослобођење од Аустрије и уједињење целе Италије. Они су углавном радили помоћу тајних друштава (карбонари — угљари), која беху уређена по примеру масонских ложа. Ова се револуција јужних народа није свиђала Светој алијансији, која гледаше да све то насилним путом угуши. На конгресима у Тропави и Љубљани (1820 и 1821) Аустрија доби поруку да угуши покрет у Италији, што и учини, а по веронском конгресу (1822) то Француска изврши у Шпанији. На оба је полуострва заведен апсолутизам и наста реакција, којом су руководили католички духовници. У Напуљу је, на пример, било забрањено учење простој писмености ономе који није имао каква имања. Распре су са слободоумним људима завршаване казнама и затварањем.

Ослобођење Србије и Грчке.[уреди]

Хаџипроданова буна. - Хуршид-паша успе да поврати стару управу турску у покореној Србији, али када он отиде и за београдскога управника дође Сулејман паша, за Србе наста зло стање. Турци који су одузимали оружје, купили порез и тражили храну за војску, чињаху свакојака насиља као у дахиско доба, а уз ово наста глад, јер због ратовања није се имало времена за сређивање хране. Ну од свега је најтежа била работа при оправци београдскога града, којом се приликом јави и куга. После деветогодишње слободе овако се стање није могло трпети и оно нађе одушке у Хаџипродановој буни (у јесен 1814), која обухвати пожешку околину, Гружу, Левач и Лепеницу. Ова је буна дигнута у невреме, те и сам Милош Обреновић, тадашњи обркнез рудничке нахије, поможе Сулејманову ћехаји Ипшир-паши да се народ утиша. Хаии-Продан побеже у Аустрији, а Турци, по обећању, не опросте многим позатвараним људима, већ их у Београду исеку, повешају и вргну на коље, па. нешто доцубију и Станоја Главаша.

Српски други устанак. — Овако зло поступање побуди Срби на нов устанак. Виђеније се људи још раније договоре и пошљу проту Ненадовића у Беч да моли рускога и аустрискога цара за помоћ, што је било без успеха; али им је најзнатнији договор у селу Рудовцима, где се Арсеније Ломо, Мутап, Дринчић и др. завере да се дигну на Турке (5 марта 1815). Ту су решили да позову и Милоша и да га узму за вођу устанка. Милош се тада налазио у Београду и помоћу откупљенога робља срећно измакне одатле а на Цвети га народ у Такову призна за вођу (11 априла 1815) Он потом отиде у Црнуће, обуче војводско одело и даде заставу Сими Паштрмцу са знаменитим речима: „Ево мене, ето вас, па рат Турцима!“ У исто време Милош писмено позва све виђеније људе на борбу, а Ломо с Качерцима прво заузе Рудник и после с непажње погибе. Бој на Љубићу код Чачка и Пожаревца, предаја Карановца и битка на Дубљу заврше ратовање у другом устанку, те настану преговори за мир.

Обновљење Србије и буне против Милоша. — Тадашње прилике на Западу и рђаво стање у Турској обезбедише српске успехе. Букурешки уговор, којим су Срби били онако незадовољни, сада се показао као најдрагоценија тековина првога устанка. Тај је уговор обезбеђивао самоуправу Србији. Русија, као победница Наполеонова, одмах затражи обавештење од Турске о српским стварима. Стога ни Хуршид-паша из Босне ни румелиски Али-паша Марашлија не ударе с огромном војском на Србију, већ ступе у преговоре с Милошем. Истина, Милош ништа не уговори с Хуршид-пашом; али се преговори с Марашлијом сврше повољно, што у неколико и Порта одобри. Марашлија је био утврђен за везира у Београду, а с њиме се Милош, поред осталога, погоди да буде врховни кнез над осталим кнезовима, да се Турци не мешају у српске унутрашње послове, да Срби плаћају данак одсеком и да се у Београду оснује Народна канцеларија с дванаест српских кнезова, који ће судити Србима за веће кривице. На овај је начин сада Милош био само турски чиновник.

Ну ипак и у овом положају он дође до сукоба са својим сарадницима на ослобођењу због њихове жеље да се с њим изједначе и због турског мешања (буна Петра Морела и Мелентија Никшића у 1816, буна Симе Марковића и Павла Цукића у 1817).

Баш у ово време ступи Карађорђе у грчко друштво Хетерију (основано 1814), којем беше задатак да ослободи све хришћане од Турака, па потом пређе у Србију, али плашња турска од великога његова утицаја на све балканске хришћане а, можда, и зебња Милошева због положаја дођу му главе (у Радонањском лугу 13 јула 1817). После овога скупштина (митрополит, владика, три архимандрита и сви кнезови нахиски) прогласи Милоша за врховнога кнеза (у Београду 6 новембра 1817), а Србија се поче поступно уређивати поред турских власти у земљи. Стање пак Милошево још није било уговорено с Портом; и покушавани преговори остану без успеха (1820 и 1821). Затим се деси Абдулина буна, која је изазвана подстицањем хетериста и обећањима Марашлијиним (1821), и Ђакова буна коју произведоше злоупотребе нахиских и кнежевинских старешина (1825); али поред ових буна, које су и сурово угушене, и мањих нереда Милош није престајао радити на признању српских права.

Уређење Србије и олигархија. — У ово баш време ступи на владу руски цар Никола I (1825-55), брат Александра I, којем треба захвалити за акерманску конвенцију (1826) и једренски мир (1829), чије су последице: признање Србије за самосталну кнежевину под врховном влашћу султановом, што је све утврђено султановим хатишерифом (1830) и нарочитим бератом, којим је признато наследно кнежевско достојанство Милошу. Да се ово успешно сврши, зависило је много од дипломатске вештине кнеза Милоша, што се нарочито огледа у задобивању наследства, јер је то учињено новцем без знања и рускога и аустрискога. Хатишерифом је било утврђено и да се Турци иселе из Србије и да јој се придружи шест неослобођених нахија, али се прво не изврши због заваде Милошеве с везиром за веће дарове, а друго Милош нешто доцније изведе својом вештином (1833). Заводећи редовну војску, подижући цркве и школе, постављајући Србе за митрополите, сузбијајући своје доглавнике од тежње да се земља подели на власнике или да им се даду племићски називи и утврђујући своје односе с Портом, Милош је поступно уређивао обновљену Србију; али задржавајући сву власт у својим рукама, располажући земљом као својом имовином и не издајући писаних закона, којима би се сузбиле злоупотребе неспремних чиновника, он изазва против себе велико незадовољство. Милетину буну Милош (1835) утиша Сретењским уставом, па походи Цариград. Ну док се он налазио тамо, великашко незадовољство нарасте још веће. Међутим ни Русија ни Турска не беху задовољне Сретењским уставом, те најзад оне у договору с великашима пропишу нов устав (Турски устав 1839), по којем се установи Савет с већим правима од кнежевских. Сад управо наста великашка (олигархија) борба, која нагна на одлазак из Србије и кнеза Милоша (1 јуна 1839) и његова сина Михаила (1840-42), пред којим је и незнано владао неколико дана оболели брат Милан.

Грчки устанак. — На крају се двадесетих години пређашњега столећа Света алијансија поче распадати. Главна је узрок био поремећавању односа између Русије и њених супарница Аустрије и Пруске — грчки устанак. Још је од ратова Катарине II с Турском међу потиштеном рајом хришћанском на Балкану створено уверење да ће Русија ослободити своје једновернике. Из предњих је редова познато како се она понашала наспрам покушаја нашега ослобођења, а њеном помоћу и Румуни (у Молдавској и Влашкој) добију унутрашњу самоуправу. После се нашега ослобођења међу Грцима деси силан покрет. Још раније беху састављане од нижега становништва грчкога полуразбојничке чете („клефте“ ј и од вишега — Хетерија, а овом приликом грчки родољуби, помоћу својих саплеменика изван земље, ступише у односе с европским владаоцима и политичарима. Они су могли то чинити, јер се многе грчке избеглице по паду Цариграда обогатише трговањем по западним градовима, где им синови, учећи се, дознаваху савремене тежње и усхићаваху народ светлом прошлошћу, а ово су радили и грчки насељеници и острвљани нарочито за француске револуције и после млетачке пропасти тргујући на оружаним лађама између Одесе, Трста и Марсеља. Ну први покушај за устанак учини (у Влашкој) кнез Ипсиланти (1821), ђенерал у руској служби, али он не постиже успеха, већ у правој Грчкој изазва читав низ узбуна, које Турци оштро и сурово угушиваху и при чем се прослави доста грчких јунака: Бочарис, Мавромихаило, Колокотрон, Маврокордато, Канарис и др. Грци су се очајно борили на копну, а на мору под Мијаулом с успехом узнемираваху турске лађе. Турци најзад почну устанке савлађивати, особито када им дође у помоћ мисирски паша Мехмед-Алија (1824). Грци се овом приликом користе саучешћем готово целе Европе. Једни их сматраху као хришћане и мученике за веру, други — као потомке старих Јелина, који изнова ступише у борбу с азиским варварством, трећи — као борце за слободу против деспотизма. На Западу се јави тако звано филјелинство: за Грке почну купити новчану помоћ и слати војну спрему, а на бојно поље похитају многи добровољци, међу којима беше и прослављени енглески песник лорд Бајрон (1784-1824). Владе се, међутим, држаху сасвим друкчије. Цар Александар I лично је био расположен према Грцима, али је био везан погодбама Свете алијансије и начелима легитимности. У овом је погледу на њега утицао Метерник, који није желео никаквих промена ни на Балканском полуострву и који је представљао грчки устанак као део опште револуције. Пруска је влада ишла за аустриском, а Метерник се користио и тадашњом политиком енглескога министарства (Кестлери), које се бојало рускога мешања у турске послове. Фрацуска се, међутим, мало занимала питањем и трудила се да споразумно ради с Енглеском.

Споразум трију сила и независност Грчке. — Односи се европских држава наспрам Грка изменише када на руски престо ступи Никола I и када енглеским спољашњим пословима поче руководити Канинг. Нови се руски цар реши да продужи стару борбу с Турском за ослобођење народа, а Канинг је уопште био наклоњен сваком слободоумном покрету. Метерник је пак безуспешно радио против овога обрта. Цар се Никола I приближи западним државама, и Русија, Енглеска и Француска ступе у споразум да између Грка и Турака закључе примирје; али Турска одби, те на то уједињена морнарица руска, енглеска и француска уништи турску морнарицу код Наварина (1827). Ово изазва рат између Русије и Турске (1828-29); и кад руска војска под Дибићем пређе Балкан, у Једрену би закључен мир (1829), по којем Порта призна независност Грчкој и заштиту Русији над дунавским кнежевинама - Молдавском и Влашком, поред завојевања на обалама Црнога мора. Неко је време Грчком управљао Каподистрија, који погибе од завереника (1831), а по сагласности је великих сила краљем постао баварски принц Отон (1832).

Реакција, либерализам; привредни преврат.[уреди]

Опште особине реакције. — Време се после пада Наполеонова обично назива: доба реакције. Како реформациони покрет XVI столећа изазва против себе реакцију од стране католичанства, тако исто покрети за просвећенога апсолутизма, француске револуције и Наполеона I изазову против себе реакцију од стране старога поретка. У ово време и апсалутизам и католичка црква прихвате реакцију. Папа Пије VII наново установи језуитски ред (1814), који отпоче своју пређашњу радљивост и против протестанства и против сваке нове тежње. Вративши се у домовину, и племићи тражаху да им се поврати све што им је одузето за револуције и Наполеона I. Негде је овака реакција прелазила сваку меру. У Француској се почетком рестаурације јави бели терор, при чем нарочито католичанство испољи свој фанатизам наспрам протестаната. У Шпанији (после 1814) установљена је инквизиција, и гоњени су сви они који беху пријатељи Французима. Овако је исто рађено и у Напуљу. У Сардинији су објављени бракови за незаконите, који су закључени по Наполеонову кодексу, а влада је препоручивала и одевање по начину пре францускога завојевања. У Хасел-Каселу понеше опет бароке, а влада није признавала добивена звања за Вестфалскога краљевства. У реакцији се одликовао и хановерски курфирст. Реакција се особито окомила против просвећивања, књижевности и новинарства. У самој књижевности поникоше реакциони погледи, који објављиваху рат просвећености XVIII столећа, реформацији и хуманизму и препоручиваху друштву повратак средњем веку. Знаменити Жозеф Де-Мест (1754-1821) у својој књизи О папи (1819) проповедаше папску непогрешеност, а неки су писци тражили враћање на средњовековни феудални поредак. Овака се тежња јави и у лепој књижевности. Лажни класицизам уступи место романтизму, који се одушевљавао мистичком и ритерском поезијом средњега века. Француски писац Шатобријан у својем Духу хришћанства (1801) први обрати пажњу на естетичку страну католичанства. У XVIII је столећу средњи век пренебрегаван као доба готскога варварства; сада се, на против, многи почеше усхићивати њим. Жеља је пак за домаћом старином у књижевности и повесници била природна последица оживљавања народнога осећања и реакције против напуштенога космополитизма XVIII столећа.

Реакција у Немачкој. — У рату за ослобођење тежња за народним јединством и мисао о бољем уређењу и државе и друштва веома заталаса Немце, али се њихове наде не остварише. Бечки конгрес створи од пређашње Свете римске империје Немачки савез са заједничким сабором у Франкфурту на Мајни, који и даље одржаваше раскомаданост Немачке и непромењеност утврђенога поретка. Само су у јужној Немачкој (Баварска, Виртемберг, Баден, Хесен-Дармштат) очуване измене, које су учињене у Наполеонова доба и уведени су устави. У другим мањим државама наста реакција. Сам пруски краљ не испуни дано обећање за рата о увођењу народнога представништва. Речју, Немачка се врати у време полициске државе. Реакција нарочито ојача после Вартбуршке прославе тристагодишњега јубилеја црквене реформације, коју изведу студенти и професори и која се изврши спаљивањем неких реакционих списа (1817). Ускоро после овога један студент (Занд) уби писца Коцебуа (1761-1819), који је био у руској служби, те га у Немачкој рачунаху као рускога човека. Користећи се догађајима о прослави и овим убиством, Метерник подстицаше све немачке владе на строже мере против штампе, университета и „демократских сплетака“, како се тада називаху све тежње немачког друштва.

Реакција у Енглеској. — После отпадања Североамеричких држава, а за еве време француске револуције и Наполеонова доба, у Енглеској завлада прави застој. Саучешће које срете револуција у неким друштвеним редовима енглеским и покушај Ирске да помоћу Француза свргне енглеску власт (1789) веома заплаши званичне редове енглеске. Парламенат ојача управну власт и неколико пута обустављаше силу Habeas-corpus-act-а, а у Ирској укиде и парламенат. Ирци пак у енглески парламенат нису могли улазити као католици (по Тест-акту). Енглеска је готово непрестано (1793-1815) ратовала с револуцијом и Наполеоном и у том утроши сву снагу. Главни непријатељ француски, Пит млађи, користећи се великим утицајем и влашћу, водио је и спољашње и унутрашње послове у духу реакционарском. После Наполеонова пада министар Кестлери држаше се такође реакционарства, и тек се Канинг око двадесетих година ослободи такога рада. — Председник се Североамеричких држава Монрое (1823) изјаснио против мешања Европљана у америчке послова (Америка - Американцима).

Житни закони. — У Енглеској се баш у ово време десио привредни преврат, чега је последица развијање јаке производње. Тада наста беда и покрет код радника. Поред других узрока, незадовољство повећа и скупоћу хлеба. У рату је с Наполеоном I увоз жита за Енглеску био веома отежан, те је хлеб врло поскупио. Ово нагна поседнике и фермере да више ору и да побољшају пољопривреду, на што потроше доста новаца. Када се рат сврши и жито се могло увозити у Енглеску по јевтиној цени, они се нису хтели лишити својих користи, те парламенат изда тако зване житне законе (1815). Стварност је тих закона у повећавању царине на увожено жито и то тако, да је царина била већа, ако је хлеб јевтинији. Издавање житних закона показује да се племство, чије је било земљиште и углавном парламентско представништво, користило својим политичким правом ради властитих користи.

Еманципација католика. — Крајем двадесетих година Енглеска пође путом унутрашњих рефорама. За ово време јаком снагом поста у земљи друштвено мњење, које је изражавано у штампи и на митинзима (народни зборови), чиме је поступно добило и већу слободу. Прва је знатна измена била тако звана еманципација католика. По Текст-акту (1673) католици нису могли у Енглеској добити државних дужности. Особито се ово тицало Ираца, који готово сви беху католици. Против овога бесправнога положаја својих земљака поче радити одлучни родољуб О Конел, ступив на чело целој католичкој асоцијацији. У Ирској њега изабраше за члана парламента, али он као католик није могао, заузети своје место. Међутим се за еманципацију — равноправност — католика изјасне многи виговци, те и сами торијевци морадоше попустити. И бил се о том донесе за министровања војводе Велингтона (1829), који је, истина био консервативац, али је увиђао неизбежност ове измене.

Либерализам. — У заштиту начела, којима је грозила реакција, подиже се други правац — либерализам. Он је углавном био раширен међу грађанима, и људима слободнога занимања (научницима, писцима, правозаступницима, лекарима и др.), а једно време и у војсци. У политици је либерализам заштитник личне слободе и уставности. Најзнатнији је теоретичар либерализма био Бенжамен Констан (1766-1830), некадашњи члан Наполеонова трибуната а потом његов политички непријатељ, коме се ипак Наполеон за владе од сто дана обрати с молбом да изради нов устав. У својој је политичкој теорији Констан само развио погледе Монтескијеве на личну слободу и деобу власти. Он је одважно устао против народне власти русове, доказујући да ничим неограничена власт у народним рукама прелази у деспотизам. Констан је с великим неповерењем, као и сви либерали тога времена, гледао на демократију после покушаја с јакобинском диктатуром и с Наполеоновим цезаризмом, који се ослањао на народ. По његовом учењу треба да се користе политичким правима само обезбеђени редови друштвени. Он је био поборник слободе мишљења, слободе говора, слободне штампе и слободе рада. Економист овога времена већином припадају школи Адама Смита (1723-90), који је био противник државнога мешања у трговину и радиност („laisser passer, laisser faire“). Ово је било корисно за капиталисте, које при оваком начелу није ништа ограничавало наспрам најмљених радника. Учење је либерализма одступало од сензуализма и материјализма XVIII столећа. У ово је време један део романтичара у Немачкој био уз реакцију, а други део, особито у Француској, — уз либерале. Сам велики француски песник XIX столећа, Виктор Иго (1802-85), глава свих романтичара, поче писати у ројалистичком духу и на крају двадесетих година пређе на страну либерала и чак изјави да је романтизам либерализам у књижевности. Важна је заслуга оних писаца, који заштићавају старину, указиваху на недостатке рационализма XVIII столећа и препоручиваху испитивања. И једни су повесницу тако обрађивали због нерасположења наспрам савремених прилика, а други да би повесница послужила као водиља савременим тежњама: Миње (1797-1884), Тјер (1797-1877), који је био једно време министар а у последњим годинама и председник француске републике, Гизо (1787-1874) и Арман Карел (1800-36). У ово је време имала велики утицај либерална штампа.

Привредни преврат. — На крају XVIII и у почетку XIX столећа у друштву се деси привредни преврат, ком је постојбина Енглеска. Изгубивши земљиште, сељачке гомиле постану пролетаријатом, а употреба каменог угља, гвожђа, гајење оваца за вуну, поморска и насеобинска снага, коју не сломи ни Наполеон I, нагло покрену производњу и трговину. Осим тога, овде се на крају XVIII столећа изумело множина машина, које је у главном пара покретала (Уат око 1766 први састави парну машину за покретање, јер је дознао за суд свога савременика Француза Папина; за предење памука Аркраит и Гаргривс 1770; механички разбој Карткраит 1785). Испрва народ омрзне машине, јер смањиваху људску радну снагу и злоупотребљаваху дечји рад. Развијање јаке производње утицаше и на укидање еснафског уређења, које је обезбеђивало ситне произвођаче. У Француској су еснафи укинути за револуције (1791). У Енглеској неколико закона почетком XIX столећа зададе удар средњовековним установама, које стешњаваху снажење производње, а у Пруској су еснафи уништени за рефорама у почетку XIX столећа. Завођење нове капиталистичке производње увелича број израђевина, али овај нови привредни поредак донесе собом и рђавих последица — одрасле беспосличаре, злоупотребљавање дечјега рада и сиромаштво.

Социјалне утопије. — Не мешајући се у привредни живот, држава не преузе ништа за побољшавање радничкога положаја. Стога се у књижевности појаве нацрти о реформовању друштва, чиме би се стало на пут свима патњама. Писци тих нацрта нису више веровали у политичке преврате и непријатељски се изражаваху о либерализму. Они су сву беду сагледали у привредном индивидуализму, тј. у постојању личне имовине. Други речима, они су хтели лична предузећа заменити друштвеним, отуда су таква учења и названа социјалистичким. Према њихову би се учењу слобода рада заменила таким уређењем друштвеним, да производња оруђа буде на расположењу целом друштву, а не појединим лицима. Први се с таквим нацртом појавио Оуен у Енглеској и Сен-Симон и Фурије у Француској. Роберт Оуен (1771-1858) сам је био произвођач и радио примењено на побољшању стања и владања својих радника. Испрва се његови покушаји показаше успешни, и он отпоче приводити у дело начине удруженога рада. Његов рад обрати на се пажњу Наполеона I (тада на острву Св. Јелени), Александра I и пруског краља. У двадесетим годинама Оуен предузима чак и остварење свога рада у Америци, а начело му је било заједница имања, рада и награде. Сен-Симон (1760-1825) или тачније његови ученици створе праву верску секту, којој хтедоше прописати неку врсту црквеног уређења. Сенсимонисти предлагаху замену савременога имовинскога поретка друштвеним, у којем би свако добивао по подобности, а свака би подобност награђивана по својим делима. Фурије (1792-1837) такође имађаше доста последника и у појединостима је износио уређење својих удружења, а надао се да ће за неколико година цео свет примити његов нацрт. Сви су ови реформатори због неуспеха заслужили име утописта. Доцније у овом духу писаше Кабе (1788-1856), писац комунистичкога романа Путовање у Икарију (врста Утопије Томе Мора) и Луј Блан (1811-82), који је препоручивао држави да узме на се уређење рада, замењујући лична предузећа социјалним радионицама. Против произвођачке слободе устану и писци, који нису предлагали опште преуређење друштва, већ препоручиваху владама да се умешају у односе између послодаваца и радника.

Народни покрет. — Осим либералнога и социјалистичкога покрета, на Западу се јави у XIX столећу и народни покрет. Овај је покрет нарочито био силан у Италији и Немачкој, где пониче мисао о уједињењу и ослобођењу од туђина (у Италији), као и побољшању унутрашњега живота. Ове тежње беху проникнуте либералним правцем. Већи значај задобију и народни покрети у разнонародној Аустрији. Претворивши своје владавине у једну царевину (1806), аустриска влада предузе германизовање Мађара а нарочито словенских народа. Међутим се у подвлашћених народа стаде развијати народно осећање, а у двадесетим годинама поче тако звани словенски препорођај, прво код Чеха, па потом у Пољака, Срба и Хрвата; поче писање књига на народном језику, изда-вање новина и оснивање друштава; појавише се словенски научници, песници и новинари, који изучаваху прошлост својих народа, опеваху пређашњу славу, маштаху о бољој будућности и уопште заштићаваху користи своје народности {Фрања Палацки, Добровски, Шафарик, Доситеј, Колар, Гај, Вук и др.). Између осталога јави се и тежња о уједињењу свих Словена, и то прво у просветном погледу, али неки говораху и о могућности државнога уједињена. Тада Немци и Мађари почеше говорити о опасности којом панславизам може загрозити целој просвећености европској!

С народним се тежњама, који поникоше у цветању романтизма, сјединише различна учења о првенству једних народа над другим и о нарочитим посланствима тих народа у повесници. Отац је таким учењима немачки философ Фихте. При крају XVIII столећа он стајаше на космополитској тачци. гледишта и тврдио је да отаџбина правога Европљанина није онде где се родио, већ тамо где је слобода и просвета. Под утицајем беде у Немачкој за Наполеона Фихте промени мишљење и у својим родољубивим Речима немачком народу (1808) доказиваше да су Немци по својем духу изнад свих других народа европских. Слично гледиште усвоје и радници словенскога препорођаја, који код својих предака налазише само одличних врлина и који проповедаху да ће на челу будуће просвећености стајати Словени. Код Пољака се око четрдесете године јави тако звани месионизам, којим се чак усхићивао и велики песник пољски Адам Мицкијевић (1798-1855). По том је учењу Пољска месија свих народа; она је страдала за њихово искупљење, а ускрс ће Пољске бити почетак новога доба за цело човечанство. Међутим споразумници су учинили да и Пољска тек по светском рату (1918) буде слободна.

Јулска револуција 1830.[уреди]

Француске странке за рестаурације. — У Француској је за рестаурације била стална упорна борба између две јаке странке, од којих је једна представљала стару, дореволуциску Француску, а друга — нову Француску, која прође кроз револуцију и Наполеонову царевину. С Бурбонцима се врате избеглице, које мислише да је сада настало време враћања пређашњих повластица и имања и замењивање новога друштвенога поретка старим. Исто је овако мислило и духовништво. Наполеонов кондекс стави цркву у државну потчињеност и забрани монашке редове, што је све везивало духовништво за царевину; али је сада оно тежило за пређашњим својим утицајем на државну власт и на друштво, те у том смеру почне установљавати језуитски ред и нове конгрегације, које ће утицати и на владу и на народ,. Ове тежње емигрантске и духовничке наиђу на јак отпор код већине францускога народа. Успех се Наполеонове владе од сто дана и објашњава тим, што је народ гледао у њему спасиоца од повраћања старога поретка, а у том смислу неки на њега погледаху и после другога пада. Борба се између ове две, тако рећи, странке уведе и у народно представништво и у штампу, али се и сами либерали у политичким односима делише на различне врсте. Већина је била за уставну монархију, премда једни, бојећи се револуције, беху за стару династију (доктринари, Гизо), а други су препоручивали за престо херцега Орлеанскога, сина Филипа Једнакога (Тјер). За првих су десет година рестаурације присталице династијске промене прибегавале тајним друштвима и заверама, с чим је често везивано Лафајетово име. У овим друштвима учествоваху и смањени републиканци и наполеонисти, који су маштали о установљавању царевине с Наполеоном II на челу, Наполеоновим сином, који је живео код деда у Аустрији под именом херцег Рајхштатски († 1832). Особити су тадашњи завереници рачунали на незадовољство старих Наполеонових официра и војника, нарочито због тадашњих војничких револуција у Шпанији, Напуљу и Португалији, где је такође било и тајних друштава.

Последњи Бурбонци. — За рестаурације у Француској владаху два брата Луја XVI: Луј XVIII (1814-24) и Карло X (1824-30), између којих је било велике разлике. Луј је био умеренији, а Карло се чак држао с избеглицама и језуитима.

Луј XVIII чуваше Наполеоново уређе (управну централизацију, конкордат, кодекс и др.) и даде Француској устав, којим се обезбеди купцима одузето земљиште за револуције. Овај је устав (1814) израђен према енглеском обрасцу. Француска доби палату наследних перова и палату изабраних посланика, одговорно министарство, слободну штампу ит. д. И за активно и за пасивно право одређен је велики ценз. Луј хтеде остати изнад странака и повери министарство умеренијим ројалистима (Ришеље и Деказ), али против овакога рада усташе ултра-ројалисти. Да пак реакција ојача при крају владе Луја XVIII, доста допринесе убиство сина његова брата и наследника, херцега Беријскога (1820).

Када Лујев брат и наследник Карло X ступи на владу није крио удружење с ултра-ројалистима и конгрегацијама а говорило се чак да је постао и језуитом. Он се нарочито старао: да се донесе такав изборни закон, који ће обезбедити победу ултра-ројалистима; да се ограничи противничка штампа и да ојача утицај католичкога духовништва. Када се на наваљивање избеглицама даде за одузете земље велика награда, либерали против тога тако почну радити, да на изборима однесу победу (1827). Карло X тада повери министарство умереном ројалисти Мартињаку, који се реши да ослаби реакцију неколиким либералним мерама. Либерали помагаху Мартињака, али кад они одбију његов законски предлог о месној самоуправи због плашње да се тим не користе ултра-ројалисти, краљ то једва дочека и повери министарство крајњем реакционару кнезу Полињаку (1829).

Јулска револуција. — Отварајући палату престоном беседом (у пролеће 1830), Карло је просто претио представништву. Палата одговори адресом, у којој је било оправданих прекора краљу; адреса је примљена с 221 гласом против 181. Краљ испрва одложи седнице до јесени, али ускоро (16 маја) изда указ, којим распусти палату, жалећи се на њу и одређујући нове изборе. Међутим на изборима прођу сви стари противници (221) и још неколико противника Полињакова министарства. Тада Карло (26 јула) изда пет указа, од којих једним распусти и несакупљену палату, другим измени изборни закон, трећим заведе строжу цензуру итд. Ово изазва у Паризу опште незадовољство. Новинари с Тјером на челу издаду проглас против ових указних наредаба и огласе их за незаконите; посланици се почну скупљати на саветовања о овим повредама уставним; продавнице и радионице бише затворене, а радници се узбуне и уз њих устану и други редови друштвени; појави се и народна гарда, коју је Карло био укинуо пре три године. За три дана (27, 28 и 29 јула 1830) устаници, храбро се борећи на барикадама, победе краљеву војску. Живећи у то време изван Париза (у Сен-Клу), Карло X, чим дозна за устанак, обустави указе и отпусти Полињака, па се потом и сам одрече престола у корист свога младолетнога унука војводе Бородовскога, сина убијенога војводе Беријскога. Ну народ у Паризу не хте више ни чути за Бурбонце, и брзо се образова привремена влада, а Карло X с породицом мораде побећи у Енглеску. Премда је револуцију углавном извршио народ, ипак и привремена влада и палата беху у рукама буржоазије, коју су помагале и новине, објашњавајући свету смисао свршенога преврата. И републиканци намисле да се користе догађајима, али је буржоазија била противна републици, сећајући се конвента и бојећи се обнављања демократских тежња у народној већини. Најзад је решено да се очува уставна монархија с малим изменама у уставу и с предавањем круне с називом краља Француза а не краља Француске војводи Лују Филипу Орлеанском. Лујев је отац био члан конвента и гласао је за казну Луја XVI. Сам се Луј у младости борио под републиканском заставом (до Димуријева бегства), а за Луја XVIII и Карла X беше уз либерале. Главна је уставна измена у давању законодавнога предлагања и израде закона палатама и у смањињивању изборнога ценза. Ова револуција, као први удар бечком конгресу, доби назив јулска, а за владавину се говорило јулска монархија, јулски престо итд. Консервативци дуго називаху Луја Филипа краљем барикада.

Парламентске реформе у Енглеској. — За рата с Наполеоном обустављено питање о парламентској реформе поново изиђе на дневни ред. За реформу беху либерални виговци, чији су главни представници богати произвођачи, и нова демократска странка, чије су се тежње шириле међу радницима. У Енглеској је временом под знамењем демократских тежња чак произведен силан народни покрет. Ђорђе III беше душевно оболео, и регентом поста његов син, који по смрти му седе на престо под именом Ђорђе IV (1820-30). Као и отац му, он је био присталица консервативних торијеваца и није се користио народном популарношћу. Њега наследи брат Вилхелм IV (1830-37). У исто је време парламенат распуштен и назначени су нови избори. Тада се десила јулска револуција у Паризу, која је јако утицала ка Енглезе. Народ се поче силно кретати; многи помисле да и у Енглеској дигну револуцију. У тај је мах био главни предмет народних жеља - парламентска реформа. Међу радницима је била омиљена мисао о општем праву гласања, али виговци који увиђаху потребу рефорама, бише том противни и жељаху да се само трулим местима одузме представништво и да се да индустриским градовима, тражећи при том измену изборнога начина у корист индустриске буржоазије, а не у корист целога народа. Добивши поново превласт за Грејева министарства, у таком смислу виговци и саставе бил о реформи. Доњи дом прими бил, али га одбаци горњи дом, што изазва велико негодовање у народу. Греј даде оставку, и краљ повери састав министарства торијевцу Велингтону; али се нико не усуди примити на се одговорност у тако опасном тренутку, и Греј поново поста министром. Он склони краља на наименовање таких нових лордова, који ће примити бил, те се Велингтон са својим торијевцима смири. Торијевци и не дођу у седницу, која реформе прими (1832). Многа су места тада лишена представништва, које је дато већим градовима, а ценз је смањен, тако, да буржоазија доби више места у доњем дому.

Чартизам у Енглеској. — У Енглеској је тридесетих и четрдесетих година било силнога народнога врења. Раније су парламентске реформе (1832) повукле са собом неке измене у законодавству (укидање ропства у насеобинама, градска самоуправа и др.), али ипак власт оста у рукама богатих редова. У ово се време у парламенту водила борба између поседника земље и трговаца — производника. Последњи захтеваху укидање житних закона и слободу трговине, а поседници су бранили житне законе и тражили да се помогне радницима доношењем фабричких закона. Трговци чак оснују лигу за укидање житних закона под вођством једнога фабриканта (Кобден). Ну пре но што је лига успела, у Енглеској се јави нов покрет под називом: чартизам. Демократска странка, а и други људи из народа, незадовољна ранијим изборним реформама (1832), поче тражити нову реформу изборну. Вође доказиваху да законодавство једино у рукама богатих сталежа наноси штету народној већини. Стога почну тражити опште право гласања, награду посланицима итд. У том смислу би састављена народна хартија, од чега цео покрет доби назив чартизам (хартија, енглески чартер). Међутим, парламенат не хте ни чути о реформи, а када се народ поче бунити, стану га силом умиривати и вође затварати. Лига се опет за укидање житних закона старала да се користи овим покретом. Како је она била непријатељ чартизму, на њену страну пређе први торијевски министар Роберт Пил и уз противљење властите странке продре у парламенту с билом о укидању житних закона (1846).

У ово је доба укинуто ропство по енглеским насеобинама у корист чега је радила тако звана Афричка асоцијација, основана још при крају XVIII столећа. После неколико мера за ограничавање трговине с Црнцима, парламенат најпосле објави потпуно ослобођење свих бедника (1834). По француским су насеобинама ослобођени нешто доцније (1848).

Утицај јулске револуције — народни устанци. — Јулска револуција одјекну и у другим земљама. Она је прво утицала на Белгију, која се диже против нидерландскога краља (1830), да би образовала самосталну државу. Затим се десио (у новембру) покрет Пољака, који такође зажеле да се ослободе Русије. Осим овога, био је месни народни устанак у неким деловима Немачке и Италије (у Папској држави и Пармском херцегству). Како сама јулска револуција, тако и ови покрети силно узнемире европске владе, које се стану плашити обнављања револуционих пропаганди из Француске, тим пре, што је међу самим Французима била странка, која је желела, да се укаже оружана помоћ и Белгијанцима, и Пољацима, и уопште свима народима, који беху незадовољни својим положајем. Ово је нагнало Русију да се поново зближи с Аустријом и Пруском и да обнове Свету алијанцију. Међу њима се чак повела реч о оружаном угушењу револуције код суседа, али Француска и Енглеска то не допусте, нарочито што се тиче Белгије. После крваве војне, Пољска је умирена и лишена је устава (1831). Талијански су покрети угушени помоћу Аустрије, а само Белгијанци задобију независност и оснују засебно краљевство с веома слободоумним уставом. Најзад велике државе признају свршени чин и обезбеде неутралност Белгији (1831). У тридесетим и четрдесетим годинама савез се између Русије, Аустрије и Пруске држао доста чврсто; али између Енглеске и Француске дође до несугласности. При крају своје владе Луј Филип чак затражи зближење с Аустријом и Метерником и радио је против демократских покрета у Италији и Швајцарској.

Немачка после 1830. — Глас о јулској револуцији изазва неколико месних покрета у северној Немачкој (Брауншвајгу, Хасен-Каселу, Саксонској и др.), где су потом уведени нови устави; али углавном и после тога (1830) у Немачкој оста све по старом. Чак је хановерански устав наскоро укинут. Међутим пређашње народне и политичке тежње продуже свој живот у друштву, и општенемачко родољубље тако ојача, да умало не изазва рат с Француском (1840). Наклоност свих Немаца наспрам Пруске, која је поникла у рату за ослобођење а замењена непријатељством у доба реакције, изнова оживи. У ово време пада и развиће једне народне установе, коју покрену пруска влада и која донесе користи целој Немачкој, а то је:

Немачки царински савез. — Између појединих држава немачкога савеза постојаху царине, које су сачувале трговину и задржале развиће производње. Нарочито је ово било незгодно за Пруску због положаја, те она прва поче закључивати уговоре с мањим суседним кнежевинама о укидању царине (1820). Овом се противила Аустрија, јер је видела у пруским царинским уговорима опасност за одржање тадашњега уређења у Немачкој, али ускоро (1830) пруски царински савез обухвати велики део северне Немачке, а у тридесетим се и четрдесетим годинама рашири и на целу Немачку, осим Аустрије. Либерали су се у јужној Немачкој испрва томе противили, али и они доцније изменише своје мишљење.

Уставно питање у Пруској. — У Пруској Фридриха Вилхелма III наследи син Фридрих Вилхелм IV (1840-61), љубитељ, зналац и заштитник наука и уметности, а уједно с тим одличан говорник, али човек непостојан у својим назорима и поступцима и у опште занесени романтик. За прве године своје владе он ублажи положај штампе, што га веома учини омиљеним у целој Немачкој. Свима се Немцима такође допала његова реч приликом свечаности нове келнске катедрале, коју он назва символом националнога уједињења немачкога. Како је у то време претио рат с Француском, и сами немачки владаоци постицаху општенемачко родољубље у својих поданика. Омиљеност се Фридриха Вилхелма доста поколеба када дође под утицај заштитника старина, али ипак за ове ратне струје он опет поста омиљеним.

Рачунајући да мора извршити дато обећање о увођењу устава, још његов отац уведе самоуправу у појединим покрајинама и издаде закон, по којем се нови државни дуг морао закључити у сагласности с народним представништвом. Потреба зајма за подизање железничких путова и попуштање јавном мњењу, учини те се Фридрих Вилхелм IV реши да се сазове тако звани Сједињени ландтаг од посланика свих области. Ово произведе јак утицај у целој Немачкој, премда либерална странка беше веома незадовољна тим, што су Сједињеном лантагу дата ништавна права. То се догоди уочи новога преврата у Француској, који изазива јак покрет у свима државама немачким.

Јулска монархија. — Влада се Луја Филипа (1830-48) у Француској дели на двоје. У тридесетим годинама, у Паризу и другим местима, често се дешаваху народни покрети, а чињени су и покушаји да се обори јулска монархија. У тим покушајима, осим републиканаца, узимаху учешће и легитимци, присталице „законите династије“, а уз то је у два маха радио против установљенога поретка и Луј Наполеон Бонапарта, син пређашњега краља холандскога Луја. Најзад се у овим годинама покушавало и против живота Луја Филипа (Фијесков покушај). Сви су ови покушаји, завере и покрети задавали велику бригу влади, а стање се погоршавало и тим што краљ за дуго време није могао саставити стално министарство. У тридесетим су годинама биле честе промене министарске због трвења скупштинских странака, на челу којих беху Гизо и Тјер. У другом периоду јулске монархије, у четрдесетим годинама, завере и покрети бише прекраћени а покушаји против краљева живота ретки, и неколико је година узастопце Француском управљало Гизово министарство. Ну све је ово било споља, јер се у самом друштву продужи незадовољство и тежња за променом. За јулске су револуције заоштрени односи између буржоазије и пролетаријата. Још се у почетку Лујеве владе (1831) десио јак устанак раднички без икаквих политичких смерова; јер је изазван економским приликама и жељом радника да им се побољша животно стање. Уопште су незадовољни радници у тридесетим годинама и помагали све републиканске покушаје, а у четрдесетим се годинама пролетариат више занимао различним социјалним учењима, која су проповедала преуређење друштва (Луј Блан, Кабе и др.).

Положај је самога Луја Филипа био веома рђав. Доведен па престо револуцијом, он се морао, особито првих дана, држати у сагласности с новим стањем и играти улогу краља-грађанина, у чем је донекле и успевао (шетња по улицама, разговор с мимопролазницима итд.). Многи су чиниоци јулскога преврата тежили да Француска пође и даље путом унутрашњих промена и да се по примеру прве револуције оружјем помогну политичке слободе и по другим земљама. Луј је Филип био против тога и, на против, свакојако се трудио да за себе придобије остале владаоце. И унутрашња је и спољашња његова политика постајала све више и више консервативном, што га је окривљавало као издајника револуције, којој је био обвезан за престо. Лично је Луј Филип био окретан и вешт. Често је он и неопажено утицао на странке и министарство а противно уставној формули: краљ влада, а не управља (Тјер). Међутим он није имао широких погледа и пре свега, највише се старао о својој породици, у чем се показао као и сви виши редови јулске монархије, који су се одликовали лакомошћу.

Влада буржоазије. — Јулска револуција смањи изборни ценз само у толико, у колико је било корисно за буржоазију — власнике, послодавце. Победа је ових богаташа била већа у Француској, но у Енглеској после изборних рефорама (1832). У Енглеској и консервативци помогну да кроз парламенат прођу фабрички закони у корист радника (први закон о заштити дечјега рада), а у Француској то бејаше сасвим немогућно. Буржоазија је овде била тако јака и безобзирна, да се искључиво бринула за своју корист. У четрдесетим је годинама Гизово министарство имало сталну већину у палатама и било је у потпуној сагласности с краљем, а уз то је и код владе и код буржоазије владало чврсто веровање у сталност положаја. Уопште је влада јулске монархије тачно испуњавала само спољашност уставности. Парламентарни је живот текао у реду, а министарска је промена вршена према победи странака, које су у борбу уносиле доста одушевљења и говорничког блеска, али је овај живот имао и другу страну и то веома ружну: поткупљивање на изборима и подмитљивост народних представника, од којих многи беху и државни чиновници, зависни од владе. Стога су влада и палата изгубиле сваки углед, а страначка је борба била без икаква значаја. Једно се време била у буржоазији основала странка, која је тежила да из палате изгна државне чиновнике и да смањи ценз, а опозиција је већином трошила своју снагу на критиковању спољашне политике владине. Тјер је био главни противник Гизов. Када је он био министар, тако је самостално водио спољашње послове, да умало није довео до рата (1840), али се Гизо, на против, приближи Метернику, с којим се чак договори о заједничком раду против демократских покрета у Италији и Шпанији. Најзад што се тиче унутрашњих послова, ни Луј Филип, који се одликовао великим упорством, ни до крајности охоли Гизо, ни већина парламентска нису желели напустити власт и нису чинили никакве уступке јавном мњењу. Последица је овакога стања — фебруарска револуција, која обори јулску монархију.

Фебруарска револуција 1848.[уреди]

Фебруарска револуција. — Узрок је првом покрету рад у корист изборних рефорама. Не рачунајући на сагласност палата, опозиционе вође почну својим беседама на банкетима утицати на јавно мњење (1847). Влада испрва није стајала овом на пут, али када се поче ширити незадовољство, она забрани држање банкета. И забрана једнога општега банкета у Паризу изазва тродневну револуцију (22, 23 и 24 фебруара 1848), која примора прво на оставку Гиза, а затим и на одступање самога Луја Филипа. Он одступи у корист свога унука и побеже из Париза, али све беше доцкан, јер гомиле света нагрну на посланичку палату, где се убрзо састави привремена влада. Нова влада изда проглас на народ, којим објави у Француској републику {24 фебруара), што покрајине, угледајући се на Париз, примише као свршено дело.

Сталешка борба. — Фебруарску су револуцију, као и јулску, извршили радници и буржоазија, али у овај мах између обеју сталежа наста већа супротност. Буржоазија није мислила о промени тадашњега политичкога стања и није желела друштвенога преуређења, а уз њу је била и сељачка већина. На против, радници су и фабрички и занатлиски желели републику, која би сасвим преуредила друштво према тадашњим учењима социјалистичким. У самом почетку револуције наста питање о каквоћи републике: хоће ли бити умерена или, како се тада говорило, црвена; другим речима: хоће ли се сачувати тробојно знамење јулске монархије, пређашње знамење почетнога доба прве револуције и царства, или ће се примити црвено знамење из времена конвента и јакобинске диктатуре? Обе се стране тако заоштре, да најзад дође до крвавих међусобица.

Састав је привремене владе био мешовит, а главни у њој беху сентиментални песник Ламартин (1790-1869), адвокат Ледри-Ролен (1807-74) и историк Луј Блан, који је својом Историјом француске револуције учинио јак покрет међу радницима. У привременој влади није било јединства, што једни чланови беху противници ма каквих друштвених промена и пријатељи мирне политике спољашње, а други су желели да се приступи извођењу социјалистичкога програма и да се револуција рашири и ван земље. Како је пак покрет у париском становништву продужен и како су радници приређивали различне манифестације, већина привремене владе приста на попуштање и под председништвом Луја Блана састави одбор за, расправљање питања о раду и радничком положају. Ну и после овога покрет у граду није прекинут. Избори за уставотворну скупштину, која треба да пропише нов устав, извршени су под утицајем тих покрета и под утицајем гласова о радничкој тежњи за општом својином, што је веома узнемирило и сељаке, који иначе беху незадовољни новим прописима о порезу. Стога општим правом гласања поред већине умерених републиканаца, нови су бирачи, сељаци и нижа буржоазија, послали у скупштину већи број легитимиста и ревносних католика. Уставотворна скупштина почетком маја отпоче држати своје седнице, којом се приликом састави и нова влада без Луја Блана и његова социјалистичкога друштва.

Јунски дани. — Пролетаријат је био незадовољан оваким саставом уставотворне скупштине и нове владе. Међутим још привремена влада за умирење беспослених радника установи тако зване народне радионице, у којима радници добиваху дневницу од државе. Буржоазија је испрва мислила да ће радници на овај начин бити послушно оруђе у рукама власти, али се ова њена жеља само унеколико оствари, јер се поступно већина радника уреди као оружана сила, непријатељски расположена наспрам буржоазије. Ускоро је по скупштинском састанку било и покрета против народне скупштине, али тај покрет угуши војска, коју је влада све више доводила у Париз. Скупштина већ поче радити против народних радионица, јер се уплаши од непрестанога придолажења радника (у јуну на 116.000) и од повећавања пореза радничком дневницом. Најзад дође до сукоба између умерене и социјалистичке странке због затварања народних радионица. Генералу Кавењаку буде дата диктаторска власт, и он за три дана помоћу стајаће војске и народне гарде крваво угуши овај покрет. У јунским данима француски социалисти претрпе страшан пораз, а уједно је са тим нанесен удар и републици, јер се већина народна поче ње бојати и својим пристанком помагати све. мере, које су се односиле на смањивање јавне слободе.

Луј Наполеон. — Ухтавотворна скупштина прописа за Француску нов устав (у јесен 1848), по којем француски народ, општим гласањем, даде потпуну законодавну власт Законодавној скупштини, а сву извршну власт - изабратом на четири године председнику републике. Председнички се избор изврши у декембру, и огромна већина паде на Луја Наполеона Бонапарту. Овај је син холандскога краља Луја у младим годинама узимао учешћа у талијанским револуционим покретима почетком тридесетих година, а за владе Луја Филипа учини два бесмислена покушаја на установљавању империје у Француској (1836 и 1840). За први је покушај кажњен само изгнањем, а за други — доживотним затвором (у тврђави Хам), из кога после шест година побегне. После се фебруарске револуције хамски бегунац врати у Француску, где би изабран у Уставотворну скупштину, а потом за председника републике. Његово историско и омиљено име обезбеди му избор, те други кандидати: Кавењак, Ледри-Ролан и Ламартин осташе у знатној мањини.

Француске странке за републике. — Друга француска република није била дуга века. После јунских дана (1848) у народу завлада неповољно мишљење за републику. Ово је изражено тим, што је по новом уставу за Законодавну скупштину изабрана већина монархиста, који се делише у три странке: легитимисти, који су били за графа Шамбора, унука Карла X, орлеанисти, који су желели да виде на престолу унука Луја Филипа, и бонапартисти, који су помагали Луја Наполеона, председника републике. Ну и ако се нису слагали међу собом односно кандидата за престо, сви они једнодушно устајаху против црвених, тј, против тадашњих радикала. С монархистима се против радикала сједини и већина умерених републиканаца, који су уосталом били у малом броју. Радикали покушају да поведу нов покрет без социалистичких тежња (у јуну 1849), али претрпе пораз, што повуче за собом ново ограничење јавне слободе од стране скупштинске. На овај је начин француском републиком управљала већина монархистичка, која није могла искрено одржати овај облик владавински; јер, после разних и неуспешних покрета, сви су виђенији републиканци били затворени или прогнани.

Борба између председника и скупштине. — Ни председник није био веран републици (његове Наполеонове идеје које је написао у затвору а издао у Лондону). Принц-председник жељаше једноличну власт, која би се, изникавши из револуције, ослањала на опште право гласања и која би увела у живот Француске и целе Европе нове друштвене и народне тежње. Он поче веома искусно стварати бонапартиску странку у скупштини, задобивати за се духовништво и војску, а истицати себе као спасиоца тадашњега друштвенога поретка од друштвенога преврата. Он је поступно на најзнатнија звања и грађанска и војна доводио своје присталице, већином људе са сумњивом прошлошћу и готове на све ради новца, власти и одликовања. После свршенога пораза црвених (1849), поче борба између председника и скупштине. Нови устав постави те две власти једну поред друге као независне. Монархисти (легитимисти и орлеанисти) жељаху да се смањи председничка власт; бонапарсти, на против, тражаху да се она појача, а републиканци прилажаху час на једну час на другу страну. Да би придобио за се већину и при другом председничком избору, Луј Наполеон поче радити на ревизији устава. Он је још раније (31 маја 1850) пристао на издавање закона, који одузимају право учешћа у општем гласању људима без сталнога места живљења и умешаним у политичке завере, а сада, међутим, затражи од скупштине да у пређашњем облику установи опште право гласања. Он је знао да на то скупштина неће пристати, те ће стога добити већи број присталица, што се у ствари и десило. И када скупштина одбаци предлог, Луј се Наполеон реши да изведе државни преврат.

Државни преврат. — За извршење преврата председник одреди дан крунисања Наполеона I. Уочи тога дана између 1 и 2 декембра 1851 изненадно буду затворени највиђенији чланови Законодавне скупштине, прваци различних странака и друге виђеније личности из народа, које су сматране за опасне. При том војници заузму знатније, у војничком погледу, тргове и улице париске, а по угловима се излепише прогласи, који објављиваху распуштање Законодавне скупштине и давања општега права гласања, и позиваху народ да даде председнику могућности да заиста управља земљом. Покушаји противљења или бар негодовања, које учинише посланици, виши судови и државни савет, у самом почетку бише угушени, а штампарије противничких новина заузму војници. У неким је улицама било и подизања барикада, али је све то било уништено. Међутим, затварања су продужена и око хиљаду је људи послато у Алгир и Кајену, а затворени су посланици са жандармима послати ван земље. По народу су владини људи распростирали глас о том, да су све ове мере изазване опасном завером непријатеља вере, друштвенога поретка и својине. Ускоро општим гласањем седам и по милиона гласача (против 650.000) прима председников предлог, и Луј Наполеон (у почетку 1852) обнародова нов устав, који је углавном састављен, по обрасцу империскога устава (тј. устав VIII године с његовим допунама). Сва је власт уједињена у председничке руке; законодавно тело и сенат беху простим оруђем његовим. За неколико месеци после овога (при крају 1852) принц-председник прогласи себе императором француским, што опет би утврђено новим плебисцитом (7,800.000 гласача). О годишњици државнога преврата председник друге републике свечано узе назив: Наполеон III, по милости Божјој и вољи народној император Француза.

Немачка пред фебруарску револуцију. — Фебруарска револуција изазва читав низ револуција и у другим земљама. У Немачкој четрдесетих година унутрашњи односи беху веома затегнути. Свуда је владало незадовољство тадашњим стањем и тражене су промене. По свима немачким државама просвећени биргери беху напојени либералним тежњама и зажеле увођење поротних судова итд. Уједно је тражено да се немачки савез замени једном државом. Међутим, било је неких, особито у јужној Немачкој, који су својим жељама ишли и даље и истављали већ радикалне тежње у смислу установљавања демократске републике; међу радикалима је било и нешто присталица социјалистичкога учења. Било је покрета и међу сељацима; они су желели да се ослободе власничке зависности и феудалних обвеза. Својим су положајем били незадовољни и градски радници, јер, уопште, у Немачкој за прве половине деветнаестога столећа није било савремених рефорама. Стога је фебруарска револуција овде изазвала читав низ покрета и преврата. Знаци су врења у немачкој опажани и пре фебруарске револуције, и чим стиже глас о овоме догађају, одмах се јавише покрети, који су познати под именом: мартовска револуција. У разним немачким престоницама усташе биргери и радници, а негде њима у помоћ притекоше и наоружани сељаци, те поједине владе пожурише да задовоље народне тежње. Оваки су се покрети десили не само у мањим, него и у већим монархијама — у Пруској и Аустрији.

Револуција у Аустрији. — Аустрија у ово време (1848) проживе таку кризу, какву никада дотле није имала. Овде уз покрет либералних биргера, сиромашних радника и потиштених сељака пристану и немачки поданици монархиски за заштиту своје народности и историских права појединих хабзбуршких области, што је било сасвим супротно ујединилачкој тежњи у Немачкој. Општа је немачка револуција у Аустрији праћена револуцијом талијанском (у ломбардно-млетачкој краљевини), угарском и словенском (код Пољака, Чеха, Срба и Хрвата). Када се у Бечу деси буна (у марту 1848), Метерник се морао спасавати бегством у Енглеску, а цар Фердинанд приста на попуштања и сазивање уставотворне скупштине, којој је требало да састави заједнички устав за целу Аустрију. Ова се скупштина и саста у Бечу (месеца јула).

Реакција у Аустрији. — Ускоро у Аустрији отпоче реакција. Уставотворна скупштина успе да укине власничка права над сељацима, али међу представницима свих аустриских народности у политичком погледу није могло доћи до сагласности и они су се само завађали. У Бечу се продужи побуна; цар је приморан два пута остављати престоницу и у том је реакција већ припремана. Војска с успехом угуши револуцију у немачким покрајинама. Чеси се такође побунише („Словенски сабор“), али њихов покрет угуши Виндишгрец бомбардовањем Прага. Помоћу Срба и Хрвата Виндишгрец умири и Беч. Уставотворна је скупштина премештена из Беча у један моравски град и потом ускоро и распуштена. Најзад се и Фердинанд I одрече престола у корист својега синовца Фрање Јосифа (при крају 1848-1916). Тада сама влада даде Аустрији устав (1849), али он не само да није уведен у живот, но је ускоро и укинут.

Револуција у Пруској. — На неколико дана после аустриске револуције деси се (18 марта) и побуна у Берлину („мартовски дани“). Грађанство је берлинско тражило од Фридриха Вилхелма IV увођење савременога устава. Краљ је за ово дао свој пристанак, али између народа и војске наступи тако огорчење, да се на трговима и улицама берлинским отвори борба. Крвопролиће на краља силно утицаше, и нареди да војска изиђе из града, помилова устанике и обрати се народу прогласом, у којем обећа дати својим поданицима устав и посветити себе раду на користи уједињења и слободе целе Немачке. Пре но што се састала аустриска уставотворна скупштина, у Берлин је сазвата така скупштина под народним називом (2 маја).

Франкфуртски парламенат. — У једно време (у марту 1848) револуција обиђе све немачке престонице и свуда је у ствари поновљено једно исто, али се Немци нису задовољили укидањем старога поретка и увођењем новога уређења и закона у појединим државама. Наскоро се (при крају марта) у Франкфурту на Мајни састану највиђенији чланови либералне странке из разних држава немачких и саставе Претходни парламенат, који позва све савезне владе да општим гласањем изберу посланике за Народну скупштину целе Немачке. Немачке владе пристану на то и ускоро се (у мају) саста општи немачки Франкфуртски парламенат, чији чланови беху највиђенији представници средњега сталежа, међу којима је било доста професора, учитеља и адвоката. Пред овим је био у Бадену покушај установљавања републике, али без успеха.

Слабљење немачке револуције. — Скоро се дакле једновремено и у Берлину, и Франкфурту, и у Бечу радило на преуређењу обеју великих држава немачких и целе Немачке; али народни покрети, због којих су се скупштине и састале, нису брзо стишани, већ су у неким местима понављани (у 1848 и 1849). Првих су дана у покрету учествовали сви друштвени редови, али се временом они растроје. Први се умире сељаци, јер владе и племићи задовоље њихове главне потребе, а ускоро потом од нереда одустану и грађани. У самом градском становништву дође до размирице између биргера и радника. Биргери испрва победе само помоћу радника, али кад радници почну захтевати самосталну улогу и тражити испуњавање таких захтева на које биргери не пристану, они се поделе. Умирење сељака и борба између биргера и радника дадоше могућности владама да се упусте у борбу с револуцијом. Аустрију у овом поможе и народна борба. Мађари помогну да се угуши талијански покрет а, осим тога, ослабе и Србе и Хрвате. Немци с висине погледаху на Словене и стараше се да сачувају свој господарски положај у монархији. Чеси, Срби и Хрвати, из мржње наспрам Немаца и Мађара, помагаху аустриску владу. Неслога дакле између појединих сталежа и народа и поможе слабљењу револуције у Аустрији, Пруској и осталим покрајинама немачким.

Реакција у Пруској. — Заузимање Беча од Виндишгреца донесе велики удар револуцији и по осталим земљама немачким. У Пруској између владе и скупштине наста борба, и народ продужи буњење. На глас о угушењу бечке револуције Фридрих Вилхелм IV одложи скупштинске седнице и нареди да се држе у Браденбургу; али се већина посланика не покори овој наредби. Тада влада објави у Берлину опсадно стање и доведе у град велику војску. После овога сам краљ даде Пруској устав с преимућством богатијих сталежа и задржавањем веће власти управи. После је две године овај устав коначно уведен у живот (1850) који је у Пруској уз незнатан покушај на поправци постојао све до свршетка рата.

Свршетак франкфуртскога парламента. — Франкфуртски парламенат, међутим, продужи свој рад. С погледом на питање о уједињењу Немачке, у њему се оснију две странке. Велика немачка странка, хтеде увући и Аустрију у састав уједињење Немачке, а мала немачка странка - искључити Аустрију и ставити Пруску на чело Немачкој. Последњу странку помогне у мишљењу и то, што је Аустрија желела ући у састав новога уређења са свима својим и немачким земљама, а што опет нису желели Немци. Борба аустриске владе с револуцијама, које су извршене међу различним подручним народима, ослаби тако Аустрију, да се Пруска могла врло лако користити тим стањем за уједињење Немачке. Међутим се то тада није догодило. Немајући поверења у Пруској, испрва Франкфуртски парламенат изабра за империскога намесника једнога аустрискога принца, који је био омиљен, али није имао никакве моћи. Доцније повери императорску круну Фридриху Вилхелму IV (1849), али је он не прими, што је, по његовим назорима, имала револуциони постанак. Напуштен од прускога краља а немајући ни новца ни војске, франкфуртски парламенат не би у стању да изради устав немачке царевине. Не говорећи о Аустрији, Баварска, Виртембершка, Саксонска и Хановеранска бејаху противне и том уставу и пруској хегемонији. Посланици ових држава добију позив да напусте Франкфурт, а неки га и сами оставе. Овде само оста радикална мањина, која своје седнице пренесе у Стутгарт, одакле је виртембершка влада растера. По овом су вође радикалне покушале да буном нагнају владаре на примање империскога устава, али је све то војном силом угушено, у којем је случају највиднију улогу играла пруска војска.

Установа, старога немачкога савеза. — После угушења револуције у Немачкој је повраћен стари савез, утврђен на Бечкоме конгресу. Одричући се круне коју му понуди Франкфуртски парламенат, пруски се краљ, међутим, не одрече задатка о уједињењу Немачке; он је то само хтео извршити путом уједињења с другим владарима. Ну на овом путу наиђе на одважно противљење од Аустрије, коју је помагао и цар Никола I, што осведочи и приликом угушења мађарске буне. У Олмуцу. се састану (1850) представници немачких влада, где аустриски министар, кнез Шварценберг, нагна прускога краља да се окане мисли о уједињењу Немачке и Немачки савез, са сабором у Франкфурту на Мајни и са старешинством аустриским, опет би установљен у пређашњем облику.

Мађарска буна. — Међу учесницима у револуцији (1848) беху и Мађари. Они су устали за права круне Св. Стевана. На чело мађарскога устанка стане смели и одлучни адвокат Кошут. Уосталом мађарски родољуби маштаху не само да своју домовину учине независном од Аустрије, него да загосподаре и над словенским становништвом свих земаља, које некада улазише у састав угарске државе. Ово последње разуме се нису могли желети угарски Словени, међу којима је, на против, одавно постојала тежња о уједињењу Срба и Хрвата. Подстакнут народном тежњом српски митрополит Јосиф Рајачић сазва у Карловце народни сабор (1 маја 1848), који прогласи Рајачића за патријарха а аустрискога војсковођу Стевана Шупљикца за војводу, те се тако обнови српска патријаршија и установи војводина под аустриским делом и независно од Мађара. У исто време Срби ступе у везу с Хрватима, које је предводио бан Јосиф Јелачић, а Срби, опет, пречани у Србији постакну јавно мњење, те тамошњим Србима одавде притекну у помоћ добровољци под Стеваном Книћанином. Мађари већ беху отпочели борбу с аустриском војском, Србима и Хрватима; с тога бечки двор и призна Србима патријаршију и војводину (15 декембра 1848). Међутим, истога дана, кад је ово признато, умре Стеван Шупљикац. И Срби и Хрвати укажу велику помоћ бечкој влади против Мађара, али су одмах почели хладнети, чим су стали увиђати неискрене намере тога двора и аустриске бирократије. Устанак се пак разграна. Мађари уреде од добровољаца добру војску (хонведи), у коју приме за заповеднике и неколико пољских избеглица, који се раније борише за своју домовину (1830). Ратни успеси ободре Мађаре да верују у победу, и у Мађарској би проглашена република, у којој Кошут доби диктатуру за вођење даљега рата против Аустрије. Виндишгрец, угњетач буне у самој Аустрији, не би у стању да угуши мађарску буну, те Хабзбурговцима дође у помоћ руска војска под Паскијевићем. Цар је Никола I сматрао мађарску буну као опасну по Русију, јер би у случају успеха могла постаћи Пољаке на нов устанак. Стога он нађе за потребно да војском учествује у одржању аустриске монархије. Мађарска војска поче трпети поразе од руске, и буна се сврши предајом главнога војсковође мађарскога Гергеја код Вилагоша (1849). Мађарска је умирена, лишена сабора и претворена у просту покрајину хабзбуршке монархије. Срби и Хрвати мало што добише. Србима се, истина, призна име у службеним односима и патријаршија, али сам цар узе назив српскога војводе, а војводину уређиваху Немци.

Револуција у Италији. — У исто се доба десила револуција и у Италији (1848). Овде се ранији покушаји (1831) народнога покрета нису прекраћивали. Главни је радник за ово био Мацини (1808-72) који основа тајно друштво Младу Италију са задатком: да се Италија уједини у облику демократске републике. С друге стране многи своју наду полагаху на Сардинију, чији је краљ Карло Алберт припремао добру војску. Њега називаху мачем Италије, и веровало се да ће сардинска војска ослободити Талијане од аустриске власти. Када на папски престо дође Пије IX (1846-78), и од њега се надаху да ће помоћи ослобођењу и уједињењу Италије у облику савеза између појединих држава. На све су ово узнемирено посматрали у своје време и Метерник и Гизо; само је Енглеска помагала народни покрет на полуострву. У Италији је било раније месних покрета, али је пад јулскога престола био знак за општи устанак. Многи талијански владаоци побегоше из својих престоница, а Карло Алберт („Италиа фарà да се“) заратова с Аустријом и уђе с војском у Ломбардију кад се и Млеци прогласе републиком. Ну међу устаницима није било једнодушности: није било искренога помагања појединих области и страначке слоге. У јужној се Италији јави старо непријатељство између Напуљаца и Сицилијанаца, а краљ Фердинанд II, који беше дао устав, убрзо угуши устанак војном силом. Демократска странка установи две републике, у Млецима и Риму, али не помогоше Карла Алберта, те он претрпи два пораза (код Кустоце и Наваре) од Аустријанаца, које предвођаше Радецки. После се овога Карло Алберт одрече престола у корист свога сина Виктора Емануела (1848-1878). Нови краљ закључи с Аустријом мир и врати јој Ломбардију, али не укиде устава, који беше дао својој земљи његов отац (1848). Млетке такође заузе Радецки и поврати их Аустрији. Пије IX, који беше побегао из Рима, добивао је помоћи од Аустрије, Шпаније и Напуља. Чак је француска република за Луја Наполеона учествовала у угушењу римске револуције. Не обзирући се на херојску борбу републиканаца, које је предводио Гарибалди (1807-82), Рим заузму Французи и поврате папску власт. После овога свуда осим Сардиније, у Италији наста реакција.

Ратови за превласт и уједињење.[уреди]

Међусобни односи у средини XIX столећа. — Међународни положај у Европи, створен бечким конгресом, у средини се XIX столећа поче колебати под утицајем устаничких покрета. који после фебруарских дана захвате скоро цео Запад. Претерани су француски републиканци маштали о помагању тих покрета и ван своје земље. У Немачкој пак и у Италији веома беше испољена тежња за народним уједињењем. Аустрија се почела распадати и њене су немачке области искључене из састава доцније Немачке, а Мађарска се прогласи републиком; али по угушивању устанка у појединим областима оста све по старом, свуда наста реакција, која се нарочито одликовала педесетих година. Државни преврат (2 децембра) и установа монархије у Француској обезбеде тадашњи поредак у целој Европи. Европске су се владе у спољашњој политици држале и даље одбранбених мера, при чему се у свима међународним односима ослањаху на бечки конгрес. Време је од пада првога францускога царства па до установљавања другога проведено у непрекидном миру између просвећених народа европских, не рачунајући она два револуциона потреса (1830 и 1818). Друго се француско царство у спољашњој политици ослањало на војску, премда је Наполеон III изјавио: да је империја мир. Уопште, Француска се за рестаурације и јулске монархије није одликовала милитаризмом и само су неумерене странке после двеју револуција тражиле рата с Европом. Наполеон III изврши државни удар помоћу војске, која поста његовим главним оруђем иу којој се јавише тежње прве царевине. С друге стране, Наполеон је у војсци гледао најбоље средство да се јавно мњење скрене од унутрашњих послова; он је рачунао да ће ратна слава задржати људе од захтева унутрашњих слобода. Нови је цар желео да Француској поврати пређашњи значај у Европи, што без рата није било могућно, те је за његове владе и вођено више ратова после скоро четрдесетогодишњега мира. Он је нарочито желео да Француску прошири до њених природних граница — до Алпа и Рајне. У младости је Наполеон III учествовао у талијанским покретима за уједињење и од тих је дана сачувана код њега мисао о значају начела народности. Друга револуција (1848), у којој су Талијани, Немци, Мађари и аустриски Словени бранили права своје народности, такође показа какву силу то начело има на самом делу. Наполеон се и користио тим начелом у својим смеровима. Старим начелима равноправности и законитости он на супрот стави начело народности, премда му није искрено служио, пошто за Француску није угодно било ни потпуно уједињење Италије, ни потпуно уједињење Немачке.

Развијање источнога питања. — После једренскога мира (Т829) Русија је имала превласт на Балканском полуострву као заштитница свега хришћанства у Турској, а нарочито у Влашкој и Молдавији. После се тога цар Никола I још више умеша у турске унутрашње послове, да би боље ојачао руски положај на Истоку. Када се мисирски паша Мехмед Алија диже против султана (1832) и заузе Сирију с једним делом Мале Азије, Никола I, не желећи да Турска падне у руке одлучном мисирском паши, указа војну помоћ султану и спречи заузимање Цариграда мисирској династији. У захвалност за ово, султан се обавеже уговором у Ункјар-Скелеси да ће по руском захтеву ратним лађама западних народа затворити пролаз кроз Дарданеле за Црно море. На овако се снажење Русије с незадовољством посматрале Аустрија и Енглеска. Када доцније (1839) Мехмед Алија хтеде поново напасти, обе државе, желећи спречити ново руско мешање, похитају у помоћ султану и зауставе властољубивога пашу принуђавањем да се задовољи положајем наследнога васала турскога. За овога одметања, Никола је сматрао Турску као болесна човека, о чијем би се наследству требало зарана постарати. Стога он изнесе своје нацрте за Турску, по којима би заузео Цариград, ма га и не задржао у својим рукама, а Енглеска би добила Мисир или Крит, у којем би случају, под руском заштитом, на Балканском полуострву биле основане поједине хришћанске државе. Ну енглеска влада, руковођена тада лордом Палмерстоном, не приста на то снижење Русије и за то нађе помагача у Наполеону III. Још раније не праштајући Лују Филипу за револуциони постанак његове владе, цар је Никола био нерасположен и спрам Наполеона III, кога је то веома вређало. Да би пак подигао свој значај ван земље и да би придобио свештенство, Наполеон поче радити на обнављању старих повластица француске заштите над католицима у Палестини и на задобивању католичке надмоћности над православнима у храму Христова гроба. Тако наста спор о света места, који заузе толике размере, да доведе у опасност европски мир. Подстицана западним државама, Порта отказа Русији признање заштите над православнима у целој царевини. Тада Никола заузе војском Влашку и Молдавску, а адмирал Нахимов нанесе пораз турској морнарици код Синопе (1853).

Кримски рат (1853-56). — Енглеска и Француска реше да се заузму за Турску и Русији објаве рат, а њима се временом придружи и Сардинија. Први министар сардински Кавур учини ово зато, да би стекао наклоност Енглеске и Француске и да би отуда извукао какву корист за своју отаџбину. Овај је рат био омиљен на Западу, јер се Русије бојаху, гледајући у њој противницу новога поретка. Спасав Аустрију од Мађара и помогав јој да се Пруска заустави од тежњи немачкога уједињења, Никола је први рачунао на верност бечке владе, али се Аустрија реши, по Шварценберговим речима, да задиви свет својом незахвалношћу, те према Русији заузе непријатељски положај, а и у Пруској, кивној на рускога цара због спречавања немачкога уједињења под њеном превлашћу, основа се дворска странка с тежњом да се Русији објави рат. Пославши морнарице у све руске воде, савезници сједине најглавније своје силе у Црном мору и једанаест месеца опсађиваху јуначки брањени Севастопољ. У ово време умре Никола I, а после пада Севастопоља нови цар Александар II Ослободитељ (1856-81), да би прекратио бескорисно крвопролиће, приста на закључење мира. По париском миру (1856), где уз велике силе учествоваше и Сардинија, Русија би лишена већега дела Бесарабије и права да држи морнарицу у Црном мору, што је решено и за Турску, а мореузи бише затворени и за ратне лађе свих народа. При том је Русији одузета заштита васалних кнежевина турских, Влашке и Молдавске, које сустављене под заштиту свих сила.

Француска превласт. — Последица је кримскога рата уздизање међународнога значаја Француске и привремено слабљење Русије када су првих првих година владе Александра II извођене унутрашње поправке: уништавање власничких права над мужицима, због чега он и доби назив Ослободитеља, поправке судства, финансија и училишта, подизање саобраћајних средстава итд. Понашање Аустрије и Пруске у кримском рату показа да њихов савез с Русијом више не постоји, а дотле је, међутим, од ових држава зависио међународни положај. Од пада Наполеона I Русија заузе први положај у Европи, особито после фебруарске револуције, и њена се војска сматрала непобедном. Сада превласт пређе на Француску, у чијој се престоници саста конгрес после кримскога рата и којем је Француз председавао. У Париз почну долазити поједини владаоци, а о новој години, приликом пријема тако званога дипломатскога тела, Наполеон је саопштавао своје државне смерове, о којима водише озбиљна рачуна и други дворови и јавно мњење. Овака је француска улога ласкала народном славољубљу, те многи Французи заједно са својим царем беху уверени: како је њихова отаџбина позвана да руководи судбином свих народа. При том је Наполеон III лично испољавао сво]е омиљено начело народности, којем Аустрија бејаше главни противник. Међутим, он је и непосредно и посредно помагао њене непријатеље, Сардинију и Пруску, које су биле носиоци тежње својих народа.

Мешање у односе појединих држава. — Тако је Наполеон III, мешајући се у односе појединих држава увек гледао да појача превласт Француске и да увелича њено земљиште, али му то није свакад испадало за руком. После оне главне улоге у кримском рату, Наполеон склопи савез са Сардинијом и победи Аустрију (1859), а у исто време поможе и народно уједињење Влашке и Молдавске. Када због новачења војника Пољаци дигну други устанак против Русије (1862), Наполеон III, у савезу с Аустријом и Енглеском, отпоче дипломатску борбу против Русије, али одлучно угушивање пољске буне и неодлучност савезничка укратише жељу Наполеону III да поведе нов рат у име начела народности. Надајући се великој користи, он даде свој пристанак на савез Сардиније с Пруском против Аустрије (1866), али је тада већ пруским пословима руководио чувени државник Ото Бисмарк (1818-98), који је изведе из аустриско-прускога рата тако победоносну и снажну, да изненади и самога цара францускога. Тежећи уједињењу латинске расе, у ово се време Наполеон умеша и у унутзрашње послове мексиканске. Он је желео да заузме Мексику и да од ње оснује васалну државу под влашћу аустрискога ерхерцега Максимилијана с царским називом. Овој његовој намери помогну међусобице северних и јуних области у сјеињеним државама, али када северне државице победе јужне, Наполеон мораде опозвати послату војску из Мексике. Остављен сам себи, Максимилијан буде од Мексиканаца стрељан (1867). Неочекивано јачање Пруске и оваке последице мексиканскога покушаја доста су утицале на опадање надмоћности Наполеона III.

Унутрашње стање за Наполеона III. — За владе је Наполеона III француски унутрашњи живот имао нарочиту особину. Синовац је обнављао стари начин свога стрица. Његова се власт, као и Наполеона I, ослањала на широкој основи општега народнога бирања, тј. имала је потпуно демократски - од народне већине - постанак, а поред тога је постојало и народно представништво исто тако се демократском особином, јер је бирано општим правом гласања. Истина, законодавно тело беше тако уређено, да није могло имати никакве самосталности. Влада се, међутим, и сувише користила начином званичнога предлагања и управне стеге на изборима, а предлози су нових закона рађени у Државном савету, који је потпуно зависио од владе. Чиновнички надзор над свима друштвеним пословима потчињаваше новине оштрој цензури итд. Све је то сасвим убијало јавни дух - расположење. Противници су у представништву били веома слаби, а против незадовољника су предузимане најоштрије мере, особито после Орсинијева покушаја. Ну, мора се признати, влада се другога царства доста бринула о стварном успевању Француске: подизала је железнице, уређивала и украшавала Париз, закључивала корисне уговоре с другим државама, допринела ширењу спољашње трговине копањем Сујецкога канала, завојевањем Кохинкине, присиљавањем Кине на отварање лука европским лађама итд. Поред свега, овај је стварни напредак имао и својих рђавих страна. Друштвени се живот другога царства одликовао жудњом за уживањем и раскошем са скоро потпуним напуштањем наравствених узора. Истина, Наполеон се старао да код својих поданика развије народно славољубље и тим да им скрене пажњу с унутрашњих послова, те се бринуо па Париз учини столицом светскога живота и угледом за целу Европу. За његове су владе приређене две светске изложбе (1856 и 1867), од којих се нарочито одликовала друга. При самом крају своје владе Наполеон III изврши неке уставне измене, којима је проширено право народном представништву и ублажене мере против штампе. Ове су измене примљене плебисцитом (1870), чиме је цар мислио да учврсти своју породицу на престолу. Ну само што наста ово ново доба либералне империје, у законодавном се телу основа противничка странка с јасном републиканском тежњом. Уједно с овим новине почну слободније писати, а париско становништво стане приређивати очито непријатељској влади. Овако стање и нагна Наполеона III да зарати с Пруском..

Француско-пруски рат. — Непосредан је узрок овом рату попуњавање шпанскога престола. У Шпанији се дигне устанак (1868) и краљица Изабела би изгнана, а Шпанци понуде упражњени престо једном пруском принцу. Наполеон затражи да се принц одрече престола и у исто време захте од Вилхелма I обећање да никада неће пристати на то. Када Вилхелм одби, Наполеон пожури и објави Пруској рат, премда Француска за то није била спремна. На против, Пруска је у савезу с осталим немачким државама била потпуно спремна. Ратни се нацрт, који је давно израдио Молтке, поче брзо извршивати. Пруска је војска превазилазила француску и количином и каквоћом, а уз то Французи нису имали ни ратнога нацрта, ни умешности при снабдевању војске храном. Француска војска стаде трпети портаз за поразом, а код Седана (2 септембра 1870) би заробљена главна војска са самим Наполеоном III. Глас о овом покрену Париз да прогласи републику (4 септембра). Ускоро се потом преда и тврђава Мец. Међутим, Немци опседну и Париз, који се држао више од четири месеца, али се најзад морао предати углавном због глади (1871). Истина, управа народне одбране, у којој се особито прослави одлучни адвокат Гамбета, скупи нову војску, али се ова војска („много људи а мало војника“), поред свих напора, није могла борити с јачим непријатељем. Оста једино — да се закључи мир (у Франкфурту), по којем Французи изгубе Елзас с већим делом Лотарингије и плате пет милијарди француских франака ратне одштете.

Проглас комуне у Паризу. — После све ове несреће, у Француској настану и међусобице. Париски радници насилно завладају престоницом и прогласе „комуну“ с намером да остваре нове тежње социалистичке. Тада управа отпоче рат против комунаца, те њена војска под заповедништвом Мак-Махона по други пут опседе Париз и након се два месеца заведе ред. На тај се начин установи данашња трећа француска република, која доби нов устав (1875), по којем се председник бира (конгрес од сенатора и скупштинара) на седам година, а законодавну власт врше скупштина и сенат (Наполеон III умро 1872 у Енглеској).

Уједињење Италије. — После фебруарске револуције више у Италији није очекивано уједињење од папе Пија IX, јер он остави своја либерална начела и пређе на страну крајње реакције, осуђујући све нове тежње и правце у животу и мишљењу. Он је чак објављивао рат целој савременој просвећености („Енциклика“ „Quanta cura“ и „Syllabus“ — списак савремених заблуда 1864), а ватикански сабор, којем он даде значај васељенскога, прогласи догмат о папској непогрешности у догматским и моралним питањима (1870), не обзирући се на противљење многих епископа. Мисао се државнога уједињења Италије још мање могла допасти папи, што се оно, после његова мењања у мишљењу, могло извршити само у корист савојске династије или у облику републике. За републиканско уређење беху родољуби Мацини и Гарибалди, али се многи републиканци почну приклањати мисли: да ово дело може извшити само сардинска монархија, која је сачувала уставност (од 1848). С почетка је педесетих година у Сардинији био први министар Виктора Емануела искусни и одлучни државник гроф Кавур, који је одмах почео спремати рат против Аустрије, због чега је стао увеличавати новац и војску и тражити савезнике. За своје унутрашње послове он је умео задобити расположење либерала и по другим земљама талијанским, а мешањем у кримски рат привуче на страну Сардиније и моћнога императора францускога, с којим закључи чак тајни уговор с обећањем Савоје и Нице Француској за уједињење северне Италије. Задобив овакога савезника, Кавур није више крио своје припремање за рат против Аустрије и тим изазва Фрању Јосифа да затражи обуставу наоружања.

Када је аустриски цар одбијен од овога тражења, он диже војску на Пијемонат (1859), али Виктору Емануелу стиже, француска помоћ под вођством самога Наполеона III. Аустријанци претрпе два велика пораза, код Мађенте и Солферина, и беху приморани на одступање. Плашећи се прускога мешања, Наполеон похита и закључи мир с Фрањом Јосипом у Цириху. Аустрија му уступи Ломбардију, коју он предаде Виктору Емануелу за Савоју и Ницу. У исто време у Ромањи (северни крај Папске области), Модени, Парми и Тоскани рат против Аустрије изазва одушевљени покрет, те становништво изгна пређашње владаре и призна за свога краља Виктора Емануела. У почетку се рата јави у помоћ краљу и Гарибалди са својим добровољцима, али после циришкога мира, незадовољан оваким последицама ратним он поче радити на своју руку. С хиљаду добровољаца пређе на Сицилију (1860), где га становништво с усхићењем дочека и одакле, за кратко време, изгна напуљску војску. Одавде Гарибалди пређе у јужну Италију и брзо заузе сам Напуљ. При првом гласу о овим покретима Виктор Емануел хтеде зауставити ове успехе, јер се бојао да се у јужној Италији не оснује република, али се по том реши да се користи победама народнога јунака и да присаједини Сардинији Напуљ са Сицилијом. У овом смеру краљ посла своју војску у напуљске владавине и доврши покорење, које је отпочео Гарибалди. Питање је о сједињењу са Сардинијом у средњој Италији решено општим гласањем народним, а овако је од прилике свршено и у јужној Италији са Сицилијом, где је власт у ствари припадала народном јунаку као диктатору; јер чим се и овде већина изјасни за присаједињење са Сардинијом, Гарибалди предаде власт Виктору.

Ускоро се по том скупи прво опште талијанско представништво, осим папске и Млетачке области, и прогласи Виктора Емануела II по милости божјој и вољи народној краљем Италије (1861). После овога сам Гарибалди у два маха покуша да освоји Рим, али му у први мах (1862) добровољци претрпе пораз од краљевске војске, а други пут (1867) — од Француза. Емануело је увиђао да није још настало време заузимању Рима, док се само чекао случај за присаједињење Млетачке области. У аустро-прускоме рату (1866), он приђе на страну пруске, али је овај рат за Италију био несрећан. Краљева је сувоземна војска побеђена код Кустоце, а морнарица — код Виса. Ну при закључивању мира Аустрија Млетке уступи Наполеону III, који их је одмах предао Италији, али Наполеон не даде свој пристанак да Рим буде престоница нове краљевине и само се због тога и даље одржа папска власт световна. Још пак није био ни закључен ватикански сабор, а отпоче француско-пруски рат, чија несрећа по Француску примора њену посаду да остави Рим. Ово даде могућности Виктору Емануелу да одмах заузме вечни град и да га учини престоницом уједињене Италије (1870). На тај се начин прекрати световна власт папска, која је трајала једанаест столећа. Виктора Емануела наследи Хумберт I (1878-1900), за чије су владе Талијани заузели нешто земљишта у Африци и потучени од Абесинаца. Од анархиста убијенога Хумберта наследи његов син Виктор Емануел III, који је ожењен Јеленом, кћерју црногорског краља Николе I.

Немачка за педесетих година. — За педесетих је година у Немачкој владала тежња да се све скорашње (од 1848) промене укину. Одмах после декембарскога преврата у Француској, нови је аустриски устав укинут, а нешто је раније био укинут и нови устав у Хановеранској. Савезни је пак сабор помагао курфиста хесенкаселскога да уништи устав, а Баварска и Аустрија пошаљу му у помоћ и војску. У исто је време покушано и са скраћивањем повластица сељацима. Пруски је устав задржан, али с многим изменама у корист племства и чиновништва. На крају педесетих година ипак немачки унутрашњи послови почну узимати нов правац. Талијански рат (1859) учини јак утисак на Немце и оживи међу њима тежњу за народним уједињењем. Ускоро либерални следбеници немачкога уједињења под пруском превлашћу основаше друштво Народни савез са задатком: да се оствари немачко уједињење на основи Империскога устава (1849). С друге стране сви немачки владаоци већ мишљаху о бољем уређењу савезне војске из плашње да Наполеон III после присаједињења Савоје и Нице не зажели и присаједињење леве обале рајнске. Пруска за ово изнесе нарочити предлог, а Аустрија опет свој, те се међу обема државама обнови старо супарништво. У ово су време и у Аустрији и у Пруској изведене унутрашње промене.

Промене у Пруској и Аустрији. — Пруски краљ Фридрих Вилхелм подлеже душевној болести (1858), а владу прими као намесник његов брат, који по смрт краљевој (1861) завлада под именом Вилхелм I. Озбиљно се тада говорило за Пруску: наста ново доба, јер Вилхелм још као регент унеколико ослаби реакцију. Ово за време уздиже Пруску у јавном мњењу немачком, али ускоро између новога краља и народнога представништва отпоче упорна борба и тада је наклоност многих Немаца прешла на Аустрију, у којој, после талијанскога рата (1859), такође настану многе промене. Ратни пораз и губитак Ломбардије нагна владу да промисли о реформама, те Фрања Јосиф сам даде својој држави устав (1860), што веома уздиже Аустрију у очима свих Немаца; али ипак у разнонародној Аустрији није све подједнако задовољено и мењање се дешавало више пута, при чем се управо колебало између централизације, дуализма од Аустрије и Угарске и федерације појединих народних области.

Сукоб у Пруској. — Због француске превласти и супарништва с Аустријом нови пруски краљ Вилхелм I и његови најближи сарадници, министар врши Рот и начелник ђенералштаба Молтке, нађу за потребно да се увелича број војске. Сам се краљ лично одликовао љубављу наспрам војних послова. Ну за увеличавање је војске и других војних потреба требало нових расхода, на што не хте пристати већина народнога представништва. У ово се време у Пруској основа странка прогресиста — напредњака са задатком да се Пруска уреди као права држава, тј. с уставом и увођењем слободних установа. Ова је странка желела уједињење Немачке под пруским вођством, али је била противна милитаризму. Ускоро прогресисти добију већину у скупштини, те између владе и скупштине наста сукоб, који трајаше неколико година. Скупштина је отказивала одобрење буџета, а влада се није ни обазирала на то, већ је купила порез и изводила своје војно припремање. За овога сукоба, када Вилхелм умало не одступи или не попусти, он позва за првога министра Бисмарка, који се већ беше истакао својим консервативним начелима и својом непоколебљивошћу (1862). Од овога је тренутка судбина Пруске и целе Немачке била у рукама човека, који се показа као највећи државни посланик најновијега времена. Имајући у виду уједињење Немачке под пруском превлашћу, Бисмарк је говорио да се велика питања савремена могу решавати само гвожђем и крвљу а не скупштинским говорима и гласањем. Потчинив мало по мало свом утицају Вилхелма I, он испуни своју намеру помоћу гвожђа и крви, јер је био на државној управи када је Пруска водила три рата, чиме је и свршено уједињење Немачке.

Дански рат. — Први је рат у савезу с Аустријом вођен против Данске (1864). У Шлезвигу и Холштајну још раније (1848) усташе Немци против данске управе и на њиховој је страни било цело јавно мњење немачко, али је устанак брзо угушен. Доцније се у Данској смрћу краљевом (1863) прекрати лоза у мушкој грани и за краља дође Христијан IX Гликсбург, син војводе шлезвинг-холштајнског и рођак старој породици по женској грани; али је по наследном праву Холштајн могао наследити само један од немачких кнезова (херцег Августенбуршки). Знајући да уз Данску неће нико ратовати и желећи да окуша војну силу пруску, Бисмарк предложи Аустрији да заједно освоје Холштајн, а згодом приликом и Шлезвиг, да би заштитили наследно право на холштајнски престо. Данска није била у стању ратовати са савезничким војскама и после неколико пораза закључи мир уступањем савезницима и Шлезвига и Холштајна (1864).

Аустријско-пруски рат. — После ове победе између савезника настану међусобице због питања о управи у задобивеним земљама и њиховој судбини, као и због питања о преуређењу немачкога савеза. Спремајући се на рат против Аустрије, Бисмарк закључи савез с Италијом и стави, без икаква стварнога обећања, само у изглед Наполеону III добитак леве обале рајнске, а при том се није ништа плашио од руске владе, којој је пруска помогла да угуши пољску буну (1863). После овога пруска војска заузе Холштајн, којим је управљала Аустрија, а пуномоћници пруски у Савезном сабору изнесу предлог своје владе да се Немачка преуреди у нов савез, из којега би Аустрија била искључена. Овај предлог не наиђе на одзив код других немачких влада, но их управо баци на аустриску страну. Међутим, пруска војска брзо стане на пут непријатељском сједињењу и главном силом нанесе Аустрији страшан пораз код Садове у Чешкој, што треба захвалити бољој спреми пруској. После овога пораза Аустрија није могла даље ратовати, и ако је однела победу код Кустоце и Виса. Нико није очекивао овако брз свршетак рата а ни оваку славу пруску. Најмање је ово очекивао Наполеон III, који се надао да ће се обадве силе узајамно ослабити и да ће он изрећи погодбе мира. Жеља му је ишчезла оваким обртом ствари и Бисмарк је закључио мир с Аустријом у Прагу. Зна се да је за свој пораз Аустрија изгубила Млетке, које Наполеон предаде Италији, а сада је истиснута из Немачког савеза, који је тим и укинут (1866).

Снажење Пруске. — Овај је рат (1866) начинио Пруску господарем положаја у Немачкој. Она се увелича краљевином Хановеранском, курфирством Хесен-Каселским, херцегством Насавским, неколиким окрузима од Баварске и Хесен-Дармштата и слободним градом Франкфуртом на Мајни, поред Шлезвиг Холштајна. Уједно су све северне државе немачке, под старешинством пруским, основале Немачки северни савез. Поред овога, и ако јужне немачке државе остану независне, с њима Бисмарк закључи тајни нападно-одбранбени савез, због којега су оне морале своју војску ставити на расположење Пруској у случају рата, а нарочито у случају рата против Француске, којим је он плашио јужне немачке државе.

Уједињење Немачке. — И за рата данскога и за рата аустриско-прускога, пруска се влада још налазила у сукобу с посланицима и свакојако је угушивала слободно изражавање јавнога мњења. Славне победе над Данском и Аустријом учине да влада на новим изборима добије већину, а уједно се од самих прогресиста одвоје такозвани национал-либерали, који су изјавили да ће помагати Бисмарков спољашњи рад. Премда су вође јункерске (дворске) странке желеле да се влада користи победама и да се врати старом поретку, ипак се Бисмарк приближи национал-либералима, мислећи као и они, да су поправке најбоље средство за учвршћивање нове Немачке. Постав канцеларом новога Немачкога севернога савеза, он учини да се за тај савез пропише устав, који је састављен на основи имерискога устава (од 1849); у новом је уставу задржано начело општега права гласања. Имајући за пример Француску, где опште право гласања није сметало управној власти, Бисмарк се тога није плашио; чак је мислио да ће ово средство боље учврстити подизату зграду. Новим је уставом Немачка из савеза држава (Staatenbund) преобраћена у савезну државу (Bundesstaat). Савезни сабор доби назив рајхстаг, који је имао своју допуну за питања царинскога савеза у такозваном царинском парламенту, у којем су учествовале и јужне немачке државе. Овај устав, захваљујући немачком милитаризму и бирократизму, с изменама је одржан до свршетка светскога рата. Гвоздени канцелар законима стави свештенство под надзор државни, прогна језуите, заузе се за старокатолике, који не признаваху папску непогрешност, и поче гонити католике Немце и Пољаке као и социјалну демократију; али се „културкампф“ сврши посредовањем папе Лава VIII (1878-1903), а социјална се демократија утиша доношењем радничких закона.

Аустриско-пруски рат донесе Немачки северни савез, који је био само претеча уједињеној Немачкој царевини. Немачка победа над Французима потпуно обезбеди Пруској превласт, а за време париске опсаде (1 јануара 1871) Вилхелм I би проглашен у Версаљу за немачког цара (кајзера). Бисмарк је постао првим царским канцеларом, а свака је Немачка држава задржала свој устав и унутрашњу самоуправу, али је над свима стајао царевински устав, по којем су уређивани сви општи послови. По овом уставу на челу уједињене Немачке бејаху: цар, пруски краљ, савезни савет састављен из представника појединих држава и рајхстаг, биран општим гласањем. Вилхелма I наследи син Фридрих III, кога после краткога времена наследи син Вилхем II (1888), за чије се владе (1890) морао Бисмарк повући с управе.

Аустроугарска. — У Аустрији су после пораза у рату с Пруском извршене многе промене. У политичком су погледу најзнатнију улогу у монархију играли Немци и Мађари. Ова Два народа и саставе уговор (1867), по којем монархија доби дуалистичко уређење и претвори се у Аустроугарску. Река је Литва делила на две половине: Цислитавску и Транслитавску. У састав прве уђе: Аустрија с Алпским крајевима, Чешка с Моравском, Галиција с Буковином и Приморје, а у састав друге: Угарска с Бачком, Барањом, Банатом и Сремом, Ердељ и Хрватска са Славонијом, Премда је појединим областима дана нека врста самоуправе, ипак су у првој половини господарили Немци а у другој Мађари, и то због немања слоге између Словена, који су били у већини. У свакој је од ових половина био засебан устав, засебно народно представништво — у Аустрији рајхстаг, у Угарској сабор — и засебно министарство, а општим су се пословима (нарочито финансиским, војним и спољашњим пословима) занимале делегације од оба представништва. Словенска је већина била незадовољна оваким уређењем, и због одрођавања, нарочито у Угарској, а у задобивању су већих права предњачили Чеси. Пољаци су од овога чинили изузетак због неких повластица.

Енглеска. — У ово време, када су се на копну дешавали крупни државни преврати, Енглеска се мирно развијала на сталним основама свога државнога живота, а под владом краљице Викторије (1837-1901), нећаке Вилхелма IV и жене Алберта Кобуршкога. Једино су се међу подвлашћеним народима дешавали озбиљни покрети. Чиновници су Источно индиске трговачке компаније изазвали велику буну (1857-58) међу урођеницима у Индији, којом су и управљали. Енглеска влада оштро угуши устанак и земаљску управу узе у своје руке. Нешто се доцније деси и у Ирској велики устанички покрет, који је одавно спреман. Ирци су били основали једно тајно друштво, које је радило на општем устанку, али је влада то брзо спречила. Што се тиче имовнога стања у Енглеској је за шездесетих година било доба најбољега производнога напретка. За ових се година опет приступило и унутрашњим поправкама, чији је главни покретач био чувени и одлучни вођа либералне странке Гледстон (1809-98). Између осталога, он је покренуо питање о потреби новога раширења изборних права, те је ускоро изведена друга парламентска реформа (1867) за министровања његова противника Дизраела, доцнијега лорда Биконсфилда, која је касније допуњена (1885), опет заузимањем Гледстоновим, трећом реформом. Последња је реформа тако изведена, да се само једна четвртина енглескога становништва није користила изборним правом. Осим овога, Гледстон је ставио себи у задатак да умири и Ирску различним законским предлозима. Он је ослободио ирско католичко становништво од пореза у корист англиканскога духовништва (1869); заштитио је нарочитим законом фермере, а у последње је време свога рада предлагао да се ирски парламент одвоји за њене унутрашње послове. Ну последњи је предлог наишао у Енглеској на силно опирање, те су се Ирци бунили и доцније. Викторију је наследио син Едуард VII (1901-10) а њега син Ђорђе V, данашњи краљ и индиски цар.

Северо-америчке међусобице. — Шездесетих се година десише знатни догађаји у великој прекоатланској републици. Овде наста завада између северних и јужних држава и углавном због питања о црначком ропству. Црнци су се налазили само у јужним државама, где беху развијене велике плантаже, док су у северним државама сви људи били слободни и равноправни. Јужне су државе задржавале ропство и браниле га уставом, који је допуштао појединим државама засебно уређење, али су северне државе захтевале да се ропство забрани у свима земљама Сједињених држава. Ово је размимоилажење изазвало и борбу између двеју политичких странака: републиканске и демократске, од којих је једна бранила права појединих држава, а друга — права целога савеза. Када за председника би изабран (1860) Аврам Линколн, непријатељ ропству, око десет јужних држава захте да изађу из савеза и да оснују засебан савез; оне прве и отпочну' непријатељства. Стога дође де међусобнога рата, који трајаше око четири године (1861-65). Испрва побеђиваху јужне државе, али најзад однесу победу северне. Линколн објави Црнцима слободу и пре свршетка рата (1863), што је било веома незгодно за јужне државе. Њега уби један занешењак још у току ратовања. У овом се рату особито истакао ђенерал Грант, наследник председника Линколна. Побеђени југ најзад би умирен, а Црнци задобише и право гласања (1870).

Русија. — Русија је за Александра II напредовала и у државном и у просветном погледу, чему су доста припомогле његове поправке завођењем ујезднога земства — окружнога већа — губернискога земства, у судству јавнога и усменога претреса, пороте за злочине, укидање телесне казне, побољшање училишта, саобраћаја, трговине итд. Русија је проширена у Азији добитком Поамурја од Кине (1858), Ташкендом (1865), Самаркандом (1878), западним Туркестаном и јужним делом Сахалина, добивенога од Јапанаца, и наметнута је превласт канатима Хиви и Бухари. Својим држањем за француско-прускога рата Русија доби могућност да опет установи своју морнарицу у Црном мору и стаде радити на повраћању свога пређашњега утицаја на Истоку. Користећи се оваквим стањем, она поче уређивати војску по пруском начину и јасно испољавати своје тежње наспрам Турске; јер је и државне и привредне користи гонише да има слободан пролаз кроз Босфор и Дарданеле. У исто су се време у Русији јаче били истакли словенофили, којима беше тежња да се Русија препороди и да се ослободе сви Словени, а који се у последње време договараху о заједничком раду с осталим Словенима као Новословени на том, да сви словенски народи, поред опште заједнице, имају и своје засебне државе. Ну пољска буна и покушаји убиства Александра II, нарочито после берлинскога конгреса, учине да је цар престао са својим реформама, те је у Русији настала све већа реакција, која је изазвала јаке отпоре већином од људи који су се учили на Западу, оснивали тајна друштва, проповедали комунизам, терор итд. („Звоно“ Александра Герцена, Михаило Бакунин; нихилисти, разноврсни социалисти, комунисти и анархисти). Најзад је Александар убијен а њега наследи син Александар III Миротворац (што није водио ратове; 1881-94), кога по смрти наследи син Никола II, који због унутрашњих немира, после руско-јапанског рата прогласи устав са установљењем „Государствене думе“; али се и поред думина рада углавном стање у Русији није променило до свргнућа царева (1917).

Европске мање државе и Крајњи Исток.[уреди]

Скандинавске државе. — У Европи има доста државица, које се због незначајности помињу само у земљопису, а таких је неколико постало и после светскога рата. Међутим су скандинавске државе у новије доба завеле уставност и привредно и просветно напредовале мирније од великих држава. У Данској Христијана IX, који се бејаше спријатељио с многим породицама владалачким, наследи син Фридрих VIII (1906-12), чији син, Христијан X, влада и данас. У Шведској и на бечком конгресу доданој Норвешкој, по смрти Карла XIII, завлада Бернадот као Карло XIV (1818-44), чији потомци (Оскар I, Карло XV, Оскар II и његов син Густав V, данашњи краљ шведски од 1907) владаху обема државама, док се год напреднија Норвешка (1905) не одвоји одлуком свога сабора од назадније Шведске због не добитка засебнога руковођења спољашњим пословима, те је, исте године општим народним гласањем изгласан и сабором утврђен за норвешкога краља Хакон VII, син Фридриха VIII, данскога краља.

Швајцарска. — Ова државица (конфедерацион-ајд-геносеншафт) и као слабији савез од бечкога се конгреса мирно развијала до оружане борбе између консервативаца, присталица старога поретка или чувара богаташких права, и радикала, поборника равноправности и општега права гласања. Неколико кантона с већином консервативном и католичком бејаху још раније установили посебни савез (Sonderbund); али за краткога рата победе радикали (1847), те се растури посебни савез, прогнају се језуити и нови се устав изради (1848), нешто по обрасцу Сједињених северо-америчких држава. По овом уставу с малим изменама (1874) швајцарски је савез постао јачи, а савезну скупштину чини народни савет од изабраних посланика општим правом гласања и савет од два посланика из свакога кантона (један из полукантона). Председник се бира од саветâ на годину дана, а седи у Берну заједно са врховним савезним судом и савезним саветом или владом за швајцарску заједничку милицију, новац, царину, пошту, телеграф и спољашње послове. Невшателу је после једне побуне (1856) против врховне владе пруске призната независност и присаједињење; а установом референдума (1870, народне одлуке) да се на захтев 30.000 гласача или осам кантона може узаконити нешто за целу Швајцарску, државна је управа постала најприближнија влади целога народа, чиме се одликује и сваки кантом с доношењем и засебних закона.

Кина. — Кина или Китај као највећа и најмногољуднија Земља свиле бејаше позната Грцима и Римљанима у старом веку, а зна се да је у средњем веку забележен само један походник из Европе, Млечанин Марко Поло; јер су тада варварске навале, нарочито татарско-монголско-турске, за дуго одвојиле Западњаке од Кине, чија је почетна историја, као и свих народа, у причама; али је кинеско бројање времена од преко 80.000 година, а крајем XXX столећа пре Хр. Кинези помињу у првим летописима свога законодавца и затим (2657) почиње им историјско време с владалачком породицом и царским именима. Један је њихов цар тек у III столећу пре Хр. (247) ујединио целу Кину, сузбио монголску најезду и подигао велики кинески зид између Монголије и Кине; али је ускоро подељена на северну и јужну царевину, а у VII столећу после Хр. (618) опет уједињена. Монголи и Татари затим поплаве северни крај, а монголски кан временом одагна Татаре и у XIII столећу (1260) постане господарем целе Кине, чији потомци владаху преко сто година (до 1368). Један Кинез тада сузбије Монголе и зацари се; његови потомци сеђаху на престолу око триста година (до 1664). Португалци су за њихове владе (1575) допловили до Кине и закључили трговински уговор. Татари су потом из Манџурије (1664) продрли у Кину и њихов је поглавица заузео престо, чија је породица владала до преврата (1911) и установљења републике (1912), што је извршено и западњачким утицајем, а чији је први председник био лекар. Завојевачи нису дирали кинеских обичаја и ови су се главни представници жуте расе ширили и на копну и по острвима, а улазе у општу историју тек XIX столећа.

Европљанима бејаше приступачно само једно пристаниште кинеско (Кантон-Макао) и Португалци трговаху око два столећа с Кином; али када их (1820) Енглези замене и почну трговати и опијумом из Индије, који се и пушио и доста штетио, небески син забрани продају и хтеде обезглевати продавце овога ужаснога отрова, те Енглези објаве рат (1840-42) и морнарицом нагнају охолога цара на уступање острва Хонгконга и отварање неких пристаништа. Потом се јави мржња против туђинаца (ксенофобија), потајна удружења и разбојници, нарочито у јужној Кини. Енглези и Французи прво посредоваше, а после убијања неколико Европљана, њихова војска уђе у Пекинг и опљачка и стари дворац. Кина би отворена Европљанима (1860) и постављени опуномоћени посланици туђих држава при царском двору. Јапанци због Кореје нападну ослабљену Кину, олако победе и по уговору (1895) добију Формозу с још неким острвима; а потом Немачка за убиство својих двају мисионара заузе пристаниште Цинг-Тао, чиме се користе Француска, Енглеска и Русија и заузму сва главна пристаништа (1898). Боксери затим и због рђавога поступка западњачких мисионара (1900) дигну устанак против Европљана, али их удружене војске великих сила и Јапанци нагнају на мир (1901). Тада Кина плати велику оштету, а Русија уђе у Манџурију и учврсти се у Порт-Артуру. И републиканска је Кина почела трпети, нарочито после светскога рата, од Западњака, Американаца, Јапана, па и од руских бољшевика, те се у њој последњих година води грађански рат и због разлике између северних и јужних и борба с туђинцима у земљи.

Јапан. — И ако је Јапан некада био у вези с Кином земљиштем, народношћу и повесницом, временом је постао на острвима засебном и различном државом. Јапанце су упознали прво Португалци и затим Холандци у XVI и XVII столећу. Тада су они имали феудалну и државу и друштво с феудалним племством (дајмиос) и микадом — царем на челу. Међутим, уз микада као врсту првосвештеника невидљива и нерадна, одавно је државом као суверен деспотски и наследно почео управљати у звању управника двора и војнога старешине (сјогун-такун, врста мајордома). Али се уз ово супарништво унутрашње јави и жудња у Европљана да продру у Јапан, те истовремено изби и грађански и спољашњи рат (1864). Морнарица енглеска, француска, холандска и америчка почну бомбардовати и рушити тврђаву Симоносаки и Јапан отвори своја врата туђининима (1865). Разумевајући да је подела власти између микада и такуна неизлечив извор слабости, Јапанци изврше велики преврат, који узнемири цео Исток. Такун одступи и микадо поста сам господар (Мутсу-Хито 1868-1912). Потом Јапанци с грозничавом ревношћу почну из Европе и Америке примати уређења, законе, проналаске, обичаје и ношњу; основаше свеучилиште и установише више творница. Тако напусте хиљаде година чуване своје обичаје и установе, (1871) униште повластице старом племству и (1889) установе народно представништво с два дома. Истина, опет угледањем на Западњаке, микадо даје јапанским великашима племићске називе: кнеза, маркиза, грофа, виконта и барона. Овако централистички, бирократски и војнички уређен Јапан победи Кину и Русију. Због Манџурије и Кореје руском непажњом и енглеским мешањем дође до руско-јапанскога рата (1904-5). Руси с удаљености и немира у земљи не могоше довољно искупити војске, те Јапанци освоје Порт-Артур, победе руску војску код Лиаујанга и Мукдена и униште руску морнарицу код Чушиме, а по миру у америчком Порт-смуту Руси напусте Кореју и јужну половину Сахалина. Тако Јапан поста великом силом на Истоку, што задржа и после светскога рата приступањем уз споразумне силе.

Балканске државе.[уреди]

Тројецарски савез и Балканско полуострво. — Од француско-прускога рата западна Европа није мењата; али су међународни односи у току последње три десетине били изложени знатним изменама, По паду другога царства францускога превласт пређе на Немачку, а њој се стану приближавати и друге државе, особито Аустрија и Русија, те се у Европи поче говорити о савезу трију царева као о главној међународној могућности за обезбеђење општега мира, премда су тада све државе највише радиле па оружању. Тројецарски је савез био као неко обнављање Свете алијансије, јер Енглеска и Француска опет беху удаљене, а овакав се положај одржао све до нових догађаја на Истоку, који су свршени берлинским конгресом. Извршене промене у међународном односу средње Европе утицаху и на послове Балканскога полуострва, који су дали нових погодаба за продужење источнога питања. Изгнана из Италије и Немачке, Аустрија обрати своју пажњу на Балканско полуострво, куда се поче упућивати и Немачка, а тада већ беше и Русија повратила свој утицај на Истоку; али се у педесетим годинама својим заузимањем за Турску Енглеска и Француска само задржале њено распадање. Отоманска је царевина испољила потпуну неподобност у својим реформама, те је рђаво управљање често изазивало њене хришћанске поданике на устанак, који су мусломани на грозан начин угушивали. Ови су устанци и турска зверства задавали бриге не само ослобођеним хришћанима од Турака, него и свима европским државницима.

Румунија. — Ускоро су после парискога мира турске подвласне земље, Влашка и Молдавска, спојене у једну државу - Румунију (1859), на чему је, по ранијој напомени, доста радио Наполеон III, да би Русији препречио пут за Балканско полуострво. Кнез се нове државе Александар Куза (1859-66) показа недостојним, те се против њега склопи завера, која га прогна из земље. Одмах потом буде доведен за кнеза Карло, рођак пруских Хохенцолерна, и донесен либерални устав. Румунија је призната независном на берлинском конгресу и доцније проглашена за краљевину (1881).

Грчка. — За педесетих година Енглеска и Француска, спасавајући целокупност турске царевине, спрече Грке да се користе кримским ратом и да рашире своје владавине. Ну када они, незадовољни, лише престола свога краља Отона (1862), Енглеска им уступи Јонска острва зато, што изберу за краља њена изабраника Ђорда I (1863), другога сина данскога краља Христијана IX. Потом се деси устанак на Криту против Турака (1868), али европски државници спрече Грчкој да помогне устаницима и да овлада Критом. И ако се на своју срамоту, Грчка уздржа за српско-турско-рускога рата, она на берлинском конгресу доби нешто земљишта. Стога она у новијем свом рату против Турске (1897) не доби саучешћа од осталих балканских држава, те је Турци очас савладају, али старо мезимче своје европски државници сачувају и чак Крит учине самоуправним.

Црна Гора. — По смрти Петра I за владику црногорскога дође његов синовац и ученик Симе Милутиновића Раде Томов као Петар II (1840-51). Он је не баш с успехом ратовао против Турака на арбанашкој и херцеговачкој граници, али је доста радио на унапређењу Црне Горе: појачао средишну управу и радио нешто на просвећивању народном. Петра II, песника („Горскога Вијенца“ и др.), наследи синовац Данило (1851-60), који се прогласи за кнеза, те се на тај начин прекиде владичанска управа у Црној Гори. И он је ратовао с Турцима, од којих се једном једва спасао руским и аустриским посредовањем (1853), али их други пут, када хтеде помоћи херцеговачки устанак под Луком Вукаловићем, на Грахову до ноге потуче (1859), којом приликом, заузимањем великих сила, доби Грахово. Данило је такође радио на унутрашњем уређењу Црне Горе. По његову убиству у Котору, наследи га синовац кнез Никола I, који је ратовао с Турцима (1862, 76, 77 и 78) и који се трудио да Црну Гору што боље уреди и просвети.

Србија. — Чим кнез Михаило остави Србију, састане се скупштина у Београду и под утицајем бунтовних вођа и туђега мешања изабра за кнеза Александра Карађорђевића (1842-58), Карађорђева сина. За првих се година владе кнеза Александра дешаваху различни метежи („Рајевића буна“ у почетку 1844; „Катанска буна“ у септембру 1844), а о мађарској буни, под утицајем пречанских Срба, он посла Стевана Книћанина с добровољцима у помоћ Србима против Мађара. И ако се послана војска храбро борила, од овога, као што је познато, ни Србија ни тамошњи Срби нису имали користи. Великашка влада, која је и довела на престо Александра, непрестано је била под утицајем туђинским, а особито турским и аустриским. Стога у ово време у Србији и није вођена брига о народним тежњама, што је изазивало и омладину и народ на покрет, но је сва пажња обраћена на државно уређење и унеколико на привредно и просветно напредовање, али већином по угледању на војничку и чиновничку Аустрију. За кримскога је рата Србија остала мирна и на париском је миру стављена под заштиту свих великих сила. Завада кнежева с Државним саветом, неиспуњавање народних молби о петровској скупштини (1848), потом редовно несазивање скупштине, чиновничке самовоље и неправде, нерад на народним тежњама, омладински покрет и најзад завера виђенијих чланова саветских (1857), — све ово доведе у питање кнежевску власт Александра Карађорђевића, који поче губити ослонац у народу као и у туђини; јер су оваким радом били незадовољни скоро сви Срби, па и Аустрија, која је Србији претила заузимањем, ако јој не приђе, а и Русија, која је желела да Србију привуче на своју страну. Најпосле и Порта посредује, те се кнез измири с Вучићем и Илијом Гарашанином, који су били ван службе и радили против њега. Вучић се тада као председник Државнога савета и Гарашанин као министар унутрашњих послова и војни одазову жељи омладине и народа и приклоне кнеза да сазове скупштину. Ова се скупштина (о Св. Андрији 1858) одмах покаже незадовољна и подстакнута неколицином главних противника Александрових затражи од кнеза оставку. Кнез Александар не потписа оставку, већ се склони у град код Турака, а скупштина потом изабра за кнеза старога Милоша (11-XII-1858).

По доласку у Србију, кнез Милош одмах почне сузбијати турски утицај, али он ускоро умре, те такав рад успешно продужи син Михаило (1860-69). Најзнатнији су догађаји за владе кнеза Михаила: бомбардовање Београда (1862) и добитак градова: тврђаве-Београда, Шапца, Смедерева и Кладова (1867), а ужичка и соколска тврђава беху пре тога разрушене. Ово се све приписује његовом вештом раду и познатом аустриском поразу (1866). Од највећега је пак значаја народни рад кнеза Михаила. Он је био највиднији носилац дуговечних жеља српскога народа и на том је највише радио. Кнез Михаило у том смеру заснова и народну (1861) и стајаћу војску (1864), а ступио је у везе са свима потлаченим Србима, Црном Гором, представницима бугарскога народа и Грчком. Ну сав овај његов рад прекину мучко убиство у Кошутњаку (29 маја 1868). Унутрашња је влада кнеза Михаила била његов лични рад, те чим скупштина изабра за кнеза малолетнога Милана Обреновића, сина Милоша Обреновића а унука Јевремова с намесништвом (1868-72) од Миливоја Блазнавца, Јована Ристића и Јована Гавриловића, и унутрашњи су и спољашњи послови били промењени. Намесничка се влада посвети унутрашњим стварима, доношењу устава (1869) и закона, а прекиде све везе с оним чиниоцима, помоћу којих је кнез Михаило мислио извршити своју тежњу.

У ово су време Бугари од султана добили независну цркву с егзархом на челу (у Цариграду 1870). Можда из непоимања прилика, српска влада није се заложила да спречи ширење бугарске егзархије и по старим крајевима српским у Македонији и Старој Србији, те та установа донесе велике штете тамошњем Српству.

Херцеговачки устанак. — Босна је с Херцеговином чинила засебан пашалук од турског освојења. Овим је земљама управљао везир султанов. Ну свој углед и госпоштину сачуваше од старине помусломањени потомци српске властеле. Они с преданошћу ратоваху за султана, али му се никад сасвим не покорише. Стога је врло често долазило до сукоба између њих и султанова намесника особито због султанових рефорама (Дадићева за првога устанка, Хусејинова буна 1832, Кедићева и Ризванбеговићева буна, коју угуши 1850 Омер-паша, потурчени Михаило Латас). Када је Омер-паша угушио један покрет босанских и херцеговачких бегова, поче купити и од народа оружје, што изазва буну у Херцеговини под предводништвом Луке Вукаловића. Ова је буна дуже трајала и тек онда преста када Вукаловић с Турцима закључи мир (1863) и отиде у Русију. Од овога је дана па све до херцеговачкога устанка (1875) трајао мир у Босни и Херцеговини. Неродица и спахиска самовоља изазва херцеговачки устанак. Сукоб се прво деси у Невесињу (у јулу)., па се брзо рашири по целој Херцеговини, а одатле дохвати и босанску Крајину. Србија је већ била у запетим односима с Турском због недопуштања железничке везе и граничнога питања код Малога Зворника, а јавно мњење стаде тражити да се с Црном Гором ступи у рат за ослобођење потлачене браће; јер се није сумњало у успех с погледом на унутрашњу и војничку слабост турску. Међутим, прилике нису биле повољне. И Србија и Црна Гора не беху за рат спремне, а осим заједнице Србије и Црне Горе, савеза није било ни с Бугарима, ни с Грцима, ни с Румунима, ни с Арбанасима. Потлачени пак Срби такође не беху спремни, а међу њима се налажаху непријатељски расположени Срби мусломани, Арбанаси и Османлије. На Србе се под Аустроугарском није ни рачунало. Поред тражења словенских пријатеља да се Србима помогне, званична је Русија радила на уздржљивости, а Француска је тада била незначајна, јер се опорављала после претрпљеног пораза од Немаца. Аустрија није стајала на пут српском покрету, али примањем устаника на својем земљишту и тражењем да се њени „интереси“ не крње у Босни и Херцеговини, она је већ показала шта жели. Енглеска је опет из својих разноврсних разлога помагала Турску. Ипак, и у оваким приликама Србија и Црна Гора ступе у борбу.

Први српско-турски рат. — У ово време турски родољуби збаце султана Абдул-Азиса и на престо доведу Абдул-Хамида (1876-1909). Тада су чак и потлачени Бугари дизали устанак, али његова влада одлучно угуши бугарски устанак и ништа не одговори на тражење кнеза Милана да се Србији да управа Босне и Херцеговине и да се Черкези макну од српске границе. Не добивши одговора, Србија објави рат (у јуну 1876), а у исто време зарате и Црногорци. И ако је турска војска била многобројнија, наоружанија и вештија, Срби су се с многим добровољцима из свих крајева српских и Русије борили, и ако беху лоше наоружани; али после јуначке борбе на Шуматовцу и другим местима, Турци освоје Књажевац, Зајечар и Алексинац, сузбију Србе код Ђуниса (у октобру) и почну улазити с југа и с истока. Тада су се Срби морали обратити руском цару за посредовање, те се закључи примирје. Потом се састану пуномоћници великих сила у Цариграду на договор (у декембру) и предложе: да Србија остане у истом стању и да се олакша балканским хришћанима. На тој основи Србија закључи мир с Турском (у фебруару 1877). Црногорци су се успешно борили и продуже рат, а и устанак херцеговачки и босански није био савладан.

Српско-руско-турски рат и санстефански мир. — Због српског неуспеха, зверства турскога у Бугарској, притиска свесловенскога одушевљења и портинога неиспуњивања захтева цариградскога договора за отоманске хришћане, Русија објави Турској рат (11 априла 1877), који поведе у савезу с Румунијом, Србијом и Црном Гором, а поред уздржљивости осталих народа. Поред силнога отпора турскога код Плевне и преко Балкана, све су војске успешно напредовале. Руси продру до самога Цариграда; Срби у другом рату освоје Ниш, Трн, Лесковац, Врање, Гњилан, Прокупље, Куршумлију и стигну на Косово, а Црногорци заузму Никшић, Бар, Улцињ и Подгорицу. Најзад Турска би приморана да закључи мир с Русијом у Сан-Стефану (19 фебруара 1878). По овом миру Русија доби Батум и Карс у Азији, а у Европи Добруџу, коју даде Румунији за изгубљени део Бесарабије на париском миру. Румунија, Србија и Црна Гора добију независност и нешто земљишта. Босни је и Херцеговини одређена самоуправа под заштитом Русије и Аустрије. Бугарима је створена пространа кнежевина под султановим старешинством. Осим нешто мало земљишта које припаде Србији и Црној Гори, нова се бугарска кнежевина, коју је требало да Русија уреди, потпуно поклапала с облашћу бугарске егзархије. На овај начин многи српски крајеви дођу под Бугарску, која одвоји и Цариград с околином од западних турских области. У исто време по земљама, у којима живљаху Грци и Јермени, морале су се увести реформе у сагласности с Русијом.

Берлински конгрес. — Санстефански мир готово упропасти Турску и стави је на потпуно располагање Русији. С таким се последицама није могла измирити ни Енглеска, ни Аустрија, а по себи се разуме и Срби нису били задовољни санстефанским миром. Консервативни министар енглески, лорд Биконсфилд, стаде претити Русији ратом, рачунајући при том на помоћ Аустрије, која се поче оружати. Истина, Немачка не би допустила да се Русија ослаби, али су све државе биле против ње, особито Француска због последњега пораза. Поимајући добро оваке прилике, руски цар и не помисли на нов рат, већ приста на поправку санстефанскога мира. Та је поправка извршена на берлинском конгресу (у лето 1878), који су састављали министри и посланици шест великих сила с Турском, а којем је председавао савесни посредник кнез Бисмарк. Углавном је радом Енглеске и Аустрије санстефанска Бугарска подељена на троје: кнежевину Бугарску, зависну од султана, којој би изабран за кнеза Александар Батемберг, самоуправну област источну Румелију и Македонију са Старом Србијом, која је враћена султану. Захваљујући прегнућу кнеза Милана и његових изасланика, Србија доби, поред независности, четири округа (нишки, врањски, топлички и пиротски). Црна Гора доби Бар, Жабљак, Спуж, Подгорицу, Никшић и Колашин. Највећа је неправда учињена српском народу тим, што је берлински конгрес Босну и Херцеговину, које правно осташе турске до „анексије“ (1908), на неодређено време дао Аустрији, да их, тобож, уреди. Ускоро је Енглеска заузела острво Кипар и потом окупирала Мисир.

Овако последице берлинскога конгреса растуре троје-царски савез, али наскоро главном силом поста тројни савез од Немачке, Аустрије и Италије (1883), око којега се почну скупљати државе другога ступња. На тај начин остану усамљене Русија и Француска, те оне доцније закључе двојни савез (1891), као супарништво тројном савезу. Нешто доцније, по предлогу рускога цара, у Хагу се састала међународна конференција од изасланика свих држава, која је усвојила неке погодбе за решавање односа мирним путом између појединих држава (1899). Ова се међународна конференција — договор — и по други пут занимала овим питањем, али је све остало без успеха због себичних рачуна великих сила. Пред балкански је рат и Енглеска пришла Русији и Француској, те је тако постао тројни споразум, чиме се, ваљда, тежило некој равнотежи, али је и поред оваких односа био талијанско-турски рат, балкански рат и отпочео светски рат између тројнога савеза и тројнога споразума.

Србија и друге земље српске. — У Србији се после берлинског конгреса десило доста знатних догађаја: задобивање црквене самоуправе (1879), проглас краљевине (1882), зајечарска буна (1883), неуспешан рат с Бугарима (1885), који место прогнатога Батемберга, за чије владе успешно сврше рат са Србијом и присаједине Источну Румелију, изаберу за кнеза Фердинанда Кобурга (1887-1918), који се у проглашеној самосталној Бугарској назове царем (1908); одрицање престола краља Милана и увођење новога устава (1889), састављенога од уставотворнога одбора и једногласно примљенога по краљевој жељи од велике народне скупштине, узимање владе краља Александра од намесништва (државни удар 1893), укидање новога устава и враћање старога (1894), женидба краља Александра с удовицом инжињера Машина (1900), објављивање устава с два дома (1901), за неуставне владе укидање и овог устава с обуставом неких закона, убиство краља Александра и краљице Драге од завереника официра и грађана (ноћу између 28 и 29 маја 1903), избор за краља Петра Карађорђевића (2 јуна 1903), и његово крунисање у Београду (1904). Ну и поред ових догађаја, различних страначких међусобица, незаконитости појединих влада и царинскога рата с Аустријом, Србија је за последњих година тако привредно и просветно напредовала, да је у овом погледу заузела прво место међу балканским државама.

Аустроугарско присвајање Босне и Херцеговине без питања народа и великих сила, потписница берлинскога уговора (1908), изазва велико незадовољство не само код целокупнога српскога народа, него и код свега поштенога мњења европскога. Ну после једнодушности, слоге и спремања за рат и Србије и Црне Горе, цар Вилхелм II брзојавно извести Русију да ће Немачка у случају напада бранити свога савезника, те велике силе одобре присвајање (анексију) Босне и Херцеговине, у којој је по имену од Аустроугарске уведен неки устав са сабором (1910), док је све остало по старом.

Стање је, међутим, српскога народа у Старој Србији и Македонији несумњиво било најгоре, где је био изложен нападима и Турака, и Бугара, и Арнаута, и Грка. Деведесетих се година прошлога столећа почело са установљавањем српских заступника, епископа, основних и средњих школа, а после се бугарских чета, јавише и српске чете — комите — те тамо доста Срба из свих крајева јуначки и скоро узалуд изгибе. С проглашењем уставности у Турској (1908) преста четовање, и се српско стање тим не поправи. Шта више неке су и школе затворене; јер се у ослабљеној Турској дешаваху побуне и нереди због рђаве управе и поред покушаја на реформама помоћу туђинаца и проглашене уставности.

Балкански рат. — После побуне у Цариграду (1909) турско народно представништво одлучи: да се Абдул Хамид свргне и да се за калифу и султана прогласи његов брат Мехмед V. Када је Турска била у рату с Италијом, хришћанске су се балканске државе почеле договарати и спремати за рат против Турске ради ослобођења својих саплеменика. Између Србије и Бугарске, после састанка владалачкога, склопљен је и уговор с неким погодбама за заједнички напад, а њима приђе Црна Гора и Грчка, те тако поче балкански рат (у јесен 1912). Истина, Талијани због неодлучног ратовања и жудње за већом добити одмах ступе у преговоре и закључе мир у Швајцарској (1912), али су савезници одлучно и с необичном храброшћу напали целу турску границу на Балкану а Грци и лађама на мору.

По објави рата (5 октобра) српска је војска свуда брзо напредовала и по освојењу се утврђења на Рујну наишло на велику непријатељску војску код Куманова, где Турци у тродневној крвавој борби (9, 10 и 11 окт.) бејаху тако потучени, да је српска неодољива војска, која је тек на делу осетила своју снагу, наскоро ушла у Скопље (13 окт.). У ово су време Црногорци, који први и почеше борбу, заузели неколико места, састали се са српском војском близу Сјенице и опколили тврђаву Тарабош код Скадра. Бугари су, по заузимању неколико места, напредовали заједно са Србима Струмом ка Серу и Солуну, на који су ишли и Грци. Друга су бугарска одељења заузела више места и упутила се Једрену. Грци су деловали и морнарицом, заузели неколико острва с Критом и кроз Епир пошли на Јањину, По успешном су напредовању у свима правцима Срби око Прилепа савладали Турке, разбили их на Бакарном гумну после упорне борбе (24 окт.) и одржали вишедневну најтежу борбу код Битоља (крајем окт. и почетком нов) с искупљеном турском војском и њеним добровољцима од надмоћнијега броја, поред ужасних тешкоћа и природних непогода, где је још више пало Турака и разноврснога плена. По освојењу су Битоља Срби заузели Охрид и Ресан с другим местима, а остатак се разбијане турске војске бежећи повукао у Албанију, преко чијих су кршевитих планина српска два одељења прешла с највећим тешкоћама, стигла до Јадранскога мора и ушла у Драч (16 нов.) и друга места. Међутим Грци, и ако једном бејаху прилично страдали, српским су се успесима опоравили (повраћено им дванаест отетих топова) и вешто успели да им Турци предаду Солун, у који су одмах и други савезници стигли (26-X-1912). Међутим, у Солуну (1913) од једнога грчкога незадовољника изненадно је при шетњи убијен грчки краљ Ђорђе I, којега наследи син Константин XII. Још је раније (у половини октобра), по бугарском тражењу, цела једна српска војска преко Бугарске отишла на веома утврђено Једрене, те су Турци после дуге зимске опсаде и силне туче, нагнани на предају града (13 марта 1913). Док су Бугари били сасвим заустављени на бојишту Чаталџа-Булаир од јаких турских утврђења, Срби су и Црногорци силним нападима нагнали Есад-пашу да Скадар преда црногорском наследнику (12 априла), одакле се, под нарочитим погодбама, повукао с остатком војске у Албанију, чиме је у ствари свршен рат с Турском, а после су закључивана примирја.

Велике се силе по договору нису мешале у ратна предузећа, која су због савезничких брзих успеха задивела цео свет; али, стога немоћна, Аустроугарска, ради својих старих тежња на Балкану, скупи повећу војску према српској граници, нарочито због српскога напредовања, и захте, хватајући се неправедно за стару изреку: „Балкан балканским народима“, да Албанија постане самостална држава, што су јој затим и друге силе одобриле, а Италија и помогла, на велико изненађење узбуђенога српскога народа. Међутим су велике силе посредовале да се још у првој ратној години (3 декембра 1912) састану у Лондону савезнички изасланици с турским на договор ради закључивања мира; али се они, и ако су долазили до неке сагласности, нису могли задуго споразумети, нарочито због турскога непристанка, нити су лондонски посланици великих сила с енглеским управником спољашњих послова, који су се ради тога и почели састајати, хтели озбиљно утицати на брже закључивање мира из својих рачуна. И тек када су за савезнике настале повољније прилике предајом Јањине, Једрена и Скадра, онда су се балкански изасланици поново састали (5 маја 1913)и ускоро посредовањем поменутих представника великих сила потписали мир у Лондону, по којем, у ствари, због непотпуности, није обезбеђен мир, јер је савезницима уступљено неподељено све освојено турско земљиште од пруге Енос-Мидија; али су исти представници још раније радили и учинили да се по предлогу аустроугарском установи Албанија и да јој поред осталих освојених места припадне и Скадар, престоница првих српских краљева, што је српска војска, присиљена и морнарицама великих сила, морала напустити. По сагласности је великих сила Албанија добила из Немачке кнеза Вида, кога су Албанези ускоро отерали (1914). Због створених је прилика овим ратом био установљен у Паризу нарочити међународни одбор за решавање новчаних питања, али ништа није свршено.

Међутим, чим је лондонски мир закључен Бугари затраже од Србије по утврђеном уговору (у фебруару 1912) и Грка, с којима су већ долазили у оружани сукоб због неодређенога договора, да им уступе неке делове Старе Србије и целу Македонију. Грци не пристану на неправичну поделу освојених земаља као и Срби и због велике војне помоћи у Тракији, о чем су постојале и нарочите погодбе између српске и бугарске владе. И док су преговори вођени о спору и пресуди рускога цара, војске су савезничке, на велику жалост, већ биле постројене за борбу, више у смеру правилне поделе бар са српске стране; али Бугари, и после једнога другарскога састанка српских и бугарских официри, ноћу око два часа (између 16 и 17 јуна) мучки, без објаве рата, нападну српске страже и поспалу војску прво код Штипа па потом на свима положајима и Грке и Србе од Егејскога Мора до Дунава. Бугари су испрва успели да пробију српске редове на неколико места као и грчке, те су то већ објавили као своју победу; али је нарочито српска војска успела да их за неколико дана снажно сузбије и да одржи најсјајнију борбу на Брегалници („За Косово — Куманово, за Сливницу — Брегалница“), те су потом и Грци почели нешто успевати. Овим су се користили и Турци, који заузму нека места с Једреном, и Румуни, који из своје користи још раније преговараху с Бугарима, а сада по објави рата, са суха и преко Дунава и без борбе дођу скоро до Софије, те Бугари затраже примирје и потом мир, који је потписан од изасланика зараћених страна после краћега договора у Букурешту (28 јула 1913). Србија је овим ратом скоро удвојена, Црна Гора поста два пута већом, Бугарска ипак доби излаз на Егејско море, Грчка највише доби и копна и острва, Румунија прилично земљишта од старе Бугарске у Добручи, а Турска нешто више преко пруге Енос-Мидија с Једреном. Савезници су затим посебно с Турском склапали уговоре. Српска је војска потом морала савладати и арнаутску побуну, већином подстакнуту од Аустријанаца.

Ширење европских народа.[уреди]

Заузимање скоро свих делова света. — Европљани су мало по мало загосподарили скоро свима деловима света. Последица је њихова ширења: да и државна, и привредна, и просветна повесница сасвим добије светски изглед. Већ су одавно међународни односи почели донекле зависити од насеобинских огромних прихода. Сами су велики ратови европски за последња три столећа, а нарочито светски рат, праћени такмичењем око насеобина. У најновије су време узајамни односи између Русије и Енглеске већином зависили од њихова ширења у Азији. Пошто су заузели Америку и Аустралију, Европљани су почели између себе договорно делити и Африку с стрвима.

Шпанске и португалске насеобине. — У средини су XVI столећа Шпанци заузимали целу источну Индију, средњу Америку, обале јужне Америке, осим Бразилије, а у Северној Америци цео јужни крај до Калифорније и горњега тока реке Колораде и Рио-Гранде; Мексико с Флоридом такође. Осим тога, Шпанији су припадала многа острва на океанима. Ну мало по мало Шпанија изгуби скоро све своје насеобине; јер су и Сједињене државе исто тако отпочеле насеобинска завојевања и после су победоноснога рата са Шпанијом за-узеле многа острва на Атланском и Великом океану (1898, Кубу и Филипинска острва), а од шпанских се насеобина основаше самосталне републике: Мексико, Гватемала, Салвадор, Хондурас, Никарагуа, Коста-Рика, Колумбија, Венецуела, Екватор, Перу, Боливија, Чиле, Аргентина, Парагвај који је био неко време држава шпанских језуита, и Уругвај. Иста је оваква судбина постигла и већину португалских насеобина. Одвојеном је Бразилијом (1822) завладао Дон Педро I, син Јована VI, као цар, кога је по одласку у Португалију наследио син Дон Педро II, последњи цар, јер се Бразилија прогласила републиком (1889). По смрти Јована VI Браганца, (1826) Португалијом завлада његов рођак Мигуел, кога Дон Педро I протера и остави престо својој кћери Марији Де Глорији (1834-53); њен је унук Карло (1889-1908) убијен од завереника, а Карлов је други син Мануел протеран и Португалија постала републиком, у којој се врло често дешавају нереди између монархиста и републиканаца.

Холандске, француске, талијанске и немачке насеобине. — Једно је време и Холандија напредовала с насеобинама, али су и њене насеобине заузели Енглези или су саме основале републике, као Оранж и Трансвал у јужној Африци, које Енглези потчине у бурском рату (1899-1902). Сада Холандији припадају низоземска источна Индија са Сундским и Молушким острвима, Гујана у Америци и Нова Гвинеја у Аустралији. Француска је доцније почела заузимати насеобине, од којих је већи део у средини XVIII столећа изгубила у рату с Енглезима, те поче то у XIX столећу надокнађавати заузимањем у Африци: Алжира (1830), Сенегамбије, дела Конга, Мадагаскара и др. са заштитом Туниса и у Азији: Сајгона, Кохинхине са заштитом Анама и Тонкинга. Осим тога, Француска има још насеобине у Америци: део Гујане и острва Хаити, где су републике Хаити и С. Доминго, и у Аустралији: Таити, Нова Каледонија и др. Италија и Немачка почеше заузимати насеобине после свога уједињења. Италији припада јужна обала Црвенога мора и нешто обала Индиског Океана. Када је Италија добила нешто земљишта на црном копну, хтеде заузети Абисинију, али је поражена од Абисинаца код Адуе (1896). Пред балкански је рат отпочела доста тежак рат с Турском у северној Африци, али чим савезници нападну Турску, она похита и закључи мир с Турцима (1912), добивши под нарочитим погодбама Триполис, а мирним је путем доцније заузела и Либију (1914). Главна су завојевања немачка била: североисточна Гвинеја, Камерун и Того с делом источне и југозападне Африке и неким острвима. Од Енглеске за неке уступке доби Хелголанд, од Кине узе под закуп Киаучау, од Шпаније купи Маријане, Каролине и нека острва, а са Сједињеним државама подели Самоа — острва (1900). Нешто насеобина има Данска. У средишту је полутарске Африке (1885) основана, по међународној сагласности европских држава, независна држава Конго, која је дана у неограничену власт белгиском краљу, али он та права преда самој Белгији.

Енглеске насеобине. — Ниједна европска држава није достигла моћ заузимања и одржавања насеобина као Енглеска. Она не само да има највише насеобина, него има и доста знатних морских станица и војничких тачака, као што су: Гибралтар, Малта, Кипар, Перим, Аден и др. Енглеска у Америци има Канаду, скоро независну, Лабрадор, Њу-Фундленд, острво Јамајку и део Гујане. У Азији је најзнатнија владавина енглеска Британска Источна Индија, коју је потпуно подвластила од тамошњих раџа, Француза и Холанђана. Краљица је Викторија проглашена за индијску царицу. У рату је с Кином, због трговине опијумом, добила Хонкгонг, затим Пенџаб и Доњу Бирму, а учвршћивала је свој утицај у другим земљама већином у договору с Русијом. У Африци има готово сав Јјужни крај, источни крај око полутара, полуострво Сомали и многа острва. Уз то је она заузела Мисир (1882), углавном не дирајући месну управу као и свуда, те је у ствари и Суецки канал у њеним рукама. Мисир је (1922) проглашен краљевином. Осим тога, Енглеској припада цело копно аустралиско, јужни крај Нове Гвинеје, Тасманија, Нови Селанд и друга мања места. Ну Аустралија углавном само трговачки зависи од Енглеске, јер тамо постоје Сједињене државе аустралиске или Аустралијанске републике, које се одликују великим слободама и којима је тако уређење признао и енглески парламенат (1900).

Ширење Русије. — Док су се западне државе шириле морем, Русија се ширила копном заузимањем огромних просторија у Азији. Зна се да она при крају XVI столећа поче освајати Сибир; у средини XVII столећа већ дође до Охотскога и Берингова мора, а у средини се XIX утврди на доњем току реке Амура. Даље, у првој половини XIX столећа завлада Кавказом, где се срете с Турцима и Персијанцима. Најзад, у другој половини истога столећа завлада великим делом средње Азије. Једно је време имала и Аљаску, коју продаде Сједињеним државама америчким (1867).

Ово ширење европских народа доведе под утицај великих сила све друге државе и народе. Турска је у последње време била под утицајем истих сила и зна се како се тај утицај мењао по јачини појединих сила. Персија је још више зависила од Русије и Енглеске по њихову договору, а зна се како су ове силе поступале и с Кином.

Светски рат.[уреди]

Узроци рату. — Поред рада на мирољубивости цара Николе II (на предлог његов хашке конференције нису успеле због неискрености, особито немачке), неких државника, научника, књижевника, странака, повремених састанака скупштинских изасланика свих држава, покушаја искрених пацифиста за међународни мир и захтевања слободнога развитка и малих народа, ипак се по непрестаном наоружавању и спремању нарочито великих сила догледао светски рат, којем је збиља непосредан узрок убиство у Сарајеву аустроугарскога наследника са супругом (на Видовдан 1914). Немци су се и Мађари, и ако им је опасност за наследника предочавана, у први мах изненадили, осули грдње с претњама на Србију, балканским ратом преуморену, и помислили да ће се овим случајем одложити намеравани рат, чији су главни узроци врло изукрштани, а највећи кривци аустриско-германски Немци и Мађари, јер су и раније јавно претили Србији и Црној Гори ради продирања на Исток. Овом су по свачем најгрознијем и највећем рату удаљенији или главни узроци: неосноване тежње или прекомерни прохтеви великих сила за што већим производним и трговачким просторима, копненим и воденим, нарочито Немачке и Аустроугарске с погледом на њихов рђав и застарео склоп државни и друштвени, чему треба додати недопуштену утакмицу с лажним жиговима и жељу за слободом потлачених народа као и супарништво француско-немачко, јер се по говору председника Поенкареа (1913-20) побуђена Француска (од 1870) поступно дизала повећањем војске (пред рат заведена обвезна трогодишња служба), новчаним сређивањем, увећавањем азиских и афричких насеобина и посвећивањем великим научним и друштвеним питањима, а поред тешке ране, изазивања и непосреднога дражења, мирно, мудро и достојанствено чуваше своје само одбранбено држање и, усамљена, затражи руски савез и потом енглеско пријатељство једино ради безбедности против напада с непрестаним претњама, пазећи четрдесет и четири године на речи, покрете свога даха, своје мисли и најмање куцање срца, — док Немачка победоносна, несавесна, опијена снагом и богаством, нагоном за ширење и освајање према свом пруском начину и вером да је божанским избором и племенском судбином позвана да господари, непрестано истицаше себе изнад целога света не само умном надмоћношћу него и државном владавином, што утврђиваху њени и научници, и повесничари, и војни писци, разуме се, вешто се служећи и претпоставкама, које су населе. Међутим, и ако наста нападање и гоњење Срба у Босни и Херцеговини одмах по сарајевском убиству, неколико се дана држало да неће доћи до рата; али се нису могли сакрити договори бечко-пештанске и берлинске владе, преписка Вилхелма II и Фрање Јосифа I, који је истицао опасност по монархију од српске „пропаганде“ и непоузданост румунскога краља, као ни скупљане аустроугарске и немачке војске, а главни се кривци издадоше одмах после првих неочекиваних неуспеха бацањем кривице на Србију, затим на Русију због скупљања војске на границама из принудних мера, онда због помоћи Белгији на Енглеску, молећи се да је казни Бог с нагонском плашњом, и најзад на Француску због „реванша“, на што им је и одговарано.

Објаве рата. — Двадесетпетога је дана (22-VIII у шест часова увече по новом) аустроугарска влада поднела српској влади представку с недостојним захтевима једне велике силе и оставила рок од четрдесет осам часова, стављајући у изглед прекид односа, ако не би добила задовољење. Српска је влада, одговарајући жељи народној и потреби мира, коју је осећала не само Србија него, по уверењу, и цела Европа, изашла у сусрет царско-краљевској влади до крајњих граница попустљивости, преко којих није могла ићи ни једна независна држава, и надала се да ће се сукоб свршити мирно; али је аустроугарски посланик одмах по истеку рока (25-VII у вече) изјавио у име своје владе: да није задовољан одговором и да коначно прекида односе. У Србији се већ дознало за скупљање аустроугарске војске на граници, те је истога дана наређено скупљање српске војске и прекинут сваки рад за изборе народних посланика. Ускоро аустроугарска влада поуздано надајући се на немачку помоћ, али лакомислено на прилике из времена анексије, објави рат Србији (28-VII) и запрети да ће је олако и брзо прегазити. Одмах по предаји аустроугарске представке — ултиматума — преко усрдне енглеске владе настану преговори за посредовање и измирење, али је све одбијено од немачке и аустроугарске владе, те поче узајамно објављивање рата и наста узбуна по целој земљи. У првој (1914) години објави рат: Немачка Русији (1-VIII), Француској и Белгији (3-VIII), Енглеска Немачкој (4-VIII), Аустроугарској (13-VIII) и Турској (31-X), Аустроугарска Русији (6-VIII), Јапану (24-VIII) и Белгији (25-VIII), Црна Гора Аустроугарској и Немачкој (7-VIII), Србија Немачкој (11-VII) и Турској (7-X), Јапан Немачкој (22-VIII), Русија, изазвана, Турској (31 -IX), Француска Турској (31-IX), и Белгија Турској (7-X). У другој (1915) години: Италија, пошто је објавила неутралност (2-VIII-1914) и није се могла погодити, Аустроугарској (23-V), Турској (20-VIII) и Бугарској (18-X), Бугарска Србији (14-X), Енглеска Бугарској (15-X), Француска Бугарској (16-X) и Русија Бугарској (22-X). У трећој (1916) години: Немачка Португалији (9-VIII), Италија, после дугога оклевања и својих рачуна, Немачкој (27-VIII) и Румунија, по обећању великих уступака од споразумника, Аустроугарској (27-VIII), а Румунији ускоро Немачка, Бугарска и Турска. После потопљавања и америчких лађа, опомена председника Вилсона, захтевања човечнијега ратовања и безуспешнога предлога за мир, и Сједињене су америчке државе прекинуле односе с Немачком, потом с Аустроугарском, и у име истине и правде а против мрскога империјализма и милитаризма објавиле им рат с погледом и на захвалност Французима за помоћ при ослобођењу (5-IV-1917); а затим су, с истих разлога, четврте године против Немачке и њених савезника ступиле у ратно стање и ове државе: Нови Селанд, Боливија, Бразилија, Кина, Куба, Екватор, Грчка, Гватемала, Хеџас, Хонго, Кондурас, Либерија, Никарагуа и Панама. Тако се нађоше ови споразумници или савезници против савеза немачко-аустроугарско-турско-бугарскога. Свуда су пак споразумници имали напредније мисленике уза се; јер су истакли тежњу да се боре и за право слабијих.

Начин ратовања. — Поред борби на морима и с ваздуха, рат је већином вођен с утврђених положаја, опкопа — ровова, мање у покрету, и то најразноврснијим оруђима: брзометним и машинским пушкама, топовима разноврсне величине, бацачима бомба и мина, челичним нападним колима (tank), сабљама, копљима, отровним гасовима (образине) и пламеновима; а свуда су отворене и нове радионице и скупљано на хиљаде лица за израђивање свега овога поред праскавих предмета. Старешине су главних станова или врховних заповедништва (команди) руковале борбом с великим бројем помоћника, а војсковође су издавале извршне заповести, али се опазила, нарочито у овом рату, и јача саморадња појединих оделења и храбријих војника у првим редовима борбеним. Највише се пак дејствовало артиљеријом и митраљезима. По установљавању се пак и министарства за муницију код великих сила види убилачки смер у овом рату. Одмах су по прекиду веза и почетком рата туђи поданици затворени или стављени под надзор, а с њима се општило преко Црвенога Крста као и са заробљеницима. Пошто су употребљаване и насеобинске војске, у овом су рату учествовале све људске расе, а како су у појединим државама позивани и старији људи, па и жене и деца, на бојишта су извођене тако огромне количине, да су се у ствари четири године и неколика месеца борили народи против народа. Треба имати на уму да је Србија од два милиона и неколико стотина хиљада становника у балканском рату имала 492.000 војника, те се може знати колико су велике силе могле имати милиона у овом рату, а противници су били скоро једнаки бројем, само је Немачка, нарочито испрва, располагала бољом спремом.

Српска бојишта. — Српска се војска за две седмице окупила на границама, али су већ ноћу по објави рата непријатељски топови пуцали на пограничне отворене градове, рушили грађевине и убијали становништво; ну ипак су и мање одбране сузбиле прве аустроугарске покушаје („штраф-експедиције“). Поред одвођења велике војске на руску границу, Аустро-Мађари су затим прешли у великим одељењима преко Саве и Дрине (у августу), заузели Шабац и Лозницу с још неким мањим местима и почели се хватати узвишења. Испред много јачега непријатеља једна српска војска, храбро се борећи, лагано се повлачила, и тако се непријатељ докопао Цера с другим висовима; али друга српска војска ноћу изненада нападне непријатеља с бока и позади, те га после јаке дводневне борбе Срби на Церу разбију тако, да се морао повући преко Саве и Дрине, остављајући на хиљаде војника, много топова с другим оружјем, болница и разних ствари. Ова је српска и прва савезничка сјајна победа изненадила и пријатеље и непријатеље, а стала доста жртава и српску војску, која је затим прелазила у Срем и осујетила мање непријатељске покушаје код Смедерева и Текије.

Због овога пораза и поруге пред светом, Аустроугарска је почела према Србији и Црној Гори, која се такође храбро борила, спремати нову и већу војску и нападати, јер се служила бољим саобраћајним средствима, као и заптом над својим различним народностима, те је српска војска водила огорчене борбе нарочито око Дрине и Саве, док се Аустро-Мађари не покренуше још у већем броју (при крају октобра). Истина, због велике непријатељске навале и оскудице у муницији, Срби напусте неке положаје и, борећи се, почну се правилно повлачити, те су непријатељи опет заузели Шабац, Лозницу и Крупањ с другим местима. После је омањих борби напуштено Ваљево и Београд, а српска војска се прикупила по згодним положајима све до Рудника и када је била добро снабдевена, из главнога је стана, који се налазио у Крагујевцу, наређено нападање по најрђавијем времену (3-XI). Лево је крило српске војске одмах задало непријатељу тако силан ударац на Сувобору, да је цео био поколебан, те се могао само нешто одупрети на Колубари и Торлаку, потом је претеран преко Саве и Дрине. Ова је српска победа задивила цео свет, а непријатељ, и због рђавог снабдевања и земљишта, остави много више него раније: мртвих, заробљених, оружја и разних ствари. Међутим, народ се негде испред војске повлачио чак у јужне крајеве а негде за војском, те је доста страдао, а затим поумира много света па и лекара од неминовне заразе, коју непријатељ проузрокова. Српска је војска продирала до Романије и заједно с црногорском у гранична места херцеговачка и приморска, а неколико су месеца (1915) трајали гранични сукоби, испади с летелицама и чарке, те се српски народ почео нешто опорављати.

Ну док су Немачка и Аустроугарска нудиле мир малој Србији, немачки су изасланици исте зиме походили Софију и закључили уговор с бугарском владом, на којем је нарочито радио краљ Фердинанд, који након букурешкога уговора запрети својим пређашњим савезницима. По софијском је уговору и доцнијој војничкој погодби (у септембру 1915) Бугарска добила велики део српске државе и зајам од Немачке ради заједничке сарадње против Србије, што је нарочито било потребно средишним силама да би направиле пролаз преко Србије за Турску, приличан извор и војнички и стварни. Српска је влада одмах у почетку рата нудила нешто земљишта Бугарима, а сада (лети 1915) велики део Македоније по савету својих савезника, који лакомислено увераваху Србе да их неће Бугари смети напасти све до опет великога мучкога напада (у почетку октобра), поред првих мањих. Бугари су одбијали сваки споразум, јер су их главни чиниоци немачко-аустроугарски уверавали о поузданој победи, као и своје народе све до почетка очитога губитка. Док се овако договарало с Бугарима, немачке су се и аустроугарске војске гомилале и спремале против преуморене Србије најсавременијим оружјем и другим средствима у Срему и Банату, где им бејаху и погодне прилике за исхрану. Ове је године и грамжљива Италија почела траљаво ратовати против спремне Аустроугарске, а по свима се бојиштима већином ратовало с утврђења; Бугари се бејаху с Турцима договорили и за исправку границе, грчки краљ, Вилхелмов зет по сестри, са својим присталицама, и Румунија, пропуштајући оружје за Турску, оста мирна, те у овако повољним приликама за се немачко-аустроугарске и бугарске војске нападну Србију.

За првих су напада непријатељи с друге стране, особито дунавске, бомбардовали топовима од 150, 190 и 300 милиметара на одстојању петнаест километара, а Срби су добацивали једва до шест, чија се многа одељења већ морала журити на Бугаре, те се може замислити каква су средства употребљена и колики је број свих непријатеља. Ипак су немачке и аустроугарске војске с тешком и крвавом борбом прешле Дунав и Саву и већ тражиле појачања, а Срби су се први пут сударили с охолим Немцима, прса у прса, по београдским улицама (7-IX); али се морало испред многобројних непријатеља одступити с положаја на положај у непрестаној борби и са завијеним заставама. У очајној и огорченој борби, а осетном храброшћу за најмоћнијега непријатеља, Срби су га понегде тукли и заробљавали поред непрестанога појачавања и већ рђавога времена а најзад код Параћина, Чачка, Крушевца и Рашке, после чега насташе само заштитничке борбе па и на црногорском бојишту, где такође непријатељ поче јаче нападати. По себи се разуме да су негде и рањеници склањани испод паклене ватре. Ну док је овако наваљивала немачка и аустроугарска војска, Бугари несразмерном количином нападну на целу границу, састану се с Немцима у североисточној Србији, заузму железничку пругу од Врања до Велеса и Ниш после очајне борбе, те тако пресеку одступање ка Солуну. Истина, непријатељима је био смер: да војну снагу српску потпуно униште, али су Срби на неким положајима, нарочито код Качаника, где је била с Бугарима најдужа и најжешћа борба, тако осујетили то, да је српска јужна војска у надчовечанској борби очекивала на Косову и околини пристизање северне одступне војске, савезничку помоћ и одлучно одупирање свима непријатељима.

Повлачење и прибирање српске војске. — И поред одлуке заповедника трију српских војсака (29-XI у Пећи), великих непријатељских жртава и по мишљењу доста повољних прилика, ово се не изврши, те се велики број искупљене војске и народа крене преко Албаније и Црне Горе Јадранском мору. Још су пре напада савезници обећали Србима помоћ и Ниш је био спремљен и окићен заставама за дочек; али због брзога напредовања непријатељскога, даљине и тешкога саобраћаја, савезници су, Французи и Енглези, довезли и нешто војске с галипољскога бојишта у Солун, која је стигла у помоћ остатку српске војске до Валандова, Црне реке, Криволака и Дојрана. Када су се ова мања одељења успешно почела борити већ с пристиглим непријатељима, Бугари преко Бабуне заузму Прилеп, Битољ и друга места, те се и ово нешто српске војске с последњих делова србијиних повуче са савезницима ка Солуну, око којега су подигнута утврђења и заустављени непријатељи на грчком земљишту (при крају 1915).

Уз повлачење се српске војске само мањи део црногорске кренуо; али су надмоћнији непријатељи поред упорнога отпора почели савлађивати и Црну Гору. Тада су пронесени гласови да краљ Никола ради на миру с Аустроугарском, одакле се тврдило да ће се Црна Гора одвојити од споразума. Међутим, по заузимању Ловћена (11-I-1916), неповољном одговору за мир и повлачењу црногорске војске ка Подгорици, непријатељи су навалили и заузели поред осталих места и Скадар. У том се бејаше краљ Никола с породицом, осим сина Мирка, већ склонио у Италију, што је раније учинио и наследник Данило са женом на другу страну. Набрзо је потом настала предаја лукавим непријатељима вековима славом увенчане црногорске распуштене војске по извесном уговору, који су потписали и неки Црногорци, након краткога примирја.

Са одступном су војском ишли краљ Петар и наследник Александар као намесник (од 1914), а врховно се заповедништво кренуло из Крагујевца и саопштења су вршена већином помоћу коњаника. Уз војску се из Ниша, где све бејаше од почетка рата, кренула влада, већина народних посланика, посланици појединих држава и много разних чиновника с породицама. С војском се кренуло доста и народа, већином из градова; али је већ са средине Србијине, а даље још више, почело смањивање и војске, предајом и бежањем кући, и народа, од рђава времена, непријатеља и оскудице у свачем. Раније су се избеглице олако спасле солунском железницом; али је кроз тешко пролазну Албанију на хиљаде страдало, нарочито новака и младића из последње одбране од рђавога путовања, старешинске небрежљивости, изгладнелости и напада дивљих Арбанаса. Поред остављања, закопавања и спаљивања многога оружја и оруђа, повлачило се у ствари по гомилама, с нешто кола и коња, и већином како ко може, све до приморских градова албанских. И ако су сметале непријатељске летелице и подморнице, ипак се успело да савезничке морнарице, нарочито француска, у споразуму са српском владом, пренесу српску војску (150.000) и власти с избеглицама, међу којима је било и деце од различних година и пола, на Крф (од 19-I до 23-II-1016), нешто у Африку, на Корзику, у Француску, Швајцарску и Енглеску мањи број, где су деца и школована. На изнурене је напала и зараза, те је на острву Виду покопано на хиљаде, а уз пут је нешто бачено и у море. Избеглице су лепо примљене од савезника, а француска су и енглеска санитетска одељења брзо опоравила изнурене војнике у Бизерти и на Крфу, где је одмах предузето скупљање, преуређење, одевање и наоружање растројене српске војске. На Крфу је остала српска влада са скупштином и осталим установама, где су предузети, као и у Бизерти, чак и штампарски послови.

Савезничке су морнарице без икакве опасности (од 21-IV до 21-VI-1916) пренеле извежбану, опремљену и прегледану српску војску у Солун, где је већ био главни стан источне војске од Француза и Енглеза. Ова је војска доцније попуњена Талијанима, Русима, прво грчким добровољцима и потом редовном грчком војском, и тако званом „Југословенском дивизијом“, већином од добеглих и пуштених заробљених Срба и добровољаца; а Немци су према овој војсци привукли и Турака. Дуго су ову војску ометали Грци помоћу своје војске, од које се један део предао Немцима, краља Константина и грчких германофила, који су учинили да се смени председник Венизелос и да у ствари Грчка изда Србију; а тек када су савезници морали и војску употребити и Константина нагнати на уступање престола сину Александру (1917), онда су могли мирније ратовати с доста рђавом грчком помоћу.

Припремање напада и успех. — По преносу је српска војска распоређена између савезничких одељења према већ утврђеним положајима непријатељским, а када је ово довршено (у јулу 1916), отпочето је чаркање и померање на целом бојишту. Најзад је прва војска српска извршила и већи напад (12-IX) на левом крилу (Кајмакчалан), те Срби за два месеца, преко дубоких вода и високих планина, затим по киши и снегу, надчовечанском борбом и с моћним савезницима заузму доста знатних положаја и Битољ (19-IX-16), проширујући бојиште до Црне реке, Ђевђелије и Дојрана. Овај српски замах стаде много жртава и Немце, да почеше доводити појачање с других бојишта и митраљезима нагонити Бугаре у борбу; али савезници у овај мах не помогну довољно напредовање, а неискрене Румуне, који тек треће године ступе у рат, после првих успеха (у августу и септембру), нападну непријатељи из Угарске и преко Дунава, тако, да изгубе и Букурешт (при крају новембра 1916), те балканско бојиште за скоро две године спаде на чаркања, омање борбе и незнатне успехе. Истина, и овом се приликом овековечи српска војска, чије прикупљено одељење с добровољцима у Одеси показа непримерну борбу у Добручи и кроз надмоћнијега се непријатеља склони у Русију, а ово време само тако очеличи и усаврши српску војску, да у петој години ратној отпоче и срећан свршетак светском рату.

После громовите топовске ватре првога дана (14-IX-18), српска војска под заштитом и борбом савезничких одељења другога дана продре две и по године чврсто утврђене положаје (Ветерник, Добро Поље, Соко и друге) и зада такав ударац нарочито бугарској војсци, истина већ нешто поколебаној с унутрашњих прилика, исцрпености од Немаца и оскудевања у свачем, да је ускоро преполовљена нападом преко Вардара и да се непријатељи нису више могли прибрати. Одмах је настало гоњење с неописаном брзином, заузимано место за местом и заробљаване велике количине војске, особито бугарске, стоке оружја и других ствари. Бугарска је војска и при овом поразу чинила зверства, палила и пљачкала; а бугарска је влада морала затражити што брже примирје, које је и потписано у Солуну (29-IX-18), с погодбама: да напусти освојене крајеве, да распусти одређени број војске и да јој се стави саобраћај под савезнички надзор. Аустроугарске и немачке војске запрете заустављањем од Ниша до Качаника, али су успешно тучене и сузбијене, као и од Ражња и још неких места, а последњи их туповски пуцњи испратише преко Дунав на бугарској граници, те је тако очишћена Србија (3-X), Албанија и Црна Гора, чему доста помогну и српски устанци с добровољцима. И ове су војске при узмицању и бежању починиле понегде гора зверства и од Бугара пљачкањем и уништавањем нарочито саобраћајних предмета, пруга, мостова и др. Истина, преврат у Аустроугарској (у октобру 1918) учини да српска војска поче успешно прелазити и у крајеве под аустроугарском влашћу, те и мађарска влада похита за примирје, које је закључено у Београду (13-XI с погодбом, поред осталога, да српска војска заузме пругу од Оршаве на северо исток иза Темишвара, затим на запад до Сегедина и иза Печуја до на Драву, те је српска војска (у новембру) ушла у Банат, Срем, Барању, Славонију, Босну, Херцеговину, Далмацију Хрватску и Словенију. У овом је гоњењу разбијених непријатеља одлично дејствовала и коњица, а слом је на Балкану доста утицао на сва бојишта и преврате.

Западна бојишта. — Почетком су августа прве ратне године већ с огромним гомилама војске отпочете борбе на западном бојишту према Француској и Белгији, чију уздржљивост од рата није хтела поштовати Немачка. Нарочито са своје границе, потом преко Луксембурга, који прођоше без борбе, и преко Белгије, која бејаше прекомерном надмоћношћу брзо савладана и чија се влада и војска склони на француско земљиште и ка мору, Немци су навалили највећим силама на Француску и запретили Паризу; али ипак бејаху одлучним одупирањем и умешним повлачењем француским задржани према најутврђенијем положају Белфору, у Шампањи на Марни, утврђеном Вердену и на доњој Соми. У том ступе и Енглези у рат због нападнуте Белгије и с најамничком се и добровољачком војском искрцају у северну Француску и Белгију, где Немцима с бока зададу такав удар, да су се, на Марни потучени од савезника, морали повући (5-10-IX). Ну и ако су Немци били одлично спремљени за рат, располагали савршеним саобраћајним средствима, брзо довлачили војску и ратни прибор, ипак су се после овог великога пораза морали утврђивати у североисточној Француској и Белгији према њеној приморској узини и спасти на ратовање с положаја, те је с омањим успесима и с једне и друге стране овде ратовано и преко целе зиме (1914-15).

У другој се ратној години борило око извесних места од Белфора до Остенде, а у трећој су години настале јаче борбе, када Енглеска заведе сталну војску (1916) и дођу Французима у помоћ Руси, Талијани и Португалци. У овој су години после најсилнијега напада на Верден потиснути с неколико положаја из Француске и Белгије, а Французи су заузелу нешто од јужнога Елзаса. Када су најзад и Сједињене америчке државе објавиле рат, почну спремати и превозити војску, свачим одлично снабдевену (чак и спортским стварима), тако пажљиво, да и поред претња и напада немачких подморница није ништа оштећена; она је добила засебне положаје и достигла при крају рата до два милиона. Већ по првом учешћу американске војске, савезници су предузели веће нападе скоро на целом западном бојишту (у пролеће 1917) и у току су године доста потисли Немце с најутврђенијих и надземних и подземних положаја француско-белгиских (Сен-Кантен, Ноајон, Хам, Бапом, реке Сома и Арас). Поодавно су прво Немци почели употребљавати отровне гасове и пламенове, али су у овај мах енглески танкови учинили најстраховитије дејство, те је с погледом на борбе с положаја и напоменуто да се оруђа бију против оруђа, којима само рукују људи; а Немци су потом поред подморница и цепелина, почели претити и даљнометним топовима (135 км., метак 150 кгр.), у чему су такође насели.

На западном бојишту прође и четврта зима ратна у омањим борбама, а када се Немци и сувише користише руским превратом, нарочито после брест-литовскога мира, почну већ с ослабљенога рускога бојишта прикупљати војску на западно бојиште, те и са аустроугарском овећом помоћи стану претити коначном победом и навале огромним силама на Французе и Енглезе у намери да их разбију и раставе (у марту 1918); али и ако су у тродневној огорченој борби успели да продру и на Марну и још нека стара места, ипак су заустављани и губили огромне жртве. Сада су, од пролећа па све скоро до зиме, настале велике борбе нарочито у Белгији, на Марни (најдаље продрли до Шато-Тиери-а) и Соми, с немачким испадима и јачим сузбијањем од савезника, али непрестано с већим и већим немачким губитцима, те су трезвенији Немци почели увиђати да треба тражити частан мир. Немачких је главних чинилаца ратних, истина, била последња претња: да ће с утврђења, с њиховим именима, ослабити непријатеље и нагнати их на мир; али су савезници с врховним заповедништвом ђенералисима Фоша испадаче вешто с бокова и с лица нападали и тукли, а с успехом рушили и засипали утврђења за утврђењима и ломили танковима. У том се деси слом на бојишту солунском и преврат у Немачкој, те Немци похиташе за примирје, које је закључено (11-IX-1918) с погодбама: да се напусти заузети део Француске и Белгије и Елзас Лотарингија све до Рајне и с неколико километара са Сарским поречјем, да се пусте заробљеници и да се преда савезницима огроман број предмета оружја и саобраћаја. И крилатице су с немачким цепелинима биле опасне у овом рату: бацали бомбе, извиђале непријатеља и показивале мету. Немци су, поред осталих места, нападали Париз и Лондон, а савезници су такође нападали немачка погранична и унутрашња места.

Руска бојишта. — И на источном су бојишту од румунске границе до приморја источне Пруске, одмах (почетком августа 1914) почеле веће битке. Руси су успели да продру у источну Пруску, Галицију и Буковину и да се дохвате Карпата. Они су у источној Пруској одржали више битака (при крају августа) и запретили Берлину, те су Немци похитали с већим силама и почели их заустављати, с чега су на Марни успели Французи. Како су Немци и Аустријанци имали бољи саобраћај, нагомилали су толику спремну војску, да су почели понека руска оделења сузбијати и састављени су продрли у руску Пољску. За највеће борбе Руси, Енглези и Французи почну нападати и Турску (у октобру), али ближи Руси морадоше спремити већу војску за турско бојиште од Персије до Црнога мора, те се пред зиму већ осети нешто руске слабости на целом бојишту. Истина, Руси опколе јако утврђени град галициски Премисл (22-III-1915) и по дужој борби заузму поред осталих градова; али Немци навале великом силом на Русе у источној Пруској и, користећи се зимом, масурским мочарима и руском издајом, сузбију Русе одатле, из Пољске руске с Аустријанцима, Галиције, где довукоше и Турака, и Буковине, те насташе борбе с положаја, око река и с испадима, што чинише нарочито Козаци, дохватајући се и неких места у источној Мађарској.

'Тек при крају друге и почетком треће године ратне Руси учине сјајан напад, особито средином и левим крилом своје војске под ђенералом Брусиловом, и заузму, поред других места, више пролаза на Карпатима и скоро целу Буковину, заробе на хиљаде војника с официрима и заплене доста разнога оружја, оруђа и хране; али у јесен (1916) заста и ово руско напредовање с погрешке врховнога заповедништва, недовољнога снабдевања огромне војске и унутрашњих неприлика, те опет настану месне борбе, већином топовске и крилатичке.

Тако је у рату настала и трећа зима, коју Руси јуначки сносише, нарочито по Карпатима, где је хладноћа достизала 25—30 степена испод нуле. Потом је у Русији извршен преврат од врло рђавога утицаја по све (марта 1917): свргнут је цар и састављена привремена влада. Ипак у заљуљаној држави и прилично одржаној војсци, која призна привремену владу, али коју почеше кварити главни чиниоци у преврату и завођењем тако званих војничких савета или одбора у свима јединицама, за неко време преовлада жеља да се продужи рат до победе и почне се под хетманом Корниловом успешно нападање непријатеља. Ну утицајем истих чинилаца, који већ почну захтевати општи мир без освајања и одштета, наста непослушност појединих оделења руске војске па и убијање неких заповедника, а увиђајући опасност од расула и хотећи најоштријим средствима завести ред, упути се с извесним одељењима на Петроград, одакле потицаше све зло; јер се овде прикупљана војске за бојишта бејаше удружила с олошем, који у ствари и завлада Русијом, а притом је, разуме се све с рачуном, отпочело и „братимљење“ на понеким местима између непријатељске и руске војске. Корниловљев је покушај осујећен и привременом владом, а овим се нередима обилато користила немачка и аустроугарска војска и почела напредовати без већега одупирања, те су олако падали положаји за положајем у непријатељске руке толике године чувани. Тако су непријатељи продрли у граничне покрајине руске (у августу).

Поред нешто држања војске и народа против спољашњих непријатеља, унутрашњи су непријатељи и даље кварили све, те се продужи мењање привремене владе и распадање Русије, у којој је најзад завладају они за мир по сваку цену (у октобру 1917) и предложе свима зараћеним државама: да одмах отпочну преговоре за закључивање праведнога и демократскога мира без освајања и ратних оштета. Средишне државе једва дочекају овакав предлог, а споразумници га одмах одбију. По закљученом примирју (10-XII), састали су се у Брест-Литовском (тврђава) пуномоћници средишних држава {главни државници и војне старешине) и руски (неколико стручњака, један руски Јеврејин, као главни, Немац, жена и ђенерал, који се убио, видев у каквом се друштву налази). При преговорима су руски изасланици изјавили да хоће мир на основици народнога самоопредељења и да се напусте освојена земљишта, а противнички изасланици, особито немачки, осећајући се јачим, охоло захтеваху таке погодбе, да руски изасланици не могоше пристати и предлагаху Стокхолм за место преговора.

Преговори су прекинути, а Русија је падала све у горе растројство и неприлике, те су преговори настављени друге године и закључен је срамни мир брест-литовски (3-III-1918), по којем се непријатељска војска задржа у заузетим крајевима. Турској допадоше старе кавкаске покрајине руске, а Руси платише и оштету у чистом злату. Да се овакав мир закључи, доста су учинили одметнути Украјинци (Мало-Руси), који бејаху установили засебан савет (раду) и који истовремено закључише посебан мир с непријатељима уз повољније им повластице, те немачке и аустроугарске војске с њима стигну кроз јужну Русију на Крим, у тежњи да се обилно користе намирницама и да се тако састану с Турцима, а одавде су се повукле само због преврата у Немачкој и Аустроугарској. И Румунија је, по примирју, морала затим склопити мир под тешким погодбама, па чак и са исправком старе границе према Угарској и неком заштитом средишних држава у Добручи с њиних посебних тежња.

Турска бојишта. — Рат је с Турском почет нападом турских морнарица на руско-црноморску обалу; али су главне борбе копнене водили Руси око Кавказа, Енглези по Месопотамији, Арабији и око Суецкого канала ради одржања везе са Западом, а Французи по Сирији и с мора. Енглези су и Французи заједно напали Цариград, који је по уговору додељен Русима и који су Турци с Немцима тако бранили, да их ови после дуже и огорчене борбе са Галипоља нису могли савладати, него су се морали повући. Како је Немачка с нешто аустроугарске помоћи успела да скупља, уређује, води и снабдева турску војску с појединим полудивљим одељењима, нарочито од Курда, доста се тешко ратовало против Турске; али се ипак поред једнога мањега пораза енглескога код Кутеламаре у Месопотамији, поступно напредовало са свих страна, особито када су Руси, по заузимању Ерзерума (1916), напредовали копном и морем и после се свргнућа царева састали с Енглезима, који заузеше Багдад (1917). Истина, после су се Турци прилично користили руским унутрашњим недаћама, али су се остали савезници опет добро држали, напредовали и освојили Јерусалим (11-XI-1917) с другим местима. Савезничко је напредовање продужено све до бугарскога слома, те су ускоро и Турци, сами остављени, морали закључити примирје. Ну и ако је савезничка војска ушла у Турску и њине морнарице у њене воде, ипак је Турска и даље показивала своје дивљаштво према Јерменима и Грцима. Од спореднога су значаја талијанско-мусломански сукоби у Африци.

Талијанско бојиште. — Споразумници су полагали велику наду на успех талијанског оружја и због талијанске многобројности и њихова хвалисања; али се одмах после првих напада настале борбе с утврђења на аустриско-талијанској граници од Швајцарске до Јадранскога мора, где се Аустријанци на кривудавој планинској површини бејаху чврсто утврдили. Стога се на талијанском бојишту преко две године борило и заборављало с променљивим успехом. Истина, Талијани једном навалише с већим силама и продреше на неколико места скоро до Трста; али су за-устављани и сузбијани све до великог заједничкога напада аустроугарског-немачкога, када су довучене велике гомиле војске с рускога бојишта (IX и X-1917). Заједничка је војска преко планина, река и долина продрла у венецијанску област и почела претити Ломбардији. Ну одмах су прискочили Талијанима у помоћ Французи и Енглези, направили нова утврђења и стали сузбијати охоле непријатеље, који претрпеше највећи пораз на надошлој Пијави. Ипак се потиснута немачко-аустроугарска војска скоро на иста бојишта с мањим борбама држала све до слома на бојишту солунском и преврата у Аустроугарској, чије војске почну попуштати и слабити, а савезници стану олако напредовати, заробљавати и пленити тако, да је ускоро закључено примирје у ствари само с Аустријом (3-XI-1918), по којем је повучена пруга, једино у корист Италије, преко једнога дела Аустрије, иза Истре и једнога дела хрватско-српска приморја, што заузе углавном талијанска војска.

Поморске и насеобинске борбе. — Споразумници су имали много више морнарица, али нису предузимали ниједну већу поморску борбу; њихове су морнарице већином чувале обале, стражариле и спроводиле различне превозе. Ипак су се сукоби дешавали по свима морима, а и Немци чинили испаде из својих лука, нарочито у Балтичком мору, где су се у два маха похвалили великом победом (код Скагерата) и ако су се повукли с великим губитцима. Јапанци су одмах у почетку рата пристали уз атант — споразум — и у Тихом су океану разоружали неколике лађе немачке и заузели њихове насеобине. Стога су се немачке па и аустроугарске лађе морале склањати у луке незараћених држава или су биле похватане; а које су државе објавиле рат или прекинуле односе, Немцима су и њиховим савезницима одузимале лађе и имовину.

По себи се разуме да су средишне државе биле опкољене и да су им ускраћене многе намирнице и други предмети, али су и оне прилично деловале својим подморницама, да би оштетили промет, а Немци су једном чак и запретили да ће изгладнети и натерати на мир савезнике својим подморницама, за што су изнели и нацрт како су их опколили. Потом су, поред супротнога рада и подморница споразумних сила, заједно са својим савезницима почели збиља нападати подморницама по морима и океанима све колико су и што су могли, па чак и превозе са заставама Црвенога Крста и лађе незараћених држава. Овим су се непрестано хвалисали до закљученога примирја, износећи баснословне и лажне бројеве потопљених тона, што је изазвало мржњу целога просвећенога света и сукобе с другим државама, нарочито са Сједињеним државама америчким (потопљена Лузитанија 7-V-1915).

Од лако заузетих тихо-океанских насеобина немачких нешто је враћено Кини, нека су острва заузели Јапанци, нека Енглеска а нека енглеско-аустралиски доминиони; али су Енглези с Бурима, Французи, Белгијанци и Португалци тек после дуге и тешке борбе против немачких дошљака и оружаних урођеника могли заузети (коначно 1918) све немачке насеобине у Африци, које су распоређене између савезника и неке стављене под заштиту Међународног савеза (друштва).

Руски преврат. — У Русији је преврат одавно спреман, а наговештен је за руско-јапанскога рата и спречен од цара потписаним указом за установу думе (1905 г.). Главни су узроци руском преврату — револуцији — у овом светском рату врло различни и унутрашњи и спољашњи ; унутрашњи су доста од неумешности старе управе и понајвише од рђавога рада многих људи, одавно спреманих за овај преврат и у самој земљи и на страни, с туђим утицајем, а спољашни су из суревњивости и плашње других великих сила од руске превласти, што се годинама испољавало при сваком руском успеху, нарочито од Немаца и Енглеза. И ако су првих ратних година Немци углавном побеђивали, њихове су вође предосећале пропаст, те су помоћу својих људи, особито Јевреја (по попису од 1911 у Русији шест и по милиона Јевреја), вешто убацили мисао, као што Руси пишу, у гомиле рускога народа, да је тада најзгоднији тренутак доћи до потпуних грађанских слобода без крви и великога потреса. Ови су се људи здружили с неколицином вођа из свих друштвених слојева руских: племића, наставника, лекара, инжињера, правозаступника, ђака, трговаца, поглавито грађана — „интелигенције“ — који су и раније водили главну реч о промени државнога облика, слободи штампе, вероисповести и зборова, о тарифама, одвајању цркве од државе, потрошачким задругама, уништењу личне својине, заједничкој производњи, подели добити итд. — све по обрасцу застарелих и несређених Западњака, а скоро ништа према приликама руским и потребама народним. Онда није ни чудо што су и руске владе по западњачком начину сузбијале ове проповеднике, прогањале, затварале и забрањивале скупове, књиге, новине и оснивање тајних друштава; а због заустављања поправака управних и друштвених и оваких оштрих мера погибе Александар II од оваких занешењака. Његов изврсни и одлучни син Александар III сачува Русију истим мерама, а владе су његова слабога сина Николе II ипак почеле нешто поправљати рђаво наслеђено унутрашње стање. Радило се на преуређењу судства, виших и средњих училишта, унутрашње управе, државних прихода, месних самоуправа — земства итд. После ослобођења земљорадника, земља је у Русији по савету заражених западним романтизмом и социализмом већином оглашена као својина сеоских општина и дељена на рокове према потреби и радној снази њених чланова, који су је слабо и небрежљиво обрађивали, те је тако падала огромна већина у сиротињу и беду. Доцкан се увидело да и најплоднија поља овако заједничким — колективним — радом постају скоро пустиње, а да домаћини од својега имања праве дивне градине, те најзад Никола II изда указ (1906) и дума одобри: да сваки земљорадник деобом и откупом може постати власник. Најозбиљније се ово почело приводити у дело и јављати власничке куће у средини лепо обрађеног имања по целој Русији; али поред тога и побољшања радничкога стања државном помоћу, што су неки великопроизвођачи почели засебно чинити из својих рачуна, а и сазивање и четврте думе, — у Русији је и даље постојао и „црни терор“, који се служио тајном полицијом („полициски социјализам“) и „црвени терор“, који се служио убиствима и чије су жртве многе угледне личности (министар Столипин и др.). Уз раније пак многе различне злоупотребе, за време их се овога рата јави и више, издајства, рђава дела неких банкара, министра војнога Сухомлинова, верскога занешењака Распућина, који је убијен, итд. Све се ово износило и у четвртој думи, којој је најзад на помолу преврата запрећено распуштањем и у којој се говорило о неумешном вођењу рата, недовољним саобраћајним средствима, рђавом снабдевању војске и о другим тадашњим неприликама.

Још се прве ратне године јављаху изгреди, што је појачано друге године ометањем рада по творницама, те се почео ратни прибор набављати из Јапана и Америке, а треће су године повећане сплетке из туђине и по земљи, кварена војска нарочито у позадини и придобиване и грађанске странке за преврат, многи чланови думе с председником, па и неке војсковође, све с чврстом надом да ће настати боље прилике. Међутим, главни превратни завереници бејаху из редова терориста, разних социјалиста и анархиста, помешани с Јеврејима и Немцима, чије вође на неколико месеца раније, поред златних обећања уз мир и земљу, говорише: да треба не само најурити цара, већ уништити и клицу његове породице; ако то не учине, изгубиће рат! Овим су задобивене гомиле лаковерних радника, војника и сељака, којима приступише и многи службеници, па и железнички и поштанско-телеграфско-телефонски. Најзад су избили нереди и борбе, прво у Петрограду, између задобивене војске, којој се придружи доста народа и присталица старога поретка (у марту 1917), што је свршено за осам дана без великих жртава. Када су бунтовници осетили успех, одмах су неколицина изабраних с председником думе и једним царским доглавником похитали да изврше главни смер преврату — свргнуће Николе II, који се тада налазио на бојишту као врховни заповедник војске према Немачкој и Аустроугарској и којем је у Пскову (15-III-1917) поднесена на потпис оставка на престо у корист сина. Запрепашћени је цар убрзо схватио зло стање, али је био толико присебан, да је у изјави скренуо пажњу народу на то и да се није хтео одвојити од сина, чиме је наследство прешло на царева брата Михаила, који изјави да неће примати власт без одобрења уставотворне скупштине (16-III-1917).

Све је ово насилно извршено, а из доцнијих се догађаја виде главни извршиоци, у ствари са смером уништења јединства и моћи Велике Русије. У том је састављена привремена влада од људи из грађанских и револуционарно-социалистичких странака, а у думи је изабран извршни одбор, који није могао ништа утицати, и по том је дума растурена. Узевши врховну власт у своје руке, влада је одмах издала проглас народу, у којем се саопштава: да се родила нова Русија, да је рат затекао земљу у наравственом опадању, да су старе власти подле, порочне и кочиле полет духа рускога народа уз толика пожртвовања и да ће се удесетостручити снага и убрзати победа Русије и њених храбрих савезника ради општега мира и бољега рада. Војне су старешине признале нову владу и издале проглас војсци с напоменом: да се чува од неродољубивих покрета, а земства су сменила унутрашњу стару управу. Споразум је са својим савезницима такође признао привремену владу као и остале државе. И док су неки делови војске с народом викали и говорили: „Доле с Германијом, рат до коначне победе; ми се обраћамо Немцима с пушком у руци и пре него што бисмо преговарали о миру, предлажемо да се свргне Вилхелм II“, а многи понели црвену заставу и певали марсељезу, — немачки и јеврејски агитатори и „провокатори“ с руским пропалицама и олошем, од којих је неке Немачка из незараћених држава пустила у Русију, ускоро су се размилели по бојиштима и касарнама као интернационалисти и комунисти и уверавали војнике: да рат није потребан, да се продужава само у корист капиталиста, спекуланата, буржоазије и бирократије, народних пљачкаша, да ће се мир закључити без анексије и контрибуције, те ће се тако брзо доћи до земље, заједничкога рада и праведне поделе добити.

Тада су радом ових проповедника и основани раднички, војнички и потом сељачки савети (већа, одбори, украјинске раде) са својим повереницима (комесарима), што се ускоро изврши по свима местима и у војсци, а што је било од великога значаја за растројство руско. У саветима ускоро завладаше присталице највећих захтева комунистичких и с тога се руски назову бољшевици (максималисти); још од 1903 они се јавише као противници свих грађанских, социјалистичких (мењшевика — минималиста) и анархистичких странака и отпочну борбу противу њих и привремене владе с обарањем месних власти и установљавањем саветске управе. Оваким уређењем бољшевици стану добивати северозападне градове руске и сувоземну и поморску војску. После мањега пак успеха на бојиштима и за привремене владе почеше велике гомиле војске враћати се кући, што је и раније вршено у мањој мери по држању једнога збора у Петрограду, на којем присуствоваху и неке војсковође с бојишта и којем председаваше „друг“ с пушком о рамену. Док су непријатељи, користећи се приликама, напредовали с војском и свима средствима радили на сплеткама, бољшевици су све више јачали и својим „совјетима“ и повереницима утицали на државни и друштвени живот, о чем су вођене дуге и бескорисне препирке, те најзад у ствари наста грађански рат с убиствима, пљачком, крађама и уништавањем свих знакова пређашње владавине.

У нередима је ипак састављен одбор за изборе уставотворне думе, али после неколико месеца Лавов, први председник привремене владе, одступи због неслагања у питању о својини земље, те га заступи Керенски, вођа пређашњих трудовика, који су се придружили револуционарним социјалистима. Нова је влада била састављена већином од социјалиста, неких враћених револуционара из туђине и кадета (народне демократске странке), који мораше ускоро одступити (у јулу). Нови председник обиђе сва бојишта и својим говорима само више поколеба војску пред онај мали успех, те је, као што је напоменуто, војсковођа Корнилов заптом хтео завести ред и у војсци и у држави после свога успеха на бојишту; али како је он био потиснут и свргнут са заповедништва, тако су раније и доцније свргнуте већ чувене војсковође руске: велики кнез Николај Николајевић, Алексијев и Брусилов, а неки су дали оставке, као: Руски, Драгомиров, Верковски и други због великог утицаја бољшевика, који умало не оборише ову владу (у јулу). И ова је влада била нестална и њени су чланови мењани, а потом су настали таки нереди у земљи због разних тежња и привођења у дело бољшевичких захтева или других странака, да је неко време била затворена руска граница (од 31-VII до 15-VIII) и председнику је давана неограничена власт, који се мораде с владом од немачке навале преместити у Москву. У овако опасним приликама Америка и Јапан обећају помоћ у намирницама и саобраћају, гоне се и затварају немачки и аустроугарски агенти, оснива се републиканско-демократско друштво „Слободна Русија“, захтевају неке војсковође да се силом заведе ред и поштовање старешина и власти, држе зборове стручна удружења за одбрану отаџбине и састаје се привремено представништво (од 555 чланова), којем при отварању председава Брешковска, „мати револуцији“.

Бољшевичка влада. — Ну већином у овом представништву завладају бољшевици, те је распуштено, а за уставотворну је думу одлагано бирање, на којем је и војска учествовала, и састанци неколико пута, и када су се изабрани чланови хтели састати, такође су растурени. Међутим су бољшевици најзад свуда завладали под руковођењем војничкога савета, притворили привремену владу (25-X-17), чији је председник побегао, заузели извештајну станицу, саставили владу од четрнаест народних повереника. од којих је за спољашње послове био Јеврејин (Троцки) који је радио и на брест-литовском миру, заузели главни војни стан и поставили свога заповедника. Средишне су се државе испрва зарадовале овој промени, а споразумне силе не признаше бољшевичку владу и мада се доцније покушало неко зближење, није се успело, те њихови представници напусте бољшевичку Русију.

Бољшевици су закључили брест-литовски мир, који је скуп изасланика свих савета већином примио, јер им је главни вођа (Лењин) предложио да га усвоје као пролазну невољу и да чекају час притицања у помоћ европскога пролетаријата (у марту 1918). Нешто је борбом а нешто убеђењем и до бољшевичке владе задобивена народносна самоуправа, грађанска једнакост, равноправност жена с људима, обавезна настава и друге слободе; али и ако задобивањем појединих војних одељења и појединаца у војсци извршише државни удар без крви, начином својих саветских управа и наредбом да се сва земљишта за обрађивање и творничке производње предаду на руковање повереницима њихових савета, бољшевици зауставе правилан и поступан развитак и у ствари продуже још несрећнији грађански рат, јер су насиљем и страхом почели уводити своја комунистичка дела. Бољшевици су, истина, прогласили Руску саветску републику, а једни су хтели савезну републику од целе пређашње Русије, којој су други желели ослобођење и од спољашњега и унутрашњега непријатеља с уређењем по уставотворној думи, док су неруске народности, користећи се нередима и прогласом о самоопределењу народном, почеле пристајати уз непријатеље и стварати засебне целине. Чим су Немци ушли у балтичке покрајине руске, силом и милом гонише помешано становништво с немачким живљем на пристанак уз Немачку или да бира немачке кнезове за своје владаоце, што је безуспешно покушано и с Финском.

Међутим, ускоро се по склопљеном миру брест-литовском растурила огромна војска руска са свих бојишта, од које су неки делови пристали уз бољшевике, неки се разишли кућама, неки се састали с појединим војсковођама против бољшевика, а неки отишли у своје покрајине, као Финци и Украјинци, који су заједно с Немцима стигли, после омањих отпора од заостале војске и становништва, чак на Крим, те су Немци постављали своје војне заповеднике по руским градовима. Још су се почетком преврата јавиле радничке црвене гарде (страже) само по имену народне гарде из прве француске револуције; али су бољшевици, да би се одржали на влади, те гарде или народну војску обновили по свима градовима (наредбом од 12-XI-17) и потом уредили као црвену војску с великом платом од чета, батаљона, пукова, бригада, дивизија и армија с командантима и комунистичким комитетима (одборима) и од простих војника. Војник се радничке и сељачке црвене војске заклињаво да ће увек извршивати све заповести и наредбе постављених старешина од радничке и сељачке владе и да неће штедети своје силе па ни сам живот у борби за руску совјетску републику, комунизам и братство народа. Целом је пак овом војском почео ускоро заповедати онај исти Јеврејин који је закључио брест-литовски мир, а била је састављена од беспосленика, пуштених затвореника, немачких и аустроугарских заробљеника, међу којима је било и доста официра као „инструктора“, од кинеских радника и различних народности и тек је доцније насилно попуњавана и од Руса.

Бољшевици су оваком војском, пљачкајући и убијајући, почели уводити свој комунизам на незгодном земљишту руском и борити се и с унутрашњим противницима, од којих су више пута освајана иста места, и с околним покрајинама, које су желеле друкчију управу и које су помагале споразумне силе. Истина, бољшевичка је влада и по миру оштро негодовала против немачког надирања и насиља приликом одузимања намирница узнемиреном народу и у свом се прогласу жалила како Немци помажу присталице старе владавине, позивајући раднике и сељаке да се боре, да уништавају намирнице, да убијају противнике новога поретка, да стрељају потстрекаче, разбојнике, пљачкаше, смутљивце и потказиваче; а оваки су се баш међу бољшевицима јавили у највећем броју и јавно се и тајно држали с Немцима, јер је требало унутра савлађивати побуњене незадовољнике, везати одметнуте покрајине и подстрекавати за онакав рад и по туђим земљама, због чега одмах почеше пуштати гомиле немачких и аустроугарских заробљеника, чије државе озбиљне мере употребише против ширења бољшевизма и пуштаху с времена на време омање гомиле руских заробљеника а задржаше већину.

Док су бољшевици и Немци изазивали побуне, нарочито у јужној Русији, по неким крајевима грађани установе беле гарде — белу војску. Јапанци заузму Владивосток а Кинези Харбин ради одржања реда. На Дону устану Козаци, који су због издаје побеђени од бољшевика, и неке руске војсковође скупе од заробљеника Чехо-Словака с њиховим вођама велики одред војске, која се преко Сибира успешно борила до разиласка против бољшевика и немачко-аустроугарских заробљеника, за коју је споразум држао да ће обновити источно бојиште и признао као савезницу. Међутим је немачка влада послала свога посланика у Москву, који је од руских незадовољника набрзо убијен, као и један заповедник у Кијеву, што је свргнуо украјинску владу и предао власт једном хетману, свом пријатељу. Ове су појаве убистава врло јасне због стања, до којега се дошло споразумом из властитих користи између два неоснована противника — немачкога империјализма и рускога натуренога бољшевизма. За убиства Немци нису могли тражити никаква задовољења, а убрзо се вратио из Москве и нови заступник, који берлинску владу увераваше да се неће моћи користити онаком Русијом како се држало. Ипак је Немачка затим почела помагати руске бољшевике. Турци су по брест-литовском уговору олако заузели Карс и Батум с још неким местима након омањих сукоба са заосталом војском руском и становништвом; румунска је војска самовласно ушла у Бесарабију, а неке су се заштитне руске области у Азији одвојиле с већином мусломанском.

У Архангелску помогоше савезници Русима с придошлим оделењем српске војске чак из Добруче да учини отпор бољшевицима, што је престало после дуже борбе и по Мурману повлачењем енглеске и заостатка српске храбре војске (тек 1919); али су ипак на северозападу неки Руси, с нешто сарадње из Финске и других балтичких области, где се такође од грађана јавише беле страже или војске с тежњом за самосталношћу, продужили борбу против бољшевика с наизменичним успехом, што је ометано мешањем немачке војске. Поред непријатељске и украјинске војске за одржање реда и Украјином завлада грађански рат. Сви су били против Немаца и Аустријанаца, али једни беху за чување својине и независности, други — бољшевици, којима приђе и већина црноморске морнарице, за савезну републику и трећи за уједињену Русију. Када се пак закључи примирје с Бугарском и Турском и наста преврат у Немачкој и Аустроугарској, непријатељска војска отиде само из јужне Русије, а у црноморским се пристаништима појави нешто савезничких морнарица, те споразум ступи у преговоре с Украјином и обећа помоћ са захтевом да ради против бољшевика. Све је ово било без великога дејства и тек се доцније у јужној Русији поче борити против бољшевика ђенерал Дењикин, у ствари с добровољачком војском и стварном помоћи савезничком, што је још раније почео адмирал Колчак, после неуспелих покушаја од других, опет помоћу савезника у Сибиру, нарочито када је у Омску (4-XI-18) састављена сверуска влада и призната од савезника.

Међутим, због побуна у позадини и неозбиљнога помагања противбољшевичких војска од споразумних сила, још с империјалистичким тежњама и нехотењем истинскога васпостављања целе Русије, и ако се стога осећала свуда поремећеност, до свршетка је прве четврти 1920 руска совјетска влада с црвеном војском и помоћу немачких одељења прво сузбила северозападну војску под ђенералом Јуденићем, затим Колчака до Иркуцка, где је од побуњене позадине и убијен (7-II-20) и најзад Дењикина на југоисток, те је завладала скоро целом Русијом, осим побалтичких и кавкаских државица с нешто остатка с добровољачком војском и земствима. Бољшевици потом с великом војском навале на Пољску (у пролеће 1920) и запрете Варшави, али споразумници, нарочито Французи, ратном спремом и вештином помогну војску пољску тако, да их успешно потисну, те се почело радити на миру; а затим бољшевичка војска олако сузби из јушне Русије и Крима појачане остатке Дењикинове војске и Козацима под ђенералом Врангелом, издржаване такође од споразумника и једнога трговачко-произвођачког удружења француско-рускога. Поред на хиљаде ранијих избеглица војних и грађанских с породицама по свима државама, сада се преко стотину хиљада на лађама развукло већином по Балкану, јер се неозбиљно борило. Тако је пространа Русија (при крају 1920) била растргнута на: већи део европске Русије с московском совјетском владом, Сибир без скоро икаквих веза и управе, Украјину под бољшевичким утицајем, Финску, Естонску, Летонску, Литву, Ђурђијанску, Азербејџан, Туркестан и Бесарабију под Румунијом, и то све с наметнутих, мешовитих и неодређених управа и разних побуна а и због несвесности и незнања већине рускога народа о значају и бољитку велике и сређене државе. Само су неки спаразумници нарочито Енглези за све ово време преговарали већином преко руских Јевреја за трговинске везе са совјетском владом руском због опште поремећености привредне, у чему су и успели нешто.

Ратне последице. — Одмах се прве године осетило смањивање производње, оскудица и поскупљивање предмета, што је годинама само повећавано до невероватности, а чиме су се доста користиле незараћене државе и што је изазвало одређивање потрошње и цене прво намирницама и затим другим потребама. Поскупљивање је пак нагнало поједине државе да издатке повећају на милијарде ради повишице плата и дневница. Уз ово су се јавиле различне злоупотребе, мешање шкодљивих предмета у брашно, сувише воде у млеко, скидање црквених звона и других ковова за ратне сврхе, нарочито по освојеним земљама, грозан поступак с лешинама у Немачкој, ратна производња од слабога градива итд. Истина, како је било код обе противничке стране на милионе заробљеника, по задржавању у нарочитим стаништима, где их је много страдало, почето је распоређивање на различне послове радне снаге заробљеничке, испрва с војничком платом а доцније с већом наградом, што је производњу доста поправљало. По себи се разуме да је одвајањем од куће и нередовним приликама појачана друштвена поквареност већим женским преварама, отмицама, крађама и др. У сваком су се рату јављале различне болести, али се сада, поред разних зараза, појави у Европи, прво у Шпанији, врста јаче грознице (шпанска болест, грипа), која убрзо покоси на хиљаде жртава по свима земљама; а може се рећи да су у борби милиони изгинули и нестали (око десет милиона), када је само Србија изгубила преко 368.000 својих драгоцених синова, и да је на хиљаде остало без очију, руку, ногу итд. И многе су женске учествовале у рату, већином као болничарке, а у Русији бејаху основале почетком преврата и одред за борбу, што је кратко трајало, али их доста ступило и у јавне службе.

У свима су ратним земљама непријатељи убијали и одводили становништва и уништавали грађевине, усеве и шуме, нарочито по целој Србији, већем делу Белгије и у северо-западној Француској. Освојена је Србија и Црна Гора тако подељена између непријатеља да је по договору припало Бугарима све до Велике Мораве, већи део Старе Србије и цела Македонија с гувернером у Нишу, а остало Аустроугарској с гувернером у Београду и на Цетињу. Многи су Срби због свога родољубља страдали по свима српским земљама у Аустроугарској и ако су им синови, браћа, унуци и рођаци гоњени у рат: вешани су, стрељани, бацани у воду, спаљивани око сена, нагоњени да себи копају раку и одвођени у Аустрију и Мађарску, где су скапавали по затворима од глади. Овако је скоро исто рађено и са заосталим народом у освојеној Србији и Црној Гори због проналажења скривенога оружја, веза с мањим устанцима и опорочавања власти. Судије и извршиоци ових злочина бејаху већином Јевреји, Мађари, Немци и Хрвати. Бугари су још на грознији начин тлачили народ и хтели га побугарити: убијањем особито свештеника и отреситијих људи, одвожењем многих у Бугарску, спаљивањем српских књига, пљачкањем и наметањем ов српском презимену.

Последице рускога преврата. Бољшевичка је владавина од тешких последица и за Русију и за друге државе, а нарочито због дугог онемогућавања рускога суделовања при општим пословима народних и привредних неприлика. Бољшевичка влада или средишни савет руске савезне социјалистичке републике у Москви управља без икаквих закона својим прописаним наредбама, које извршују месни савети као управне, судске и извршне власти, а чији су чиновници већином недоучени и мушки и женски; али је било доста случајева да се наредба тачно не изврше, јер нема јаке везе између средишнога савета и покрајинских савета. Председнику су († 1923) средишнога савета главни помоћници Јевреји с руским именима и Немци (неке новине тврде да је и он пореклом Јеврејин), а Јевреја има и по месним саветима. Наредбе су прописане за одузимање имања, слободу вероисповести, нови календар, издржавање радника, гоњење противника и др. Поред средишне владе и страначких савета постоје врховни одбори (комесаријати) за сваку струку: за просветну, привредну и др. Оваке су установе с многобројним чиновницима прожеле целокупан живот. Чак су додирнути и научници; они по искључењу из државних послова могу слободно радити на научном пољу. Само су за преко две године скоро сва училишта затворена, а што су бољшевици према свом нахођењу радили на народном просвећивању, ни од какве је опште вредности, па и за огромну већину неписменога и склонога пићу народа, који су и могли привући.

Творнице су и велики поседи „социализирани“, а мали су остављени власницима; али су због непрестанога ратнога стања неки радници нагнани у војску, многе творнице затворене, а заостале израђују само најпотребније предмете, што је случај и у заједничкој земљорадњи, те се за исхрану велике војске одузимају намирнице малим поседницима, чиме су приморани на слабији рад и побуне. Стога је и наређено доцније да се ради дванаест часова дневно, јер се радници, по званичном извештају, нису придржавали осмочасовнога рада, него су шест часова радили, а десет се коцкали и пијанчили. С благотворних је друштава пренето на државу издржавање болесних, неподобних, старих и деце, нарочито изгинулих родитеља од противника. Бољшевичке су се вође и чиновници настанили по палатама царским, кнежевским, племићским и богаташким и почели раскошно живети. Председник је средишне владе живео као прави источни владалац, а неки повереници приређују пијанке и возе се у дивним колима, док сиротиња нарочито великих градова, чије је становништво веома смањено, скапава од глади, нечистоће и болести. Сељацима се обећало да ће живети у свили и кадифи, а „буржоазији“ је прећено да ће је презати у кола и неки су, збиља, власници намештани за вратаре својих кућа. Наредбом у име слободне љубави месни савет одређује мушкињу и женскињу по дорасту ступање у брак, а деца су државна својина и слобода је развода брака неограничена. Бољшевици су грађанима забранили зборове и новине, јер би, веле, то било средство да се обмањује народ. Они су објавили све међународне уговоре и преписке, о чем се углавном знало.

Осим новинарских извештаја, већ има и књига о таким бољшевичким делима или неделима у име комунизма и човечанства и одмазди њихових противника у име правде и Велике Русије, да је немогућно веровати, што се и помишља због руске одвојености од света. Још прве је године у међусобицама изгинуло и позатварано много лица, владиних чланова, официра, чиновника и грађана; јер су извршиоци октобарскога удара одмах издали својим људима наређење: да се без милости поступа са свима, који се буне и не признају њихове наредбе. Убијање је и пљачкање продужено и друге и треће године. Описани су грозни поступци према осуђеницима, таоцима и затвореницима, који су се и Кинези, извршиоци, грозили, а што су већином вршили Јевреји, и мушко и женско, нарочито према свештеницима и неким војсковођама (Руски и др.). Само су православне цркве пљачкане, узимане за друге потребе и рушене; на литије се пуцало митраљезима а скрнављене су и уништаване црквене утвари, народне књижнице, споменици и државна акта. Разуме се да је за многе настало рђавије доба од старога, што се испољавало различним знацима и певањем руске химне, те је у другој години, после задржавања и вођена са стражом по разним местима, и цар Никола II, који је председнику друге привремене владе рекао: „Ако је моја глава потребна за спас Русије, узмите је!“ осуђен заједно са царицом и децом од обласног уралскога совјета радника и сељака а по саопштењу средишном совјету на грозан начин сви погубљени (у Јекатаринбургу ноћу 17-VII-1918).

Русија је за царства савезницима много помогла и привлачењем већих непријатељских снага, а бољшевици су без спорења доста убрзали свршетак светскога рата подстицањем преврата у Немачкој и Аустроугарској преко пуштених заробљеника из Русије. Ну последице су се бољшевичкога рада осетиле и у западним државама, суседним азиским земљама, па и у Америци, где су нарочити закони донесени против њих и анархиста. Све је чињено њиховим подстрекачима и присталицама од крајњих социјалиста и задобивених радника под зависношћу наметнутих вођа, већином бивших радника, које бољшевици непрестано зваху у помоћ и дражише оваквим упуством (из Москве XI-18): изазивати и народносне сукобе, убијати и сумњичити лица од положаја и утицаја, обустављати рад, уништавати саобраћајна средства и војна слагалишта, спречавати снабдевање градова храном, придобивати и уходити војску, изазивати новчане неприлике и распростирањем лажнога новца и јачати пролетерски покрет. Стога се о њима као о друштвеној зарази много говори и пише у свима земљама и помињу речи бољшевик и совјет; јер збиља има свуда присталица — бескућника, који би се хтели дочепати имања и који проповедају, по покрштеном Јеврејину Марксу, диктатуру пролетеријата, чему се противи поседничка већина и пристаје на сарадњу у државној управи свих друштвених занимања и на правилнију поделу поседа. Велике су и посредне последице рускога бољшевизма. Како су по свршетку светскога рата настале свуда несређене прилике и нередовни радови, нарочито у Русији, одакле су добивене многе сировине и намирнице, оскудева се у многим предметима, саобраћај је рђавији и скупоћа већа него и за ратних година.

Заратни и поратни догађаји. Султановом се смрћу и ступањем на престо новога султана Мехмеда VI (који је умро у изгнанству 1926) у Турској није десила никаква промена, а доласком на престо Карла I—IV (1916-18), рођака умрлога цара и краља, осетио се нешто слободнији живот у Аустроугарској. Међутим, убиство председника аустриске и бившег председника мађарске владе није било ни од каква утицаја, а ступањем краља Фердинанда (1914-1927), рођака умрлога Карла, и поред родбинских веза с немачким царем и политичких обавеза према Аустроугарској, званична Румунија поче из властитих рачуна припремати рат против Аустроугарске. Меснога је пак значаја и по други пут установљење кинеске републике унутрашњом борбом, као и немири у Мексици и Ирској, подстицани чак и Немцима, Јевреји су, социјалисти и затим бољшевици, поред других догађаја, највише узнемиравали свет и доста наудили. Јевреји су као грађани већином служили у позадини или се откупљивали, вршили набавке често с преварама и трговали чак и с новцем, које су све државе правиле од папира у сувишним количинама од мање и веће вредности с врло малом подлогом или без подлоге, што је, можда, и продужило рат, а од чега се већ осећају врло рђаве последице. Јевреји су пристајали на све покрете за које су држали да ће успети и ако би их неко хтео гонити, сви би завикали преко јавности и тако се сачували; јер су једини новцем успели задобити особите повластице од свих влада, место да се сматрају поданицима дотичне државе као и други народи у туђим државама, а овога су рата у Немачкој издали књигу о својој будућности, слали предлоге за светски мир социјалистичком састанку у Стокхолму и за своје повластице париској конференцији. Стога је безначајно указивање једнога енглескога државника на јеврејску поквареност у овом рату, када им иду на руку све владе, нарочито великих сила. Социјалисти, и ако су сви против рата бејаху углавном подељени на народњаке и међународњаке, а по негде су као председници или чланови владе и посланици, нарочито у Немачкој одобравали ратне буџете, писали против рата и предлагали мир, те су се њихови представници тога ради састајали у Швајцарској и доцније у Стокхолму посредовањем немачке и аустроугарске владе, што је помагано из престоница и од њихових људи из Лугана, Хапаранде и других места, одакле су проношене намерне лажи и о догађајима и о личностима; али пошто су споразумне силе биле противне, остало је без успеха, а отказивања је рада бивало понегде у Аустроугарској и Немачкој само због несташице у намирницама.

У Мађарској и Хрватској, где владу прими као саборска већина српско-хрватска коалиција, непрестано су радили сабори и одобравали војне буџете, а у Аустрији је сазван рајхстаг (1917) после вишегодишњега распуста, где се Словени покажу мало живљим и неки почну говорити матерњим језиком; али су и они одобравали војни буџет и тек се доцније, према народном расположењу, поче радити на савезу — федерацији — аустроугарских земаља и ако се нешто раније и особитим грбом учврстило двојство (дуализам) Аустроугарске, те главнији посланици словенски, немачким позивом на сарадњу, вешто изјавише: да не пристају на израду новога устава и да ће о њиховим народима решавати међународна конференција за општи мир. У том је настало мање узнемиравање од враћених заробљеника из Русије и војничких одбеглица у шуме — „зелени кадар“. И ако је на њих оштро пажено, они су са задобивеним присталицама припремали земљиште за преврат и нападали и пљачкали с народним олошем војна слагалишта; али је ово све угушивано, као и побуна 79 хрватскога пука на Реци, и тек успешним надирањем савезничке војске на Балкану поче преврат у Аустроугарској и потом у Немачкој (X-18). Срби су из Србије и Црне Горе, као и њихови савезници почетком и током рата веровали у друкчије понашање аустроугарских Словена, те су на страни онако усрдно примали и радили с Југословенима, избеглим и заробљеним, на Крфу израдили договор за уједињење Срба, Хрвата и Словенаца с Карађорђевића лозом (26-VII-17), па чак наименовали Југословенску дивизију од огромне већине Срба и њихових старешина. Међутим се тек у последње време јавише с изјавама и нешто рада у споразумним државама, нарочито Чехо-Словаци, који су се највише предавали и саставили у Француској свој борбени одред и потом неку врсту владе њеном помоћи; а када наста промена бана у Хрватској, владе у Бечу и Будим-Пешти, крађе и пљачкања од војника и саобраћајних службеника, што је, на несрећу, доцније свуда продужено, и колебање позадне војске, у Загребу се састави Народно веће од представника свих српских, хрватских и словеначких странака (19-X-18), које изјави: да предузима вођење народних послова, да тражи уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, да буду својим изасланицима заступљени на мирској конференцији међународној и да не пристаје на решење њихова народнога питања према царском прогласу (од 16-X-18), по којем је у ствари и зачетак распадања Аустроугарске; јер се ускоро почеше састављати војнички и месни савети по свима покрајинама, па и у Бечу и Будимпешти као главни савети поред владе, затим бацање царско-краљевских значака и већи нереди с међусобицама, те су прво Чехо-Словаци објавили своју засебну државу (28-X-18) и потом су у хрватском сабору изјавили: да се сви досадашњи државно-правни одношаји краљевине Хрватске, Славоније и (хрватске) Далмације разрешавају с краљевином Угарском и царевином Аустријом (29-X-18). Владаоци су немачки и аустроугарски, из својих рачуна, после ратних успеха озваничили самосталност целе Пољске; међутим, они, поред своје војничке управе, означише неку владу само у заузетом делу руске Пољске, те се Пољска тек после преврата уједини и прогласи републиком, као и Чехо-Словачка.

Када пак српска војска заузе све српске земље, Хрватску и Словенију, народ свуда изјави присаједињење Србији, што српски намесник Александар прогласом објави народу (1-XII-18), а потом је састављена заједничка влада и сазвано привремено представништво народно, те поче врло тешко сређивање уједињене државе и уз то сметња од савезнице Италије заузимањем неколико места у приморју и од цара уступљене аустроугарске морнарице новој држави, чиме је узнемирен народ и ометан морски саобраћај. Овакав талијански рад савезнице не спречише, а Румунима помогну да, преко означене пруге примирјем, заузму већи део Баната (1919), који су Срби морали напустити. Уставотворна је скупштина после израдила објављени устав на Видовдан (1921), а исте је године Александар ступио на престо по смрти свога оца Петра I.

У смањеној је Аустрији за дужих унутрашњих међусобица нагнан цар на одрицање престола у обе пређашње државе и после му је допуштен одлазак с породицом у Швајцарску а потом је у Бечу састављена републиканска влада од социјалистичких странака (1919). У Мађарској је после заједничке владе настао грађански рат и у Будимпешти завладао с друговима један Јеврејин као пријатељ руских бољшевика, чиме су се Румуни користили с одобрењем својих савезника и продрли с великом војском у мађарску престоницу, те су сужену Мађарску напустили тек опоменом истих савезника после нечувене пљачке и градова и села. Посредовањем је једнога енглескога изасланика заведен ред у Мађарској (у јесен 1919).

Чим је у Немачкој почео преврат с међусобним борбама по свима државама, цар је Вилхелм II с престолонаследником пребегао у Холандију, а остали су немачки владаоци нагнани на оставку или су се сами повукли (1918), те после доста крвавих борба, нарочито по већим местима, између немачких комуниста, који су и овде прозвани бољшевицима (спартакисти у Пруској) и других странака, ипак се саста велика народна скупштина у Вајмару, која учврсти савезну немачку републику (1919), чија је влада већином од умерених социјалиста угушивала комунистичке покрете.

Рад на миру. — Одмах се после великих битака зажелео општи мир, нарочито од средишних држава, али су тек после дужега ратовања потекли предлози за мир, поред покушаја за посебни мир с понеким државама, доцнијега брест-литовскога мира и социалистичкога рада. Када су пак средишне државе с Немачком на челу, после својих успеха нарочито према Румунији, предложиле без икаквих погодаба преговоре за мир (при крају 1916), споразумне су силе захтевале: санкције, репарације и гаранције с додатком о установи међународнога савеза (Друштва народа) за безбедност мира, те се није дошло до споразума. Поред Вилсонових опомена Немачкој, краћега предлога и четрнаест тачака с доста одређеним погодбама и за самоопредељење народа, објављено је и писмо аустрискога цара његову шураку за посредовање преко француске владе за мир (1917, па и друго од исте године) и најзад исте године папин предлог свима зараћеним државама с извесним погодбама; али је све остало без успеха, као и покушаји бечке и нарочито берлинске владе, којој је из Америке дано на знање да ће се моћи само с демократском Немачком преговарати, а не с Вилхелмом II и његовом милитаристичком околином. И немачки су државници збиља почели овлаш радити и нешто на демократисању, али су у том настали ратни неуспеси и преврати, те су приморани на закључење примирја.

После су потписанога примирја с Немачком почети договори између Француске, Енглеске, Италије, Сједињених држава америчких и Јапана, и ако с омањом помоћи ратном, као великих сила за израду уговора општега мира, без учешћа Русије због растројства и унутрашњих борби; а због плашње је од бољшевизма достављено Немачкој, Аустрији и Мађарској да неће с изасланицима такође учествовати при заједничком раду, те стога није позвана ни Бугарска ни Турска на сарадњу. У ствари су се о пословима договарали владини председници, министри спољашњих послова и посланици ових сила, а по свом доласку у Париз (XII-1918) и Вилсон је преговарао с њима, ради чега обиђе и Лондон и Рим, свуда захтевајући да се уговор начини с погледом на ослобођење свих народа. Тада стигоше у Париз по три, два или један изасланик ратних савезника с гомилом стручњака и састављени су нарочити одбори: за утврђивање граница, ратну оштету, радничко законодавство, међународни савез и др. Ну пре састанка париске конференциије (18-I-1919; око 70 чланова у спремљеној дворници министарства спољних послова), коју је отворио председник француске републике, место међународнога конгреса, с договора су двојице, тројице, четворице или петорице државника савезних сила већ саопштаване знатније одлуке, а потом и послови кратковременога врховнога савета војничкога у Версаљу и појединих одбора, што је конференција мира претресала, и усвајала, саслушавајући само с времена на време жеље изасланика малих држава, чиме је повређена међународна правичност и учињена велика штета (ометање воденога саобраћаја, Талијани у приморју и Румуни у Банату) највернијем савезнику — српском народу и његовим новим суграђанима, чији се изасланици показаше неодлучнији од талијанских и румунских, којима се ишло на руку, и ако и злоупотребама и преко новина бранише неправедно закључене уговоре о Далмацији и Банату с Французима и Енглезима пред ступање у рат. Они и тиме одуговлачише послове, овако распоређене: мир с Немачком, сузбијање бољшевизма, стварање пољске и чехо-словачке државе, уређење дунавскога, јадранскога и балканскога питања, рускога и балтичких покрајина, азискога и афричкога, ликвидирање Турске и установа Међународнога савеза — друштва народа (La Sosiété des Nations).

Мир с Немачком и главне погодбе версаљскога уговора. — После овако дужега рада на састављању уговора, разуме се споразумно са скупштинама и сенатима, и утишавања немачких унутрашњих нереда, позвани су немачки изасланици и у Версаљу им је саопштен (7-V-1919) израђен уговор, на који су они одговорили противпредлозима, те су га с малим изменама потписали други представници немачки поред пуномоћника савезних и придружених држава (на Видовдан), осим кинеских због уступања области Шантунга Јапанцима. Велики уговор садржи: установљење Међународнога савеза или Друштва народâ, одређење граница Немачкој, погодбе за Белгију, Луксембург, леву обалу рајнску, Сарски слив, Алзас-Лорен, Аустрију; Чехо-Словачку, Пољску, источну Пруску, Мемел, слободни град Данциг с околином, Шлезвиг, Хелголанд, Русију, немачке насеобине, Кину, Сијам, Либерију, Мароко, Мисир, Турску, Бугарску и Шантуг, којима Немачка признаје заведено стање од савезника с извршеним плебисцитом у неким областима под савезничким надзором; погодбе за војску, поморство са свођењем и надзором наоружања, за заробљенике, стављање под народни суд Вилхелма II и других ратних криваца, поправке, финансије, привреду, пристаништа, водене и железничке путове и рад, за што су позивани нарочити изасланици на договор у Вашингтон, потом у Париз и Женеву.

Овим је уговором намењено Међународном савезу развијање међународне сарадње и обезбеђење мира и безбедности помоћу заједничке скупштине, савета и суда од представника удружених држава — потписница и незараћених, на одређени приступ без погодаба, као и сваке друге државе, доминија и насеобина, па и Немачке, али примањем у Међународни савез од две трећине свих чланова уз давање стварног јемства за поштовање међународних обавеза и уништење свих ранијих уговора и повластица, противних овом уговору. Насеобине су с још неподобним мештанима за управљање предане под заштиту најпозванијим народима према њиховом земљописном положају. Немачка је уговором обавезна вра-тити, поправити и платити све узето, учињене штете и наметнуте дугове савезним државама и појединцима лично, имовно и стварно. Исплата и начин одређени су на рокове у више милијарди златних марака (франака), као и број потопљених тона, справа, животиња, хемикалија, лекова, угља и др. Уз ово је све одређено за трговачке односе и уговоре, произвођачку својину, добра, поданике итд. Немачки су подморски каблови припојени савезним и вредност им урачуната у оштету. Одбор за „репарације“,. састављен од представника Сједињених држава америчких, Британије, Француске, Италије и пригодом Јапана, Белгије или Србије, са седиштем у Паризу, повремено је почео испитивати могућност немачкога плаћања и одређивати количину и начин. Овим су уговором савезне силе истакле своју надмоћност с тежњом да за свагда онемогуће Немачку за напад. Немачка је чинила велике тешкоће извршењу погодаба версаљскога уговора, који је сенат Сједињених држава америчких по првом одбитку (1920) одобрио тек доцније.

Мир с осталим државама. — На исти су начин израђени уговори за Аустрију и Бугарску, чијим су изасланицима доцније, понаособ саопштени и који су такође у договору са својим владама подносили противпредлоге; али је с нешто измена за Аустрију потписао њен канцелар (у Сен-Жермену 10-IX-1919) поред савезничких пуномоћника, осим румунских и српско-хрватско-словеначких због незгодне одредбе за право народне мањине туђих народа у државама и недовољне оштете Србији, а за Бугарску њен нови председник министарскога савета (у Неију 27-IX-1919) поред, разуме се, савезничких пуномоћника. Оба су уговора с неким олакшицама доцније потписали пуномоћници српско-хрватско-словеначки и румунски с нарочитим додацима. Од Аустрије је дано више земљишта Италији и одвојене су смањене словеначке земље, а за Целовац је наређен плебисцит, који је извршен (1920) у корист аустриске републике. Према Мађарској и Чешкој остале су старе управне границе. Према Бугарској је тако исправљена граница, да је Србија, уз друга земљишта, добила Цариброд, Босиљград и Струмицу. Одређен је начин и отплата штете у новцу и стварима, али је Србији намењена мала накнада сразмерно према учињеној штети и према налогу да присаједињени крајеви од Аустроугарске плате предратни дуг, а уз то су преко Србије, Хрватске и Словеније дате Аустрији повољне саобраћајне и трговачке повластице, што је требало оставити новој држави да сама уговара.

После се потписа уговора с Немачком, Аустријом и Бугарском, исти државници с новим председницима талијанске и француске владе почеше састајати у Врховни савет и одлучивати за многа међународна питања, што продуже и особитих разлога у разним местима (Лондон, Сан Ремо, Хити, Булоњ, Спа, Брисел и др.), занимајући се и о немачком отежавању исплаћивања штете и смањивању војске. Тако су се исто састајали чланови Међународнога савеза за важнија питања у неким местима и најзад у Женеви (1920), где су примљене неке државе у савез и установљен Врховни суд међународни. За овога је времена потписан уговор с Мађарском у версаљском Тријанону (4-VIII-20), по којем јој је уступљен део Барање и одређене привредне и новчане погодбе, и уговор с Турском у Севру код Париза, (10-VIII-20), по којом је Турској остављен Цариград с околином и већим делом Мале Азије, а утврђена је независна Јерменска; Сирија је стављена под заштиту француску с још неким крајем, Палестина је углавном под заштитом Енглеске као и Месопотамија и Арабија с владаоцима арабљанским; Грчкој је, поред неких острва, уступљена скоро цела Тракија с мањим делом М. Азије и Смирном. Овако је с Турском поступљено углавном због неспоразума Енглеске и Француске. Најзад је после двогодишњега одуговлачења потписан уговор између талијанских и српско-хрватско-словеначких изасланика у Рапалу (12-XI-20), по којем је граница нашој држави повучена од тромеђе талијанско-аустриске и српско-хрватско-словеначке на вис Пеш, Јеловац, Триглав, падине Мосића, Бевка, Јаворника и Плеке Горе до Гризе и слободне речке државе; затим је Задар с околином припао Италији као и многа острва и скоро цела Истра према повученој граници, а Река је с повећом околином призната за независну државу. Овај је уговор закључен на штету Србије, Хрватске и Словеније, којима је одузето доста земљишта и становништва.

Савремени догађаји. — У току од 1922 до 27 године, поред знатних догађаја у појединим државама, споразумне су силе са својим мањим савезницима поглавито радиле на питању о наплати ратне штете (репарације) од Немачке. Како је Немачка на сваки начин ометала исплату, и ако је досад прилично дала и у новцу и разним стварима, чиме се нешто користила и наша држава, најзад је француска и белгијска војска поред ранијих крајева рајнских. окупирала рударску област Рур (11-I-1923), да би под војним надзором добивали више нарочито угља. По себи се разуме да је ове државе окупација стала доста и новаца и жртава, као и непријатеља, због месних побуна и отказивања рада, за што су на срамоту просвећенога света, употребљаване оштре мере. Стога се почело радити и другим начином с посредовањем Енглеске, чија влада није била сагласна за овај корак, те је, поред других, састала се (1924) у Лондону конференција енглеског и француског председника владина с осталим изасланицима и усвојен је један лични предлог за извршење међународних економских и финансијских питања и напуштање окупираних крајева; јер поред других, и ранија ђеновска конференција (1922), у којој су по рату учествовали први пут и руски изасланици, није успела ништа за сређивање међународних односа. Истина до овога се не може доћи без ступања Русије у редовне односе са свима државама, а има наде за ово, пошто су њени управљачи већ неколико одступили од немогућнога бољшевизма и обновили везе с неким државама, као с Италијом, Грчком, Турском и др.

За овога су се времена десили знатни преврати у Италији, Шпанији, Грчкој, Турској и Бугарској, а под неким су погодбама признате за слободне државе Ирска и Мисир као краљевина, У Италији су завладали уређени и оружани фашисти (од речи сноп) као народна странка против комуниста, социјалиста и свих грађанских странака, на изборима су добили огромну већину за сенат и скупштину, упростили су управу и смањили државне расходе; али прете својим империализмом. У Грчкој је краљ Александар (1920) умро од мајмунова уједа, а потом је Константин народним гласањем поново доведен на престо без званичнога признања осталих држава. Константин је с војском у Малој Азији хтео остварити севрски уговор, али грчка војска би поколебана деобом на венизелосте и константиновце, те оваку за непуну седмицу разбију Турци, већину заробе и остатак нагнају у Европу. Константин је приморан отићи у иностранство, где је ускоро и умро (1923), а престо му је заузео син Ђорђе II. Турци су ово могли учинити, јер су их штитили Французи с Талијанима, пошто су основали засебну државу ангорску договором и повећали на рачун Месопотамије, док су Енглези с нашом државом били уз Грке. За овај су свој пораз Грци осудили и стрељали својих шест министара и једнога ђенерала, пошто је, истина војска узела владу у руке, а потом је на изборима добила већину републиканска странка и одлуком уклонила из земље Ђорђа II с краљицом, да се без утицаја плебицистом реши владавински облик, што је и учињено (1924), те је сада Грчка република. У Турској је ангорска скупштина још раније прогласила републику, укинула султанат а потом (1924) и калифат, чија су припадања пренета на ангорску републику. После је грчкога пораза морнарица француска и талијанска напустила воде Ближега Истока, што је потом учинила и енглеска, а затим је закључен лозански уговор (1923), по којем је Грчка изгубила Источну Тракију и поседе у Малој Азији. Неке су погодбе утврђене и за источне мороузе, а овај уговор нису потписали наши изасланици због раније утврђених економско-финансијских питања с Турском. У Шпанији је без великих трзавица управу предузео један ђенерал, а у Бугарској су помоћу војске завладале грађанске странке по убиству председника владе и вође земљорадничке странке, који се пријатељски понашао према нашој држави. Договором је пак наше владе и талијанске (1924) у Риму признат суверенитет Италији над речким градом, с пристаништем и околним земљиштем а нашој држави над пристаништем Барошем и делтом. Од приличнога је значаја и вашингтонска конференција споразумних сила о утврђењу правнога поретка у Тихом океану за десет година на поштену реч и добру веру, на којој је говорено и о смањивању војске у свима државама. Истина, Америка се јавља само као посматрач при свима знатнијим преговорима и у Европи, али је и она доста крива још за несређене међународне односе и због свога капиталистичкога империјализма.

Преглед просвећености.[уреди]

Привреда и трговина. — Проналасци су вештачких справа — машина — и различни научни успеси учинили огроман преврат у производњи и саобраћају. Ови проналасци с једне стране увеличају намирнице за живот, а с друге стране смање им цену. Испрва само Енглеска поче извозити своје прерађевине, а потом и друге државе. Ово нарочито узе веће размере када је израђен пароброд (Фултон 1807 у северној Америци) и железница (Американац Стефенсон 1828). Знатне услуге саобраћају и уопште јавном животу учини проналазак телеграфа — брзојава (између 1833 и 1838), а осим овога, у новије су време учињени толики проналасци, да је у грдним размерама увеличена човечја снага поред природне, као што су: фотографија (Дагер 1839), различне ручне, водене, парне и елекричне справе, трамвај, аутомобил, фонограф, кинематограф, телефон, телеграф без жица, ваздушне летелице — крилатице — и др. Поред ових проналазака, којима се Америка необично одликује, непрестано се усавршавало оружје, од чега су се тешко осетиле незапамћене последице у овом светском рату. У последње се време пољопривредници успешно помажу различним вештачким оруђима и оснивањем земљорадничких задруга, којих има поред кућевних свуда и у Срба (прва 1894), ради заједничкога куповања привредних справа и помагања новцем.

Већ од проналаска Америке с новим путовима и подизања насеобина трговина узе велике сразмере. Огромна производња и нова саобраћајна средства уздигоше трговину на таку висину, на каквој никада није била. Подизање железничких путова од четрдесетих година прошлога столећа, усавршавање пароброда, прокопавање канала (Сујецки канал 1869 — Француз Леспес) тражење нових природних производа, задобивање нових насеобина итд. — све то учини да трговина, а с њом и целокупан привредни живот, добије светски изглед, јер су између појединих земља свих делова света на тај начин створене тешње везе. Како у погледу насеобина, тако и у погледу трговине Енглеска стоји на првом месту. Трговину пак помажу банке, берзе (обадвоје на рђавој основи) и различна трговачка удружења, као и трговачки уговори између појединих држава. Да се производња и трговина боље унапреде и да народи долазе у тешње везе, доста су доприносиле и изложбе разних производа, које су се почеле све чешће приређивати (париска изложба 1889 имала више од 28 милиона походилаца), а немогућно је саопштити веома огромну штету у производњи, уметности и трговини за овога светскога рата, па и број предметних и људских жртава, нити се може описати учињени назадак, ни догледати време поправљања свега овога. У последње време, због великих злоупотреба у трговини, којим се у ствари већином богате незаслужни препродавци и посредници, почело је удруживање у потрошачке задруге, чиме се тежи стати на пут готовинама.

Радничко питање. За Француске је револуције проглашено начело слободног рада и поступно је законима утврђивано у свима просвећеним државама. Учење се о потпуној слободи рада назива либералном школом (менчестарском, ортодоксном) и тражи да се друштво, остављено само себи, природно уређује тако, како ће бити најкорисније за све чланове. Односи између радника и послодаваца треба да се уређују међусобно, сами без мешања државне власти, само по сили природних закона, слободне утакмице, понуде и тражње. Друштвенога питања и нема, него само привредних питања. Међутим се увидело да је потпуна слобода рада немогућна, да се дешавају велике злоупотребе и да је договором чак и утакмица изиграна, те стварна или повесничка школа, с погледом на искуство и посматрање, тврди да потпуна слобода рада има последицу стварања сиромаштине, изазивања себичности и мржње између сталежа због гомилања богаства код појединаца, а богаства још има толико, да нико не би трпео оскудицу, и тешкоћа је само у рђавом распореду. То је друштвено питање и може бити решено помоћу закона, те су неки писци препоручили владама да се умешају у односе између послодаваца и радника и уопште да се постарају о заштити привреднога рада. И да би се помогло радничком сталежу, многе државе почеше доносити законе о радњама и тако зване радничке законе о заштити радника и њихових породица; али се ни овим законима, с погледом на недирање застарелих остатака, није постигао жељени смер, те су се дешавали различни привредни и друштвени потреси: побуне, обуставе рада, одуговлачење итд.

Истина, и послодавци су и радници почели одавно оснивати удружења ради узајамне помоћи, а што је и последица великога развитка производње и трговине, јер у неким западним државама има читавих градова од разноврсних творница, што је у ствари и отежало тако звано радничко питање и донело прекомерну производњу. Поред ранијих удружења од ситних послодаваца и њихових помоћника са смером узајамне помоћи у болести, беспослици, изнемоглости и смрти, богати су послодавци — капиталисти — међусобним уговорима: синдикатима, картелима и трустовима завладали производњом и трговима, одређујући по својој вољи цену не само производима него и радној снази. Они су састављали картеле и при одупирању радничким захтевима непотписивањем радничке тарифе и непримањем у посао организованих радника, и локауте — обуставу рада.

Сами су пак радници почели оснивати своја удружења прво у Енглеској још при крају XIV столећа, али су тек у XVIII столећу успели основати стална удружења. Ну одмах су против ових удружења устали послодавци, а њима на сусрет изађе и државна власт, те се донесе и први закон против радничких удружења (1799), који би пооштрен одмах друге године. Од овога су доба радници потајно помагали (до 1824). Нешто покретом самих радника, нешто заузимањем племенитих људи а нешто и радом самога племства против капиталиста би најзад допуштена радницима слобода зборова и удружења, али је закон ускоро био обустављен због злоупотреба, те у савременом облику радничка удружења (тред-унион) енглеска бише основана доцније (1850) и законом призната (1859 а нарочито 1871 Тред-унион актом, чије су знатније измене од 1895); али у Енглеској постоји и стална парламентарна комисија. која се брине о радничком законодавству (од 1868). По себи се разуме да су у погледу уређења најсавршенији енглески тред-унион и да су се на њих угледала француска и немачка удружења, а ова опет служе за углед радничким удружењима осталих земаља па и српским.

Радничким је удружењима поглавити задатак: да задобију утврђеним погодбама с послодавцима већу награду и скраћено радно време, а уз ово: да помажу своје чланове у болести, старости, у несрећним случајевима, као и у случају смрти и нарочито њихове породице; да помажу савезне чланове у беспослици, при путовању, нахођењу рада итд., а обраћају пажњу и на здравствено, наравствено и стручно знање својих чланова. Међутим, по свима државама, поред повољних закона за раднике, има друштава за помагање изнемоглих и болесних, болница, уточишта и других помоћних средстава, као и потрошачких задруга, па се ипак дешавају сукоби између радника и послодаваца, при чему се радници служе: прекидањем рада (штрајком), забраном рада и куповања предмета код назначених послодаваца (бојкотом) и оклевањем у раду (резистенцијом, саботажом). Нека су радничка удружења остала на миру, а нека су свуда наведена од наметнутих вођа и примила учења социјалистичка, комунистичка и анархистичка, нарочито у Немачкој и Русији. Скоро у свима земљама има радничких и других удружења, којима је смер само имовно, безбедно, просветно и наравствено побољшање.

Женска равноправност. Последњих је година осећањем и тежњом за изједначењем у друштвеном и привредном погледу изазван и покрет у корист жена. Свуда су оне, негде више негде мање, запостављене људима. Оне нису имале права да учествују у државним пословима, и ако су негде биле и владарке, и да се занимају истим радовима као и људи. Уз то су удате жене још запостављеније и оптерећеније. Постојала је читава странка која је тражила равноправност — еманципацију — жена, а свака је друга странка прихватила на свој начин ово женско питање, те су им захтеви врло различни. Једни хоће потпуно изједначење жене и човека у свима правима, па и у политичким. Други су тражили једнакост друштвену и привредну као и за човека осим политичких права, а понеки су предлагали неку средину с погледом на занимање. Последице су овога тражења: да се женске већ примају по свима свеучилиштима, да добивају различна занимања и да у неким државама учествују и у државним пословима, што им је скоро свуда проширено после овога светскога рата, у којем су и оне доста повукле по различним пословима и попустиле у наравствености.

Свакојако се и женскињу допушта потпуно развијање, али се ипак увидело разликовање од човека и телом, и осећањем, и нежношћу, те се ова сразмерност између човека и жене показује и у њиховим различним дужностима, нарочито с погледом на материнске дужности. Неки увиђају да је штетно по саму жену с онаким саставом да се излаже људском напору и да се, тако рећи, хрве с човеком на свима тачкама савременога живота, јер је, поред других последица, телесна и умна изможденост опасна за лепи пол, што су неке жене и саме већ осетиле.

Странке и управе. Из целе се опште повеснице зна каквих је било друштвених подела по сталежима, занимању и странкама и од којега су времена савремене такозване државне или политичке странке, па и верске и народне. Некима се по имену познају начела (консервативна, клерикална, либерална, радикална, демократска и др.), а неке код непросвећенијих народа носе име свога вође итд. Негде су основане странке по занимању (радничке и сељачке), од којих се осећа штета по заједнички, државни развитак, последњих година ометан сукобом јеврејско-капиталистичких власника и комунистичких вођа, који им прете пролетарском диктатуром, а уз њих се јавише и самозвани интелектуалци — сви на рачун радне златне средине народне. Грађанске странке чувају државни поредак ради саме државе, као и савремене друштвене односе и начелно се одликују према ступњу својих напредних тежња. И социјалистичке су странке за одржавање државе, али својим захтевима обухватају и друштвено уређење, те хоће да измене савремене односе друштвене с погледом на својину, породицу и веру. С обзиром на својину, социјалистичке се странке деле на колективистичку и комунистичку. Колективисти су противни само капиталистичкој својини и траже заједницу средстава за производњу, а комунисти желе уништење сваке личне својине. Поред ове друштвене тежње, колективисти траже и демократски облик државне управе, а то је у ствари програм социјалдемократске странке (прво основана у Немачкој 1866), која се у неким државама уједињавала с грађанским странкама само ради власти. Средину ових грађанских странака и социјалистичких чине радикални социјалисти (нарочито у Француској), који желе изједначење између богатих и сиромашних, односно новца и рада, али на основама савремених друштвених односа. Има у државама европским и у Америци анархиста, који не износе никаквих рефорама и теже да сруше и данашњу државу и данашње друштво. Они су у Русији прозвани нихилистима, а вођа им је био Бакунин, оснивач Светскога савеза.

Једном на светској изложби у Лондону (1862) искупљени радници истакоше тежњу о савезу између свих радника различних земаља и ускоро би основана Интернационална асоцијација радника (1866) или краће Интернационала. Испрва је Интернационала имала за смер само радничко уређење ради побољшања њихова стања, али доцније, када нагло порасте број њених чланова, интернационалисти или у ствари њима наметнуте вође из личних користи почеше износити и социјално-политичке тежње, од чега се државне управе стану плашити и доносити законе против социјалиста. Ну после неколико конгреса и заваде међу вођама (отеран с конгреса Бакунин 1872), Интернационала би растурена (1874); али су у овом духу радничку интернационалу прихватили социјалдемократи, чиме су се највише користили у Немачкој, а за овога се рата јави Трећа интернационала комунистичка.

И српски је народ подељен по западњачком угледу на странке, већином с туђим именима и од штетних последица, што се показало и после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, нарочито састављањем старих странака у нове; а у Србији је, као и другим крајевима, основана (1903) социјалдемократска странка по немачком обрасцу без обзира на раније и спремније утописте (Св. Марковића и др.); а потом се већина преуреди у југословенску социјалистичку странку комунистичку (1919). У српским земљама преовлађује ситна својина и производња, те се овим туђиначким наметањем само смета раду, зашто су власти предузеле законске мере.

Зна се где је зачетак овој друштвеној болести — комунизму и анархизму — и какве су нереде с огромним штетама проузроковале у ствари вође ових неоснованих покрета; али су се главни покретачи јавили у Немачкој. Два су немачка Јеврејина, Маркс и Ласал, не позиваху на човечност и правду, већ на „политичку и статистичку“ економију (отуда у Немачкој: Друштвено је питање — питање желуца) и писаху: како радници, место награде, треба да поделе добит од производње или како новац треба да служи раду, а радници да добивају плодове свога рада. Не рачунајући да се цена утврђује по каквоћи а не по тежини рада и држећи да је отаџбина где је добро, они су говорима и писањем и могли задобити лакомислене радничке гомиле, нарочито бескућнике, који круже по свету за парче хлеба и сметају мештанским радницима, а уз то је у многим земљама, поред рђавих остатака средњовековних, лична непокретна својина насилно и зеленашки распоређена и влада је или управа свуда на основици милитаризма и бирократизма уз народна представништва већином неправилно бирана и постала господарем у држави.

Данас је свуда државни облик: монархија или република с владаоцем или председником на челу, што у ствари представља државно јединство; а зна се како се владало до свршетка светскога рата у свима државама, те се, осим установљавања више република, у ствари начин владавине још није изменио. Управа је свуда гломазна и скупа, а нигде не представља истинску народну управу према савременим државним и друштвеним приликама; јер и после толикога просвећивања свет није измислио прилагодну управу.

Због злоупотреба верских чинилаца и престарелости свих различних вера а на основици нелагодних и лажних прича, неке су државе узакониле слободу вероисповести, неке су оделиле цркву од државе (у Француској 1906) и завеле грађанске бракове; неки су без икаква верског осећања, а неки проповедају: да вера буде лична ствар, што је у ствари бесмислица с погледом на истинско народно обожавање природних сила или рада и реда васељенских тела с њиховим и данас загонетним и чудноватим особинама по вечитим законима природним, као и веровање у наду, срећу, оздрављење и бољу будућност или напредак, што је за свакога исто, као што је и морал исти.

Наука, књижевност и уметност. — Науке су XIX и почетком XX столећа тако развијене, да су и корисно примењиване. Научни су проналасци XIX столећа, што је напоменуто, учинили читав преврат у производњи, земљорадњи и саобраћајним средствима. Научни су пак напретци толики, особито природних наука, да се овде не могу ни избројати, а све се о том може дознати из повеснице појединих наука. Природне су науке унапредили: Шведац Шеле (1742-86), Французи Лавоазије (1743-94), Лаплас (1749-1827) и Кивије (1773-1838), Енглези Пристлеј (1773-1804), Дарвин (1808-82), који према многобројном посматрању, Постанком фела природним одбирањем и другим својим делима изложи учење о природним променама (дарвинизам) и др. У XIX столећу први пут почиње тачније изучавање свих појава човечијега ума: језика, установа, закона и свих творевина људских, а помогло се и упоредним наукама и у изучавању појединих народа. Повесница тек у прошлом столећу постаје правом науком по употреби оцењивачкога и упореднога начина, а овај се начин поче употребљавати и при проучавању друштвених прилика. Философија, у коју спада и наука о душевним особинама (ум, осећање, воља) — психологија, логика и педагогика — и данас се обрађује углавном по обрасцу из XVIII столећа, али више преовлађује испитивачки, природни правац, и код ових наука. Вредно је напоменути да су неки научници немачки у светском рату почели и науку злоупотребљавати ради одбране своје војничке силе. Лекарско је изучавање такође доста унапређено, нарочито у средствима за лечење и спречавање зараза.

Књижевност је, у ужем смислу, постигла огроман напредак. Она се прво развила у такозваном романтичном а доцније и у реалистичном правцу, од којега се у новије доба нешто издваја натуралистички правац. У последње се време јавио и сецесионистички правац, који устаје против утврђених правила, а по рату футуризам, кубизам и друго, што је само последица недоучености; јер је лепота сваке књижевности и уметности једино у тачности, складности, сразмери и јасности. Књижевност је обрађивана у свима облицима. Најзнатнији су књижевници у Руса: Гнедич, Крилов, Гогољ, Жуковски, Пушкин, Љермонтов, Гончаров, Тургењев, Достојевски, Толстој и др.; у Пољака: Сјенкијевић; у Немаца: Гете, Шилер, Уланд, Хајне, Судерман, Фрајтаг и др.; у Норвежаца: Ибзен; у Енглеза: Бајрон, Шелеј, Дикенс, Текерај, Скот, Елиот, Едгар По и др.; у Француза: Иго, Ламартин, Мисе, Балзак, Зола, Доде и др., у Талијана: Леопарди, Мацони и др. Најчувенији су критичари — књижевни оцењивачи — Рус Бјелински, Енглез Маколеј и Француз Тен. О књижевницима јужних Словена, нарочито Срба, има у повесници српске књижевности. — Треба напоменути да многи књижевници и најпросвећенијих народа већином не бирају ни добар предмет нити довољно пазе на обраду; те и рђаво утичу на друштвено васпитање; јер су многи склони да пре приме зло него добро, што се доказало и за светскога рата.

У новије се време и разноврсна уметност нагло. развијала. Музеји и галерије слика и ликова већих градова, јавне зграде и богаташки домови све се више украшују уметничким творевинама, а велики се градови, тако рећи, такмиче у подизању различних грађевинских облика. И у овим се уметностима јавила сецесија — одвајање.

Музика је тако напредовала у XIX столећу, да је успехом превазишла сва ранија столећа. Њу су особито развили Талијани: Белини, Даницети, Росини и Верди; Немци: Бетовен, Мозарт, Вебер, Шуберт, Шуман и Вагнер и Французи: Халеви, Мајербер и Гуно.

Ниједно се узорно дело ма које струке не појави за време светскога рата.