Историја новога века (Л. Зрнић) В

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА НОВОГА ВЕКА
Писац: Лука Зрнић


В. ДОБА ФРАНЦУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ.

Узроци и реформни покушаји.[уреди]

Узроци и општи значај Француске револуције. — Узроци су револуције: злоупотребе управе и судова, неједнака сразмера поседа и државних терета, куповање службе, племићске повластице, рђаво стање грађана и сељака, безумно расипање државних доходака и добара, раскошност на двору, просвећеност XVIII столећа и нарочито рђаве финансије или краће: узроци су привредни, друштвени, државни и судар тежња и установа. Француска револуција — устанак, буна, преврат — отвара ново доба у повесници. Рушење старога поретка у Француској изазива читав низ историских промена у целој западној Европи, а целокупна је историја деветнаестога столећа била под јаким утицајем извршених преврата при крају осамнаестога столећа. Пређашње су револуције европске имале месни значај. Верска се реформација шеснаестога столећа из Немачке рашири по целој западној Европи, али револуција, која се тада деси у Немачкој, оста као месни појав. То се исто може рећи за револуцију у Нидерландији и за обе енглеске револуције; оне нису имале непосредног утицаја на унутрашњи живот других народа. Друкчија је особина француске револуције. Она је веома утицала на све западне народе и то из ових узрока: што су сви ти народи имали подједнаке недостатке, за чију се поправку заузму Французи (1789), и што фрацуске идеје просвећене књижевности већ беху раширене по свим крајевима. Још просвећени апсолутизам учини покушај с преуређењем друштвенога живота на основици нових идеја. То је била реформа озго, од владе, и она се рашири готово по целој Европи. У Француској је почета реформа оздо, од народа, а затим Французи почну ширити своје реформе и по суседству, лаћајући се при том и оружја за утврђивање нових начела. Како је Филип II ратовао за чување католичанства а Луј XIV за превласт и одржавање апсолутизма, тако је Француска, у доба револуције, војевала ради одбране од спољашњих и унутрашњих непријатеља, ширења својих нових рефорама и потом због Наполеонове себичности, самовоље и славољубља, што је одобравао и француски народ.

Стање Француске у XVIII столећу. — За владе је Луја XV (1715-1774) и Луја XVI (1774-1793) било доба развића просвећене књижевности, али је то уједно и доба францускога опадања и у политици међународној и у животу унутрашњем под теретом великих дажбина, огромнога државнога дуга и постојаног дефицита. Ово се пак тако морало десити, јер реакционарно католичанство, које је одржало победу над протестанством после укидања нантскога закона, и краљевски апсолутизам, који је био под утицајем дворскога племства, продуже своју рђаву владу у Француској и у оно време када је она била огњиште нових тежња и када су владари и министри других земаља радили у духу просвећенога апсолутизма. Стога и Луј XV и Луј XVI, будући још и људи немарни и не познавајући другога живота до онога у Версаљу, уопште ништа не учине на побољшању стања у својој земљи, До средине су осамнаестога столећа сви Французи желели препорођаја и јасно поимаху његову потребу, полажући при том своју наду на краљевску власт као на једну силу, која је у стању извршити реформе; тако је мислио и Волтер и физиократи. Када, међутим, друштво увиде да се у својим очекивањима вара, поста противником те власти и поче ширити мисли о политичким слободама, које су изражавали Монтенскије и Русо. Ово је довело француску владу у још тежи положај И док је по другим државама влада за просвећенога апсолутизма имала против себе чуваре старога поретка — духовништво и племство, дотле у Француској, поред оваке противности, изазва и незадовољну а богату и просвећену буржоазију. Испрва је буржоазија тежила само за реформама, не дотичући се краљевске власти; али се доцније код ње разви и жеља за политичким слободама. Чувањем старога поретка влада Луја XV и Луја XVI већ изазва незадовољство у огромне већине становништва, а ако би се десило да неким мерама окрњи корист повлашћених сталежа, ступала је с њима у борбу и прибегавала оштријим средствима, што изазва незадовољство не само код тих сталежа, него и код осталога народа, који је то осуђивао као повреду опште слободе.

Регенство. — За младолетства је Луја XV, праунука Луја XIV, Француском управљао његов рођак војвода Филип Орлеански (1715-23), за чијега је регенства владала лакомисленост и разврат код представника власти и вишега друштва. Француска у то време, поред иначе рђава стања, претрпи и велики привредни потрес. У Париз тада дође Скот Џон Лоу, који се беше обогатио различним новчаним пословима, и предложи регенту да поправи фрацуске финансије. Његов се начин састајао у овом: да држава, користећи се народним поверењем, пусти у саобраћај папирни новац у већој количини и тим да оживи трговину и производњу. Регент прими овај (1716-20) чисто меркантилни начин, и Лоу почне остваривати свој предлог, који је све боље и боље напредовао. Добив огромну количину новца као подлогу за пуштене у саобраћај новчане папире (акције), он основа банку, која стаде издавати новчанице у вредности кованога новца. Потом Лоу рашири радњу ове банке различним предузећима: трговањем, закупљивањем монопола итд. Према величини су раширене радње издаване нове акције и пуштана је у саобраћај све већа и већа количина банчиних новчаница. Испрва акције имађаху велики успех и првобитна им се вредност веома повећа. Целим друштвом, особито вишим сталежима, овлада велика жудња за богаћењем, те су продаване и залагане земље и поједине драгоцености, само да се добије већи број акција, које су препродаване. Многи се овако и обогате, али наста тренутак када огромно предузеће показа сву своју трошност; јер чим влада због недостатка кованога новца ограничи размену банчиних новчаница, одмах у друштву наста узбуђеност, и сви пожурише с продајом својих акција само за ковани новац. Ово убрзо повуче за собом пропаст самога предузећа и много угледних људи, што је уосталом лакомисленога и развратнога регента мало узнемирило.

Фавориткиње и министри Луја XV. Када Луј подорасту прими владу, мало се бринуо за државне послове: он се занимао уживањима и дворским сплеткама, а послове је оставио министрима, које је постављао и смењивао према вољи својих фавориткиња. Од фавориткиња се својим утицајем на краља и својим безумним трошењем особито прославила маркиза Помпадура, која се занимала и вишом политиком. У рату је за аустријско наслеђе Француска била против Марије Терезије, али када царица написа силној маркизи писмо, назвавши је љубазном рођаком, Луј XV стаде на страну Аустрије и заштићаваше њене користи у седмогодишњем рату. Помпадура је одржавала министра Шоазела, који ступи у борбу с језуитима, те је језуитски ред и уништен у Француској њеном помоћи. Министар Флери ипак одржи мир штедњом и помагањем радиности, трговине и земљорадње, што Француску нешто опорави. Луј XV и његова влада најбоље се показују овим двема изрекама, које се њему приписују: „После нас — потоп“ и „Да сам ја место својих поданика, ја бих се бунио“.

Борба с парламентима. — Крај је владе Луја XV означен борбом с парламентима. Луј XIV је држао парламенте у потпуној покорности, али за регенства они почну задобивати независност и чак ступати у расправу с владом и претресати њене поступке. У ствари, чланови тих судова, који су куповањем или наслеђем долазили на та места, беху ватрени заштитници старога поретка и непријатељи нових идеја, што су доказали спаљивањем многих књижевних производа осамнаестога столећа; али ипак њих независност и смелост наспрам владе учини омиљеним у народу. Најзад после осуде једнога меснога старешине, кога хтеде заштитити двор, и слагањем с том осудом свих покрајинских парламената па и парискога, министар правде укиде све парламенте и заведе нове судове („Мопови парламенти“ 1771). Међутим је раздражење због тога било велико, и када умре Луј XV, његов последник врати старе парламенте.

Луј XVI и Тиргове реформе. — У двадесетој години ступи на престо Луј XVI, унук Луја XV, он је по природи био добар и желео је сву снагу своју посветити отаџбини; али није имао ни одлучности, ни радљивости, ни спреме, а при том беше под утицајем своје околине: жене Марије Антоанете, кћери Марије Терезије, браће — барона од Проваиса и грофа од Артоа и дворских племића, који га својим поступцима све више омаловажаваху у народу. Ипак млади краљ испрва стече народну љубав повраћењем парламената и постављањем Тирга за министра финансија. Тирго је био физиократ, угледан књижевник и искусан управљач, а при том се одликовао родољубљем, тачним испуњавањем дужности и великим реформаторским идејама. Његов је рад био по начелима просвећенога апсолутизма, и стога се противио умножавању краљевске власти, па и повраћању парламента, говорећи уз то: како би Француску срећном учинио, да му се за пет година да деспотска власт. Будући неколико година интендант, знао је добро све недостатке државне управе и био је мимо остале раднике просвећенога апсолутизма противник централизацији, а као философ осамнаестога века и противник свих сталешких повластица. Стога је он радио на завођењу сеоске, градске и обласне самоуправе, на оптерећивању данком племства и духовништва и на укидању свих феудалних права и цехова, монопола и унутрашњих царина. Он је чак помишљао и о повраћању равноправности протестантима и о побољшању народнога просвећивања. Ну министар — реформатор узбуди против себе све присталице старога поретка: и дворане (нарочито због штедње), и племство, и духовништво, и парламенте. Присталице старога поретка различним сплеткама побуне против њега и сам народ, те дође и до оружја. И ако је Луј XVI увиђао потребу Тиргових рефорама, ипак није имао одлучности да га задржи, те он после непуне две године министровања (1774-76) одступи, а све, што је урадио, би уништено.

Некер. — После Тиргове оставке влада се Луја XVI потчини утицају повлашћених чинилаца; али се ипак потреба рефорама осећала, те су неки Тиргови последници чинили нове покушаје на преуређењу. Ну ови се његови последници нису одликовали ни умом, ни одлучношћу, ни искреношћу. Највиђенији међу њима бејаше Некер, пређашњи банкар женевски и према економском правцу противник Тиргов-меркантилист. Он је био добар финансист, али није имао широких погледа и чврстине Тиргове, а при том је волео омиљеност у народу. Некер за четири године својега првога министровања (1777-81) покуша да изведе нешто у духу Тиргову, али без стварнога успеха; а био је удаљен због објављивања државнога буџета, у који уносе и огромне расходе дворске. У то је време погоршано финансијско стање у Француској и њеним мешањем у рат за американску слободу, а с друге стране учествовање у оснивању нове републике ојачало тежњу Французима грађанској слободи. За последника се Некерових опет мислило о финансиским и управним поправкама, а да би се зато имало и ослонца у народу, два пута су сазивани на саветовање виђенији људи из сва три сталежа (нотабли), које је сам краљ бирао. Ну и ови су људи оштро нападали неумешност владина рада. Влада потом дође поново у сукоб и с парламентима, који су били противни новинама, али их по укидању, мораде наново установити. Ускоро се тада (1787) јави мисао о потреби сазивања државних сталежа, који се нису одавно састајали (од 1614). Прву мисао о том изнесе јунак у американском рату Лафајет, који је био у првом сазиву оних виђенијих људи, а та је мисао потом прихваћена и од осталих. Некер се тада прими по други пут министарства само под погодбом: да се сазову државни сталежи, на што приста и Луј XVI.

Уставотворна и законодавна скупштина.[уреди]

Сазив државних сталежа. — Целокупно је јавно мњење осећало као неминовну потребу сазивање државних сталежа. И повлашћени сталежи и грађани беху за то да се краљевска власт ограничи народним представницима, али само они нису имали исти појам о народу. Племство је и више духовништво под народом разумевало само скуп од сва три самостална сталежа, а грађани све равноправно грађанство. Због наметања данка и на повлашћене сталеже, влада се реши да буде већи број представника трећега сталежа; али она ипак наиђе на велике тешкоће, јер није одлучила како ће се сталежи састајати и како ће решавати. Дворска је околина желела да сталежи раде по старом начину (гласање по сталежима а не појединачно), трећи је сталеж у свима питањима био у великој противности, а Некер није спремио никаква нацрта за рад сталешким представницима. Међутим су бирачи своје представнике снабдели упуствима (cahiers des doléances), у којима искажу све своје жеље. И у племићским, и у духовничким, и у грађанским упуствима стајаше: да се скупштина државних сталежа претвори у сталну установу. Осим тога, трећи је сталеж тражио укидање свих феудалних права и повластица вишим сталежима, који уосталом пристајаху на данак, али су чврсто чували друга права своја. Уз ово, у свима је упуствима изјављена жеља за управним, судским и финансиским реформама; за верским трпљењем, личном слободом, слободном штампом итд. Пред изборе и за самих избора изиђе неколико политичких списа, од којих је најзнатнији био архимандрита Сија, у којем се доказивало да је управо трећи сталеж народ. Скоро су сви изабрани представници били слободоумнији људи, од којих је: духовника 291, племића 270, и представника трећега сталежа 557, међу којима се Сије и гроф Мирабо беху прочули својим противничким списима.

Састав народне скупштине. — Скупштина је државних сталежа отворена у Версаљу (5 маја 1789), али неколико седмица прође у препирци између сталежа о начину решавања. Најзад (17 јуна) трећи сталеж изда знамениту одлуку, којом себе огласи за народну скупштину, као представника деведесет и шест од сто целокупнога народа, чиме изгуби значај скупљање средњовековних државних сталежа. Ускоро после ове одлуке трећем сталежу приђе ниже свештенство и некоји племићи, али је двор био тим веома незадовољан, и краљ нареди да се затвори скупштинска дворница. Тада се посланици искупе у једном манежу (Jeu de Paume) и закуну се један другом: да се не разилазе докле Француска не добије стално државно уређење, па се састајали ма где. И други је састанак већ држан у једној цркви, јер је манеж био затворен. Међутим двор ускоро (23 јуна) закаже краљевску седницу државних сталежа, у којој Луј XVI нареди да унапред сталежи подвојено решавају. Када краљ напусти дворницу и представници двају првих сталежа изиђу за њим, трећи сталеж продужи седницу. На заповест једнога дворанина да се разилазе, Мирабо одговори знаменитим речима: да су се посланици састали по вољи народној и да их је могућно само бајонетима удаљити. После неколико дана краљ попусти, и готово сви посланици уђу у састав народне скупштине.

Заузимање Бастија и укидање старога поретка. — Двор у ствари није мислио попустити. Стога у околини Париза и Версаља стаде скупљати велику војску, што веома узнемири скупштину и народ. Када се уз ово пренесе глас да је од тада омиљенога Некера узета оставка с наредбом да напусти Француску, Париз се побуни, којом су приликом главну улогу играли гладни радници због немања посла и скупоће хлеба. Гомила света разграби оружнице и пушкарске радње, па нападне државну кулу Бастиј (некадашњи замак и потом затвор и политичких-криваца) и овлада том тврђавом (14 јула). Да би стало на пут већ започетом пљачкању а и нападању краљевске војске, париски се грађани такође наоружају и образују народну гарду, изабравши за њена старешину Лафајета, племићскога посланика. Овим је народна скупштина спасена од дворских намера, а Луј XVI опет је попустио. Он чак сиђе у Париз, где се показивао народ с тробојном народном значком на шеширу (црвена и плава — париска, а бела краљева; 1792 усвојена је и тробојна застава).

Узимање и рушење Бастија послужи као знак за устанак по свима покрајинама. Особито се узбуне сељаци, који одрекоше плаћање феудалних дажбина, црквенога десетка и државнога пореза. Они су напали на замкове, рушили их и палили, при чем је убијено неколико племића и обласних управника. Кад о овим догађајима почну стизати гласови у Версаљ, два су слабодоумна племића изнела у скупштини предлог: да се укину феудална права — некоја простим одузимањем, а некоја откупом. Тада је одржана знаменита ноћна седница (4 августа), у којој се посланици виших сталежа такмичењем одрицаху својих повластица, а скупштина донесе одлуке о укидању сталешке надмоћности, феудалних и власничких права, црквене десетине, повластица појединих области, градова и удружења, и објави једнакост свега народа пред законом у погледу суђења, плаћања данка и занимања грађанским, војним и црквеним дужностима. На тај се начин за једну ноћ сруши у Француској цео средњовековни друштвени склоп и замени се несталешким грађанством.

Избеглице; нова буна; клубови. — У ово је време народна скупштина већ радила на новом уређењу француске државе. Она се још на неколико дана пре заузимања Бастија назвала Уставотворном (Assemclée nationale constituante), узимајући право да за државу пропише ново уређење. У двору се пак није мислило ни на каква попуштања, а међутим за оних нереда приликом заузимања Бастија, наста бегство племића, у чијем је броју први био млађи брат краљев Д'Артоа. Отишавши за границу, избеглице су радиле код туђих дворова да их и војском помогну против Уставотворне скупштине и народа. У самом Версаљу нису губили наду на војнички преврат, и премда Луј XVI, после заузимања Бастија, обећа да неће скупљати војску у Париз, ипак у Версаљ стизаху нови пукови. Када пак у Паризу, на једној официрској забави, у присуству краља и његове породице, официри збацише са себе тробојне значке, париски се грађани по други пут узбуне, а огромна се гомила света, у којој је било много жена и у првим редовима с оружјем и виком: „Хлеба! хлеба!“ упути на Версаљ, продре у сам двор и захте од краља да се пресели у Париз (5 и 6 октобра). Ово захтевање Луј XVI изврши, а због тога се и Уставотворна скупштина пресели у Париз. Првом је буном (14 јула) скупштина сачувана од војне силе, а другом је (5 и 6 октобра) лишена слободе у средини узбуђенога становништва парискога, које је своју вољу наметало представницима целога народа. Ну, у сваком је случају сада Уставотворна скупштина била најмоћније тело у Француској, чије су наредбе слушане. Међутим уз скупштину пониче једна друга снага.

Париз, као престоница онако уједињене Француске, задоби готово неограничени утицај на покрајине преко основаних политичких клубова, који се такође занимаху питањима о новом уређењу и савременим догађајима. један од таквих клубова, који доби назив Јакобински (прво le club des Amis de la Constitution; настанили це у старом манастиру Јакобинаца, по чему су од противника названи и чије је име одјекивало кроз целу револуцију), стече највећи значај, и то из овога разлога: у њему бејаху најомиљенији посланици, многи су чланови његови имали велику моћ код париског становништва и он отвори своје клубове по свима знатнијим градовима француским. По овим клубовима завладају крајња мишљења, која обухвате и политичке новине. Што се пак раније осећао јачи притисак, тим се сада оштрије и дрскије изражаваху противници старога поретка.

Мирабо и народна скупштина. — За овога се времена у Уставотворној скупштини почну оснивати политичке странке. О чувању старога поретка мишљаше мали број представника виших сталежа, а огромна је већина скупштинска била за уставну монархију, па чак и доцнији републиканци, не слажући се само у главним тачкама питања о саставу и правима народнога представништва. Нико пак није јасније и трезвеније појмио тадашње догађаје као Мирабо. Међу посланицима се он у један мах издигао на прво место. Мирабо је имао ум правога државника: владао је добрим теориским и историским знањем у политици; имао је велику подобност да се брзо нађе у најсложенијим предметима и да у исти мах ради па решавању различних питања, а уједно је био и први говорник у скупштини, у којој беше цвет тадашње просвећености француске, те је умео потчинити својем расположењу чак и таке људе, који нису делили његово мишљење. Осетив сам власничку самовољу и допав једно време затвора, Мирабо поста ватрени заштитник личне слободе. И ако је био пореклом племић и поносио се својим прецима, он ипак приђе народном покрету тадашњем, тражећи заштиту народних права и грађанску једнакост. Ну Мирабо постави себи задатак да утврди оно што се револуцијом до тада задобило, јер га за ове тековине с једне стране плашаху дворске и племићске сплетке, а с друге стране народно узбуђење, које је могло прећи у безвлашће. Стога хтеде да ослободи краља од утицаја његове околине и да народну скупштину учини независном од парискога становништва, које је руковођено клупским демагозима. По његову мишљењу, краљ је морао пристати на извршене промене и не покушавати на повратак старога поретка, а слогу између њега и народнога представништва требало је извести састављањем министарства од највиђенијих чланова народне скупштине по примеру енглеске парламентарне владе. Он је био противан дељењу законодавне скупштине на два дома и желео је да краљ има veto за скупштинске одлуке, да се не би скупштина учинила неограниченом и опасном за владаочеву слободу. Мирабо не приведе у живот ове своје замисли, јер је против његових савета био и двор и народна скупштина, која се разложно бојала да ве се краљ моћи користити својим veto и при заштићавању старога стања.

Ускоро после друге побуне париске (октобарске) Мирабо ступи у тајне односе с двором, саветујући краљу да се измири с тадашњим стањем и да премести народну скупштину у мирније место. Луј XVI и Марија Антоанета читаху његове саставе, у којима он излагаше своје мисли, и чак га награђиваху за те савете, али га нису ни мислили слушати, јер су добро памтили његов поступак у почетку револуције, а нису ни поимали суштину његових идеја. И народна Скупштина није поимала Мирабове тежње а није му ни веровала, нарочито од када се чу да је у тајним односима с двором, који му такође није веровао и награђиваше га уосталом само зато да му не буде непријатељ. У свом је домаћем животу Мирабо имао готово неугледан пример човека од прекомерна уживања, који се спутавао дуговима и није бирао средства за добивање новаца. Стога су посланици мислили да се он толико заузимао за краља, што је од непријатеља револуције поткупљен великим новцем, а у клубовима и по новинама почну га за то чак и окривљавати. Ну усред својих планова умре после кратке болести (2 априла 1791). Велики је трибун свечано сахрањен, којом приликом учествоваше двор, више духовништво, народна скупштина, народна гарда, клубови и много народа. Сви су тада осећали да је с Мирабом сишла у гроб велика политичка снага.

Народно расположење и празник федерације. — Када је умро Мирабо, већ је друга година револуције била на измаку, али се ипак онај заталасали покрет од првих дана револуциских продужио за све ово време, и огромна је већина народна била расположена и одушевљена. Још о јесени прве године револуциске почеше установљавати празнике у част слободи по многим местима у земљи, а од особитога је значаја био празник федерације, који је као почетан нове будућности народнога јединства прослављен на Марсовом пољу париском по навршетку године од заузимања Бастија (14 јула 1790). У прослави је учествовао краљ, народна скупштина, народна гарда из целе Француске и на стотине хиљада народа. Ну ово се расположење народно поче већ мењати у трећој години (1791) и народ се већ стаде плашити за судбину учињених промена. Највећа је плашња била од избегличких сплетака код туђих дворова, нарочито када се дознало да избеглице чак скупљају војску у пограничним областима немачким.

Односи с другим државама. — У исто време поникоше неспоразуми и сукоби с туђим државама. Уништавање феудалних права неким немачким кнезовима у Елзасу, Лотарингији и Франшконтији изазва незадовољство у Немачкој, а изгнање папских чиновника из његова Авињона, који је придружен Француској, веома раздражи папу. Аустрија је пак била незадовољна тим, што су Французи помагали белгиски устанак, који је изазвао Јосиф II својим реформама. Међу Французима је опет све више расла мисао: да се револуција не може ограничити само на њихову отаџбину, већ да се мора ширити и по осталим земљама. Све је ово спремало сукоб револуционарне Француске с Европом, али за овај мах (у 1791) Французи још нису мислили о нападању суседних земаља и више су се бојали туђиначкога мешања у њихове унутрашње ствари а у корист старога покрета. Међутим, првих година револуциских Аустрија, Пруска и Русија беху заузете деобом Пољске, а осим тога Аустрија и Русија ратоваху с Турцима, Русија војеваше са Шведском и Аустрија умириваше Белгију и Мађарску. Ово је и задржало мешање европских држава у француске послове, што, разуме се, није било по вољи избеглицама и околини Луја XVI.

Бегство Луја XVI и последице. — Мирабо је за живота одвраћао краља од веза с емигрантима и позивања у помоћ војне силе туђих држава. После смрти Мирабове Луј XVI с породицом тајно остави Париз (у јуну 1791) у намери: да се дохвати источне границе, где је било више војске, и да помоћу Леополда II, брата Марије Антоанете, поврати стари поредак. Овај му покушај не испаде за руком, јер буде задржан на путу (у Варену) и брзо враћен у Париз. Скупштина га стави под стражу и одлучи од владе до примања новога устава. У тај се мах устав довршавао, а бегство Луја XVI учини да се краљевска власт више ограничи од странке која је то желела и да се међу становницима париским почне радити о збацивању његову. У овом је смислу била састављена петиција скупштини и изложена на потпис народу на Марсову пољу (на „Олтару домовине“). Париски мер Баји и Лафајет дођу с народном гардом, да то спрече, али из гомиле скупљенога народа полете каменице на њих, на што народна гарда одговори оружјем, те многи буду убијени и рањени (17 јула 1791). У исто се време у јакобинском клубу стану исказивати републиканске мисли и од њега се одвоји (16 јула) уставно-монархиски клуб фејански (Лафајет, Баји, Сије и др.). Стање пак Луја XVI изазва Леополда II да предложи свима владаоцима заједнички рад у корист францускога краља, и у том је смислу састављен проглас, који је потписао Леополд II и пруски краљ Фридрих Вилхелм II. Ово је тако погоршало положај Луја XVI да га тек сада почну окривљавати за договор с туђинцима против отаџбине.

Свршетак и недостатци рада скупштинског. — При оваквим околностима Уставотворна скупштина заврши свој посао. Нови је устав изнесен Лују XVI, коме је остављено: или да га прими или да се одрече круне. Он приста на прво и закле се на устав, те буде ослобођен страже. Међутим Луј XVI ван земље саопшти да је његов пристанак на устав изнуђен. Ово већ није обећавало сталности новом уређењу државном. Новом пак уставу није дуговечност ујамчена ни одлуком Уставотворне скупштине, којом уставовци спрече себи избор за Законодавну скупштину, која се морала састати по уставу. Ова је одлука била великодушна, али је њу саветовало нетачно поимање демократске једнакости и она се у примени показала као неразумна. Чланови су Уставотворне скупштине погрешно мислили да је дуго бављење у саставу народнога представништва противно грађанској једнакости и нису могли унапред видети да нови људи у Законодавној скупштини неће имати довољно искуства и да неће с вољом чувати њихово свршено дело.

За скоро две године Уставотворна скупштина сврши огромни посао преуређења свега државнога и друштвенога живота у Француској. Може се рећи да се стари поредак, који је одавно требало преуредити, одмах срушио чим је додирнут, и Уставотворна скупштина мораде све изнова стварати. У својем нерасположењу наспрам пређашњега поретка, она се трудила да уништи све остатке старине, не размишљајући сувише о томе, шта је сасвим рђаво и шта би се могло поправити или задржати. Погрешке су се у овако сложеном послу могле увећати и због тога, што радници, који ставише себи задатак да преуреде Француску, у примени беху мало познати с пређашњим стањем, што нису имали искуства у државним пословима и што се сувише поведу за неостварљивим мишљењима, која се нису слагала с начелним погодбама стварности. Сама је политичка философија осамнаестога столећа била више последица чисто неостварљивога размишљања, него закључак из посматрања друштвеног живота. Уопште, рад је Уставотворне скупштине: покушај преуређења државе и друштава на основи учења философије природнога права а по начелима слободе и једнакости. Огроман се пак значај рада Уставотворне скупштине огледа у том, што се тадашње француске тежње раширише и ван Француске.

Декларација права. — Први је знатнији посао Уставотворне скупштине Декларација човечјих права, која је на предлог Лафајетов објављена после дужег претресања (12-VII-1789) и која садржи главна начела о уређењу новога друштва и државе. У декларацији је најбоље истакнуто начело о слободи личности и о врховној власти народној. Она је гласила да се људи рађају и да живе слободни и једнаки у правима, а права су: слобода, својина, безбедност и отпор угњетавању. Начело се целе врховне власти налази у народу. Закон је израз опште воље, и сви грађани имају права учесествовати у издавању закона и у одређивању пореза, пред чим су сви једнаки. Друштвена је или државна власт за срећу свих чланова, а не за личну корист оних којима је поверена, а друштво има права тражити рачуна од свакога јавнога и одговорнога вршиоца своје управе. Држава у којој нема јемства за права и подељене власти, нема устава. Осим тога, Декларација обезбеђује вршење државних и друштвених дужности свима подобним личностима, а уједно објављује слободу личности од самовољнога затварања, слободу верског мњења, слободу речи, штампе и безбедност приватне својине. У свима се овим изјавама Декларације права појављују само тежње политичких писаца осамнаестога столећа, поглавито Монтескија и Руса, а све се могу укратко изразити револуциском лозинком: слобода, једнакост, братство, што је послужило за основицу при изради новог устава.

Ново уређење по новом уставу. — Нови је устав (од 1791) био основан на начелу народне превласти (Русо) али с владаоцем и деобом власти (Монтескије). Владалац је представник народни, а све друге власти зависе од народнога избора. Законодавну власт и опште управљање државним пословима врши законодавно тело, чији су чланови (750) бирани на две године. Народ се дели на активне и пасивне грађане; политичким се правима користе само активни грађани, чији је најмањи порез морао бити једнак тродневној заради, што се косило с Декларацијом права. Према законодавном телу краљ има вето, али ако нека одлука, коју краљ не одобри, прође кроз три наизменична законодавна тела, она добива законску силу и без краљеве сагласности. Према овоме је главни значај краљев био у извршивању власти. Краљева се личност признаје за свету и неприкосновену, али се укидање и мењање устава сматра као одрицање престола. Краљ врши власт само преко одговорних министара пред скупштином, а министри не могу бити скупштински чланови. У ствари, ни краљ ни њиме наименовани министри нису имали могућности управљати државом, јер чиновници нису зависили од њих. Уставотворна је скупштина укинула дељење Француске на провинције, које су историски и географски постале, и разделила земљу на осамдесет три департмана, који су издељени на дистрикте и комуне, при чем се руководило чисто непримењеним начелима геометријске и артиметичке једнакости. Према начелу народне врховне власти, управа је комуна (сеоских и градских), дистриката и департмана морала бити изборна, што је чинило потпуно независном од средишне власти. Департманска је управа била од тридесет и шест чланова, чија је половина обнављана после две године, а дељена је на савет, који заседава месец дана у години, и сталну директорију од осам чланова. Дистриктска управа беше од дванаест чланова, који заседавају петнаест дана у години и од којих четворица чине дистриктску директорију. По један је изабрани прокуратор генерални придаван на четири године свакој директорији. Општинска (комунска) је управа била од савета и мера. За старога поретка Француска није била вична самоуправи чак ни у пословима месним, а сада су и државни послови дошли у руке изабраних органа месне самоуправе. Поред управе, и судови су били изборни,, а према угледу је на Енглеску уведена и порота.

Исто је начело народне власти уведено и у овако названо грађанско уређење духовништва, чему је претходила измена његова положаја. Духовничке су повластице биле укинуте а тако исто и десетина. Земља је црквена одузета и заједно је с краљевским поседом чинила народно имање, којим је обезбеђен државни дуг, а калуђерство објављено као противност личној слободи. Духовништво је обезбеђено државном платом као и чиновништво. Све је ово изменило спољни положај духовништву у друштву, али није дирало унутрашње уређење црквено. Начело је верске слободе тражило да се световна власт не меша у унутрашњи живот црквени, али је Уставотворна скупштина гледала на цркву као на државну установу и стаде је прилагођавати новим начелима. По грађанском уређењу духовништва, француска се црква учини независном од папе; границе се појединих епископија морадоше поклапати с департманским границама, а укину се називи архиепископа, абата, каноника и др. И свештеници су и епископи бирани, а при њихову су избору могли учествовати и некатолици. Доношењем овакога уређења скупштина учини доста неприлика, јер испрва при одузимању црквених имања и укидању десетине, чим се раније користило углавном више духовништво, готово је све ниже свештенство било на страни скупштинској; али сада већина тога свештенства бејаше незадовољна новим уређењем, које је дирало верска убеђења, а по многим се местима и паства поведе за духовним вођама својим. Ово произведе у Француској верски раскол и изазва тадашњу државну власт на гоњење људи, који се не хтедоше потчинити новом уређењу верском.

Нови се устав и грађанско уређење црквено није одржало у Француској. Међутим постану сталним одлуке скупштинске с оне ноћне седнице (4 августа) о укидању сталешких, покрајинских, феудалних и власничких права. Укидање пак ових права донесе грађанску једнакост, те су се сви Французи дужни били називати грађанима, јер су уништени сви племићски чинови с њиховим називима и грбовима. У правима су изједначене и све вероисповести. Укидањем цехова објављена је слобода производње и рада, при чем се руководило физиократским учењем.

Продужење револуције. — Уопште, ова је француска револуција имала демократско обележје, али је буржоазија у њој главну улогу играла и главне користи од ње добила. Дељење је грађана на активне и пасивне одузело политичка права скоро трећини одраслих Француза, који тим, разуме се, нису били задовољни. Колико су одузета политичка права сиромашнијим грађанима, види се по том, што се и за учествовање у департманским скупштинама тражило прилично богатство. На овај се начин буржоазија учини првим редом друштвеним, а, поред тога, она се и обогати куповањем црквеног имања, за које је скупштина решила да се продаје у корист отплате државнога дуга. Револуција се пак не сврши увођењем у живот новога устава. Рђаво је имовно стање народно било сталан извор за нереде, али је и главни узрок и даљем покрету био у гласовима о дворским намерама, избегличким сплеткама, намерама туђих дворова, у незадовољству готово већине грађанства због одузимања политичких права сиромашнијим редовима и због тешких погодаба за откуп феудалнога права, као и о мешању власти у верске послове. Немирно је расположење и раздражење народно обезбеђивало успех јакобинцима, који су имали јако уређење у целој земљи и одликовали се добрим страначким редом. Они су налазили да револуција још није свршена и тежили да се потпуно остваре начела Русова.

Законодавна скупштина. — Чим Уставотворна скупштина преста, њено место заузе Законодавна скупштина (од 1 октобра 1791 до 21 септембра 1792), за коју су изабрани нови и још мање искусни људи. У овој се скупштини оснују оваке странке: десну страну у скупштинској дворници заузеше уставни монархисти (фејанци), средину људи без јасно опредељених погледа, а леву су страну чиниле две странке: жиродинци и монтањари. Прва је од ових двеју („левица“) била састављена од веома подобних људи и имала неколико одличних говорника, а доби име по жирондском департману, одакле јој беху вође. Најзнатнији су њени представници: Верњо, Брисо и Кондорсе, математичар и филозоф. Њихов утицај на скупштину и народ спречаваху монтањари, који добију име заузимањем горњих клупа у амфитеатралној дворници скупштинској („брдо“) и чија главна снага беше у јакобинском клубу. Главни су монтањарски представници, који и не беху у скупштини, ови: властољубиви и једнострани Робеспиер, најжустрији члан јакобинског клуба, даровити али порочни Дантон, оснивач корделиерскога клуба демократског; и помамни Марат, који доби назив Пријатељ народни по својим новинама и који проповедаше потпуно истребљење револуциских непријатеља. Такмичење се између жирондинаца и јакобинаца поче у првим месецима Законодавне скупштине и поста једним од главних чинилаца унутрашње повеснице устаничке.

Жирондинско министарство и почетак ратова. — Уставотворна скупштина остави у наслеђе Законодавној борбу с највећим непријатељима револуције: с избеглицама, који су у туђини радили против Француске, и с духовницима, који нису признали црквене реформе (незаклети свештеници). Законодавна скупштина одлучи да се одузму избеглицама имања а да се непокорни духовници лише грађанских права и. да се чак и затворе. Луј XVI не хте потврдити скупштинске одлуке о избеглицама и незаклетом свештенству, што произведе велико незадовољство код народа. Уједно с овим, на краља се све више сумњало да има тајне односе с туђим дворовима. Жирондинци и у скупштини, и у клубовима, и по новинама, на изазивачко понашање туђих влада, проповедаху потребу да се одговори ратом народа против краљева и окривљаваху министре за издајство. Луј XVI најзад узе оставку од министарства и наименује ново министарство од жирондинских једномисленика („Министарство г-ђе Ролан“: јер ова жена министра унутрашњих послова из свога салона, као политичког средишта, имађаше велики утицај). Жирондинско министарство објави рат Аустрији (у априлу 1792), где тада владаше син Леополда II Фрања II (1792-1835). У савез с Аустријом ступи и Пруска, и то би почетак револуциских ратова, који имађаху великога утицаја на целу Европу. Ускоро, међутим, Луј XVI узе оставку и од овога министарства, што изазва народни устанак у Паризу (20 јуна 1792). Гомила устанка овлада краљевим дворцем и гоњаше Луја XVI да потврди скупштинске одлуке о избеглицама и духовницима и да поврати жирондинско министарство. Тек пред вече краља ослободи од ове гомиле париски мер Петион.

Конвенат и прва република.[уреди]

Пад монархије. — Међутим, главни заповедник савезне аустриско-пруске војске војвода од Брауншвајга договорно с избеглицама изда проглас, у којем запрети Французима казнама, спаљивањем домова и рушењем Париза, ако се краљу учини штогод. Ово изазва у престоници нов устанак (10 августа 1792), којом приликом буде погубљена краљева стража од Швајцараца и неколико дворана, а краљ се с породицом с спасе бегством у дворницу Законодавне скупштине. Тада скупштина у краљеву присуству донесе одлуку: да се он разреши од власти и да се стави под стражу, а за решење питања о новом уређењу Француске сазвана је нова скупштина под називом Народни конвенат (од 21 септембра 1792 до 26 октобра 1795). Тада се укиде нови устав (од 1791), а Законодавна скупштина уступи извршну власт новом министарству, у којем министар правде поста Дантон, један од главних покретача последњега устанка (од 10 августа). Цела је Француска у то време преживљала бурне дане: унутра беху нереди, споља је наступао непријатељ, војска неподобна, а војсковође непоуздане. После овога преврата у Паризу, Лафајет, који заповедаше једним одељењем војске, хтеде поћи на престоницу да угуши неред, али га војници не послушаше и он побеже у Немачку. У Паризу се само говорило о завери и издајству, а раздражење народно пређе сваку границу. Град је био у власти новога општинскога савета (комуна), који заузе општинску зграду приликом последње побуне (ноћу 10 августа). Дантон добије од Законодавне скупштине допуштење да се могу истраживати избеглички рођаци, незаклети свештеници и друга сумњива лица. Агенти нових власти и најревносније присталице њене почну тада хватати све на које се могло посумњати, и када се затвори напунише људима и женама, старцима и децом, почну их просто убијати: у затвор су ушле пијане чете убица, састављене од друштвенога талога, и ту су вршиле своју дивљу пресуду првих дана месеца септембра („септембарски покољ“). Избори су за конвенат свршени под утисцима ових ужаса и непријатних вести с источне границе, коју пређе аустриско-пруска војска, али ова најезда непријатељска на земљу изазва бурно одушевљење код францускога народа и на границу потрче гомиле добровољаца. Баш пред сам дан састанка народнога конвента Димурије одби напад пруски код Валмија (20 септембра 1792), после чега Французи пређу у наступање и почну освајати.

Странке у конвенту. — У народном су конвенту жирондинци заузели десну страну, леву — јакобинци — монтањари, а средиште — нерешљиви људи („равница“), који су се непрестано колебали између првих двеју странака. И жиродиници су и јакобиници били демократи и републиканци, поклоници Русови и обожаваоци старих република; алу су се пак разликовали у свима важнијим тачкама. Жирондинци беху ватрени заштитници личне слободе и плашили су се свемоћности државне ма и у републиканском облику, а уједно с тим нису волели насиље народне гомиле. Према овом они ступе у борбу с новим градским саветом и с Дантоном, који су извршили септембарски покољ. На против, монтањари беху за политику страха („терор“), за непосредно деловање народне гомиле против свих неједномисленика, за државну власт с неограниченим пуномоћством и за угушивање тежње личној слободи, у којој су гледали извор сваком друштвеном злу. У ствари јакобинци у облику републиканске диктатуре обнављаху сву власничку примену старе монархије и то с већом одлучношћу и јачином. И док жирондици беху растурени, јакобинска странка беше одлично уједињена и уређена. Уосталом, сам француски народ, старим поретком спремљен, више је за потчињавање сили но за коришћење слободом, те најзад јакобинци и однесу победу.

Проглашење републике и суђење краљу. — Конвентов је први посао био проглашење француске републике (11 септембра 1792). Стога жирондинци ставе питање о суђењу краљу. Јакобинци се чврсто ухватише за ту мисао, при чем Робеспиер изјави да краљево дело није за суд, него ће се против њега употребити политичка мера, и да Луј мора умрети, да би живела република. У самој ствари, с правнога гледишта, није било основе за суђење краљу, који је по новом уставу (од 1791) био неодговоран и с којим се могло разрачунати само одрицањем престола. Жирондинце је уплашила отворена изјава јакобинска да Луј XVI мора умрети ради учвршћивања републике, те су измишљали средства за краљево спасење и предложе да се конвентска пресуда народу преда на потврду, чега се опет бојаху јакобинци. Најзад отпоче суђење, при чем се Луј XVI држао прилично достојанствено; али жирондинци нису имали довољно снаге да га спасу од казне. Огромном је већином гласова Луј Капет проглашен за кривца као завереник против народне слободе и опште безбедности државне. Позивање је на народ одбијено такође огромном већином, при чем гласају и многи жирондинци. Међутим, за смртну казну гласа незначајна већина. У броју, који гласаше за овакву казну, био је и краљев рођак војвода Орлеански, који се поче називати грађанин Филип Егалите, хотећи с тим да спасе од одузимања своје велико имање. Пресуда је над краљем ускоро извршена (21 јануара 1793). Овај је догађај произвео страшан утисак за целу Европу и против се револуције састави велики савез (или прва коалиција 1799-95) са задатком да се поврати у Француској монархија и пређашњи поредак.

Почетак терора и напад на жирондинце. — У ово време, када Француској запрети нова најезда туђинска и народ бејаше готов дићи се као један човек против спољашњега непријатеља, била је борба између жирондинаца и монтањара. Први хтедну стати на пут терору, а њима је готов био прићи и Дантон, који се показао као даровит посленик, али га жирондинци одбију, не хотећи имати удела са септембарским убицем. Напротив, монтањари, којим се за главнога вођу истаче Робеспиер, хтедну продужење терора, имајући уза се јакобински клуб и ниже слојеве парискога становништва („санкилоти“). Монтањари су просто тражили узрока за свађу са жирондинцима. Ускоро је (у пролеће 1793) Димурије био разбијен у једном сукобу, и побегао је преко границе са сином Филипа Егалите, кога је хтео помоћу војске довести на француски престо. Ово је стављено у грех жирондинцима, јер се Димурије рачунао као њихов ђенерал. С овом пак спољашњом опасношћу удружи се и унутрашња буна, јер Вандеја и Бретања, руковођене незаклетим свештенством и племићима, устану против конвента. За спасење отаџбине конвенат одлучи да се скупи триста хиљада бораца и да се начин терора уведе у целој управи. На уређењу се француске војске особито одликова Карно. Извршна је власт с неограниченим пуномоћством предана значајном Комитету друштвенога спацења, који је слао по провинцијама своје комесаре (поверенике) од конвентовских чланова. Главним се оруђем терора начини Револуциони суд, који је решавао дело скоро без икаквих прописа и осуђивао на гилотиновање само по сумњи. Све је ово било углавном дело Дантоново, који се, одбијен од жирондинаца, приближи монтањарима. На подстицање су ове странке два пута (при крају маја и у почетку јуна) гомиле народне упадале у конветовску дворницу и тражиле искључење жирондинаца и предавање Револуционом суду, као издајника. Конвенат уступи том насиљу и искључи највидније жирондинце, од којих неки после побегоше из Париза, неки бише затворени, а неки предани Револуционом суду. Још се више осили терор када једна пријатељица жирондинска, млада девојка Шарлота Корде, ножем усмрти Марата, који је највише распаљивао на покољ, и када се диже устанак у Нормандији и неким већим градовима (Бордо, Лион, Марсељ, Тулон), у којем учествоваху и одбегли жирондинци. Овај покрет и учини да се жирондинци окриве за федерацију, т. ј. тежњу да се Француска раздели на неколико савезних република, што би било опасно због туђинске најезде. Међутим су јакубинци одлучно тражили јаку централизацију једну нераздељену републику.

Јакобинска диктатура. — После пада жирондинаца, од којих многи бише гилитиновани (међу њима и г-ђа Ролан), а неки завршише самоубиством (Кондорсе), господари положаја постану јакобински терористи с Робеспиером на челу. У ово је време Француском управљао Комитет друштвенога спасења, који је заповедао помоћу Комитета опште безбедности и конвентских повереника по покрајинама, који су од јакобинаца саставили револуционе комитете. Најзнатнији је помоћник Робиспиеров био млади песник Сен Жист, који је маштао о увођењу спартанскога државнога и друштвенога поретка код Француза. Сам је Рибеспиер био уских погледа, крајњи занешењак и немилостив; глава му је била напуњена ставовима из Друштвенога уговора Русова, а служио се неразумљивим изразима у охолом говору о врлини и срећи човечанској. Он је потпуно био убеђен у тачност својих тежња и све неједномисленике сматрао за непријатеље човечјег рода. Људи из његове странке саставе нов устав („Устав од 1793“) на широкој основи врховне власти народне; али и ако је примљен општим гласањем народним, јакобинска странка реши да се не уводи у живот док се не уклоне сви непријатељи републички. Јакобинци се углавном ослањаху на мале занатлије и престоничке раденике, у корист чију конвенат изда закон о највишој цени за производе.

Конвентско угушивање устанка и гилотиновање. Конвенат с великом одлучношћу и брзином угуши устанак по покрајинама Умиривање је устанка и завера, често и замишљених, свршено с највећом суровошћу. Похватани су устаници у Лиону убијани картечима, и сам су град хтели сравнити са земљом, а у Нанту су гомиле света топљене у Лоару. У Паризу је Револуциони суд гилотиновао свакога месеца на стотине сумњивих лица или конвентских противника. Осим жирондинаца, тада су гилотиновани: Марија Антоанета, Филип Егалите, Малерб, министар и адвокат Луја XVI, хемичар Лавоазије, песник Шеније и многа друга виђена лица. Ну и међу самим победиоцима поче раздор, те се стану слати на гилотину сви који се без погодбе не потчињаваху Робеспиеру. .

Укидање католичанства и гилотиновање главних терориста. — У доба се терора појави у победничкој странци непријатељска гомила хришћанству. Она успе да конвенат (у јесен 1793) замени хришћански календар републиканским, по којем су године бројане од проглашења републике и по којем су измењана имена месеца. Јесењи: вандемиер, бример и фример; зимски: нивоз, пливоз и вантоз; пролетњи: жерминал, флориал и прериал, летњи: месидор, термидори фриктидор. Сваки је месец имао тридесет дана и делио се на декаде, а вишак је преступне године празнован, као и десети дан (décadi) место недеље. Овај је календар важио до 1806. Уз ово се јави тежња да се у Француској место католичанства уведе култ разума, што усвоји општински савет у Паризу и што по провинцијама ширише конвентски повереници. Католичке цркве стану затварати, а у Богородичиној цркви париској у част разума установе празник, што се потом чинило и по другим местима. Држећи се деистичких назора Русових, Рибеспиер је био противан том и говорио у конвенту и у клубу против атеиста, а и Дантон уста против религиозних маскарада, називајући тако празновање у част разуму. На челу је ове верске гомиле био цинички Ебер, који је тежио за уништењем свега старога. Међутим Дантон затражи да се прекрати терор, без којега би се француска република могла спасти и од спољашњих непријатеља и од унутрашњих противника. За Робеспиера ебертисти беху сувише претерани, а дантонисти, на против, одвише умерени, те поведе борбу и против једних и против других у конвенту. Последица је ове борбе била да се прво Ебер са својим присталицама, па затим Дантон са својим једномисленицима затворе, предаду Револуционом суду и гилотинирају (у пролеће 1794). Дантон хтеде пре извршења загрлити свога друга Сешела, али га извршилац заустави. „Ти хоћеш дакле да будеш суровији од смрти“, рече моћни трибун ; „одлази, нећеш спречити да се наше главе загрле у дну котарице“. После овога Робеспиер није имао супарника, и први му посао би да конвентским декретом установи у Француској поштовање Врховнога бића према грађанској вери Русовој. Нови је култ свечано обављен нарочитом церемонијом, коју је извео сам Робеспиер, при чем је играо улогу првосвештеника грађанске вере.

Преко очекивања се потом осили терор. Револуциони суд доби право суђења и конвентским члановима без конвентскога решења. Најзад сувишним терором Робеспиер заплаши и саме терористе, особито када се поче говорити о његовој диктатури, те се међу њима склопи завера против, њега и његових најближих помагача и они буду затворени (9 термидора II године — 27 јула 1794). Општински их савет ослободи силом, али Комитет друштвенога спасења и конвенат пошљу војнике и народну гарду, те изнова буду затворени. Другога дана гилотинирају Робеспиера са Сен-Жистом и другима. Број је жртава револуционога суда парискога био 2763.

Свршетак конвента. — Људи који оборе Робеспиера добише назив термидорци, а после овога догађаја револуција поче опадати. Све што је било угњетавано за терора подиже главу и стаде помагати термидорце. Најзад јакобински клуб би затворен (при крају 1794), а заостали се жирондинци врате у конвенат (у почетку 1795). Присталице оборених терориста два пута узбуне париско становништво против конвента (12 жерминала и 1 прериала 1795); али конвенат обе побуне војском угуши и казни неколико пређашњих терориста („последњи монтањари“). Конвенат изради нов устав („Устав II године“, 1795), по којем је законодавно тело дељено на два дома: Савет од пет стотина (Cinq-Cents), који предлаже законе, и Савет старијих (Anciens од 250 чланова), који одобрава законе. За чланове је савета одређен велики ценс, а извршна је власт дата петорици директора („Директорија“), који су наименовали министре и друге чиновнике. Бојећи се да нови избори не даду већину противницима републике, конвенат реши да је први пут обавезно изабрати за оба дома две трећине конвентоваца. У народу се тада заиста почела јављати реакција против републике, што су подстицали ројалисти, и када конвенат објави своје решење, ројалисти у самом Паризу дигну устанак против њега, при чем највећега утицаја узе буржоазија, која се бојала од повратка јакобинске владе. Конвенат је овога пута спасао Наполеон Бонапарта, који бунтовнике растера картечима (13 вандемиера — 5 октобра 1795). Ускоро се по овом конвенат разиђе (26 октобра) и уступи своје место директорији и двама законодавним телима (састала се 28 октобра 1795).

Конвентови послови. — За конвентске су владе установљени: Институт с деобом на стручне академије, место старе академије, нормална, политехничка, медецинска, правна и ветеринарска школа, музеј историско-природњачки, консерваторија уметности и заната, музичка консерваторија; преуређена је народна настава, припреман је грађански законик, уређен је народни дуг, усвојен је метарски систем на основици научној и употребљен је телеграф и ваздушни балон у рату, те је конвенат, веле Французи, био и велики и страшан.

Директорија. — Нови је устав (II године) трајао четири године (1795-99), за које је време државом управљала директорија. Од пада Робеспиерова у Француској наста малаксалост и разочарење. Политичка су начела с општим користима запостављена, а на прво су место стављене личне користи и тежња за животним насладама. Уз ово је нови устав стално повређиван баш од оних људи који беху најпозванији да га штите, а ројалисти су међутим све више напредовали. Други су избори (1797) дали ројалистима већину у оба дома што нагна републиканске директоре да помоћу војске очисте савет од ројалиста и да употребе читав низ терорских мера („18 фриктидор“). Једном директори, помоћу савета, насилно истисну из састава директорије своја два друга. Оваким се општим повредама уставним нису могла утврдити осећења законитости код народа. Присталице јакобинске нису такође мировале и раније се (1796) у њиховој средини створи завера једнаких, на челу које је стајао Грах Бабеф, који је маштао о увођењу комунизма. Завера буде откривена, а Бабеф осуђен на смрт (сам се пробо 1797). Уопште, нико није веровао у сталност овога стања, које је створено новим уставом (II године), а земаљска је управа била у највећем растројству и због неслоге у директорији.

Револуциска војска. — За овога је директорскога доба од овакога унутрашњега стања сасвим друкчије стајала револуцијска војска и спољашњи послови републиканске управе. Када је Француска ратовала (1793) с првим савезом европским, конвенат је показао необичну одлучност у заштићавању земље. Карно је за кратко време скупио и уредио неколике војске, у којима се истакоше за војсковође преду-зимљиви и одлучни људи из свих редова друштвених. У војску су ступали: који су желели својим грудима заштити отаџбину, који су маштали о ширењу републиканскога уређења и демократскога поретка по целој Европи, који су желели за Француску војне славе и завојевања, који су силом нагоњени због неслагања с републиком и који су у војној служби гледали боље средство за лично одликовање и напредовање. У новој је демократској војсци био отворен пут до највиших чинова сваком подобном човеку, и тада није мало знаменитих војсковођа постало од простих војника. Међутим, мало по мало револуционарни жар републиканске војске уступи место чисто војничком одушевљењу и родољубљу, и њој слава Француске поста милијом од њене слободе, а конвенат се и директорија држаху ослањањем на оваку војску (13 вандемиера и 18 фриктидора). Директорија је имала нарочитих побуда да код народа појача војни дух; она је тим одвлачила пажњу с унутрашњега растројства и имовно земљу поправљала. Револуција није поправила рђаво стање финансиско, јер су стални нереди уназадили производњу и трговину. Још је Уставотворна скупштина пустила у саобраћај папирни новац (асигнати), обезбеђен црквеним имањима; али том новцу тако паде цена, да се њим ништа није помогло. Директорија је за поправку финансијскога стања изумела друго средство: удари већи данак на све завојеване земље, и тада се у Француску стекоше новци и холандски, и немачки, и талијански у толикој количини, да је њима било могућно продужити и ратовање.

Младост Наполеонова. — У доба се директорије истаче и онај човек, коме је било суђено да постане владаоцем у Француској. Био је то Наполеон Бонапарта. Он се родио на Корзици (1769), која је тек била припала Француској (1768), а пореклом је од нижега племства. У десетој га години родитељи дадну у Бриенску школу а потом сврши војну школу у Паризу, где је наименован cadet gentil-hommes (1784), а коју је завршио као артиљериски потпоручник. Када је отпочела револуција, било му је тек двадесет година и одмах је пристао уз нови покрет, а за терора је стајао у врло блиским односима са Робеспиеровом странком, зашто у мало не пострада после њена пада (после 9 термидора затворен и изгнан из службе). Први је пут своју војну даровитост показао код Тулона (1793), који се побунио против конвента и који се био предао Енглезима, а потом сачува конвенат од једне париске побуне (13 вандемиера 1795) зашто доби наново службу и генералски чин. У доба се директорије Бонапарта спријатељи с директором Баром, и двадесетседмогодишњи ђенерал поста главним заповедником војске, која је одређена на војну у Италији (1796). У ово је време он још једном помогао републиканску странку у Паризу преко једнога свога ђенерала (18 фриктидора).

Значај револуциског ратовања. — Француска је револуција планула после смрти Фридриха II а за живота Јосифа II и Катарине II, који су највиднију улогу играли у међународним односима. У осамнаестом столећу европске владе хотимично помагаху и чак подстицаху унутрашње смутње код суседа када је то било корисно за њих, па тако сматраху и ове догађаје у Француској док не појмише да су они уопште наперени против монархиске управе и тадашњега поретка. Што се тиче просвећених људи, који беху под утицајем идеја осамнаестога столећа, они су били одушевљени револуцијом до почетка терора, који многе од ње одврати. Французи сами објаве рат старој Европи у лицу Аустрије (1792), а по том конвенат свечано огласи: да република води рат за слободу свих народа. С друге стране, демократи и уопште становници суседних земаља поздрављаху појав француске војске као избавитеља од апсолутизма и феудалства, те је сасвим појмљиво што се тада против Француске диже готово цела Европа старога поретка. Међутим у савезника није било једнодушности, јер је сваки гледао да оствари своје жеље. Између .осталога, Аустрија и Пруска, које прве поведоше рат с Француском, беху заузете догађајима у Пољској, чија је баш тада друга (1893) и трећа (1795) деоба извршивана. И због револуционарнога жара самих Француза и саосећања појединих становника у суседним земљама, а тако исто и због узајамнога неповерења савезничкога и њихова занимања и пољским питањем, Француска република не само што одби туђу најезду, него изврши читав низ завојевања.

Револуциски ратови првих година. — Револуциски су ратови (1792-99) повратили Француској њену пређашњу војну славу. У самом почетку Французи одбију Прусе код Валмија и победе Аустријанце код Жемапе, после чега брзо заузму Белгију (Димурије), у којој је био устанак због рефорама Јосифа II. Тада Французи завладају левом обалом рајнском и присаједине Француској Савоју и Ницу. Порајнски Немци и Савојци сами пристану уз Француску (1792). После кажњена Луја XVI, осим Аустрије и Пруске, против Француза се диже Енглеска, Холандија, Шпанија, Сардинија, талијански и остали немачки владаоци (прва велика коалиција), те Француској опет загрози најезда туђе војске. Ну након малих недаћа (пораз Димуријев), републиканска војска одби савезнике, којом се приликом истаче неколико знаменитих војсковођа, као: Хош, Моро, Пишегрије и др. Пишегрије заузе Холандију, која буде од федеративне републике аристократске претворена у једну и нераздељену Батавску републику демократску, као савезницу француску. Уз ратни успех ове године (1795) дође и дипломатска победа. Пруска изађе из савеза и закључи у Базелу мир с Француском. Ове је године (1795) умирена и побуњена Вандеја с другим крајевима, а за Пруском оставе савез Тоскана и Шпанија, те у наредним двема годинама Французи одрже низ сјајних победа над Аустријанцима и другим савезницима.

Ратовање у Италији и други савез. — Републиканска војска пређе преко Рајне у Немачку и преко Алпа у Италију. С војском, која је одређена за Италију и која није била најбоља ни по оделу ни по оружју, Бонапарта показа сву даровитост своје војничке подобности (1796-97). За неколико месеца он примора Сардинију да се одрече Савоје, заузе Ломбардију и наметне данак на Парму, Модену, Папску државу и Венецију, а неке папске области присаједини Ломбардији, која би претворена у Цисалпску републику. У борби је с Бонапартом Аустрија трпела пораз за поразом и замоли за мир, који се закључи у Кампо-Формију (1797). Она се тада одрекла Белгије, владавина на левој обали рајнској и Ломбардије, а задоби део млетачких владавина (Истру и Далмацију). Млетачку републику Бонапарта уништи због помагања талијанским устаницима, а у њој је баш тада био народни устанак. Други су крајеви млетачки присаједињени Цисалпској републици, а Јонска су острва придружена Француској. Народни је устанак извршен и у Ђенови, која је овом приликом претворена у Лигуриску републику. Уговорив мир с Аустријом, Бонапарта предузе мисирску експедицију, а Француска претвори Папску државу, Швајцарску и Напуљску краљевину у демократске републике: Римску, Хелветску и Партенопску. Пијемонт и Тоскана придружени су Француској, при чем се сардински краљ сасвим одрекао Пијемонта. На овај је начин Француска завладала Белгијом, левом обалом рајнском, Савојом и неким областима у Италији, а била је окружена низом „република — кћери“ (Батавска, Хелветска, Лигуриска, Цисалпска, Римска и Партенопска).

Ну тада се против Француске састави нови (други) савез од Аустрије, Русије, Сардиније и Турске (1798-1802). Цар Павле I (1796-1801), син и наследник Катарине II, посла у Италију Суварова, који над Французима одржа читав низ победа и очисти Италију од њих (1799). Суваров потом пређе преко Св. Готхарда у Швајцарску, али дошав овде када је већ једна аустриско-руска војска била потучена, мораде се вратити у Русију. Незадовољан тим, Павле I иступи из савеза. Енглези пак нису могли Холандију отети од Француза. Француске су успехе саосећали они народи, који беху незадовољни својим положајем. Ирци, надајући се ослобођењу од Енглеза, помоћу француске морнарице чак су подигли устанак, а Пољаци, који су тек били коначно побеђени, гомилама су избегли преко границе и ступали у француску војску.

Мисирска експедиција. — У ово време када је Француска ратовала с другим савезом, њен се најбољи војсковођа Бонапарта налазио у Мисиру. Енглеска одлучно продужи рат с републиком и после тога када су друге државе једна за другом почеле иступати из савеза. Захваљујући својем острвском положају и доброј морнарици, она је била непобедљива и имала је надмоћност на морима, наносећи пораз и француским и савезним шпанским и холандским ескадрама и отимајући од својих противника поморске насеобине. Уз ово, када Ирци дигну устанак и обрате се за помоћ Французима, бура разби француске лађе, које беху спремљене за превоз помоћне војске. Тада Бонапарта предложи директорији завојевање Мисира, чиме би се нанео удар енглеској трговини на Средоземном мору и довела у питање Индија. Директорија даде свој пристанак, и мисирска је експедиција извршена (1798-99). На покренутој морнарици из Тулона од четрнаест лађа Бонапарта успе доћи до Мисира и искрцати сувоземну војску, али француску морнарицу код Абукира уништи енглески адмирал Нелсон. Ипак је Мисир освојен после битке код пирамида („Војници! с висине ових пирамида четрдесет столећа гледа на вас“) и Бонапарта поче наступати у Сирију, да би спречио долазак Турака, који су били пошли за Мисир. Међутим гласови из Европе нагнају Бонапарту да напусти започети посао и да се потајно врати у Француску и поред енглеских крстарица. После његова одласка Французи у Мисиру наиђоше на огромне препреке и најзад су били приморани оставити земљу по закљученој (1801) предаји Енглезима (експедиција на морнарици од научника и уметника; зачетак проучавања колевке старе просвећености). Ускоро Бонапарта постаде господарем у Француској и даде нов обрт ратовима, вођеним с Европом.

Осамнаести бример. — Док је Бонапарта побеђивао Италију и ратовао по Мисиру, унутрашње је стање у Француској било врло рђаво. Већ после италијанскога похода директорија се почела плашити славољубивога ђенерала, који поста узором војничким и најомиљенијим човеком у земљи. Да би га удаљила из Француске, влада је пристала на мисирску експедицију. Када се пак унутрашњим незгодама придружише и спољашње недаће (1799) у народу се поче прекоревати директорија што је тако далеко послала најискуснијега војсковођу републиканскога. Дознав за ово и остале догађаје, Бонапарта дође у Француску. Његов неочекивани долазак народ дочека с усхићењем. У то је време један од директора, Сије, већ био саставио нацрт за нов устав, само није знао како ће га остварити. Бонапарта ступи с њим у споразум, а уз њих приста још један директор. Осамнаестога бримера (9 новембра 1799), под изговором опасне завере јакобинске, Савет старијих реши да се представничка заседања пренесу у Сен-Клу (близу Париза) и наименују Бонапарту за војнога заповедника у престоници. У исти мах два директора даду оставку, од једнога би изнуђена, а другу двојицу затворе. Другога дана Бонапарта распусти у Сен-Клу-у Савет старијих а војницима растера Савет од пет стотина. Неколико чланова последњега савета, који беху посвећени у заверу, приме овај Сијев устав, по којем врховна власт у Француској поста Консулство, састављено од Бонапарте и од она два директора, која су помогла да се изврши државни удар осамнаестога бримера, како се и назива овај догађај.

Конзулство и царство.[уреди]

Револуција и Наполеон. — Стварно у Француској револуцију замени господарство Наполеоново. По неким особинама Наполеоново је доба и за Француску и за осталу Европу било продужење револуције а по неким — реакција против ње. Наполеон није ни мислио повраћати старе повластице сталешке и феудална права, а по многим их европским местима и уништи. Исто тако он не поврати ни духовништву имања и повластице, већ и по другим местима то одузе од свештенства. Осим тога, он је од католичке цркве гледао да начини просто оруђе за државну власт. По свима овим стварима, Наполеон продужи револуцију, која је сада само ишла стопама просвећенога апсолутизма; али с погледом на државне послове, Наполеон установи у Француској апсолутизам, али само у другом облику — у облику војничко-демократске диктатуре (цезаризам). Премда је он с пренебрегавањем говорио о идеологији, како је називао просвећене и револуциске тежње, у самој је ствари његова влада само нешто измењен просвећени апсолутизам. С ове тачке гледишта, просвећени апсолутизам, француска револуција и Наполеон представљају једно повесничко време: укидање старога поретка, било устанцима народним било владарским ударима.

Уређење за консулства и царства. — После осамнаестога бримера Француска доби ново државно уређење према новом уставу (VIII године), који је примљен општим народним гласањем (као и устави од 1793 и II године). Први је устав (1791) био само по називу монархиски, а у ствари републикански; сада, напротив, Француска доби устав само по имену републикански, који је у стварности био монархиски. На челу је државном био први консул, „грађанин Бонапарта“, и ма да су му за другове дата још два консула, сва је управна власт била сједињена у његове руке. Њему је била потчињена сва државна управа и сва војна снага земљина, а од његове је воље зависио рат и мир. Законодавна је власт ослабљена до крајних граница, јер је народ бирао само огроман број кандидита за чланове законодавних тела, а прави је избор остављен првом консулу и његовим потчињеним органима. Осим тога је питање о новим законима покретао само први консул, и када се они реше, без његова одобрења не вреде. Законодавна је власт била раздељена на: 1. Државни Савет, који је радио законске предлоге и потпуно зависио од првога консула, 2) Трибунат, који је решавао о законским предлозима стављањем својих напомена, 3) Законодавно тело, које је само примало (за) или одбијало („против“) законске предлоге и 4) Сенат, који је могао обуставити нов закон објављивањем његова неслагања са уставом, али је потпуно зависио од првога консула. Осим тога, Сенат је имао права и заводити нове законе под називом сенатских одлука (senatus consultes). Овим се оруђем Наполеон обилато користио: двема сенатским одлукама (X и XII година) он још боље учврсти своју власт, потражив уосталом њихово потврђење општим гласањем народним. По једној сенатској одлуци он доби доживотно конзулство (1802), а по другој - назив францускога императора - цара (1804). Уз ово је само доведен у склад нови устав (VIII године - устав империјски), на који Наполеон није много ни пазио. Како се њему највише није допадао Трибунат, који је оцењивао законске предлоге, он прво сузи његова права (1802), па га по том сасвим уништи (1807). Законодавно тело, које је решавало и о данку, морало се састајати сваке године, али кад га једном (1809) не сазва, на то нико и не обрати пажње. Поред осталога, када је год требало, Наполеон је без насиља обилазио и друге одредбе уставне.

Централизација. — При старом се поретку француски народ више научио слушању, него самосталности, те је целом земљом владала централизација. Децентрализација Уставотворне скупштине није остварена и јакобинци су управљали земљом по старом. Управна је централизација одговарала и погледима самога Наполеона. У првој години свога консуловања он наименова над депертманима префекте, над дискритима - потпрефекте, а над општинама (градским и сеоским) - мерове, при чем су ови чиновници стављени под непосредну зависност од централне управе и под општу дисциплину. Чак је и чланове савета, који помагаху својим објашњењима овим чиновницима, постављала влада, те о некој самоурави није могло бити ни речи. Нови се начин одликоваше простом брзином, складношћу и силом. Такве су уопште биле и остале реформе Наполеонове: судска, финансиска и друге, које су већином извршене за његова консуловања. Он је имао уређивачког дара и свуда је уносио јасност, простоту и сложност, али је увек тежио за тим, да влада све зна и све руководи а да се народ само одано покорава. У свима је знатнијим пословима Наполеон лично узимао учешћа, изненађујући своје сараднике неуморним радом, подобношћу и бистрим расуђивањем у најсложенијим питањима.

Конкордат с папом. — За првих година својега консуловања Наполеон уреди и црквене послове у Француској. Он лично није био равнодушан спрам вере већ и по том, што је сматраше као политичко средство. Грађанско уређење духовништва Уставотворне скупштине и јакобинско гоњење католичанства сасвим су разорили црквени живот у Француској и створили међу Французима верски раскол и смутњу. Директорија је зауставила верска гоњења и повратила католичко богослужење у неких четрдесет цркава; али се за њене владе појача раздор између заклетих и незаклетих свештеника, при чем се јачи покажу незаклети свештеници, пошто беху у вези с Римом. Наполеон прекиде ту борбу и закључи конкордат с папом Пијом VII (1801). Католичанство је признато за веру огромне већине Француских грађана, али не и државном црквом. Вршење је јавнога богослужења стављено под полициски надзор, ради одржавања потребног реда. Епископе је наименовао први консул, и тек после добиваше коначно постављење. Свештенике наименоваху епископи, али у договору с владом. Црквена су имања објављена као својина нових господара. Конкордатом је духовништво потчињено световној власти, и са захвалности је за повраћање вере свештенство ревносно помагало Наполеона својим утицајем на народ.

Наполеонов кодекси умирење избеглица. — Наполеон је у младости био револуционар, али је рано напустио револуциону идеологију и народни покрет. За њега је политичка слобода била непојмљива, али је добро увидео како Французи цене грађанску једнакост. Извршив државни удар (18 бримера), он га оправда као потребу да се спасу начела прве године револуције (1789) и главни добици револуциски. Овим у исто време објасни и потребу наследне монархије за Француску, која је, по његову мишљењу, једина могла учврстити нови поредак. Успех се Наполеонов у унутрашњим стварима француским објашњава не само умором народним од револуције, него и установљењем сталне и чврсте власти, која је узела на се чување новога друштвенога реда. Наполеон остави у пуној неприкосновености једнакост свих грађана пред законом, верску равноправност, укидање десетине и феудалних права, извршен распоред црквених имања итд. Он чак сврши један посао, који револуција само поче. Уставотворна скупштина својим реформама сасвим поколеба старо грађанско право у Француској, а револуција није успела да изради нов кодекс законски, о чем су мислили још уставовци. Наполеон првих година свога консуловања узе на се тај задатак и стави га у дужност искусним правницима, учествујући кадкад и сам у њиховом раду. На тај је начин израђен грађански законик (1804), који се назива Наполеонов кодекс. По облику се законик одликовао простотом, јасношћу и заокругљеношћу, а садржином је углавном заштићавао једнакост свих грађана пред законом и поштовање слободе појединих лица у њиховим узајамним односима.

Наполеон се у самом почетку решио да измири с новим поретком и све избеглице. Прво је зауставио њихово гоњење, а затим допусти повратак у отаџбину онима који су то желели, не враћајући им међутим одузета имања.

Наполеонова влада. — Чувајући револуциски поредак, Наполеон је мало мислио о том, да Французима да унутрашњу слободу. Он није трпео никакве независне силе у друштву. Новинарство, позоришне представе, научна предавања, речју сви просветни послови бејаху до ситница потчињени оштрини цензуре, полициском надзору и мешању државних чиновника. Наполеон особито много труда потроши на уређење државне полиције, која је била дужна све изнаћи, све знати и о свему известити. С највећом је обазривошћу пазио на упорне ројалисте и непомирљиве републиканце; али је, уосталом, радо примао у службу и старе монархисте и пређашње револуционаре, који су му обећали верност. Од многих јакобинаца чак постану најревносније слуге његова деспотизма. Такав је, на пример, био његов министар полиције Фуше. Против упорних употребљаване су најоштрије мере. Једном је била намештена паклена машина против првога консула (1800), и Наполеон се користио тим и посла на заточење многе јакобинце, премда је завера била удешена од ројалиста, који у Наполеону гледаху сметњу за повраћање законите монархије. После неколике године полиција откри другу ројалистичку заверу, у коју су били умешани и неки ђенерали (Моро послан у Америку), и Наполеон, да би се осветио, нареди својим жандармима да на туђем земљишту, у Немачкој, ухвате францускога принца херцега Ангијенскога и доведу у Француску, где је стрељан. Уопште се Наполеон у случају потребе није устручавао да прибегне и терору.

Скоро се одмах после државнога удара први консул окружи дворским часницима. Њему је даровано доживотно консулство, као награда за велика дела у рату и у миру, као први корак установљавању царевине (установљена 1804, али је Француска званично рачунати као република до 1806, што је означавано и на новцима). На величанствено крунисање новога цара, који се уздиже на престо вољом народном, дође у Париз и сам папа. С монархијом је заведен и раскошан двор, у којем је блистала императорица Јозефина (удовица ђенерала Бохарна). Уједно с овим беху установљени, без повластица, племићски називи барона, грофова, војвода и кнезова, којима је Наполеон награђивао виђеније државне посланике и војсковође. За војсковође установи назив маршала (војводе). Осим тога завео је и орден почасне легије. Ново племство, међутим, није поштовало старо племство, које је Наполеон унижавао. Што се Наполеон више уздизао, тим је охолији и суровији био према људима, не трпећи ни најмањи одговор и држећи све у страху од гнева. Веома је био издашан у звањима за своје пређашње другове, али сваком стави до знања: да за унапређивања треба захвалити једино његовој милости. Наполеон нарочито зажели да се ороди са старим династијама. Стога ожени свога пасторка Евгенија Бохарна и својега брата Јеронима немачким принцезама, а једну сродницу Јозефинину уда за једног немачког принца, па потом и сам ступи у брак с кћерју аустрискога владаоца. Својој је браћи, најближим рођацима и најбољим помагачима раздавао завојевана краљевства и војводства. Уопште је Наполеон хтео сјајем своје империје да засени сва пређашња царства, што се огледало и у завођењу веће раскошности, старих обичаја, скупоценом и разнобојном оделу, нарочитим церемонијама и сјајним забавама.

Наполеон и војска. — Главна је сила на коју се ослањао Наполеон била војска. Наследив од револуције рат с целом Европом, он продужи ту борбу као најбољи зналац војних послова и најдаровитији војсковођа. Борећи се под његовом заставом у Италији, војници више мислише о слави и добити, него о слободи народној. Наполеон веома разви наметања данка за богаћење француске благајнице и раздаваше богате поклоне ђенералима и официрима. Војници које он сматраше као топовску храну, њега обожаваху. По свом саставу и по свом уређењу и дисциплини, његова је војска била најбоља у Европи, и у њој је био велики број знаменитих талената, који су изишли из народних редова. Нико пак није знао као Наполеон одушевити своју војску кратким, јасним, брзим и убедљивим говорима и прогласима.

Наполеонови ратови. — Наполеонови ратови, т. ј. ратови за консулства и царства (1800-15), непосредно су продужење револуциских ратова. Када се Наполеон врати из Мисира, Француска је била у рату с Енглеском, Аустријом и другим немачким државама. Осим једнога малога прекида (1802-1803), Енглеска је непрестано ратовала с Француском до коначна пада Наполеонова, састављајући против ње нове савезе и новчано помажући своје савезнике. Ну и ове је савезе дуго постизала судбина пређашњих: савези су раскидани, а јучерашњи непријатељи француски постојаху пријатељима, старајући се да на тај начин добију какве користи. С друге страве, Француска продужи ширење својих граница на рачун суседа и установљавања нових држава или преуређења старих, али које су морале бити у њеној зависности. Разлика је између пређашњега ратовања и овога, што сада нису ослобођавани народи, него је стварано светско господарство, и што се Француска није окружавала републикама — кћерима, већ краљевствима, која су уступана браћи и рођацима новога заповедника. Уједно рачунајући, револуциски су и Наполеонови ратови вођени готово четврт столећа (1792-1815), за које се време мапа европских држава мењала неколико пута.

Ратовање у Италији и трећа коалиција. — Чим Наполеон поста првим консулом, одмах се крене у Италију да поправи што је Суваров уништио. Он победи Аустријанце код Маренга и одузме им Ломбардију (1800) баш у оно време када му друга војска уђе у Немачку и поче крчити пут за саму Аустрију. Цар Фрања II затражи мир и приста (у Линевиљу 1801) на уступање леве обале рајнске и на оснивање Ломбардиске републике, чији председник поста први консул. Наполеон тада у Италији и Немачкој изврши низ промена, положив тим основу како својем господарству у обема земљама тако и у рушењу Свете римске империје. Ускоро је потом закључен мир с Енглеском у Амијену (1802), који је био кратка века. Када Наполеон поста француским императором (1804) и када одмах по том Ломбардиску републику преобрати у Талијанску краљевину, метнув на главу и гвоздену круну у Милану, између Енглеске и Француске поново отпоче рат. Император стаде спремати војску и морнарицу за нападање Енглеске, али енглески министар Пит састави против њега нов савез од Аустрије, Русије, Шведске и Напуља (трећа коалиција). У почетку борбе енглески адмирал Нелсон уништи француску морнарицу код Трафалгара (1805), те поход на Енглеску поста немогућним и она на мору више није имала супарница.

Битка код Аустерлица. — Сувоземни је рат првих пет година Наполеонова царовања (1805-9) био веома успешан за Француску и скоро је увек праћен непрекидним променама граница и то поглавито у Немачкој и Италији. Одмах Наполеон, уз помоћ јужнонемачких владалаца, победи Аустрију (1805), при чем нагна на предају једну аустријску војску у Баварској (код Улма), заузе Беч и разби аустро-руску војску код Аустерлица (2-XII-1805; „борба трију царева“), где се налажаху и Фрања II и Александар I (1801-25), наследник и син Павла I, којега удавише завереници због насиља у земљи и према жени и сину Александру, поглавито с утицаја француске револуције. Аустрија није могла више водити рата и закључи с Наполеоном мир у Пожуну (1805), изгубивши нешто од својих владавина и давши пристанак за нове промене у Италији и Немачкој. У другој години још гора судбина снађе Пруску.

На Аустерлицу. — Након предаје Улма, Наполеон настави пут и ништа га не спречи до уласка у Беч (13 новембра 1805). Пошто се руска и аустријска војска налазаше у Моравској, он се не заустави у Бечу. Генерали Лан и Мират бејаху дрским лукавством заузели дунавске мостове, те Наполеон могаше прећи реку. Он се упути на Брно и стиже према савезницима недалеко од села Аустерлица. Око 100.000 Аустријанаца и Руса, под заповедништвом Фрање II и Александра I бејаше распоређено на једној висоравни. Наполеон с једва 80.000 људи намисли да их завара; истаче мало војске на своју десну страну, да ту привуче цео напор савезницима, и сачува под својом руком моћан остатак. На почетку је битке видео кретање савезничке војске и напуштање висоравни, кључа од положаја, где је рачунао бацити своју главну силу. ,,Ова је војска моја“ рече својој околини. Декембра 2 сјајно сунце изјутра растера маглу и обасја смрзнуто земљиште од циче. Он протрча редове, који му пред битку узвицима обећаше победу на годишњицу његова крунисања, и понављаше: „Треба борбу свршити једним громовитим пуцњем“. Руси необазриво напусте висораван и с Аустријанцима почну нападати малобројно француско десно крило, које се неустрашиво одупираше у једном селу; али се трајно повлачило и тако лажном борбом увлачило све више савезничке војске на удубљено земљиште, као у нека клешта.

Наполеон тада пребаци средишна одељења под маршалом Султом на ону висораван, која затвараше долину. Опкољена савезничка одељења узалуд покушаваху да поврате Французе. Видећи како су се француски батаљони узаним нагибима успели на висораван, ђенерал Кутузов и цар Александар разумели су да од овога положаја зависи судбина ове битке. Али њихове резерве бејаху већ борбом заузете, јер Лан и Мират према путу за Олмуц бејаху на левом крилу отпочели праву борбу и заузели већи део савезничких сила. Кутузов посла заповест оделењима у долини да се повуку, те се упорно спремаху да отму висораван. Међу тима гомила под Султом пред собом растера све. Официри, ђенерали и сам цар Александар узалуд повраћаху војнике. Пошто Французи плаховито јурнуше, најхладнијом неустрашивошћу одупру се нападу руске царске гарде. Пешадијска гарда, коњичка гарда од цвета рускога племства, ловци, козаци, оклопници наизменце вршише славне јурише против француских оклопника, гранадира и мамелука - и висораван оста у моћи француској.

Французи затим сиђоше с висоравни и с успехом опколише у долини руска одељења у напорној борби. Несрећни се згомилани Руси у овом теснацу нађоше између две ватре. Артиљерија у њиховим збуњеним редовима отвори ужасне бразде. Преко 4000 Руса на залеђеној бари потражи спасења, али топовским зрнима бејаше разлупан лед и већине бегунаца пропадајући нестаде. Победа у средини и на десној страни допусти Лану и Мирату да с леве стране доврше битку потискивањем и одсецањем непријатељскога деснога крила, чиме је заузет пут за Олмуц и пресечена одступница побеђенима, који се преко боришта колебаху у неописаној забуни.

Савезници су у борби изгубили 15.000 људи, 20.000 заробљеника и 189 топова. Један је савезнички генерал рекао: „Добро сам видео изгубљену битку, али не могу замислити сличан пораз“, а Наполеон у прогласу вели: „Војници, ја сам задовољан с вама. Када се вратите на огњиште, биће вам довољно рећи: био сам на Аустерлицу, па да вам се одговори: „Ево јунака!“

Пораз Пруске. — Од базелскога мира (1795) Пруска није учествовала у ратовима против Француске, за што је Французи, уз нова обећања, нису заборављали при делењу земљишта. Пруска је нарочито желела да завлада Хановеранском, владавином енглескога краља, и у том беше сагласности између Наполеона и Фридриха Вилхема II (1797-1840). Међутим кад Наполеон победи Аустрију, више се није обазирао на Пруску, а пруски краљ чим чу да он нешто преговара с Енглеском о враћању Хановеранске, одмах приђе француским непријатељима (1806). Ну пре но што Пруска доби помоћи од Русије (с којом је по предлогу енглеском саставила четврту коалицију), Наполеон је страшно порази код Јене и после две седмице заузе Берлин. Потом покори северне немачке кнезове (1806), који беху уз Пруску, и ступи у пруску Пољску, при чем заузе и Варшаву (1807). Руска помоћ Прусима одоцни, те Французи заузеше Данциг, а када Руси претрпеше пораз код Фридланда, паде и Кенигзберг.

Тилзитски мир и нове промене. — Александар I увиде да је боље прекратити борбу и закључи с Наполеоном мир у Тилзиту (1807). Овде се састану оба цара и договоре се да помажу један другога, поделивши међу собом Европу. На овом је састанку Александар I спасао Пруску од коначне пропасти, али ипак она изгуби половину својих владавина, оптерећена је великим данцима и примила француске посаде. Од пољских земаља, које Пруска доби при другој и трећој деоби, Наполеон створи Варшавско велико херцегство, а од пруских области између Елбе и Рајне са суседним деловима Хановеранске и других кнежевина, отетих од пруских савезника, основа Вестфалску краљевину за свога брата Јеронима.

Поразом Аустрије и Пруске и савезом с Русијом Наполеон достиже нечувену моћ.. Одузев од Аустрије Венецију, он је присаједини својој Талијанској краљевини, у којој за намесника постави свога пасторка Евгенија Бохарна. Тоскана је непосредно придружена Француској. На други дан после пожунског мира Наполеон објави: да династија Бурбонска престаје владати у Напуљу, и Напуљску краљевину даде брату Јосифу. У исто време Холандску краљевину (Батавску републику) уступи брату Лују. Особито су се пак његовом наклоношћу користиле Баварска, Виртембершка и Саксонска, које подиже на ступањ краљевина, и то прве две после аустрискога пораза, а последњу, чијем краљу уступи и Варшавско херцегство, после прускога пораза. Раније Наполеон установи, под својом заштитом, Рајнски савез од југозападних и порајнских кнежевина немачких, а после прускога пораза том савезу приђу и остале кнежевине, као и Вестфалска и Саксонска.

Континентална система. — По тилзитском је миру европски исток остављен Русији, те она од Шведске узме Финску (1809) а од Турске Бесарабију (1812). На европском је пак западу господарила Француска. Поткрепивши свој савез царским састанком у Ерфурту, ове се две пријатељске државе обавезаше, измећу осталога, да нанесу удар Енглеској помоћу тако назване континенталне системе (блокаде). О овој мери: да се европска пристаништа затворе за трговину енглеску и да бродови континенталним држава не иду у енглеске луке, Наполеон је мислио још пре тилзитскога мира, али је она тек сада примењена. Мера се није показала корисном. Наполеон није био у снази да је тачно оствари и само је помогао развијању кријумчарске трговине с насеобинском робом. Енглеска међутим заповедајући на мору, задоби нових насеобина и савршено уништи поморску трговину француску и холандску. Истина континентална блокада поможе нешто развијању копнене производње, али послужи за извор нових међународних заплета и изазва Наполеона на нова предузећа на копну.

Шведска, Данска, Португалија и Шпанија. — После је тилзитскога мира уз Енглеску била Шведска, Данска и Португалија, и Наполеон је, у савезу с Александром I, морао нагнати и ове државе на примање континенталне системе. За шведско-рускога рата у Стокхолму се деси преврат: државни сабор Густафа IV замени његовим стрицем Карлом XIII, који, као немоћан, усини и наименује себи за наследника францускога маршала Бернадота (1810), после чега и Шведска приђе Француској и одрече се Финске у корист руску. Данска је била намерна остати мирна, али након енглеских напада и она пређе на француску страну. Закључив тајни савез са Шпанијом (1807), Наполеон објави да и Браганачка династија престаје владати у Португалији, чему је поглавити узрок њено непримање блокаде. Почетком рата Браганачка династија побеже у Бразилију, а француска војска уђе у Лисабон. Сад дође ред и на саму Шпанију. Овом је државом тада управљао Мануел Годој, министар Карла IV (1788-1808) и љубимац његове жене, и она се већ више од десет година налазила под потпуним утицајем француским. Наполеон обећа Шпанији деобу португалских владавина с насеобинама и користи се њеном помоћу при заузимању Португалије. Затим се умешно користио свађом и неувиђавношћу частољубивога Годоја, који послужи као посредник. Годој је умео склонити Карла IV да се одрече престола у корист францускога цара, као јединога господара, који је подобан да уреди унутрашње ствари у земљи. Овај нови добитак Наполеон уступи брату Јосифу, напуљском краљу, а напуљску краљевину даде својем зету по сестри Јоакиму Мирату, који дотле управљаше једном немачком кнежевином (1808). У исто је време француска војска ушла у Рим.

Врхунац Наполеонове моћи. - Своју моћ Наполеон показа Европи на састанку с Александром I у Ерфурту(1808), где се скупи велики број краљева, кнезова, наследних принчева, дипломата и војсковођа. Пред својим се заштитником овде нарочито одликоваху улизавањем владари Рајнскога савеза. Енглеска тада одби нуђени јој мир и помагаше устанак који се јави у Шпанији против Француза и који Наполеону учини доста муке. Уосталом, он је потом олако савладао тај устанак и лично је заузео Мадрид. Аустрија се такође не хте измирити с оваким положајем, те и она по шпанском устанку отпоче нов рат с Наполеоном (1809 у савезу с Енглеском — пета коалиција). Она у исти мах посла војску на Баварску, Италију и Варшавско херцегство; али убрзо претрпе низ пораза. Наполеон поново заузе Беч, а код Ваграма после мањих успеха Аустријанци претрпе савршен пораз. По бечком (шенбрунском) миру Аустрија изгуби неколико знатних покрајина, које бише подељене између Наполеона, Баварске, Талијанскога краљевства и Варшавског херцегства, којем припаде већи део пређашњих пољских земаља с Краковом — Нова Галиција, а источна — Стара Галиција припаде Русији. Наполеон тада доби североисточну обалу Јадранскога мора, што Французи уреде као Илирску област. У исто време простим декретом укине светску власт папску, придружи Папску област својој империји и огласи Рим за другу престоницу. Ова победа над Аустријом завршена је тим, што цар Фрања II мораде дати за Наполеона своју кћер Марију Лујзу (1810), пошто се Наполеон у то време развео с Јозефином. Кад му се од овога брака роди (1811) син, даде му назив римскога краља.

После победе над Аустријом Француска се налазила на врхунцу своје моћи. Њена се граница поново рашири када се пређашњим добицима револуциским и Наполеоновим (Белгија, лева обала рајнска, неки крајеви швајцарски, Савоја, Пиемонат с Ђеновом, Тоскана и Папска област) присаједини још и Холандија и крај северне Немачке с ушћима свих река од Рајне до Елбе. Наполеон Холандију одузе од свога брата Луја (1810), што је рђаво пазио на блокаду, а заузимање га Холандије побуди да придружи Француској и онај крај северне Немачке од законитих владалаца. међу којима је био и олденбуршки херцег. На овај начин Француска за Наполеона доста прекорачи своје природне границе (Рајну и Алпе). И када се овем дода: да су Талијанска краљевина, Илирија, Напуљска краљевина, Шпанија и Вестфалска биле у ствари само провинције француске, да су Швајцарска и Рајнски савез признавали францускога цара за заштитника, да Аустрија и Пруска беху сасвим унижене и смањене и да је иза Аустрије и Пруске Варшавско херцегство стајало као предстража за Русију, — онда се тек може увидети врхунац Наполеонове моћи.

Промене у Немачкој. — После мирова у Линевиљу (1801), Пожуну (1805), Тилзиту (1807), и Шенбруну (1809) велике се промене десише у Немачкој и посебно у Аустрији. На првом месту тада Немачка изгуби доста својих покрајина, а потом су многе мање владавине присаједињене већим кнежевинама, те се тако број немачких држава веома смањи, што доцније и поможе уједињењу Немачке. У исто су време ишчезле духовне владавине, и те су секуларизоване земље придружене световним господарима. Осим тога велики број малих кнежевина и готово сви царски градови (45 од 51) беху медијатисовани, тј. и ово је раздељено између већих кнежева, а дотле је било, као самоуправно, под непосредном влашћу царском (immediati). Све пак ово учини крај средњовековној Светој римској империји немачкој, јер одмах за Наполеонова проглашења императором, Фрања II објави царску круну наследном у својој породици (1804), а доцније издвоји своју монархију из састава немачке царевине и поче се називати: Фрања I, император аустриски. Тако се Немачка за Наполеона распала на четири дела: 1) крајеве под француском од леве обале рајнске и приморја Немачкога мора, 2) Рајнски савез од двадесет и две средње немачке владавине, 3) Аустрију и 4) Пруску. У многим су овим немачким земљама, нарочито у западним, укинуте духовничке и племићске повластице, секуларизована су црквена имања, уништено је феудално право, уведен је Наполеонова кодекс и по француском су начину заведене управне, судске, финанциске и друге реформе. Једина, међутим, Аустрија сачува за ово време недирнут стари поредак, док су, на против, и у Пруској изведене велике реформе.

Реформе у Пруској. — Наследник и синовац Фридриха II Фридрих Вилхелм II (1786-97) увелича Пруску другом и трећом деобом Пољске, али није ни мислио о каквим реформама. Чак је био и непријатељ онога што је у просвећеном духу радио његов стриц. Његов пак последник и син Фридрих Вилхелм II (1797-1840) лично не предузме никаквих поправака. Међутим, битка код Јене (1706) разруши и ону стару славу војничку, а даље су борбе с Наполеоном показале да је и сва унутрашња управа растројена. Наполеон њему остави само половину владавине и то из милости. Овако стање нагна пруску владу да приступи реформама.

При самом се почетку француске револуције у Пруској јави странка, која је захтевала укидање сталешких повластица и установљење грађанске једнакости. Ова је странка у исто време хтела Наполеонову управну централизацију, али с народним представништвом. За овакве се тежње највише истакао Харденберг. У ово се време у пруској служби налазио барон Штајн, који је био непријатељ и револуцији и Наполеону, ма да је увиђао сву ваљаност новога поретка. Краљ га постави за главнога министра и он смело приступи реформама. Штајн укине зависност сељака од власника (1807) и допусти да грађани могу купити племићска имања, остављајући за време власницима пређашња судска и управна права на њиховим имањима. Он је био непријатељ бирократске централизације и тежио је да се у друштву развије саморадња. Даље је хтео да уведе градску и обласну самоуправу и успе да изда уредбу само за градску самоуправу. Дознав да му је Штајн непријатељ, Наполеон затражи одступање министра-реформатора. Фридрих Вилхем II мораде испунити то тражење и за министра постави Харденберга. И ако је Харденберг био противник самоуправе а пријатељ централизације, ипак је он радио на завођењу народног представништва и на продужењу других Штајнових рефорама, као на укидању цехова, унапређењу народне просвете итд. Пруска је влада у то време нарочито радила на подизању народне просвете у чем доста поможе знаменити мислилац и научник Вилхелм Хумболт (1767-1831), брат чувенога природњака („Аристотела XIX ст.“) Александра Хумболта (1769-1853). Он се у младости одушевљавао француским реформама, и њему треба највише припасти у заслугу подизање берлинскога университета (1809), за чије су наставнике постављани најбољи професори немачки. У средини се њиховој нарочито истакао филозоф Фихте (1762-1814), заштитник францускога поретка, који је највише утицао на родољубље својих сународника знаменитим Речима немачком народу. Тада се радило и на уређењу војске. По тилзитском је миру Пруска могла држати под оружјем само одређен број војника (42.000). Међутим ђенерал Шарнхорст доскочи том на овај начин: узимани су млади људи у војску за краће време и пуштани кућама с војничком обавезом у случају рата. Тако је спремљена резервна војска (ландвер) и народна војска (ландштурм), а уједно је заведена и општа војничка обавеза.

Реформе Штајна, Хандерберга и Шарнхорста не само што ојачају Пруску, но је учине таком државом, на коју су немачки родољуби полагали сву своју наду у борби против Наполеона. Пруска је ову наду оправдала, али су за борбе реформе обустављене, а после је борбе Фридрих Вилхем II био реакционар.

Поход на Русију. — Почетак је Наполеонове пропасти — његов поход на Русију (1812). Због властољубља су Наполеонова тизлитски савезници дошли до сукоба; јер Наполеон завлада једном половином Европе и хтеде бити господар и друге половине. Блокада нанесе штете руској трговини а Наполеон нађе да се руски цар рђаво брине о њој и да је једним указом о повећању царине задао тежак удар француској трговини. С друге стране Александар I беше незадовољан одузимањем Олденбуршке од законитога херцега, његова сродника, а у исто је време с незадовољством посматрао увеличавање Варшавскога херцегства, у чем је гледао обнављање Пољске на рачун Русије. Све ово учини да се Наполеон (1812) крене против Русије на челу велике армије - војске (око 600.000 Француза и друге народности), која је састављена из дванаест језика, рачунајући на потпору обају крила од пруских и аусријских одељења. Војска је Наполеонова имала преко пола милијона људи, а руска је била три пут мања, и стога су Руси морали одступити. После сукоба код Смоленска и најкрвавије битке Наполеонове између Бородина и Москве, велика армија (14-IX) заузе Москву. По целом путу до Москве народ попали и напусти села („француско опустошавање“). Москва је такође остављена од већине становништва и готово (ноћу од 14-16-IX) сва спаљена. Не дочекав тражени мир од цара, а желећи да пређе у неопустошене јужне губерније, Наполеон се крене из Москве јужним губернијама, али буде од Руса одбијен и приморан да се врати истим путом преко Смоленска. Потом отпоче гоњење Француза од руске војске под Кутузовом и од самога народа рускога, а оштра зима доврши истребљивање велике армије. После несрећнога прелаза преко Березине, где сам Наполеон умало не би заробљен, границе се дочепа жалостан остатак ове армије. Наполеон остави војску још у Литви и похита у Француску, да би скупио нову армију од војне снаге, која се налазила у земљи и у подвлашћеним областима.

Народни устанци. — Главна је сила, која сруши Наполеонову владавину, пробуђени дух народни у потчињеним земљама. Шпанци су и Португалци дали први пример народнога противљења туђем завојевању и одмах су непријатељски сусрели Французе (1808), састављајући против њих герилску војну и примајући помоћ од Енглеза под вођством лорда Велингтона. Доцније (у Кадиксу 1812) шпански кортеси израде за Шпанију веома слободоуман устав, за који је решено да се уведе у живот по изгнању Француза. За Шпанцима и Португалцима устану и Немци у разним местима (особито у Тиролској 1809; Андрија Хофер стрељан), што је све насилно угушивано. Несрећан је пак свршетак похода на Русију био знак за општи устанак у Немачкој ради ослобођења од Наполеона. Тада се народна тежња пробуди и у Талијана: међу просвећенијим се редовима на апенинском полуострву јави мисао о уједињену целе Италије у једну народну државу. За ову се мисао у време падања империје ухватио и сам Мират. Од свих народа европских само једино Пољаци беху наполеоновци, јер су још од пада своје државе сву наду полагали на Француску. Они су у гомилама ишли у њену војску и за републике и за империје. Оснивање Варшавскога великога херцегства од земљишта које Пруска беше заузела, увеличавање његово од оних делова под Аустријом и Наполеонова објава рата Русији - све је то сматрано од Пољака као почетак обнављања њихове државе.

Ова готово општа мржња према Французима последица је имовне исцрпности и народнога угњетавања. Повећавање пореза, изазвано непрестаним ратовањем, плаћање великих данака, тражених и од савезника и од побеђених, штетна страна континенталне системе, регрутовање војске, понижавање и насиља над покореним народима — све то створи таку силу која најзад однесе победу. С друге стране, измени се и политика европских владалаца. По њима пређашњи покрети њихових народа имађаху револуциону особину и они су се за републичкога и Наполеонова ратовања ослањали само на своју војску. Стога, чим беху побеђени, морали су се смирити. Међутим, они се сада нису бојали народнога покрета и у последњој су борби против Наполеона (1812-15) радили у савезу са својим народом. Уз ово се Французи, и за републике и за Наполеона, стараху да растâве поједине владаоце, који тек сада увиде да је само у њихову заједничком раду могућан отпор победиоцу целе Европе. С ових је разлога нови савез и постигао свој смер.

Наполеонов пад. — Чим се несрећно сврши Наполеонов поход на Русију, у Немачкој отпоче рат за ослобођење (1813). Александар I реши да пренесе борбу с Наполеоном изван Русије и Немци поздраве руске војнике као избавитеље. Истина, немачки владаоци одмах не приђу савезу, који Александар I склопи с Пруском; неки су од њих чак помагали Наполеона, у ком гледаху ослонац своје власти. На народно су пак одушевљење силно утицали прогласи прускога краља, у којима је говорено о праву да народ слободно располаже својом судбином. Немци не клону духом чак и после неколико изгубљених битака с Французима (примирје у Плезвицу 4-VI-1813 и неуспели конгрес у Прагу у августу исте године посредовањем аустријскога цара, јер Наполеон не приста на погодбе као ни па новембарске понуде савезничке из Франкфурта); али после тродневне битке код Лајпцига (у јесен 1813), у којој саксонска војска издаде Французе, Наполеон мораде одступати. Тада владаоци Рајнскога савеза почну један за другим прелазити на страну Русије, Пруске и Аустрије, која се раније беше придружила коалицији. При овом су, међутим, они тражили обезбеђење својих земљишта и владалачких права. У исто се време стану враћати у своје владавине они кнезови, које је Наполеон лишио власти.

Када (1 јануара 1814) један део пруске војске под Блихером пређе Рајну, ратиштем поста сама Француска. Земља је била сувише исцрпена и обеснажена, да би се могло успротивити савезницима, који не наиђоше ни на какав отпор од народне стране. На против, код францускога се народа већ обелоданило нерасположење наспрам Наполеона. Император још неколико пута показа своје војно искуство, док најзад један пораз није отворио савезнима пут за Париз. После неколико дана они заузеше висове изнад француске престонице, а потом уђу и у град. Француски су ђенерали, веома блиски Наполеону, прешли на страну његових непријатеља. Наполеону не оста ништа друго, него да се одрече престола и да отиде с нешто гарде на талијанско острво Елбу, које му је дато у владавину. У Француску се поврате Бурбонци у лицу Луја XVIII, брата Луја XVI (ројалисти су називали Лујем XVII малога сина Луја XVI, који је умро за револуције). Сама је Француска лишена свих завојевања дотадашњих (границе од 1792) а тако исто срушено и све оно што је Наполеон урадио ван земље.

Влада од сто дана. — Када савезници оборе Наполеона, искупе се на конгрес у Бечу (1814), да реше политичка питања, која су изазвана новим стањем, али конгрес није још био ни довршио свој заплетени посао, а Наполеон се врати у Француску и поново заузе престо. У туђини Бурбонци и емигранти ништа нису заборавили и ничем се нису научили. Они су хтели повратити стари поредак, што веома раздражи народ.. Наполеон сазна за ово и јави се у Француској (у марту 1815), а народ га дочека као спасиоца револуциских тековина. Луј XVIII посла против Наполеона маршала Неја, али он пређе на страну свога пређашњега господара, и Наполеон уђе у Париз уз величанствено клицање народно. Обећав Французима веће слободе и сагласив се на нов устав, Наполеон се реши да спречи савезнике у послу и крене се на Белгију. Овде се већ скупљала енглеска и пруска војска под војсковођама Велингтоном и Блихером. Наполеон прво потуче Прусе, па потом нападне Енглезе код Ватерлôа, али Велингтону стигне у помоћ Блихер, и битка се сврши потпуним поразом Наполеоновим (18 јуна 1815). Ускоро се затим савезничка војска по други пут јави пред Паризом. Овога пута Наполеон би послат на острво Св. Јелену, где оста до смрти (1821). Тако се сврши ова Наполеонова влада од сто дана. Савезници опет поврате у Француску Бурбонце и закључе с Лујем XVIII нов (други париски) мир, по којем Француска би ограничена, обавезујући се да плати велику оштету и да пет година држи у себи неколико хиљаде војске. Французи сами кажу да су скупо платили једнодушном војском по свету разнесену славу, која би била трајнија да Наполеон бејаше мање себичан, мање славољубив и мање самовољан.

Просвећеност за Наполеонове владе. — И ако је Наполеон ограничио слободу личну, штампе и трговине, ипак је за његове владе било и просветног и привреднога напретка. Обраћена је пажња на бољу наставу и уређен је париски университет. Било је доста научника (Лаплас, Кивије и др.) и уметника (Давид, Жерар и др.). Хтео је имати око себе даровитих писаца као и Луј XIV, чију је дворску етикецију и усвојио; али су му били непријатељи најчувенији писци његова доба: Шатобријан и госпођа Стајел. Предузети су многи јавни радови: улепшавање Париза, израда боље тканине свилене, шећера од репе и др.

Српски народ овога доба.[уреди]

Први српски устанак. — У почетку деветнаестога столећа српске земље стајаху овако: Црна Гора с Брдима беше слободна под Петром I Петровићем-Његошем (1782-1830), али скоро без икаква утицаја на остале крајеве, осим нешто безуспешних покушаја да се Бока Которска отме од Француза; Дубровник с Боком Которском и Далмацијом по кампоформиском миру (1797) припаде Аустрији, а по пожунском (1805) и тилзитском миру (1807) потпаде под Француску, али на бечком конгресу (1814-15) опет припаде Аустрији; Банат, Бачка, Срем и остала Славонија с Хрватском беху под Угарском, где је био црквени и у неколико народни старешина карловачки митрополит Стеван Стратимировић (1790-1836), а све друге земље српске припадаху Турској. Већ се зна да је српском народу било најтеже под Турцима, особито православним Србима — бесправној раји. Ну зло стање српскога народа доби одушке само у Београдском пашалуку, чему су различним споменицима на стару српску државу и јунаке, тежња за слободом, аустриско-руске намере и ратови с Турцима, особито за Кочине крајине, увођење нешто кнежинске самосталности после свиштовског мира (1791), а нарочито изгнање јаничара из пашилука, опадање Турске и јаничарска побуна (1793) против грађанских и војничких рефорама султана Селима II (1789-1808), француска револуција и Наполеонов поход на Мисир, Хаџи-Мустафа-пашино купљење српске народне војске против султанова одметника у Видину Пазван Оглу, враћање јаничара у пашалук и убиство Хаџи-Мустафа-Паше, владање дахија (Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Фочић Мехмед-Ага) и њихово насиље, а особито сеча кнезова и других виђенијих људи (Алекса Ненадовић, Илија Бирчанин, Хаџи Ђеро, Хаџи Рувим и др. у јануару 1804) — све то учини да се Срби у Шумадији дигну на устанак у првом реду против дахија (при крају јануара 1804) и то под водством Карађорђа Петровића, Станоја Главаша и других знатнијих људи. Устанак се брзо рашири по целом Београдском пашалуку, а збор виђенијих људи из Шумадије избере за врховнога вођа устанку Карађорђа (2 фебруара). Турци такође беху противници јаничарских одметника султанових а пријатељи Србима, па чак и помогоше устанике у Цариграду. Порта се пак службено није мешала у први мах, а и Русија и Аустрија радише преко својих посланика у Цариграду да се Србима поправи стање. Карађорђе поче ослобођавати Шумадију, Јаков Ненадовић Ваљевску нахију, а Петар Добрњац и Миленко Стојковић Пожаревачку нахију. Срби заузеше Рудник, Ваљево, Шабац, Јагодину, Пожаревац и Смедерево, па се искупе око Београда (прва скупштина у Остружници 24 априла до 3 маја). У том по султановој наредби, босански везир Бећир-паша пође к Београду да заведе ред. На глас о овом, дахије побегну из града низ Дунав, али Бећир-паша нареди да их ухвате, те их Срби стигну у Ада-калу и потуку. Потом Бећир-паша почне поступно заводити онако стање како је било за Хаџи-Мустафа-паше; али како се не извршише српски захтеви о јемству неке силе за њихова права и о постављању једнога врховнога српскога кнеза у целом пашалуку, а међутим насташе нереди међу Турцима (Гушанац-Алија) и Бећир-паша остави Београд — Срби се реше да добро чувају оно што су задобили и почну помишљати о васпостављању старе државе српске.

Први српски успеси. — Када Бећир-паша отиде из Београда, Срби се почну спремати за ратовање, пошљу своје посланике у Цариград (прота Алекса Лазаревић, Стеван Живковић и Петар Чардаклија), да им се уреди стање, па се потом обрате Аустрији и Русији. Док Срби пак заузеше Карановац (доцније Краљево) и Ужице (1805), султан не чујући за руско и аустриско посредовање, нареди околним пашама да угуше устанак, али српско оружје храбро одби Хафис-пашу на Иванковцу (1805), после чега би освојен Пореч, Параћин, Ражањ, Алексинац и Крушевац. Када се кретала Хавис-пашина војска, смедеревски се Турци ускомешају (убиство Ђуше Вулићевића) и затворе град, а нешто доцније српском непажњом задобију и Шабац. Порта се, међутим, наљути на Србе и заповеди босанском везиру Бећир-паши и скадарском Ибрахим-паши, да с великом војском ударе на устанике. У том Карађорђе (пред Божић 1805) сазове другу скупштину у Смедерево, која реши: да се дотадашњи данак Турској употреби на војне смерове и да Карађорђе буде неограничени заповедник. И ако су Срби били спремни, ипак пошљу молбу за мир султану по Петру Ичку (1806). Тада већ Турци почеше наваљивати преко Дрине (дочек Стојана Чупића на Салашком пољу; погибија Јанка Катића на Дугим Њивама), и Срби их славно потуку на Мишару (1806). Карађорђе потом отиде на Делиград у помоћ Добрњцу и Миленку, који одбијаху Ибрахим-пашу. Ускоро Ибрахим-паша одступи, а Срби добију поново Шабац и састану се у Смедереву на скупштину, која прими погодбе мира, што их у Цариграду уговори Ичко, кога поново пошљу у Цариград да утврди коначан мир с Портом; али опседнути Турци у Београду и Шапцу не приме погодбе. По одбијању погодаба за мир, Срби се почну спремати за нову борбу и заузму Београд (30 новембра 1806), којом приликом погибе Васа Чарапић, па ускоро — и београдску тврђаву. Ступивши потом у савез с Русима (1807), који ратоваху с Турцима због Влашке и Молдавске, Срби почну нападати и изван Београдскога пашалука и тим овом покрету дадоше шири значај народни. У овај мах они пређу преко Дрине, одакле их поврати добро држање Турака, упадоше преко Мироча у Крајину и код Штубика и Малајнице помоћу Руса одрже сјајну победу над Мула пашом и Гушанац-Алијом. Тада узму и ужички град, а Хајдук Вељко Петровић ослободи Црну Реку. Руси потом уговоре примирје с Турцима (у августу 1807), који најзад обећаше да неће дирати Србе за примирја, које је трајало годину и по дана.

Ратовање 1809-10 и уређење Србије. — За ово време Срби уреде ослобођену земљу (подела, управа, судови, врховни вожд. Управни савет, скупштина, војска). После пак свршених нереда у Турској (Селим II погубљен, као и његов наследник а за султана дође Махмуд II 1808-39), између Русије и Турске насташе преговори за мир, али до погодбе не дође због енглескога подбадања, те се Руси почну спремати за рат и поруче и Србима да ударе на Турке (у пролеће 1809). Ово је најзнатнији догађај у првом српском устанку, јер се устаници понеше мишљу о српском ослобођењу, а под њиховову се заставу стекоше борци из свих крајева српских. Једна српска војска под Симом Марковићем пође на Дрину, друга под Карађорђем — на Јавор, трећа под Милојем Петровићем на Ниш, а четврта под Миленком Стојковићем на Кладово. Међутим после незнатних успеха, неслога код војвода донесе смрт славном Стевану Синђелићу на Чегру и споменик ове неслоге - Ћеле кулу. Србе у овај мах спасе руски прелазак преко Дунава (у августу 1809), али се међу њима неслога продужи док Јаков Ненадовић не поста председником Управнога савета место Младена Миловановића (1 јануара 1810). Ну када Срби помоћу Руса (у 1810) освоје Неготин, Брзу Паланку и Кладово и одрже славну победу на Варварини и Лозници, те проширише освајања изван Београдскога пашалука, међу њиховим старешинама поново поче раздор, и то због жудње неких старешина да буду једнаки с Карађорђем и због тужбе на Карађорђа да понекад даје власт неподобним људима (понашање рускога консула и београдскога митрополита). Карађорђе на скупштини (1-12 јануара 1811) продре са својим предлозима док још не бејаху стигли његови главни противници Јаков, Миленко и Добрњац и тако одржи своје старешинство. Том се приликом заведе Министарство од шест министара (попечитеља, Доситеја - просвете, Младена - војног и др.) и Велики народни суд, а реши се да вожд у договору с министрима поставља нахиске и кнежинске старешине. Пошто и старешина рускога пука, који тада дође у Србију да станује у Београду и Шапцу, бејаше уз Карађорђа, Јаков се прими за министра унутрашњих послова, а Миленко и Добрњац бише прогнани из земље.

Букурешки мир и пропаст. — Осим нешто чаркања на источној и западној граници, Срби за ових трзавица нису ратовали. Руси су пак ратовали на доњем Дунаву, те Турци понуде Србима и неке погодбе за мир, али им Карађорђе одговори да ће пристати на оно што два цара за Србе уреде. И већ је познато како су Руси због Наполеонова напада морали закључити букурешки мир (1812), по којем Срби изгубе своју независност (члан осми); јер је за њих тада уговорено: да се турска војска пусти у градове, да се поруше сва нова утврђења, да сами собом управљају и да султану одсеком плаћају данак, о чем ће се договорити с Портом, а да им султан опрости за устанак. Када су Срби чули за погодбе букурешкога мира, настало је опште незадовољство, малаксалост и клонулост, поред објашњења рускога посланика (Марка Ивелића) да је Русија такав мир морала закључити. Срби пак почну безуспешне преговоре с Турцима, а стану се спремати и за рат. Међутим, на руско захтевање, да се букурешки уговор изврши, Порта је лукаво одговарала да сами Срби неће да поштују тај уговор, и ако они већ беху попустили. Порта најзад поче говорити да не прима ничије мешање у послове с турским поданицима и стала се спремати да покори Србију пре свршетка познатих догађаја у Европи. Руски је посланик у Цариграду без успеха одвраћао Турску од напада, а војводе српске не приме Карађорђев предлог о повлачењу у планине и шуме, те тако отпоче ратовање (1813). Турци нападну с огромном војском од Видина, Ниша и Босне. Хајдук Вељко храбро је бранио Неготин, али убрзо погибе (18 јула), те његов брат Милутин тајно остави с војском град, а Турци почну продирати уз Дунав. Карађорђе, за кога се беше чуло да је умро, јер је био болестан, изиђе (у августу) на Дрину и нареди да се брани Засавица и Шабац. Хуршид-паша, међутим, обиђе Делиград и дође на моравско ушће (у септембру) спрам Смедерева, где се Карађорђе последњи пут показао војсци. У исто време стиже глас да су се Турци упутили Шапцу (смрт Зеке Буљубаше на Засавици). Све ово учини да Карађорђе клоне духом и да утицајем руског заступника Недобе пређе у Земун (ноћу између 20 и 21 септембра). На глас о овом преласку, то исто учине и главне војводе (Јаков, Младен, Сима, Лука и др.), као и велики део народа. Вујица Вулићевић, по чувењу, пробије се с делиградском војском кроз Турке и такође пређе у Аустрију, а Станоје се Главаш одвоји од њега и још се неко време борио с Турцима. У први се мах почну Турци светити Србима, али Хуршид-паша то спречи, те се народ стаде враћати својим кућама, нарочито када се предаду и неке војводе, који умириваху преплашене Србе, као: Милош Обреновић, Арсеније Лома, Мутап, Главаш, Дринчић и др. Побегле војводе заједно с Карађорђем аустриска власт одмах лиши слободе; али се за њих заузме руски цар, те се сви преселе у Русију (у Хотин и Кишењев о јесени 1814), где добију државну помоћ, а пресељени се народ због врло рђава поступања аустриских власти већином врати у Србију.