Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.2
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Борба о престо у Мађарској између Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље. — 2. Држање Хрвата у томе питању. — 3. Држање Срба. — 4. »Цар« Јован. 5. Посредовање Турака. — 6. Деспот Стеван Бериславић. — 7. Борба Аустрије и хришћанске лиге против Турака. — 8. Погибија Павла Бакића. — 9. Иван Кацианер. — 10. Значај Хабзбуршке династије.
У Мађарској, после мохачке катастрофе и привременог повлачења Турака, наста дуга и крвава борба око престола. Према уговорима, који су постојали између мађарскога двора и аустриске владарске куће Хабзбурга, престо је имао да добије Фердинанд Хабзбуршки, аустриски надвојвода. Фердинанд, син цара Максимилијана, а брат цара Карла V, добио је, по коначном споразуму са братом, при подели велике хабсбуршке државе, 30. јануара год. 1522. под своју власт целу горњу Аустрију, Штајерску, Крањску, Горицу и Истру. По погибији краља Лајоша, кад је остао упражњен престо мађарски, хрватски и чешки, на којем је он седео, Фердинанд без муке би у јесен год. 1526. изабран за чешкога краља. Са избором у Мађарској и Хрватској ишло је теже, мада се Фердинанд одавно на то приправљао. Његова сестра Марија била се удала за Лајоша, а он се сам оженио Лајошевом сестром Аном. Везе између последњега мађарскога владара и аустрискога надвојводе нису, дакле, могле бити присније. Па, ипак, против Фердинандова избора за краља јавила се оштра опозиција. Њему противна странка позивала се на један закључак мађарскога сабора од год. 1505., према којем на мађарски престо није могао дођи странац. Између та два табора наста у јесен год. 1526. борба, која запали сву земљу. У тим борбама поделише се и Срби и Хрвати на две странке. Крсто Франкопан, на вест о мађарској погибији, написа ове значајне речи: »да је та разбој господин Бог допустил над краљем у Угри, не за зло или погибељ, дапаче за добро вично тому русагу, зач, ако би били сада Угри цара разбили, када би конац њих невридну решењу, или гдо би могал под њими остати? ... а овако их оће та разбој учинити покорније и послушније«. На сабору хрватске господе, сазваном 23. септембра у Копривници, кнез Крсто би проглашен »заштитником и бранитељем« (»tutor et defensor«) Славоније и одобрен му, за одбрану земље, ванредни ратни порез по дукат од сваког дима. Крсто је сад важио као човек Фердинандов; тежио је, знало се, да преко овога добије помоћ од Аустрије за одбрану Хрватске и Мађарске, и да стече уопште што поузданији ослонац у суседству. Али, није био за то да се Фердинанд призна за краља на основу уговорених легитимних права, него да нови краљ прими уговорно на себе и извесне нове обавезе. Углед Крстин порастао је нарочито за време турскога повлачења, крајем септембра и почетком октобра тад. 1526., кад је, после одласка Турака, спасавао племство од озлојеђених и побуњених кметова. Неке жупаније (на пр. заладска и барањска) огласише кнеза Крсту и са своје стране »заштитником и бранитељем« и пронеше му тако глас и претензије.
Народна странка истакла је за то време као свога кандидата ердељскога војводу, познатога угушитеља Дожијева крсташкога покрета, моћнога и имућнога Јована Запољу. Запољина породица беше хрватског порекла, старином из Запоља код Нове Градишке. Са добрим делом мађарскога племства Запоља, по одласку Турака, поседе Будим, Острогон, Вишеград и Стони Београд. У овом последњем граду 10. новембра год. 1526. Запоља би изабран за мађарскога краља, а сутрадан н крунисан. Ово крунисање поколеба многе хрватске присталице Фердинандове, па и самога кнеза Крсту, који је дотле већ био уговорио, у Хајнбургу, 10. новембра, на сам дан Запољина избора, и писмено утврдио све личне односе између себе и Фердинанда. Запоља прогласи, неколико недеља потом, Крсту хрватским баном и врховним капетаном на целом подручју између Драве и Дунава, даде му губернаторство Вране, повери му одбрану Бихаћа и поврати му, најзад, старо породично добро, град Сењ. Велики део славонскога хрватскога племства поведе се за примером Крстиним и приђе Запољи. На ту одлуку деловала је очевидно географска зависност од Угарске, која је била готово сва у власти Запољиној. Стегнута са југа од Турака, славонска господа нису се усуђивала да приме сукобе и са Запољиним људима са севера. У ужој Хрватској положај је био нешто друкчији. Њене везе са Мађарима нису биле толико непосредне, нити је мађарски утицај био тамо нарочито јак. Са Аустријом они су већ пре овог имали веза, и Фердинандове чете већ су се налазиле отпре три четири године у неким њеним градовима као помоћ за борбу с Турцима. Стога је држање великаша из уже Хрватске и било сталније и одлучно за Фердинанда и Аустрију. Ипак, хрватски племићи нису хтели да присуствују сабору мађарских великаша у Пожуну, који је, сазван 16. децембра, изабрао Фердинанда за мађарскога краља. Они су сазвали за избор краља свој посебан сабор, у Цетин-граду, крајем децембра. Уз Ивана Карловића ту су се нашли, поред других, Никола Зрињски, Франкопани Брињски и Слуњски, Стеван Благајски. Хрвати ту више нису енергично заступали начело да новога краља признају на основу свог изборног, а не на основу његовог наследног права; али, за избор су ипак постављали посебне услове. Овог пута они су признавали Фердинандово право, стечено уговорима, само су желели као компромисно решење да се и њихово изборно право призна примањем њихових услова. А ти услови били су ови: 1. да краљ, за одбрану »своје краљевине Хрватске«, држи у земљи сталну војску од 1000 коњаника са месечном платом од три дуката за сваког војника; 2. да на граници Крањске уз Хрватску држи, исто тако, стално један број војника; да утврди пограничне хрватске градове, да им набави муниције и појача гарнизоне; 3. да ће поштовати права хрватских сталежа и хрватске саборске одлуке, као и старе обичаје, и да ће их бранити целог живота. Када су комесари Фердинандови дали писмени пристанак на те захтеве, изабраше хрватски сталежи, лицем на 1. јануар год. 1527., Фердинанда за свога краља. Тако хабзбуршка династија постаде господар Хрватске, наравно у вези са њеним добијањем круне Св. Стевана уопште. Хрватска одлука донесена је на хрватскоме сабору; али, ипак не потпуно независно од Мађарске. У изборној повељи Хрвати сами говоре о Фердинандовом стеченом праву и о пожунском избору »ваљано и законито обављеном«, који је, према томе, морао имати извесног утицаја и на њихову одлуку. Тешко би, држим, било тврдити да су Хрвати изабрали Фердинанда »сасвим независно од пожунскога сабора«, кад се, ето, сами, у изборноме акту, позивају на то. Међутим, сасвим је тачан овај општи суд Ф. Шишића о значају цетинскога избора: »Изборни сабор цетински иде у ред оних крупних догађаја у прошлости хрватскога народа којим се свршава једна стара, а почиње нова епоха. Он је у политичком погледу снажан израз како је хрватски народ у битним пригодама меродавно одлучивао о најважнијим државоправним питањима, сматрајући себе и своју домовину особитим политичким народом и засебном политичком територијом«.
Одлуке цетинскога сабора нису прихватили сви Хрвати. Сабор славонскога племства, сазван у Дубрави код Чазме 6. јануара год. 1527., под вођством Крсте Франкопана, изабра за краља Запољу и прогласи његово крунисање законитим. Грађански рат био је услед тога на помолу. Како се тачно, већ тада, ценила политичка ситуација види се најбоље по овим речима Загрепчанина Гашпара Пастора, који је написао 8. јануара: »Држим да се наш краљ (Запоља) неће моћи одупријети Нијемцима, ако не позове Турчина«. И није се преварио. Процес политичког падања Мађарске и Хрватске добио је сублизу исти карактер као и процес падања балканских хришћанских држава. Дојучерањи главни противник, Турска, постаје тражени савезник и арбитар. У борби за власт губи се основно начело свих последњих акција мађарских, од краја XIV века па до Мохача. Мађарска њима губи не само историску улогу у односу Средње Европе према Турцима, него зуби и своју политичку иницијативу и своју слободну државу уопште.
Питање новог мађароког краља поде-лило је и Србе. Уз Запољу пристадоше Павле Бакић, Марко Јакшић и Радич Божић. Бакић је био онај јунак који је и освојио Стони Београд и одржао га за Запољу и његов изборни сабор. Радич Божић истакао се својим јунаштвима при повлачењу Турака; а стицао је све више утицаја, захваљујући својој активној шајкашкој флоти, која је имала на 500 лађа. Поред њих јавља се међу Србима у то време и једна нова, дотле непозната личност, тамног порекла. То је Јован Ненад, Црни Јован, или популарни цар Јован. Он се јавља непосредно иза одласка Турака, који беху направили праву пустош од крајева кроз које су пролазили. Маса српских бегунаца беше се склонила преко Тисе, у горњи Банат и Поморишје. Међу тим бегунцима скупио је Јован, у околини Липова, своју чету ратника. Нико није знао ко је био тај црни човек, који се доводио у везу са византиским и српским владарским прецима и који је узео царску титулу, и, изгледа, име Јована из бугарске владарске традиције. Али, веровало се у њ! Био је прегалац, борбен, пун неких планова, за узбуђени свет онога доба свеједно да ли реалних или фантастичних. Свет, још доста у бунтовној традицији крсташа, видео је у њему једног новог борца, и пошао је за њим, јер му је он у опој општој потиштености дизао дух. Стога се није бринуо да ли је цар Јован прост пустолов или неким провиђењем њему упућени вођ. У борбама са Турцима по Бачкој и Банату показао се као храбар и човек од успеха, а своје је људе везао уза се делећи им земље мађарских великаша, који се беху склонили испред Турака, и пленећи са њима трговачке караване. У њему се мешало нешто од народног борца, нешто од простог хајдука, и нешто од социјалног револуционара. Није чудо стога што је број његових војника брзо нарастао на више хиљада људи. Јован је хтео да има изглед правог владара; уредио је свој двор и створио своју »јаничарску« гарду. Једно време био се сместио у Суботици, коју беше препадом отео од једног мађарског племића; али, ту се није дуго задржао. Други српски вођи, као и деспот Стеван Бериславић, нису хтели да сарађују са Јованом као са човеком сумњива порекла и сумњивих послова. У мађарском спору Јован је спочетка био уз Запољу; али, већ у пролеће год. 1527. прешао је Фердинанду, нарочито, преко посебних посланика, позиван од његове сестре, а бивше мађарске краљице. То, наравно, изазва против њега учестане нападе Запољиних људи и чета; од једног Запољина присталице био је из заседе, у Сегедину, и смртно рањен 26. јула год. 1527., баш кад се спремао да се са једним делом својих људи придружи Фердинандовој војсци. Његови људи разбили су се одмах иза његове смрти на разне стране.
Деспот Стеван Бериславић определио се одмах за Фердинанда. Против њега је Запоља као новог српског деспота истакао Радича Божића, хотећи да том титулом и личношћу делује на Србе у своју корист. Цепања је било исто тако и у Босни, где је од два јајачка бана један био за Фердинанда, а други за Запољу. Хрватски великаши, којима је одржавање јајачкога баната било животно питање, препоручивали су живо Фердинанду да узме у своје руке тај град. Фердинанд је, међутим, једно време рачунао да Босна са Јајцем буде нека врста рекомпензационог подручја за Запољу, па му је, чини се, то и нудио заједно са краљевском титулом. Настојања Фердинандова да се некако нагоди са Запољом и избегне решавање спора оружјем, и његово отезање да изврши обавезе примљене на цетинскоме сабору, мада је опасност од Турака баш због тога спорења постајала све већа, изазваше код Хрвата велико узбуђење. Нарочито пошто падоше у турске руке Обровац и Удбина. Агитација Крсте Франкопана против Фердинанда доби тиме нове хране. На новом цетинскоме сабору, 28. априла год. 1527., упутили су Хрвати Фердинанду доста опоре речи и речи у исто време пуне самосвести: »Нека знаде ваше величанство да се не може наћи да би који владар силом завладао Хрватском (Croatiam occupasset), него смо се по смрти последњега нашега краља Звонимира блажене успомене својом слободном вољом придружили светој круни Угарског Краљевства и сад после тога вашем величанству«. Њима су се у последње време обраћали и Млечани и Турци; ови су им, после Мохача, нудили поштовање и одржавање свих имања, вере и обичаја, и обећавали им да их неће употребљавати у борби против осталих хришћана, само ако признају њихову врховну власт. Другим речима, нису Хрвати били упућени само на једну политичку комбинацију за решење свога питања, и то је требало да краљ Фердинанд зна. Фердинанд је одмах на то одговорио извињавајући се да га у извршењу извесних њихових тражења ометају други, веома крупни, послови и да је нарочито заузет спором са Запољом. Учинио је ипак нешто делимично још раније, а делимично и сад, поседнувши својим четама угрожене хрватске градове на граници, као Бихаћ, Сењ, Оточац, и неке мање, да би колико-толико спречио турско продирање у већ добро начету Лику и Крбаву.
У лето год. 1527. дошло је до крвавог разрачунавања између Фердинанда и Запоље. Фердинандова војска, боља и боље вођена, брзо је потиснула Запољине од разних елемената састављене чете, узела је Будим и однела коначну победу код Токаја, 27. септембра. Истог дана погинуо је под Вараждином и Крсто Франкопан. После тих успеха и Крстине погибије Фердинанду су пришли готово сви важнији противници у Мађарској и Хрватској, и он је 5. новембра у Стоном Београду крунисан за краља. Од Срба његов је противник остао до краја Радич Божић († год. 1528.), док су други признали Фердинанда и слушали његове наредбе. Словенци бележе као знатан национални успех то што су са коначном победом Фердинандовом дошли у ближи додир са њима њихови сународници из западне Угарске, из околине Блатнога Језера.
Запољи, после пораза, није преостајало ништа друго него или да се покори или да тражи нечију туђу помоћ. Он се решио на ово друго и обратио се султану Сулејману. Турска је једва дочекала да искористи овај сукоб, и одмах се одлучила на рат. Њени погранични заповедници у Босни и без тога су сматрали за своју дужност да, где год им се дадне прилика, нанесу удар хришћанском противнику и лише га ког важнијег места на граници. Подацима крцати дневник Марина Сануда даје о томе стотине примера. Тако су почетком год. 1528. ударили на Јајце, у које беше недавно ушла слаба и неуредно плаћана Фердинандова посада, и узели га без велике муке. После Јајца они су брзо освојили и неколико других суседних градова и градића, па се низ Врбас спустили до иза Бање Луке, која је остала у њиховој власти. Тако је год. 1528. коначно уништен и дотле упорно брањени јајачки банат. Он, истина, није више био последњи остатак старе босанске државе, али је бар био последње подручје хришћанске власти у Босни. Падом Јајца био је сад широм отворен пут турском продирању према Хрватској н према Далмацији. Наскоро и кренуше турске чете тим путем; у пролеће оне су већ пустошиле чак по Крањској и Истри. Хрватски крајишници, на челу са јуначним Ивом Карловићем, имаће отсад пуне руке посла, да предусретају њихове упаде или спасавају плен из њихових руку.
Пошто се добро припремио, кренуо је маја месеца год. 1529. султан Сулејман са огромном војском на Фердинанда. Овај, мада се надао томе нападу, ипак није могао да за времена организује довољан отпор, немајући готово никаквих материјалних средстава за озбиљнија предузећа. Као и Мађарска последњих година, тако је и Фердинандова Аустрија патила од несташице новца, без којег се ондашње ратовање са најамницима, а и овако друго, није могло ни замислити. Цар Карло, који је могао помоћи, беше заузет дугогодишњим ратовањем са Французима, па није стигао да одржи обећање у прави час. Догађало се стога да су људи, неисплаћивани и презадужени, сами напуштали своја места и градове. Тако је, неколико месеци пред долазак Турака, деспот Стеван напустио градове Бач и Фелеђхаз, пошто је месецима узалуд молио на ове стране да му се људи исплате. Градове су, наравно, одмах посели Турци. То даде повода да Фердинанд оптужи деспота и да га баци у тамницу. Можда то, а још више неодржавање обећања и крајња оскудица у којој су их држали, определи многе Србе па се почеше одметати од Фердинанда, а неки чак пређоше и Турцима. Посредници су им обично били они њихови сународници који су војевали уз Запољу. »Од тога часа (пише А. Ивић) почиње да се профанише узвишена идеја која је Србе навела да напусте своју отаџбину, идеја борбе против Турака«. Доиста, од бораца за слободу они постају постепено оруђе за туђа разрачунавања, служећи не увек начелима него личностима; претварају се у ратнике од заната, који, напустивши редовна занимања, живе од најамничких плата. Њих отсад сретамо у оба табора. Као мартолози, т. ј. као плаћени пешачки и стражарски одреди у турској војсци и посадама, где служе за плату, они у XV веку стичу нарочито лош глас.
На мохачкоме разбојишту сачекао је Запоља султана Сулејмана и поданички му пољубио руку. Прошавши кроз Будим, турска војска је кренула право на Беч. За то време био је деспот Стеван без много страже упућен краљу Фердинанду. Он се на путу искрао некако од пратње и стигао право у турски логор. Сам султан је примио деспота и повратио му сва његова имања у Славонији. Од важнијих српских вођа остао је уз Фердинанда само Павле Бакић, који је са својим српским одредом живо суделовао при одбрани Беча. Аустриску престоницу султан није могао да узме на јуриш, а за дуже опседање није било погодно јесење време. Стога је 16. октобра напустио Беч и почео повлачење. Фердинандови људи сматрали су то са правом као свој успех и дигли су главе. Њихова насртања на Запољине пријатеље постају чешћа, а узајамна обрачунавања и по нашим, српским и хрватским крајевима, свакодневна појава. Међу осталима био је тих месеци доста активан деспот Стеван, који се, сада као турски присталица, хтео да освети за нанесену увреду. Та крволочна прегањања изазивала су код увиђавнијих људи гнушање и акцију да се томе бар привремено учини крај. То се и постигло, макар и за кратко време од године и по дана (1530. до 1532.). Али, одмах потом, у пролеће год. 1532., дошло је до нове турске офанзиве, и опет под султановим вођством. И опет је војни циљ био Беч. Ну, на походу против њега опро се Турцима са необичном храброшћу Никола Јуришић, Сењанин, врховни капетан Фердинандових чета и крањски земаљски главар, бранећи тврди Кисек. Сам султан се задивио његову јунаштву и обдарио га. Заустављен ту, Сулејман није наставио пут према Бечу, него се обрнуо на Штајерску, Корушку и Крањску, које је опустошио, па се преко Хрватске вратио у Београд. Једна му је војска прешла кроз Посавину, преко Крижеваца, а сам султан са другим делом војске ударио је преко Подравине, на Копривницу. Хрватска историја бележи да је ово једини случај кад је султанова војска прешла готово преко целе садање Хрватске. Очевидно, тако је било не стога што султан то не би могао учинити него што је пут за његове главне циљеве, за Будим и Беч, имао краће и непосредније линије.
Много је штете наносио својим суседима деспот Стеван, помаган од Турака из Босне. Он је био киван на Фердинанда не само због оног бацања у тамницу, него и због тога што му нису успевали сви његови покушаји да између њих дође до измирења. У Фердинандову двору о њему је владало лоше мишљење и као о човеку и као о јунаку. Карактеристично је да су и Турци били њиме незадовољни, нешто можда што су чули какве гласове о његовим везама са неким Фердинандовим људима, а нешто можда и из других разлога. Год. 1536. они су са њим направили кратак процес: напали су га и убили, а његова добра у Славонији највећим делом отели и присвојили. Тада су од Брода направили једно од главних својих упоришта на Сави, а од освојене Пожеге доскора пожешки санџак. Савремени Бартоломеј Георгијевић са огорчењем бележи Стеванов случај као »срамотан пример« »гадне« хришћанске неслоге. Сем освајања средње Славоније, извршена током год. 1535.—1536., Турци су напали те године и Клис у Далмацији и после дуже опсаде узели га, почетком год. 1537. Од њега су одмах, због његове велике војничке важности, направили средиште једног новог, клишког санџака. Први клишки санџак-бег постао је Мурат бег Тардић, потурчени Шибенчанин, који је у том граду имао брата каноника и који је највише допринео да Клис падне.
Да би се Турској нанео снажан ударац, као одговор на њену акцију да после скршене Угарске уздрма и Немачко Царство, и да се помогне Фердинанду, који беше ушао у нов рат са Турцима, дошло је, по иницијативи Карла V, до склапања једне Свете лиге, у коју су год. 1538., поред Хабзбурговаца, ушли папа Павле III и Млетачка Република. Али, та лига није била унапред добро приправљена и њене војничке операције и на мору и на копну испадоше бедно. Као куриозум вреди забележити да су Шпањолци Карла V запосели и једно време држали град Херцег-Нови. За време тог рата у велику опасност беше дошла Дубровачка Република, чију су сарадњу тражиле обе стране. Млечани су претстављали Дубровчане као издајице хришћанства и тражили су енергично да се њихов град узме. Дубровчане је овог пута спасао Карло V и њихова дипломатска вештина. Они предложише Шпанији да тобоже зароби њихове лађе које се нађу у њеним лукама и да их, заједно с особљем, употреби у борби, да би се они пред султаном на заклетву могли бранити како је то суделовање изнуђено. За време борби тога Светога савеза, до год. 1540., кад су Млеци склопили засебан мир, цело далматинско залеђе, као и добар део залеђа хрватскога Приморја, дошло је у турске руке. Обала са градовима остала је млетачка, а аустриска власт и утицај беху скоро потпуно потиснути. На тој страни, поред клишкога, створен је и лички санџак, у који су, поред Лике, ушли Котари, Буковица и Книн, а граница између личкога и клишкога санџака ишла је реком Крком.
Напади Турака на Славонију и Далмацију за време док је још трајао са Портом уговорени и неотказани мир, и стални сукоби са Запољом, који је, ослањајући се на султана, још увек настављао своју агитацију против њепг, изазваше краља Фердинанда да и он са своје стране крене против Турака моћнију офанзиву и да позове у помоћ брата Карла и потакне напред поменуто стварање хришћанске лиге. Било је за њу озбиљна разлога и у бојазни да Хрвати, који толико страдају, не приђу Запољи. Да задобије за офанзиву не само Србе у Угарској, нето и оне који су под Турцима, да би се придружили његовој војсци, именовао је Фердинанд 20. септембра год. 1537. Павла Бакића за »правога и законитога деспота нашега краљевства Рашке (regni nostri Rasciae)« и препоручивао је свима Србима »у поменутом нашем краљевству или онима који станују где било на другој страни« да га као таквога пазе и припознају. Аустриска војска са неких 24.000 људи имала је за прву дужност да поврати Славонију и да онда, уколико могне, настави даље операције. На њеноме челу налазио се Иван Кацианер, један од најбољих Фердинандових војсковођа, који се дотад одликовао у више бојева. Из Копривнице, преко Вировитице, ударила је хришћанска војска на Осек, као на главно место за прелаз турске војске у Угарску, поред којег се налазио велик и добар војнички мост турски. Али, напад није успео. За дужу опсаду хришћани нису имали хране, а за добро извођење јуриша није било потребне слоге. Стога после краћег времена настаде отступање, које се убрзо претвори у расуло. Спасавајући остатке разбијене војске, погинуо је у крвавој сечи са Турцима код Горјана последњи српски деспот, 9. октобра год. 1537. Смрћу Павла Бакића нестало је последњег носиоца те српске владарске титуле, која је још значила респектовање положаја Срба у Угарској и претстављала несумњиву традицију старе српске државе.
Кацианер је због те војничке катастрофе био лишен чина и затворен; али, некако се спасао тамнице и добегао у Хрватску. Замолио је браћу Зрињске, Ивана и Николу, да га извесно време приме у Костајницу, важни гранични град према Турцима. Зрињски су то учинили, познавајући одраније Кацианера као одлична јунака и хотећи му помоћи да окаје учињене погрешке. За њ се и иначе залагало много угледних лица а нарочито крањски сталежи. У Костајници, међутим, Кацианер је ушао у везе са Турцима, као и толики други одметници Фердинандови. Обавештени о томе, Зрињски, из бојазни да не дође до издаје града, наредише да се Кацианвр убије (25. октобра год. 1538.). Љубљански бискуп Франц, брат Кацианеров, даде мртво тело пренети у отаџбину и подигнути му веома лепо рађен споменик. Султан је енергично протестовао у Бечу поводом те погибије и тражио казну за Зрињске, а кад му у том нису изишли на сусрет, он је упутио јаку војску против Зриња и Костајнице. Зрињски су уз припомоћ суседа успели да се одрже, мада по скупу цену (год. 1540.).
Оволико крвопролиће, од којега су страдали и Фердинанд и Запоља, натерало је обадвојицу да се, најзад, некако споразумеју. У Великоме Варадину, 24. фебруара год. 1538., би решено: да Запоља за живота остане краљ и задржи Ердељ са крајевима које је у тај мах држао, а после његове смрти да сва Угарска дође под Хабзбурге. Хрватска и Славонија испадале су, према томе, из Запољине сфере и остале су чисто хабзбуршке, уколико нису биле турске. Тако је завршен овај страшни период дванаестгодишњега клања и пустошења, којим су се уствари највише користили само Турци.
Мађарска тежња да имају владаре своје крви и државу која би била њихова, а не саставни део хабзбуршкога поседа, природан је израз њихове петстогодишње државне традиције. Али, она је долазила у сукоб са тежњом хабзбуршкога дома, која је, нешто из породичне империјалистичке амбиције, а нешто из политичке потребе времена, настојала да се у Средњој Европи створи једна моћна држава која ће удружити слабе снаге појединаца за борбу против Турака. Мада је у оно доба код неких расположење било већ прилично поколебано (као на пр. код Француза, који су већ пактирали са Турцима), наши људи, из хришћанских и сентименталних разлога, нису ипак могли да сарађују са Турцима, и стога су, како смо видели, дошли у сукоб са њима и страдали. Покушаји са хришћанским лигама, којима би на челу био папа као највећа морална вредност, и Мађарска као прва хришћанска држава на ударцу, показали су се током целог XV века као непогодни и ретко остварљиви. Требало је водити рачуна о више разних интереса и више разних воља и метода рада, који нису увек могли да се доведу у склад. Стога се морало покушати да се у Дунавском Базену створи једна моћна држава у којој ће одлучивати једна воља и један битни интерес. Примање хабзбуршке Аустрије као новог моћног хришћанског средишта чинило се тада као једино политичко решење. Зашто баш Аустрије? Из више разлога: 1. што је она после Угарске долазила географски на ред и што је њој самој било у животном интересу да се што боље заштити; 2. што је Мађарска већ била сатрвена, што се Чешка налазила у заједници са њом и што је Пољска, одвојена Карпатима, долазила у питање као борац против Турака тек у другом реду; 3. што је хабзбуршка династија била тада најмоћнија династија Европе и што је као таква најпре и са највише изгледа могла да организује борбу против Турака; 4. што је Аустрија била католичка држава и стога могла рачунати на симпатије и помоћ папске курије и целе Европе; и 5. што би наставак традиције рада и опстанка малих династа и државица само појачавао кризе и стварао нова трвења. Наши политички људи намењивали су такву улогу Мађарској XV века, кад већ није било увиђавности да се пре тога оствари таква југословенска формација. Катастрофалној децентрализацији XV века имала је као реакција дођи једна нова, хришћанском одбраном мотивисана централизација војничке и политичке снаге. Примање Аустрије било је, према томе, политичка нужда. Друго је питање да ли је Аустрија и одговорила тада свима тим надама. Ми смо напред истакли да није, а сад би још могли рећи да је код Фердинанда било више планова него средстава и да му је дуго требало да сагледа како ствари истински стоје; да је утицај моћнога Карла V у источној политици долазио до израза мање него што се ишчекивало; да је велика себичност Хабзбурговаца ову тешку кризу учинила још тежом; и најзад, да се, временом, опасност од Турака преобраћала у не мању опасност од Аустрије. Међутим, једну несумњиву констатацију треба одмах учинити: у односу према Европи Аустрија је доиста испунила своју улогу. Она је била главна брана турском даљем продирању, и читавих сто и педесет година она му је и одолевала, док се, најзад, под Бечом није за увек скршила турска снага и замах.