Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
I. Напон турске снаге.

1. Услови турских успеха. — 2. Турци према православнима и католицима. — 3. Исламизација. — 4. Турци према Србима. — 5. Српски језик на Порти. — 6. Положај земљорадника под Турцима. — 7. Данак у крви. — 8. Подизање градова у Турској.


Образовање турске државе у Европи претставља један од најзанимљивијих и најсложенијих историских феномена. Једно бројно невелико ратничко племе срушило је не само две балканске царевине, него и читав низ других малих балканских држава, а после њих и једну, војнички доста јаку, средњоевропску краљевину. Које су врлине и преимућства тога племена? Које мане и недостаци побеђених?

У историји је било често појава да су мале али добро организоване војне групе покоравале далеко надмоћнија племена, као на пример Бугари балканске а Варјази руске Словене; али, обично се после тога догађало да су се те мале групе претапале у покорени многобројнији елеменат и губиле добар део својих особина. Код Турака, међутим, процес је био обратан. Њихова шака ратника није се изгубила у мору грчког и словенског елемента на Балкану, него се упорно одржавала све до наших дана, ширећи све до XVII века свој утицај и свој круг припадника. Веру турских освајача примале су читаве групе њихових нетурских поданика, и занимљиво, те потурице, мада су етнички остајале уз свој првобитни елеменат, целим својим другим осећањем беху туркомани. Турци су наметали њима свој менталитет, али не и они Турцима, бар не трајно. Појава та веома је ретка у историји, нарочито када се узме на ум да су Турци за све време свога владања на Балкану остали национална мањина на свом сопственом подручју.

Два главна преимућства Турске према осталим државама Средњега века беху: апсолутна дисциплина спојена са широким учешћем најспособнијих. Праве демократије у Турака, као чисто азискога народа, није било никад, и то је земљи за дуг низ година уштедело много криза. Ну, омогућавање људима од вредности да избију на површину и да као такви развију своје пуне способности била је појава која је уствари изазивала енергије пука и била у основи демократског карактера. Апсолутна дисциплина у турској царевини била је задуго преимућство које никако нису имале друге земље савремене Европе. Европа је боловала од својих феудалних господара. Хетерогени интереси појединаца тешко су се дали довести у склад, а у највише прилика појединци су своје интересе, као што смо то већ виђали код нас, претпостављали општим. Честе су појаве тадање Европе да су владари или у сукобу са једним делом своје феудалне господе или да су њихова проста играчка. За Турака султанска воља претстављала је врховну и стварну снагу. Држава је била султанска својина, а појединци само оруђе те воље. Да су султани били свесни тога свог преимућства пред осталим европским владарима понајбоље сведоче савети султана Бајазита Стевану Лазаревићу, како их наводи Константин Филозоф: »Потруди се и скрши своје моћне и приведи их у своју вољу«. Хришћанске државе на Балкану сатрли су уствари домаћи грађански ратови; турски освајачи дошли су само да дотуку већ прилично измождене организме.

Средњовековне феудалне хришћанске државе имале су мање-више тип аристократских монархија. Звања и чинови стицаху се по породичним везама; амбиције не беху уветоване увек и стварним вредностима. Стога нарочито често избијају кризе, кад се против наследне аристократије диже војничка, обично скоројевићска, која свој положај захваљује личним вредностима и које, наравно, хоће да искористи и у општем односу у друштву, нарочито за владе слабих господара. Многе породице српских династа XIV и XV века скоројевићског су и највише војничког, ређе нижег чиновничког порекла, као: Мрњавчевићи, Балшићи, Грбљановићи, Косаче, Црнојевићи. Нови дворови натурују нове обавезе, нове намете, нов притисак. То, природно, изазива незадовољство. Ђурђева Јерина није од неке мале невоље названа проклетом. Народне традиције у овим питањима дају драгоцених података о расположењима која су постојала у широким редовима за време опште декаденције наших средњовековних држава. Још за Вукашина пева народна песма


Колико је зулум поставио:

Што ношаше раја сиротиња,

Што ношаше од свиле хаљине,

Тад обуче сукнене хаљине.


Код Турака се такве династичке амбиције код великаша уопште не јављају. Султани као Бајазит или Мехмед II даве рођену браћу да умање број претендената и да не дозволе јачање династичких прохтева у споредним линијама. Сваки далеки намесник добро зна да ће га султанова рука брзо достићи и да, посегне ли даље него што се у Стамболу хоће, не изостаје казна која не зна за милост. Султан своје намеснике, и кад их љубазно поздравља, зове просто робовима или »склавима«. Његове су заповести отсечне. Кад је год. 1471. наређивао херцеговачком санџак-бегу да врати неко робље Дубровчанима, Мехмед II је писао оваквим тоном: »Да ми веће за то парац не дође царству на порту говорит, јере у кога се нађе дубровачко робје али које ино имање тере га не врати неће му бит узрок у тимару али у башчине, веће му ћу зло учинит ко неће послушат царства ми... Тако учини, инако да не буде«. Та строгост и увек будна пажња султанова нису зазирале да на извесним, често изложеним, местима постављају људе који су били сународници недавно покорених, чланови њихових великашких кућа, чак њихових династија, као Шабанчић у Босни, Црнојевић у Зети и др. Зазирања није било просто стога што се на Порти добро знало да власт тих појединаца никад није била апсолутна и што су ти људи обично долазили да заузму такве положаје после слома ранијих покушаја, других тежња и са ослањањима на друге, и кад су имали пред очима видне доказе о узалудности опасних ставова према Турцима и према наредбама неумољиве Порте.

Са Мехмедом II нарочито је појачана централна султанска власт. Заузеће Цариграда обележава видан датум у томе правцу. Са Мехмедом Цариград је добио стари значај, постао је и опет средиште у које су биле упрте очи Европе и Азије и које његовом господару даје изузетан значај. Са Цариградом Мехмед је постао природан наследник не толико једне бивше царевине колико њене царске традиције. Из Цариграда се царује; Цариград и царство постали су низом векова за све народе Балкана и суседства потпуно идентични појмови. Мехмед П је, пратећи отуд орловским погледом ствари, са планом укинуо читав низ несигурних вазалских односа и место непоузданих хришћанских династа постављао своје санџаке или хришћанске отпаднике као своје намеснике. Он није дозвољавао другу оријентацију сем према Стамболу.

Његови поданици осећали су, доиста, да над њима влада јака воља. Султан је био штован, јер се видела његова снага. Сем тога, он је онима који се нису бунили осигуравао релативно мирнији живот него што га у то време имађаху поданици суседних држава. »У унутрашњости нове царевине владао је мир, као у стара римска времена« вели тачно Н. Јорга у својој Историји Турака. Занимљиво је у томе погледу пратити писање савремених српских монаха. Док Владислав Граматик из жеглиговске Црне Горе помиње »великог и самодржавног цара мусломанског Мехмед-бега« (1469., 1473., 1479.), дотле га други, са периферије, из плеваљскога светотројичкога манастира, тамо где борбе још трају, посматрају само као завојевача, као »злочестивога и злонаравнога и неситога Јуду« (1476.). У једном рукопису из год. 1486., писаном у кући Ивана Црнојевића, каже се резигнирано: »за царевања врло крепкога и превисокога измаилскога цара султана Бајазита, коме Бог попусти силу и крепост над хришћанима ради наших грехова и безакоња«.

Према православној вери није Мехмед II предузимао насилних мера. Сам је лично био, према причању савременика, верски сасвим равнодушан. Волео је, природно, оне који су примили ислам и тиме се на видан начин обележили као присталице турске. Али, није гонио ни других. Султанија Мара, коју Турци нису нагнали да пређе у ислам, мада је била њихова султанија, постала је баш са Мехмедовом потпором заштитник православља. Када се охридски архиепископ Доротеј год. 1466. замерио султану, који је тада ратовао са Скендер-бегом, султан га је, са неколико угледних Охриђана, насилно преселио у Цариград; али, саму архиепископију није укинуо. Упутио је тамо бившега цариградскога патријарха Марка, који је постао »пријемник престолу охридскому«. Султан је тада подигао у Албанији »град величајши« Коњух и у њ је год. 1467. дао силом преселити 15 православних кућа из Скопља. То пресељавање у једну султанску тврђаву на граници могло би, донекле, значити и неку врсту поверења; али, како је вршено силом и баш из Скопља, пре би се та мера могла ипак сматрати као намерно слабљење православног елемента, разумљиво у једном по Турке врло важном балканском војничком и управном средишту. Пред крај XV века има вести да се несметано подижу или поправљају порушене цркве, а на почетку XVI века гради се неколико нових цркава и манастира. Михаило из Островице, помињани Србин који је доспео међу јањичаре, пише са признањем за Турке, које иначе не воли много, да је »међу овим поганицима велика праведност, они су праведни према себи и међу собом, па и спрам својих подчињених, били ови христијани или чивути ... јер цар сам строго на то гледи«. »Христијани, који се зову ђаури, сви су цареви поданици и цар зна добро колико их има у свакој земљи или крајини; они дају цару телос или данак на сваку годину од сваке главе по 40 аспри. Поред тога ти исти христијани дају још и својој господи којих су поданици, а који се зову тимерлер, и то од сваке главе половину царскога данка и десетак од свега жита и кулук. Али, ванредне порезе не дају никад цару ни својој господи. Кад пак царева војска пролази, не сме нико ићи кроз усеве, нити какву штету чинити, нити од кога што против његове воље узети... Па да ко само једну кокош узме силом, изгубио би главу. Јер цар то никако неће да се чини криво сиротињи.« »Сваке године шиље четири господина из свога двора на четири стране своје земље, да виде и размотре да ли се не чини где икаква неправда сиротињи од њене господе. Ови имају таку власт да могу казнити и смрћу и одузимањем имања, како ко заслужи, а зову се њиховим језиком харшориди. А кад дођу у те предјеле дају по варошима извикати да сваки дође к њима ком је каква кривица учињена.«

Али, те добронамерне и мудре одлуке нису могле дуго да се одрже. Драгоцени подаци путописца Бенедикта Курипечића, који је прошао кроз Босну г. 1530., изрично казују да се првобитно повољно стање, са јединим порезом на обрађену земљу који је износио 50 аспри годишње, баш од те године осетно погоршало. Уведени су нови порези на стоку, на сваку врсту земљишног поседа и на личности. Вечито ратно стање, нарочито у пограничним крајевима, острвило је људе, а на ратном подручју, и поред најбоље воље, нису могле да се очувају заштита поседа и сређеније прилике. Пролаз силних војска преко наших земаља током XV и XVI века, за прегоњења између Турака и Мађара и великих турских офанзива према северу, морао је оставити за собом пустош. Није узалуд настала пословица: »Тешко земљи куда војска прође«, без обзира чија је. Видели смо, уосталом, из путничких описа Србије, како је понегде изгледала та земља XVI века, а боље, свакако, није било ни на другој страни. Нису се, исто тако, могле одржати ни султанске одредбе у погледу повољног опорезивања хришћанских породица. Ратовање тражи своје жртве физичке и материјалне, а турски господар, све да је и хтео, није их могао покрити друкчије него новим наметима. А то је у земљи натуралне привреде, каква је била Турска, ишло са много тегоба. Те намете подносио је, делимично, и Турчин, али у мањој мери, а иначе их је пребацивао на хришћанске поданике. Органи правде, кадије и њихови помоћници наиби, који би имали да унесу правну свест у народ и да прибаве поштовање закону, постали су убрзо елеменат корупције, из простог разлога што наиби нису имали плате, него су живели од такса, глоба и мита, па су им се после придружиле и саме кадије.

Цар Мехмед није био противник ни католика; мржња турских султана и власти расте против њих тек постепено, због сталних ратовања са католичким силама и због веза које су католички турски поданици, сасвим природно, одржавали са својим суверницима у слободном суседству. Босански фрањевци тврдили су дуго времена да је још приликом освајања Босне, год. 1463. или 1464., њихов викар, фра Анђео Звиздовић, добио од султана ахднаму са потпуном верском слободом за католике. Та ахднама и данас се чува у фојничком манастиру; али, оспорена је њена аутентичност. Нарочито је Ј. Матасовић у последње време упозорио на више момената који је чине сумњивом (на пр. да Звиздовић тада није био викар; да ахднаму не спомињу стари босански фрањевачки писци; да није регистрована на папској курији и т. д.). Можда је за легенду о њој дала повода или је у вези са њом бурултија босанскога санџака Скендер-паше коју је 20. августа год. 1486. дао »куштоду« босанске фрањевачке провинције фра Анђелу, обричући му слободан пролазак по целој турској држави и чак и излазак из ње »по њих закону«, т. ј. ради католичких верских потреба. Међу фојничким документима налазе се и два акта из год. 1488. о томе како у санџацима босанском, херцеговачком и клишком католике напастују »серфски невјерници патријархе, митрополити и епископи«, па их сам султан Бајазит II узима у заштиту од њих. Али, и ти фермани, исто као и ахднама, веома су сумњиви. Пре свега, год. 1488. Срби нису имали свога патријарха, а после, сумњива је и ознака клишкога санџака, пошто се у то време Клис налазио у хришћанским рукама, а клишки санџак још није био потпуно организован.

Католичка црква у Босни крајем XV и почетком XVI века, поред свих тих заштитних фермана, ипак је осетно страдала. Од ње су се, најпре, одвајали извесни делови на далматинској граници, хотећи да избегну турским властима. Дубровачка Република одвојила је год. 1464. манастире свога подручја, а год. 1468. оцепи се од ње цела далматинска покрајина, сем манастира у Имотском, Цетини, Клису, Скрадину, Книну и по суседним местима. Још знатнији губитак настао је са великим бежањем становништва испред Турака у суседне покрајине, Далмацију, Хрватску и Славонију. Босански и херцеговачки фрањевци, измичући са својим пуком, населили су тада многе крајеве Приморја. Заострошки манастир код Макарске постаде њихов; а, из обзира према избеглицама, даде Мартин Франкопан нове поседе манастиру Трсату, који беше примио невољнике. Највише је страдало католичко становништво у год. 1524., приликом оних љутих борби на границама и око Јајца. Тада су рушени манастири у Крешеву, Сутјесци, Фојници, Високом и Коњицу, а један део њихових фратара растеран или погубљен.

Шта је у то време било са српском патријаршијом не да се још извести сасвим начисто. Несумњиво је да од пада деспотовине па до обнављања патријаршије год. 1557. нема о њој апсолутно никаква поузданог или беспрекорног спомена.

Турску власт у Босни и Херцеговини поздравило је доста босанскога елемента, тражећи у њој заштите од притиска католичко-мађарских владајућих верских кругова. Не треба никад сметнути с ума да су политичку пропаганду у Босни и Херцеговини вршили редовно страни људи, повереници папске курије и мађарскога двора, и да су њихове инквизиције и прогони трајали до пред сам пад Босне. Први инквизитор против бана Кулина беше странац Иван де Казамарис; Нинослављев бискуп постао је доминиканац Немац Јохан фон Вилдесхаузен; мађарски бискупи на почетку XIV века проповедају крсташки рат у Босни и помажу га; први фрањевачки викар у Босни био је фра Перегрин Саксонац; бискуп краља Твртка, који је очигледно радио противу њега, а за корист својих сународника, беше Мађар Петар Шиклоши. Сличних примера има још. Али, и из овога изилази јасно и чисто ово: ти туђинци, несумњиво добри католици, долазили су међу народ у Босни са оном, на жалост, доцније од Аустрије добро нам познатом, надменом позом просветитеља и, знајући да имају за собом ауторитет Мађарске и државне власти, нагонили су људе у нову веру више силом него разлогом. Преверавања су у Босни била честа, или, ако не увек то, а оно сигурно спекулисања са вером. Да избегну какву опасност или да добију неку милост, многи од босанских људи, не изузимајући ни саме владаре, прелазе из једне вере у другу или дају изјаве да ће лака срца напустити заједницу којој су дотада припадали. Неначелност у томе правцу брзо се извргла у цинизам. Да очувају поседе, да дођу у милост нових освајача, да се обезбеде од прогона, многи од босанских великаша брзо донесоше одлуку да приме ислам. Деловали су, поред тога, и примери, као онај браће Анђеловића из деспотове Србије. Већ у XV веку постоји низ угледних чланова босанских породица који су прешли на ислам. Такви су Иса-бег Хранушић, који 1. фебруара год. 1454. пише Дубровчанима за »брата ми херцега, али синовца ми воеводе Петра«; Скендер-бег Михаиловић, војвода у Врхбосни; Синан-паша Боровинић, санџак-бег врхбосански; Ахмед-бег Вранешевић, санџак херцеговачки; Мехмед-бег Обреновић, његов наследник; Хасан-бег Михаилбеговић, Скендер-бег Вранешевић, Мустафа-бег Богојевић, Ахмед-паша Херцеговић. У рогатичкоме срезу постоји муслиманско село Бранковићи, чији је један давни предак Махмут Бранковић погинуо на »боју деспотову« и био сахрањен на Петрову Пољу. На његовом ћирилицом писаноме гробном нишану има лав у грбу, познат и у православној линији деспотске куће Бранковића. Из Босне, из околине Рудога, потиче и породица Соколовића, чији је потомак био велики везир Мехмед Соколовић. О Предојевићима, чије је име очевидно наше, постоје у народу још и данас приче како је Имшир-паша, најугледнији од њих, постао муслиман и сећао се доцније своје родбине. Чувени крајишки бегови Куленовићи сами се изваде чак од лозе Кулина бана; тачно је, међутим, да их има и католика и муслимана и да се одавно помињу као »породица рода племенита«. Уосталом, за порекло највећег дела босанско-херцеговачкога муслиманскога елемента нема бољег доказа него што је тај да им је матерњи језик само српскохрватски. Турски и арапски учили су само у школи, војсци и администрацији.

За примером великих ишао је онда и пук, тражећи у исламу заштите или повољнији живот. Ми имамо више хришћанских признања да Турци изнајпре нису нагонили свет да прима њихову веру, ни међу Грцима ни код нас. Један наш писар из год. 1509., који нимало не воли Турке, ипак савесно признаје како у то време »многи немучени ни од кога отступише од православља и присташе уз њихову веру, као што апостол пре рече, гледајући њихово јачање и великославље«. О томе, уосталом, све до данас има и доста локалних предања. Насилно преверавање није уопште никад узимало велике размере сем у XVIII веку у Метохији (иначе, откуд би се одржало толико хришћана под Турцима све до XIX века?), а уколико га је било, оно је дело појединих фанатизованих локалних средина према појединцима (на пр. смрт Ђорђа Кратовца у Софији год. 1515. што се није хтео преверити), систематске пропаганде (на пр. преверавања Срба у крајевима мешаним са муслиманским Арнаутима) и времена турске декаденције, кад самовоља уопште узима маха. Код тих потурица остало је много трагова ранијег хришћанскога култа; њихово примање ислама у многом погледу није било дубоко, као, уосталом, ни наше примање хришћанства. Босански муслимани празнују још увек извесне карактеристичне хришћанске свеце, чији је култ везан са неким народним обичајима, као св. Ђорђа (занимљив је, на пример, муслимански ђурђевски уранак у Сарајеву), св. Илију (»до подне Илија, по подне Алија«), Митров-дан. Рачунали су увек свеце по староме календару. Понегде су се још у XIX веку одржавали трагови славе. Жив је култ неких домаћих или локалних светаца, као св. Василија Острошкога, Чајничке Краснице, Оловске Госпе, св. Ане у Призрену и сл. Један од разлога за опаљивања тела св. Саве био је и тај што су муслимани долазили на његов гроб и тражили од њега исцељења. На рушевине цркве Св. Пантелејмона код Призрена доводе болеснике и православни и муслимани. Петар Костић прича да тамо сад одлазе највише муслиманке, »кувају пилав и кољу црне петлове за оздрављење својих болесника«. Обратних случајева, да хришћани одржавају култ неког муслиманског свеца, нема или бар нема у знатнијој мери.

Углед Срба код Турака у XV и XVI веку био је доста велик. Грци су били културнији и у Цариграду, Солуну и по другим местима и могли су са поносом да укажу на достојне споменике једне велике и дуготрајне царевине; они су тамо могли да врше и неодољив утицај на турске освајаче и цео њихов живот, јавни и приватни. Али, Срби су били војнички опаснији; српске државе последње су пале под Турке и најдуже су се и са највише борбе опирале турскоме освајању. Бугарска је пала већ крајем XIV века без отпора достојног дивљења. Византија се гасила постепено као тежак болесник; Скендер-бегов отпор у Албанији био је само једна епизода, епски ванредна, али без већег значаја за Турке, пошто је албанско ратиште увек било најспоредније. Срби су Турцима задавали највише посла. Ради њих су они дошли на Балкан; са њима су, још под Душаном, почеле главне борбе; у борби са Србима гине један од највећих њихових султана; у XV веку нема деценија кад им српско питање не претставља опасност.

Пре свега, само смиривање Балкана није се могло извршити како треба ако се не среде односи са Србима. Срби су на том полуострву заузимали највише места, од јужне Маћедоније па до Дунава на северу и мора на западу. Они су на том подручју били и најактивнији, нешто захваљујући свом планинском и кршевитом терену, а нешто томе што су имали наслона на Мађарску и Млетке. За Турке је стога српско питање било од прворазредне важности. Турци су били ратнички, освајачки народ, у ово доба у напону своје снаге. Њихов број није био толики да би пенетрацијом у насеља Балканскога Полуострва могли онемогућити евентуалне акције које би се спремале против њих, или да би могли деловати у бржем процесу извесног етничког стапања. Међутим, свака акција преко балканских граница биће знатно отежана, ако се за леђима остави елеменат који је непомирљиво непријатељски расположен. Пут на Будим и у мађарску котлину водио је преко Србије, кроз чисто српско подручје; према Далмацији и Хрватској исто тако. Јасно је да турски државници то питање нису могли мимоићи; могло је само бити разлике у схватању како да се оно решава. Ми у томе видимо до средине XVI века три главне етапе.

Прва је етапа била решавање борбом. У њој су Турци остали у XIV веку несумњиви победиоци балканских држава. У другој етапи, кад мађарска држава, као носилац католичких традиција, преузима на се улогу да се супротстави турскоме надирању и да балканске државе узме под своје окриље, јавља се турска дипломатија, да у самим балканским државама изазове подозрење према Мађарима и да тамо створи изразито туркофилске странке. У борби са Мађарима Турци рачунају на сарадњу присталица своје странке, којих имају у свима редовима. Од тога рачунања до сарадње са појединим народима или племенима или верама није био тежак прелаз. Он је најпре и с успехом опробан у Босни, где је верска противност између силом натуриваног католичанства и праве »босанске« цркве трајала столећима и претворила се у дубоку мржњу. У тој сарадњи је зачетак треће етапе, кад Турци попуштају српскоме православноме елементу у много питања и кад желе да га помире са својим државним системом. Главни посредници у тој акцији били су многобројни Срби муслимани, који су примили нову веру из страха, из себичности, из амбиције или натерани у младости као заробљеници или као деца узета за јањичаре. Око средине XVI века број тих потурица био је у Цариграду, око царскога двора, толики да су они држали готово сву власт у рукама.

Значај Срба у Турској тога времена види се по употреби српскога језика у званичној канцеларији саме Порте. У XV веку, на двору српских деспота Стевана и Ђурђа и у њиховим задужбинама, била су главна средишта књижевне активности Срба и Бугара. Српска рецензија осваја. У самој Бугарској пише се српскословенски, а српски радници и српски рукописи прелазе у Влашку и Русију. У Цариграду се знало да је ћирилица писмо којим се служи у Србији, Бугарској, Босни, Зети, Албанији и Дубровнику, и да га употребљују и православни и католици. Две Српкиње султаније, Оливера и Мара, утицале су сигурно да се углед њихове домовине дигне и да оживе везе султанова двора са њиховом домовином и културом. Постоје вести да је султанија Мара научила Мехмеда II српскоме језику. Прво писмо султанско, са царском тугром, писано српски и ћирилицом, упутио је 10. јула год. 1430. Мурат II Дубровчанима. После тога, низ султанских српских писама, као и писама његових санџак-бегова, везира и паша, иде на стотине. Од самога султана Мехмеда II очувана су у Дубровнику 44 српска писма; тамо је уопште свега једно његово писмо писано латинским језиком. Српски и ћирилицом пишу се фермани и неким турским властима крајем XV века. Таква су писма, на пр., упућивана новскоме диздару, новскоме и фочанскоме кадији, херцеговачкоме санџак-бегу; сам султан Бајазит II пише тако три четири пута херцеговачкоме санџак-бегу. Ту традицију настављају и други султани, све до Сулејмана II, мада од Селима I почиње већа употреба турскога језика. »Веома важан уговор о седмогодишњем примирју између Бајазита II и угарскога краља Владислава од 20. августа год. 1503. поднесен је од стране Турака на српскоме језику«. Постоји и једно српско писмо Селима I рускоме великоме кнезу Василију Ивановићу. Турски намесници и паше на западу пишу често својим суседима само српски. Дунавски капетан Мустафа пише у Пешти 24. децембра год. 1536. ћирилицом острогонскоме капетану Петру; 30. октобра год. 1537. пише тако мађарски краљ Јован Запоља српскоме санџак-бегу Мехмед-бегу Јахијапашићу. Тако пише Ахмет, војвода новски, проведитору которском Сануду год. 1534., а год. 1558. Џафер-бег, нећак клишкога санџак-бега, млетачкоме капетану Фабију Каналу. Сва дописивања између турских и хрватских крајишких часника, која су очувана из времена око год. 1567. и даље, воде се тим писмом и језиком. Тако је год. 1540. писао и сарајевски Хусреф-бег хрватскоме бану Петру Кеглевићу, тако и његов наследник Улама-паша, који је писао цару Фердинанду; тако пише истом Фердинанду 1544. и Мехмед паша, господар Будима, а 1551. беглер-бег Мехмед-паша темишварскоме заповеднику Андрији Баторију. У томе писму он њему изрично поручује: »и што ми посилаш листова и све ми српскем језиком посилај, а не фрушки«.

У Босни и Херцеговини ћирилица је остала једино писмо народно све до XVIII века за људе све три вере: за православне, католике и муслимане. Муслимани су је држали све до пред крај XIX века, када је потиснута из употребе живом активношћу аустриских власти. Такозвано »беговско« писмо развило се из курзивне ћирилице и није ништа друго него само једна грана њезина. Отуд је у Босни местимице и зову »стара србија«, да јој се тако, као код »слова сарпскиех« фра Матије Дивковића, покаже порекло. Стари Дубровчани означавали су то писмо редовно као »caratteri serviani«, »in serviano«. Колико је ћирилица била присна људима, види се најбоље по томе што су неки бегови њом писали све што су знали, док су за турска писма узимали нарочите писаре. Такав случај био је у чувеној породици Ченгића. Има чак случајева да је ћирилица употребљавана и за натписе на муслиманским гробовима.

Српски језик употребљаван је и на Порти и у саобраћају по турскоме царству у великој мери. Прича се да је и Сулејман Велики помало разумевао наш језик. Наши људи, потурчењаци, говорили су њим и у самом Анадолу. Дубровачким посланицима, који су год. 1493. ишли у Анадол Ахмет-паши, сину херцега Стјепана, препоручено је да гледају са њим говорити насамо »на нашем језику, јер можете тако говорити много фамилијарније«. О великој употреби нашега језика у Турској има неколико изричних потврда. »Павле Јовијус у своме мемоару о Турској, који је написао за Карла V (год. 1531.) вели да у Турској Царевини, после турскога, као језика којим султан говори, и арапскога на којем је Коран писан, највеће важности има језик словенски, којим и јаничари говоре«.

На основу овог и сличних примера тврдио је једном приликом Чедомиљ Мијатовић, главни претставник наше историске романтике, како цела историја XVI века »није друго већ један огроман, непрекидан, са необичним постојанством и без икаквих призрења настављани опит да се свиколики народи Балканскога Полуострва стопе у један народ, са султаном као неограниченим господаром, са једном вером мухамеданском и, како се чини, са једним језиком словенским«. То сигурно није био турски план у погледу словенскога језика; такво тврђење је несумњиво претеривање; али, да је наш језик био једно од главних средстава за споразум између Порте и турских југословенских поданика и њихових суседа то је сасвим сигурно.

*

Положај нашег тежачког света у Турској Царевини није био мучан првих времена турске власти. Чак се може рећи да му је донекле постало лакше него што је било у нашој држави XV века. Србија је од Душанове смрти постала поприште честих грађанских ратова, у којима се, по правилу, не штеди ништа. Савремене вести говоре доста често о паљењу жита и усева, о ломљењу винограда, о грабежу стоке. Терети за издржавање војске, само учествовање у рату, макар и у споредним функцијама, падају углавном на земљорадника. Његове обавезе, које ни иначе нису биле ни мале ни лаке, постају све веће. Он страда, мења господаре и нема никакве сигурности колико ће ново стање остати и како ће он лично проћи. У XV веку почиње да узима маха и хајдучија. После тога, Србија је кроз цео XV век стално ратно подручје, а од друге половине тога века и Босна. Још раније било је случајева да тежаци, због тешких терета, беже од својих господара, и српско законодавство морало је доносити оштре мере и против бегунаца и против оних који их примају; а када, због турске најезде, правна сигурност попусти, та пребегавања узимају маха. Тако се у Дубровнику год. 1390. дуго већало шта да се ради са тежацима који су пребегли у Стон, напуштајући своје господаре. Кад су Млечани год. 1396. заузели Дриваст, наредили су својим органима да са народом поступају добро, »јер су им прошли господари узимали шта су хтели и колико им се свиђало«. И то је тачно. Обавезе које је неслободан тежак, меропх, имао према господару биле су тешке и разноврсне; доста је само рећи да је 104 дана у години морао бесплатно да ради за њ. Тако јасно излази из једне Душанове повеље Хиландару. Слободан сељак имао је опет толико јавних обавеза (сем владарске порезе, још и оправљање и чување градова, оправке путева) да је, да би им избегао, понекад сам од своје воље пристајао да постане меропх. Слично се може утврдити и за Хрвате. Марко Пигафета, који је гад. 1567. прошао близу Сигета, казује изрично како тамошњи становници стоје под Турцима боље него раније под хришћанима, »будући су јим тамошњи војници често великим навалами досађивали. Мало маре да ли ствари хришћанске иду добро или зло, дапаче они, као што се разабира, показиваху се задовољними што је Сигет освојен«. У Босни, видели смо, Турци су систематски агитовали међу тежацима указујући им на терете које са муком подносе.

Прелазом на ислам босанска властела је највећим делом спасла своје наследне поседе или баштине. Од њих су, углавном, постали бегови, задржавши највећи део својих феудних права. Из много обзира султани су према њима правили изузетке од правила у другим својим областима, али су понајвише рачунали са тим да преко њих делују на суседе у хрватским и суседним крајевима. Турска је обновила и нешто преиначила установу старих пронија као тимаре и зијамете и давала их је обилато својим спахијама за ратне заслуге. Та добијена добра нису била наследна; према томе нису се могла ни продавати. Спахије су добијале од њих само приходе, обично десетину. Њихова тежња беше, стога, двострука: да поседе обезбеде за своју породицу и да од њих добију што више прихода. У том је био и главни корен зла што се положај сељака стално погоршавао и што су првобитне, доста либералне, турске одредбе у погледу земље испале незгодне по сељака. »И кад би Турци још више краљевина освојили (пише X. Дерншварм год. 1554.), не би могли њихове земље присвојити. Јер, ако што освојеном народу попале, заробе, опустоше, растерају или продаду, ипак сви они остају убоги просјаци, пошто сем султана нико ништа нема. И кад султан неке уздигне као паше, који према своме чину имају добру плату и којима он додељује и пољска добра, докле му се свиди, — ипак нико од њих не сме градити никакав замак нити лепу кућу. Иначе би га султан одмах зграбио за врат.« Вишак прихода истеривао се помоћу раје, односно хришћанских поданика, који су, нарочито у доба опадања турске централне власти, остајали све више без праве заштите. Обрађивачи земље били су кметови, углавном хришћани. На баштинама ти кметови нису били сасвим слободни. Али, било је и слободних кметова закупаца, на разни рок, за себе па чак за три и више нараштаја унапред, који су узимали да обрађују земље властелинске (беговске) и спахиске. Њихове погодбе биле су обично да се половина или трећина прихода предаје власнику. На извесним местима, као на пример у области Јања, у Босни, било је ипак и сељака који су одржали »потпуно своју земљу«.

Поред турских постоје дуго времена и хришћанске спахије. Вероватно је да они постоје одраније; а то би био најбољи доказ да Турци нису одмах тражили прелаз на ислам као безусловну погодбу за одржавање самог имања. У Новом Брду год. 1502. помиње се Михаило Комнен Црнојевић као кнез градски; у манастиру Житомишљићу, у Херцеговини, чува се и данас слика ктитора Милисава, »спахије«, односно Милисава Храбрена од породице Милорадовића, из год. 1601., за чије претке постоје недовољно проверени подаци како им је још султан Мехмед II дао »право на шест кућа у селу Житомишљићу«. Војин спахија Подблаћанин обновио је са стрицем монахом Георгијем год. 1592. манастир Св. Тројице, код Плеваља. За Рашковиће у Старом Влаху зна се, исто тако, да су, као стара властела, имали спахилуке све до XVIII века. Један путник, из XVII века, даје ово јасно обавештење о турским аграрним начелима: »Што остане у рукама оних хришћана који се затекну на својим имањима, а вољни су да остану, то се не дира и пушта им се и да уживају и да наслеђују«. На очи, и по намерама турског законодавства, сигурно је да положај земљорадника и хришћана у Турској Царевини не би био тежак, или бар за земљораднике не би био тежи него у дотадањој феудалној хришћанској држави. Али, у стварном животу све је било знатно друкчије. У том отимању од закона поменусмо већ спахије са њиховим интересима. Они и други власници обично траже више од онога на што имају право, место десетине осмину, седмину, чак и половину, и то траже немилосрдно. Траже у храни, материјалу и нарочито у личном раду, кулуку. Власнике на то гони несталност поседа и жудња за благом; после се појавило и то да су се тимари добијали митом; да су могли да буду прекупљени; и најпосле су се почели продавати јавном лицитацијом. Све то имао је да плати тежак, из којег се цедило што би год привредио.

Већ XVI век даје масу примера о бедном стању раје, а доцније ти су примери све гори. Тако је, временом, положај спахиских кметова постао тежи од беговских и на крају просто неподношљив. Д. Поповић саопштава, на основу турских харачких тефтера, да је село Колут у Бачкој платило год. 1579. на 81 кућу 47.630 аспри разних дажбина, што ће рећи 14,5 талира по кући. Стога се један наш писар из манастира Св. Тројице већ год. 1537. са болом тужио како је народу »велика нужда« од Турака: »што имасмо имања све нам узимају, једни нам долазећи, а други одлазећи, и све што смо стицали, све узимаху«. То, готово дословно, потврђује Курипечићев навод, који каже: »Турци, путујући час овамо час онамо, узимају кршћаном ове што имају, а ништа им не плаћају за оно што јим узму; отимају јим и тргају залогај из устиух«. Поред тих пореза са земље и у кући, тешки су постали и јавни терети. Хришћани су давали главну комору за војску, а та дужност за време оних дугих ратова постала је просто несносна. Год. 1573. одводили су, на пример, људе из Јагодине да кулуче на оправци будимскога града, или из Смедерева у Цариград, а шта је то значило при саобраћајним приликама оног времена и за радан свет уопште није потребно нарочито истицати. Тако је већ од тридесетих година XVI века првобитни систем добрих намера султана Мехмеда био на путу да се изметне, што ће се током даљих времена потпуно и догодити. Само, то треба рећи одмах, стање сељака ни у хришћанским државама тога века није било ништа боље; једино су се у турским земљама људи осећали потиштенијим што су у сваком погледу према Турцима били запостављени као елеменат ђаура и ћафира. Ни правно ни стварно хришћанин није био равноправан са муслиманином; и то се осећало на сваком кораку.

Од средине XVI века може се утврдити да је Турска давала своје државне приходе у закуп путем лицитација. Пада у очи да међу лицитантима има добар број Срба, који, као трговци, путују по доста удаљеним странама. Год. 1543.—1544., кад су лицитирани приходи од Толне, међу учесницима се спомиње шест Срба, од којих су двојица чак из Херцеговине, из Фоче и Чајнича. Под закуп је издавана и уносна трговина робљем. Бартоломеј Георгијевић, који је дао драгоцених података о свом робовању у Турској, казује да код Турака »нема богатије и више тражене трговине до ове«, а она се вршила тако да се владару давала десетина од робља, а погађало се са онима који су заробљавали.

Од свих данака у Турској, које је наш народ морао да даје, био је свакако најтежи данак у крви. Сви немуслимани, сем Јевреја и Јермена, морали су да дају своју мушку децу за јаничарску војску и да их губе заувек. Од тога данка биле су изузете само оне области које су саме признале турску власт, или породице које би Турцима учиниле знатне услуге. Тај данак купио се неједнако, према потреби. Обично се купио сваке пете године, и то не стално по истим покрајинама. Укупан број једног купљења износио би до 12.000. У приликама кад је требало више војске скраћивао се размак рока година и турнус покрајина. На преглед су морала бити доведена сва мушка деца од 10—16 година, о којима се водила строга евиденција, и од њих је обично узимано свако десето, али у случају потребе и више. Узета деца била би потурчена, постајала би аџами оглани и васпитавала би се за јаничаре. Бољи од њих, ичоглани, васпитавали су се у серају, у посебном интернату. Понајбољи су узимани у султанову гарду. Тако се хришћанском, у главном словенском, крвљу занављала турска главна војска, која је била и главно оруђе против хришћана. Овим путем је на турски двор и уопште у турску војску дошао велик број нашега елемента, који је, понекад, свестан свога порекла, бивао од користи своме братству и своме завичају; али, највећи се број сасвим однародио и понекад био према хришћанима чак ревноснији у исламском духу него прави Турци.

У првим вековима своје прошлости Србија је била претежно сточарска земља; Хрватска, Зета, Босна и Далмација исто тако. Земљорадњом су се бавили углавном панонски Словени и после од Југословена они који су се спустили у богате долине Саве, Мораве, Метохије, Зете и Неретве. Од турског времена почиње опет повлачење нашег елемента у планине; од тог доба узима јачег маха и мешање наших људи са влашким катунарима, и идентификовање Срба и Влаха по њиховом сточарском занимању. У Средњем веку наши владари настојали су и строго наређивали да не буде мешања између њих; чак су њихови узајамни бракови били изрично забрањивани. Сад је то престало, а исто занимање и иста вера учинили су да процес стапања буде изведен релативно доста брзо. Повлачење у тешко приступачне планине била је стара српска навика у часу опасности. Поред главних градова, преко друмова, погодним долинама пролазиле су силне ордије, многе пашинске експедиције, чиновници, харачлије и сав бели свет, који су угрожавали посед и мир становника, тражили им услуге и извргавали их неприликама разних врста. Многи путници бележе како се људи далеко склањају чим угледају какав већи господски караван, знајући да ће свакако од њих да се нешто тражи. Уколико и остају у пољу, зидају ниске куће, често праве земунице, да том бедном спољашњошћу одбију људе или да их бар натерају на што краће задржавање.

Ипак, добар део Срба остао је и под новим господарима земљорадник. Турци су им у том излазили на сусрет на више страна. Они су били војничка раса и желели су стога да им хришћани осигуравају исхрану и све друго кућно снабдевање; ага је имао да војује, а кмет да привређује. Турци су за читаво време своје власти мало или нимало улазили у села, него су се држали градова, важнијих раскрсница и прелаза. Главну радну снагу Турци су налазили у Србима. Једна чињеница, више него ишта друго, осветљава тај однос. То је насељавање Срба у масама у крајеве које Турци трајно освоје, тамо где их пре тога није било, или их је било у врло малој мери. О томе ће у једној засебној глави бити нарочита говора.

У старој српској држави у унутрашњости мало је било већих градова. Сем приморских и нешто старих туђих (Скадар, Призрен, Ниш), Срби до краја XIII века немају правих градских насеља. Добили су нека тек освајањима од Грка (Скопље, Охрид, Прилеп, Сер, Бер и др.), а нека су развили са рударском производњом (Приштина, Ново Брдо, Сребреница). Слично је било и у старој босанској држави. Ту је једино Јајце имало у XV веку нешто мало веће насеље и донекле рударска и трговачка места као Фојница, Високо, Дријева. У тим нашим земљама све до пада наших држава превлађивала је сточарско-земљорадничка привреда и са њом у вези и живот у малим сеоским насељима. Градови су служили само као војнички објекти. Тек са Турцима почиње у нас нагло развијање градског живота. Они подижу каравансераје као први услов за добар путнички саобраћај; па ханове, безистане, имарета, хамаме и безброј џамија са медресама и текијама. Највећи део наших градова они су или сасвим подигли или им својим радом дали прави значај. У Србији сасвим њихов белег носе: Ћуприли-Велес, Егри Паланка-Крива Паланка, Калканделен-Тетово, Јениџе-Пазар-Нови Пазар, Таслиџа-Плевље, Скендер-пашина Паланка-Нова Варош, Феризовић; затим Шаркеј-Пирот, Спахикеј-Алексинац, Алаџа-хисар-Крушевац, Хасан-пашина паланка, Хисарџик-Гроцка, Фетислам, Шабац; у Босни и Херцеговини: Сарајево, Тузла, Челеби-пазар—Рогатица, Дервента, Травник, Бања Лука, Мостар. Далмација, Хрватска и Славонија немају, међутим, ниједног већег градског насеља којем би Турци дали посебан значај. Имотски, Лијевно, Удбина, Бихаћ, Цазин добили су само као погранична места на турско-далматинској и хрватској граници нешто више стратешки карактер. У свима тим и другим градовима већину становништва претстављају муслимани; они тим градовима дају општи, претежно источњачки тип и то и по начину живота у њима и по спољњем изгледу њихову. Кућна архитектура, са много светлости и прозора, са широким доксатима и чардацима, са много башта и зеленила, са мушким дивананама и женским харемлуцима, са тежњом да се има простора и ваздуха, са претежно дрвеном грађом, потпуно одудара од архитектуре далматинског типа са каменим, збијеним кућама, које немају даха, које се дижу на два три спрата и у којима су по две, а понекад и три стране затворене. Туђ елеменат у својим градовима Турци спочетка нису трпели. Најобичније су га расељавали у масама, кад освоје који град као Ново Брдо, Јајце, Београд, или због каквих побуна, као на пример год. 1466. Охрид.