Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
III. Турска освајања.

1. Положај Хрватске. — 2. Нове борбе са Турцима. —3. Пад Сигета.


Организација хришћанског отпора против Турака, како се изводила са Фердинандова двора, није била добра и изазивала је протесте на више страна, а највише тамо где су људи били непосредно погођени. Није била само у питању оскудица средстава него и незгодан начин општења са људима и невођење рачуна о њиховој осетљивости. И у Будиму и у Бечу гледало се на наше људе с извесне висине; за заповеднике војске и на одговорна места довођени су понајвише странци, у које су тамо имали више поверења; на опомене и савете наших људи није обраћана довољна пажња. У Хрватској, на пример, од год. 1531. до год. 1537., у доба највећих смутњи и опасности, нису нашли за потребно именовати бана. А положај Хрватске у то доба изискивао је баш изузетан интерес. Њена капија била је пробијена и Турци су већ насртали у дворишта и делове њезине куће. Земља која је са правом називана одбранбеним бедемом хришћанства (antemurale Christianitatis) није смела бити препуштена самој себи, ако се хтело чувати и остало своје подручје. Кад је год. 1536. пала средња Славонија, Хрвати нису имали бана, који би, бар по дужности, организовао отпор. Како се осећало да је са баном Ивом Карловићем († год. 1531.), Иваном Хрваћанином из народне песме, нестало витеза који се одазива на сваку невољу! Губитак средње Славоније и страховити узмак испод Осека изазваше код Хрвата велику узрујаност. Као Фердинандови поданици они су били изложени тешким ударцима, а све Фердинандове мере за њихову заштиту или су остајале на празним обећањима или су извођене малим средствима и једва половно. Осећајући се добрим делом кривим и бојећи се да хрватско незадовољство не појача Запољин утицај међу њима, Фердинанд је примио изасланство хрватскога сабора и испунио му одмах неколико личних и ситнијих захтева, док је за крупније образлагао да треба времена и средстава. За војног врховног заповедника беше још пре, место Кацианера, поставио кисечкога јунака Николу Јуришића, а за банове постави већ остарелога али угледнога Петра Кеглевића и ученога Тому Надаждија. На државноме сабору у Инзбруку, год. 1538., би одмах потом донесено неколико одлука за бољу организацију одбране. Оправљени су извесни градови на граници и прилично снабдевени оружјем и муницијом. Између осталог би решено: да се бан има бринути о том да се на време објави свака опасност и приближавање Турака; топови абердари на Драви и Купи имали су да обавесте суседство о томе, а оно да, истим начином, даје глас даље, како би се свет, као каква војничка стража, спремио за отпор. Обавештајна и стражарска служба постаде много боља и уреднија. Створена је свим тим нешто тешња веза између Хрватске и суседних аустриских области Крањске и Штајерске, управо између Хрвата и Словенаца, а тим се одговорило и старој жељи Хрвата, коју су они, ради боље сарадње при одбрани, понављали још од цетинскога сабора. У тим одредбама виде се јасно зачеци будуће Војничке Крајине.

По смрти Запољиној (год. 1540.) требало је да Фердинанд по Великоварадинскоме уговору добије његову државу. Ну, противници Хабзбурговаца устадоше енергично против тога и прогласише, по жељи умрлога краља, за његова наследника Запољина тек рођенога сина, Јаноша Сигисмунда. То, наравно, доведе до новог рата с Аустријом и до новог Сулејманова похода на Угарску. Сулејман је и овог пута узео у заштиту Запољину породицу; али, да је тобоже боље заштити, посео је год. 1541. Будим и сву земљу између Блатнога Језера и Дунава, да тако онемогући нападе Фердинандове на главни град Мађарске и растави Запољино подручје од Фердинандова. Ово учвршћивање Турака у дунавскоме базену и стварање од Будима једне нове операционе војничке базе узбудило је јавно мишљење Европе, али слабог Фердинанда није могло да крене на веће подвиге, мада није било нимало тешко предвидети шта за Аустрију и његову династију значи то суседство Турака.

У Хрватској од год. 1542. беше постао баном Никола Зрињски, јуначина-прегалац, који се истакао у више прилика, а нарочито баш те године у иначе по хришћане поразној борби под Будимом. Јак наслон имао је нарочито у породици Франкопана, из које се беше оженио и са којом беше склопио уговор о потпуној заједници интереса, потребној за обе куће и сав народ ради што јединственијег иступа и заштите од Турака. Али, у тој заштити није имао много среће, не што он лично не би био довољно усталац него што је био препуштен сам себи и лишен, као и толики други, материјалне могућности за борбу. У свом постепеном надирању Турци су узели и остатак славонских градова и померили своју границу за четрнаест година Николина бановања, од год. 1542. до год. 1556., чак до иза Чазме, где се био сместио нови санџак. Сам Зрињски, који је изгубио своје поседе и градове на Уни, и тврду Костајницу, обештетио се за времена сигурнијим имањима у Међумурју, где је Чаковац постао његов главни град. Хрватска, којој су Турци подилазили са славонске и са личке стране, свела се, доиста, како су њени сталежи сами говорили, на »остатке остатака« — reliquiae reliquiarum — старог државног поседа. Ти »остаци« били су упућени на сарадњу са суседном Крањском, у којој је словенско становништво саосећало братску невољу и улазило са Хрватима у све живљи додир, који за време старих граница између земаља круне Св. Стевана и оних хабзбуршких није био увек без тешкоћа. У хрватским градовима налазило се доста аустриских часника из Крањске; такав је, на пример, био барон Иван Унгнад, први заповедник аустриске стајаће војске, коју је Фердинанд, после толико искустава и хрватских тражења, тек год. 1553. увео на угрожено њихово подручје.

У овим освајањима у Славонији истакли су се, поред ранијег Хусреф-бега (умро год. 1541.), главног унапредитеља и правог оснивача турског Сарајева, нарочито двојица потурица: онај напред помињани Мурат-бег Тардић, који је са клишког санџаката премештен у пожешки, и у предању прослављени Малкоч-бег, Босанац, из Дуге код Прозора, босански намесник. Малкоч-бег је пренео седиште врховног босанског санџак-бега из Сарајева у Травник, да буде ближе западној граници. Велики везир Сулејманов тога времена био је исто тако потурчењак из Босне, Рустем-паша Соколовић, зет султанов, који је остао на тој части од год. 1544. до год. 1561. Рустем је, свестан свога порекла, помагао наше људе и често говорио српскохрватски. На том језику споразумевао се и са изасланицима краља Фердинанда. Рустемов зет постао је Ахмет-паша, доцнији велики везир, исто потурчењак, родом из штајерског Граца, поред кога је био везир Махмут-паша, потурчени Љубљанац. Други везир уз Рустема био је Али-паша Семиз из Праче, из околине Сарајева, где недалеко село Семизовац можда и сад опомиње на његову родбину или материјалне везе са њим. За потурчене Босанце каже Курипечић год. 1530. да их држе »за најбољи и највјернији народ, кој радо хоће да се зове турски, па се хвали тиме«; »сви јаничари, најбоље слуге, чиновници и капетани, сви су то сами Бошњаци... Већ по окретности и љепоти својој одмах се распознавају од Турака, а љепше се и носе него Турци«. И најкрупнија личност Турске Царевине тога времена, и по својој вредности и по свом утицају, био је Босанац, Мехмед-паша Соколовић, из вишеградскога среза. Он учествује у борбама турске војске још од Мохача и одликује се храброшћу и опрезношћу.

Кад је Запољина удовица, после дугих преговора, предала најзад год. 1551. Ердељ Фердинанду, упутио је султан Соколовића, као румелискога беглербега, да се умеша и потисне Аустријанце. Соколовић је ступио у везе са својим српским сународницима у Угарској и успео је да их добрим делом одбије од сарадње с Аустријанцима. Неколико градова, као Чанад, Липово и Бечкерек предали су тада Срби Турцима, или помогли да се предаду. У ратовању год. 1551.—1552. освојили су Турци Банат, па га одмах и уредили као своју покрајину. Соколовић се после тога брзо пео у својој каријери: год. 1562. постао је султанов зет, а год. 1565., најзад, велики везир. Неуспех у томе рату и устанак у Ердељу, који је имао као последицу збацивање Фердинандових власти и повратак Запољине породице, нагнаше Фердинанда на мир са Турцима, који се, после дугих натезања, склопио тек год. 1559. Губитак Ердеља, који му је задао толико недаћа, могао је Фердинанд да прежали унеколико лакше само стога што је год. 1556., после абдикације брата Карла V, постао немачки цар.

Год. 1564. умро је цар Фердинанд, поделивши своју земљу на три сина: најстарији Максимилијан добио је Аустрију, чешку и мађарску круну, а најмлађи Карло алписке земље: Штајерску, Крањску, Корушку и Истру. Тим је, у доста осетној мери, умањио политички значај целог свог настојања да се у његову табору изврши концентрација хришћанских снага. Заплетен у немачке кризе, изазване Лутеровим покретом; зависан од ситуације брата Карла, коме дуге борбе са Французима, мада у битности победничке, беху ипак везале руке; лично без храбрости и без доследне упорности да изведе до краја наумљену и као добро оцењену ствар; дух недовољно политички, Фердинанд није био од велике користи за хришћане Истока. Он је читаво време остао у пасивној улози према Турцима, без смелости и без могућности за иницијативу са своје стране. Нарочито су много разлога имали Хрвати да буду њим незадовољни. Доста је, уосталом, навести само ову чињеницу: док је Сулејман шест пута кретао лично из Стамбола на војне на дунавској линији и у Угарској, Фердинанд, за толико година, није ни један једини пут дошао међу Хрвате, да им види земљу и прилике и да их »на лицу места« утеши за толики губитак и охрабри за даље борбе. Хрвати су нарочито тражили да цар напусти понижавајући став одбране, у којем се само чека ударац, па да здруженим снагама пређу у офанзиву.

Већ је год. 1566. дошло поново, и опет због Ердеља, до рата између Турске и Аустрије. Босански муслимани, у заједници са Турцима, узели су још годину дана пре тога тврду Крупу на Уни, не водећи никад обзира о томе да између њихова господара и бечкога владара постоји формалан мир, него су нападали кад год су се осећали снажни или се надали лаком успеху. На Крајини је стално било борбе. »С крвљу ручак, а с крвљу вечера«, казује тачно народни певач. Стога су Хрвати и тражили од бечкога двора или прави мир, кад се може починути, или рат који ће једном одлучити јуначку срећу. И по шести пут кренуо се у Угарску, год 1566., већ остарели султан Сулејман, сав у бело обучен, са огромном војском, коју је водио велики везир Соколовић. Прешавши Драву на познатом месту код Осека, Турци су пали под Сигет, у ком је од год. 1561. као заповедник целе те области господовао Никола Зрињски. Пет година пре тога покушавали су Турци узалуд да узму тај тврди, са неколико ровова штићени, град, који је претстављао озбиљну сметњу за сигурност њихове војске при даљим операцијама. Сигетски град бранио је сада Зрињски са 2500 људи против једне султанске војске која је бројала на 90.000 људи и 300 топова. Опсада Сигета почела је 1. августа год. 1566., а у табору пред градом налазили су се и султан и велики везир. Зрињски је био на све спреман, хотећи да својим примером покаже како се бори један прави хрватски витез »без страха и мане« и један исправан тврђавни заповедник. Својој посади, бираној и њему оданој, заклео се на верност до последњег даха, исто као и она њему. Нису га могле поколебати ни турске понуде да султановом милошћу добије целу Хрватску, ни претње да ће му заробљени син бити уморен ако не преда града. Кад је турска сила притисла и сви бедеми били оштећени, кад од Максимилијана није било никакве помоћи, решио се Зрињски да се покуша пробити или погинути. Обукао је на се своје најлепше одело, метнуо у џеп сто дуката да позна и мртва господина онај ко буде по разбоју прегледао лешине, па је са својим јунацима 7 септембра срнуо у погибију. Сами турски историчари признају да је »про-клети Зринџук ... заиста био велики јунак«. Стара једна бугарштица очувала је поносни витешки позив његов својим јунацима:


Ево виђу, витезови, да је нами погинути

Нег се помњом помолимо видовном добру Богу,

Да ни не би срамотне клети Турци погубили.


Пад Сигета и његова одбрана били су предмет честих књижевних обрада. Први опис, хрватски, потиче непосредно после догађаја, из год. 1566.—1567., а очуван је и у латинском преводу Самуила Будине из год. 1568. Он је пун појединости чисто локалног значаја, али и пун свести о величини учињеног дела. Нарочито лепо изгледа јуначки Зрињски, који се био заклео часно погинути и »да ме нете Турци од шатора до шатора по турском табору водити, ни неће ниткор на моју дицу парстом казати«. Задранин, Брно Карнарутић, објавио је год. 1584. свој јуначки еп Вазетје Сигета граца, са глорификацијом Зрињскога који беше »хрватски штит«. У XVII веку, Никола Зрињски млађи и Павле Витезовић дају два нова епа о Сигету.

Под Сигетом умро је стари султан Сулејман неколико дана пре него је град пао. Велики везир крио је тај случај, да не би у војсци настала забуна, све док није била потпуно обезбеђена победа и док нови султан, Селим, његов таст, није стигао у Београд, у близину војске. Тек на путу за Београд, негде испред Митровице, били су пуштени хафизи да читају задушне молитве око кола, у којима је преношен мртвац. Са тим је, природно, било завршено и даље ратовање у Угарској. Између Беча и Цариграда поведени су одмах преговори за мир, који је закључен год. 1568. на основу тада постојећег стања. Аустрија је била задовољна што се рат тим завршио без веће штете, а Турска је имала разлога и сувише бити задовољна успесима који беху постигнути за Сулејманова времена и који су остали стални. Умрли султан коначно је побо турску заставу на Београду, Јајцу и Будиму, довео турску војску до Беча и створио турске санџаке чак у далекој Чазми, Клису и Книну. Са Мехмедом II он је главни претставник освајачке и моћне Турске Царевине, која је за његова времена била у напону своје снаге.