Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
XVIII. Нови савезнички рат против Турака.

1. Турска објава рата Млечанима. — 2. Аустрија као савезница Млетака. — 3. Политика владике Данила. — 4. Пожаревачки мир.


У ванредно занимљивој Волтеровој Историји Карла XII може се са ретким уживањем читати какве су биле прилике на Порти од њихове победе над Петром Великим, када је млади Али Ћумурџи, готово као полусултан, држао у својој руци конце државне политике и бирао хоће ли се наставити рат са Русима или почети нови са Млечанима. Успех постигнут против Руса на Пруту беше дигао самопоуздање код Турака, и они су, кивни још увек на учеснике у Светоме савезу, смишљали прву прилику да се освете било Млецима било Аустрији.

Избор је пао на Млетке; прво стога што Турци нису могли да прежале изгубљену Мореју, а друго што су Млеци били мање опасни од Аустрије и што је успех према њима изгледао сигурнији. Повод за рат није било тешко наћи. Год. 1714., видели смо, сатирао је Нуман-паша Црну Гору и уплашени народ спасавао се на млетачко тле. То, и неиздавање бегунаца од стране Млечана, дало је Порти прилику да оптужи Републику Св. Марка за помагање бунтовника и да јој, потпуно неспремној, изненада објави рат, 25. новембра год. 1714. Млечани су у часу објаве рата имали свега 6.000 војника на расположењу, а у источним водама само 8 ратних бродова и 11 галија, и нашли су се, стога, у тешком положају. За кратко време изгубише целу Мореју. Турци су, исто тако, прешли у офанзиву и у Далмацији, али са мањим силама. Веће су се борбе водиле око Задра и нарочито око Сиња, чија је околина, а нарочито цетински крај, веома страдала. Од 28. јула до 4. августа год 1715. јуришали су Турци на Сињ; али, сви напади били су им јуначки одбијени, док у последњи час не стиже млетачка помоћ. Одбрани Сиња дат је толики значај да су се у помоћну војску кренули чак и сплитски надбискуп и макарски бискуп, и да је дон Иван Биланџић »под оружјем мису говорио«.

Вапаји католичкога свештенства, криза Венеције и опасност да Турци не прошире ратно подручје утицали су нарочито на папску курију да нађе и крене против Турака још којег савезника. Мислити се могло у првоме реду на Аустрију, савезника из прошлога рата. Аустрија, која тек недавно, баш год. 1714., беше завршила тешки рат ради Шпаније, није показивала много склоности да улази у нове борбе, али наваљивање папске курије, смрт Луја XIV, и гомилање турске војске и на дунавској линији определише најзад бечки двор на акцију. Пошто се донекле осигурао дипломатски од евентуалних напада из Шпаније и Француске и пошто је узалуд покушавао да посредује за мир између Порте и Републике, решио се цар Карло да склопи савез са Млецима. То је учињено 2. априла год. 1716.

На челу аустриске војске, која је 21. маја год. 1716. ушла у рат са Турцима, налазио се ванредно даровити и већ одраније познати и прослављени принц Евген Савојски. Он је потпуно разбио турску војску код Петроварадина, 25. јула год. 1716., а затим је, после дуже опсаде, освојио Темишвар и са њим цео Банат. Мања одељења царске војске, у заједници са Хрватима, напредовала су за то време у Босни дуж Саве, освајајући Дубицу, Градишку, Брод, Рачу, да после прошире та освајања и нешто дубље у унутрашњост земље. Идуће године разбио је Евген под Београдом нову турску војску 4. августа, а потом је као победник ушао у тврди град калемегдански. Падом Београда и поразом двају огромних турских ордија, вођених од великих везира, рат је за Турке био коначно изгубљен. И стога, наскоро, почеше са њихове стране сондирања за мир.

На другим, споредним, ратиштима Турци су се држали много боље, одолевајући хришћанским нападачима са пуно пожртвовања. Њихова одбрана Новога и Зворника била је право јуначко дело. Хришћанима је за потпунији успех на хрватској граници сметало унутарње гложење. Босански хроничар, фра Никола Лашванин, забележио је како је год. 1717., при нападу на Нови, дошло до препирке између »Крањаца« и »нимачке војске«; први, очевидно Хрвати, тврдили су да је »град банов«, док су други говорили: »није, него царев«. Кад Немци, љути, напустише даљу опсаду града, удари на преостале Хрвате придошла турска војска и зададе им тешке губитке. Млечани су за време овога рата изгубили Габелу, али су год. 1717. добили Имотски и учврстили се у већем делу Попова; међутим, овај крај нису могли одржати. Главнија турска места дуж границе, као Љубушки и Лијевно, нису овог пута бивала у озбиљној опасности, мада су ускочке чете харале у њиховој околини и залетале се ове до Гламоча и Мостара. Требижски крај, где су Млечани заузели Зупце, страдао је од херцеговачких пребега из Боке, и стога Република, да им ода признање, пристаде да се год. 1718. образује њихова посебна »комунитад« или општина на Топлој код Херцег Новог.

Мада опустошена, Црна Гора пристала је одмах да учествује у овом рату на страни Млетака. Владика Данило беше отишао у Русију, да тражи помоћи за настрадале своје људе, и добио је тамо свега нешто преко 2.700 дуката и 13.400 рубаља. Чим се владика вратио из Русије, он је појачао везе са Млецима, којима црногорска сарадња беше увек добродошла. На црногорскоме сабору од 23. фебруара год. 1717. би чак решено да Црна Гора ступи под млетачку заштиту. Тај закључак је сасвим разумљив кад се узме у обзир цео политички положај. Говорило се да је владика Данило оријентисао потпуно Црну Гору према Русији. »Везивањем за Русију (писао је недавно о Данилу Р. Вешовић) дао је нов правац којим је од њега окренуо цео политички живот црногорских и брдских племена«. Али, такво схватање, у битности, није сасвим тачно. Владика је, доиста, први од српских водећих људи из Црне Горе ушао у везе са Русијом, војничке и политичке, уместо дотадањих чисто духовних, и на основу те сарадње и страдања у прошлим борбама добио сталну годишњу помоћ за цетињски манастир. Али, за даљу тешњу политичку сарадњу између Русије и Црне Горе било је мало услова. Русија је била далеко, и у оно време у миру са Турцима. Млечани су, међутим, били близу, на кућњем прагу, у свакодневном додиру са Црногорцима, и политички веома активни. Црногорци, жељни освете и у тежњи да Турцима покажу како их више не признају као своје господаре, нису се дуго ломили да прихвате млетачке позиве и да пођу са њима. Везе између Млечана и Црногораца од краја XVII века биле су и иначе тесне, а сада су их појачале захвалност за спасавање током год. 1714. и нове борбе са Турцима. Политичко-војничка сарадња владике Данила са Русима била је само једна епизода у борби Црне Горе да се потпуно отресе од Турака; сарадња са Млецима испуњавала је, међутим, целу његову државничку активност. Године 1718., да јаче придобије владику за себе, дала је млетачка влада црквену власт над православнима у својој земљи владици Данилу и тиме је знатно допринела јачању његова угледа у народу не само Црне Горе, него и целог њеног суседства. Мање овим везама са Млецима, а више својом активношћу у борби са Турцима, са непопуштањем и иза пораза, дигао је владика знатно и свој лични глас и углед Црне Горе, која прва од наших покрајина стресе турски јарам и почиње борбу за ослобођење. Интерес далеке Русије и рускога цара за то мало борбено гнездо испод Ловћена доприносио је знатно Даниловом угледу и помогао му је да очува духовну, управо главну власт у Црној Гори својој породици. Сем на владику, Млечани су у Црној Гори рачунали и на неке главаре, па су и њима одређивали сталне месечне награде, а цео народ помагали су оружјем и муницијом.

Рат савезника са Турцима завршен је Пожаревачким миром, склапаним дуго током год. 1718. и докончаним 10./21. јула у присуству заступника великих сила. Аустрија је била присиљена да обустави даље ратовање на Балкану у започетом великом стилу због шпањолског напада на Италију и угрожавања хабзбуршких интереса на тој страни. Она је ипак могла бити веома задовољна постигнутим резултатима борбе. Пожаревачким миром Аустрија је добила цео Банат, Малу Влашку, северну Србију до западне Мораве и реке Каменице и северну Босну с уским појасом земљишта испод Саве. Од северне Србије у данашњем смислу Турцима су остали црноречки и књажевачки округ, већи део округа алексиначког, крушевачког и ужичког, и Крупањ са својим срезом у подринском округу. Мање су били задовољни склопљеним миром Млечани. Губитак у Мореји нису могле да надокнаде приличне исправке границе према Херцеговини. Млечанима је нарочито тешко падало што је дубровачкој дипломатији пошло за руком да их Турска на конгресу потисне из заузетих Зубаца, да би се одржало оно начело остварено Карловачким миром по којем Дубровачка Република није смела имати непосредне границе са млетачким подручјем.