Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 4.18
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Turska objava rata Mlečanima. — 2. Austrija kao saveznica Mletaka. — 3. Politika vladike Danila. — 4. Požarevački mir.
U vanredno zanimljivoj Volterovoj Istoriji Karla XII može se sa retkim uživanjem čitati kakve su bile prilike na Porti od njihove pobede nad Petrom Velikim, kada je mladi Ali Ćumurdži, gotovo kao polusultan, držao u svojoj ruci konce državne politike i birao hoće li se nastaviti rat sa Rusima ili početi novi sa Mlečanima. Uspeh postignut protiv Rusa na Prutu beše digao samopouzdanje kod Turaka, i oni su, kivni još uvek na učesnike u Svetome savezu, smišljali prvu priliku da se osvete bilo Mlecima bilo Austriji.
Izbor je pao na Mletke; prvo stoga što Turci nisu mogli da prežale izgubljenu Moreju, a drugo što su Mleci bili manje opasni od Austrije i što je uspeh prema njima izgledao sigurniji. Povod za rat nije bilo teško naći. God. 1714., videli smo, satirao je Numan-paša Crnu Goru i uplašeni narod spasavao se na mletačko tle. To, i neizdavanje begunaca od strane Mlečana, dalo je Porti priliku da optuži Republiku Sv. Marka za pomaganje buntovnika i da joj, potpuno nespremnoj, iznenada objavi rat, 25. novembra god. 1714. Mlečani su u času objave rata imali svega 6.000 vojnika na raspoloženju, a u istočnim vodama samo 8 ratnih brodova i 11 galija, i našli su se, stoga, u teškom položaju. Za kratko vreme izgubiše celu Moreju. Turci su, isto tako, prešli u ofanzivu i u Dalmaciji, ali sa manjim silama. Veće su se borbe vodile oko Zadra i naročito oko Sinja, čija je okolina, a naročito cetinski kraj, veoma stradala. Od 28. jula do 4. avgusta god 1715. jurišali su Turci na Sinj; ali, svi napadi bili su im junački odbijeni, dok u poslednji čas ne stiže mletačka pomoć. Odbrani Sinja dat je toliki značaj da su se u pomoćnu vojsku krenuli čak i splitski nadbiskup i makarski biskup, i da je don Ivan Bilandžić »pod oružjem misu govorio«.
Vapaji katoličkoga sveštenstva, kriza Venecije i opasnost da Turci ne prošire ratno područje uticali su naročito na papsku kuriju da nađe i krene protiv Turaka još kojeg saveznika. Misliti se moglo u prvome redu na Austriju, saveznika iz prošloga rata. Austrija, koja tek nedavno, baš god. 1714., beše završila teški rat radi Španije, nije pokazivala mnogo sklonosti da ulazi u nove borbe, ali navaljivanje papske kurije, smrt Luja XIV, i gomilanje turske vojske i na dunavskoj liniji opredeliše najzad bečki dvor na akciju. Pošto se donekle osigurao diplomatski od eventualnih napada iz Španije i Francuske i pošto je uzalud pokušavao da posreduje za mir između Porte i Republike, rešio se car Karlo da sklopi savez sa Mlecima. To je učinjeno 2. aprila god. 1716.
Na čelu austriske vojske, koja je 21. maja god. 1716. ušla u rat sa Turcima, nalazio se vanredno daroviti i već odranije poznati i proslavljeni princ Evgen Savojski. On je potpuno razbio tursku vojsku kod Petrovaradina, 25. jula god. 1716., a zatim je, posle duže opsade, osvojio Temišvar i sa njim ceo Banat. Manja odeljenja carske vojske, u zajednici sa Hrvatima, napredovala su za to vreme u Bosni duž Save, osvajajući Dubicu, Gradišku, Brod, Raču, da posle prošire ta osvajanja i nešto dublje u unutrašnjost zemlje. Iduće godine razbio je Evgen pod Beogradom novu tursku vojsku 4. avgusta, a potom je kao pobednik ušao u tvrdi grad kalemegdanski. Padom Beograda i porazom dvaju ogromnih turskih ordija, vođenih od velikih vezira, rat je za Turke bio konačno izgubljen. I stoga, naskoro, počeše sa njihove strane sondiranja za mir.
Na drugim, sporednim, ratištima Turci su se držali mnogo bolje, odolevajući hrišćanskim napadačima sa puno požrtvovanja. Njihova odbrana Novoga i Zvornika bila je pravo junačko delo. Hrišćanima je za potpuniji uspeh na hrvatskoj granici smetalo unutarnje gloženje. Bosanski hroničar, fra Nikola Lašvanin, zabeležio je kako je god. 1717., pri napadu na Novi, došlo do prepirke između »Kranjaca« i »nimačke vojske«; prvi, očevidno Hrvati, tvrdili su da je »grad banov«, dok su drugi govorili: »nije, nego carev«. Kad Nemci, ljuti, napustiše dalju opsadu grada, udari na preostale Hrvate pridošla turska vojska i zadade im teške gubitke. Mlečani su za vreme ovoga rata izgubili Gabelu, ali su god. 1717. dobili Imotski i učvrstili se u većem delu Popova; međutim, ovaj kraj nisu mogli održati. Glavnija turska mesta duž granice, kao Ljubuški i Lijevno, nisu ovog puta bivala u ozbiljnoj opasnosti, mada su uskočke čete harale u njihovoj okolini i zaletale se ove do Glamoča i Mostara. Trebižski kraj, gde su Mlečani zauzeli Zupce, stradao je od hercegovačkih prebega iz Boke, i stoga Republika, da im oda priznanje, pristade da se god. 1718. obrazuje njihova posebna »komunitad« ili opština na Toploj kod Herceg Novog.
Mada opustošena, Crna Gora pristala je odmah da učestvuje u ovom ratu na strani Mletaka. Vladika Danilo beše otišao u Rusiju, da traži pomoći za nastradale svoje ljude, i dobio je tamo svega nešto preko 2.700 dukata i 13.400 rubalja. Čim se vladika vratio iz Rusije, on je pojačao veze sa Mlecima, kojima crnogorska saradnja beše uvek dobrodošla. Na crnogorskome saboru od 23. februara god. 1717. bi čak rešeno da Crna Gora stupi pod mletačku zaštitu. Taj zaključak je sasvim razumljiv kad se uzme u obzir ceo politički položaj. Govorilo se da je vladika Danilo orijentisao potpuno Crnu Goru prema Rusiji. »Vezivanjem za Rusiju (pisao je nedavno o Danilu R. Vešović) dao je nov pravac kojim je od njega okrenuo ceo politički život crnogorskih i brdskih plemena«. Ali, takvo shvatanje, u bitnosti, nije sasvim tačno. Vladika je, doista, prvi od srpskih vodećih ljudi iz Crne Gore ušao u veze sa Rusijom, vojničke i političke, umesto dotadanjih čisto duhovnih, i na osnovu te saradnje i stradanja u prošlim borbama dobio stalnu godišnju pomoć za cetinjski manastir. Ali, za dalju tešnju političku saradnju između Rusije i Crne Gore bilo je malo uslova. Rusija je bila daleko, i u ono vreme u miru sa Turcima. Mlečani su, međutim, bili blizu, na kućnjem pragu, u svakodnevnom dodiru sa Crnogorcima, i politički veoma aktivni. Crnogorci, željni osvete i u težnji da Turcima pokažu kako ih više ne priznaju kao svoje gospodare, nisu se dugo lomili da prihvate mletačke pozive i da pođu sa njima. Veze između Mlečana i Crnogoraca od kraja XVII veka bile su i inače tesne, a sada su ih pojačale zahvalnost za spasavanje tokom god. 1714. i nove borbe sa Turcima. Političko-vojnička saradnja vladike Danila sa Rusima bila je samo jedna epizoda u borbi Crne Gore da se potpuno otrese od Turaka; saradnja sa Mlecima ispunjavala je, međutim, celu njegovu državničku aktivnost. Godine 1718., da jače pridobije vladiku za sebe, dala je mletačka vlada crkvenu vlast nad pravoslavnima u svojoj zemlji vladici Danilu i time je znatno doprinela jačanju njegova ugleda u narodu ne samo Crne Gore, nego i celog njenog susedstva. Manje ovim vezama sa Mlecima, a više svojom aktivnošću u borbi sa Turcima, sa nepopuštanjem i iza poraza, digao je vladika znatno i svoj lični glas i ugled Crne Gore, koja prva od naših pokrajina strese turski jaram i počinje borbu za oslobođenje. Interes daleke Rusije i ruskoga cara za to malo borbeno gnezdo ispod Lovćena doprinosio je znatno Danilovom ugledu i pomogao mu je da očuva duhovnu, upravo glavnu vlast u Crnoj Gori svojoj porodici. Sem na vladiku, Mlečani su u Crnoj Gori računali i na neke glavare, pa su i njima određivali stalne mesečne nagrade, a ceo narod pomagali su oružjem i municijom.
Rat saveznika sa Turcima završen je Požarevačkim mirom, sklapanim dugo tokom god. 1718. i dokončanim 10./21. jula u prisustvu zastupnika velikih sila. Austrija je bila prisiljena da obustavi dalje ratovanje na Balkanu u započetom velikom stilu zbog španjolskog napada na Italiju i ugrožavanja habzburških interesa na toj strani. Ona je ipak mogla biti veoma zadovoljna postignutim rezultatima borbe. Požarevačkim mirom Austrija je dobila ceo Banat, Malu Vlašku, severnu Srbiju do zapadne Morave i reke Kamenice i severnu Bosnu s uskim pojasom zemljišta ispod Save. Od severne Srbije u današnjem smislu Turcima su ostali crnorečki i knjaževački okrug, veći deo okruga aleksinačkog, kruševačkog i užičkog, i Krupanj sa svojim srezom u podrinskom okrugu. Manje su bili zadovoljni sklopljenim mirom Mlečani. Gubitak u Moreji nisu mogle da nadoknade prilične ispravke granice prema Hercegovini. Mlečanima je naročito teško padalo što je dubrovačkoj diplomatiji pošlo za rukom da ih Turska na kongresu potisne iz zauzetih Zubaca, da bi se održalo ono načelo ostvareno Karlovačkim mirom po kojem Dubrovačka Republika nije smela imati neposredne granice sa mletačkim područjem.