Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.19
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Аустриска дволичност према Србима. — 2. Срби према Ракоцијеву устанку. — 3. Српска црква у аустриској држави. — 4. Војнички и верски режим Аустрије у Србији. — 5. Срби се обрћу према Русији. — 6. Руски непосредни утицаји међу Србима. — 7. Пера Сегединац.
Добивши под своју власт северну Србију, Аустрија је од год. 1718. имала пред собом крупно питање: како да подеси своју политику према тим својим новим српским поданицима, с обзиром на оне Србе које је већ имала у својим границама. Срби, који се беху преселили у Угарску са патријархом Арсенијем, нису били задовољни аустриским поступањем. Док су Двор и војни заповедници водили извесног рачуна о њима, нарочито у временима кад је требало рачунати са њиховим људским материјалом за војску, дотле су свештена лица ради вере, а племство ради прихода од српске радне снаге на њиховој земљи и из начелних разлога, што су били уопште противници насељавања Срба на њихове или међу њихове поседе, устајали у доста прилика против српских досељеника и правили им сметње сваке врсте. За Мађаре је положај Срба у њиховој земљи вредео, истина, као привилегован, али не и као легалан. Локалне власти, особито оне у служби сталежа, кињиле су их на више начина. Лош рад тих органа у провинцији и уопште непредусретљивост новог суседства осећали су наши људи непосредно на сваком кораку, и то их је огорчавало у великој мери. Код самих Срба било је и иначе доста смућености и мучног осећања неизвесности у туђој средини. Шта ће бити са њима? Хоће ли се моћи вратити у отаџбину, и када? Због те неизвесности они су читавом свом животу дали спочетка обележје привремености и изгледали стога људима међу које су дошли као елеменат више нестабилан и непоуздан него што би се то могло чинити у другој прилици. Да тај елеменат није увек могао остати много дисциплинован и моралан, учинили су своје дугогодишњи рат, избеглиштво, несталност у новој постојбини и општа беда која је неизбежна у свима земљама кроз које пролазе толике војске. Јеромонах Михаило Рачанин год. 1695. писао је са болом, не казујући само своја осећања и мисли, како живе »у великом утеснењу«; »лишени својих домова и манастира и сваког добра, а овде никакво добро не приобрели«; проводе године »по злу добра чекајући, и не дочекасмо!« »Уви роду христијанскому«!
Те тешкоће није осећао само прости пук, према којем су сви мање више били безобзирни, него и сами првосвештеници. Већ год. 1698. тужио се патријарх Арсеније претставнику цара Петра Великога у Бечу на зло стање Срба и насртања католичке јерархије на православље. Зла судбина Ђорђа Бранковића, коме никако аустриски двор није хтео да врати слободу и после завршенога рата са Турцима, почела је да интересује све шири круг српских људи. У њему се стао гледати први политички мученик српскога народа, страдалник само стога што припада старој кући Бранковића и што је зажелео да, у заједници са царским људима и радећи чак у интересу Аустрије, поврати стара права своја и српска. Људи нису много разбирали ко је баш тај њихов несуђени деспот, него су, судећи по томе што га Аустријанци не пуштају, мада над њим није изречена никаква казна, и мада се за њ заузимао многи свет, патријарх, подвојвода, владике, народни зборови, и на крају сам руски цар, — судећи, дакле, по томе, они су стицали уверење да је тај човек доиста необично крупна личност и да је обнова српскога деспотства тако опасна по царску државу.
После Карловачкога мира, када је граница између Аустрије и Турске постала Сава и Дунав, и када је за Србе било јасно да се без опасности не могу вратити на своја огњишта, требало је што боље осигурати српски свет који остаје под хабзбуршком влашћу. На молбу патријархову издао је цар Леополд 11./21. јуна год. 1699. свој патент свима Србима, својим поданицима, којим их узима под своју заштиту, обећавајући им одржање свих ранијих повластица. Али, те привилегије ипак су, и поред царске речи, често пута или отворено гажене или изиграване разним софистичким тумачењима, јер се у Бечу према Србима није имало пуног поверења. Срби су били православни, »шизматици« по схватању римске цркве, и као такви одвојени од унифицирајућег процеса католичкога клира, који се готово сав ставио у службу хабзбуршке династије. Ако нису више сумњичени, као раније, да би могли ући поново у везе са Турцима или се чак вратити на њихово подручје, настала су сад нова сумњичења ради веза са Русијом. »Искуство нас довољно учи (писао је тада католички угарски примас, гроф Л. Колонић) шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно прошла времена, а историја нам казује шта се све догађало због тога и по другим крајевима света. Стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ помало уједини са римском црквом«. При потврди разних привилегија Србима и некатолицима уопште, саветује Колонић даље, »ако се те привилегије већ не могу изменути или скратити, то нека се бар од речи до речи потврде или таковим тамним изразима и двосмисленим речима изложе које би се, у разна времена, могле сад овако, а сад онако разумети и тумачити; уз то би ваљало све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и остали акатолици, кад им више не буду сметале сличне привилегије римске цркве, са црквом католичком, и против воље њихове, лакше се спојити могли«. Тога програма држао се бечки двор у пуној мери; тај план је, уосталом, и настао тако што је дотадање понашање аустриских власти према Србима било добрим делом руковођено тим мотивима и дало основу за примену у ширем опсегу и са још више система.
Кад је год. 1703. избио у Мађарској нови устанак Фрање II Ракоција, у којем су главна лица били мађарски калвини, побојао се бечки двор да би калвинска агитација могла наћи одјека и међу Србима, огорченим на католике, и стога је предузео неколико разних мера. Ђорђа Бранковића као човека са којим су Срби одржавали везе и који је, незадовољан досадањим аустриским понашањем према себи, могао утицати на њих и упућивати их на везе са мађарским бунтовницима или са Русима, преместили су год. 1703. у далеки Хеб. Тај аустриски страх није био без основе. Ракоци је, доиста, позивао Србе да му се придруже, и његова агитација имала је код извесних људи нешто успеха. Сам Бранковић лично симпатисао је Ракоцију. Али, стари патријарх Арсеније остао је веран Двору, свакако у нади да ће се то признати и њему и његовим Србима. Његовом утицају имало се захвалити што је српски народ у огромној већини не само одбио сарадњу у Ракоцијеву устанку, него још и помагао да се он угуши. Нова потврда привилегија, год. 1706., са изреченом захвалношћу за лојално држање, коју је дао наследник цара Леополда, његов старији син Јосиф I, била је нека врста награде за то. Очеву и братову диплому Србима потврдио је и нови цар Карло, год. 1713.
Од Срба је понајвише, током год. 1702.—1703., образована и нова Потиско-поморишка војна граница, која је дошла под власт Врховног војног савета. Као и у Хрватској и у Славонији, Срби су и ту били изложени као нека врста живог бедема према Турцима. Своје привилегије они су могли да одржавају само тим сталним излагањем себе на границама, где се њихова вредност морала видети и ценити и о којој су војни кругови, немајући никог другог да их боље замени, морали водити рачуна. Ради тога ће, само док буде потребе, Срби остати, како се у Бечу говорило, »толерирана нација«. Њихова вредност на томе месту видеће се нарочито за време рата год. 1716. —1718.
После смрти патријарха Арсенија III († 26. октобра год. 1706.) српска црква у јужној Угарској спала је на митрополију, а српска патријаршија остала је у Пећи, где је, по захтеву турских власти, још за живота Арсенијева био устоличен нови патријарх. За наследника Арсенијева би изабран год. 1708. његов сарадник Исаија Ђаковић, а за седиште митрополије одређен манастир Крушедол, где су одржавани и први народни сабори. Али, већ од год. 1708. митрополити станују претежно у Карловцима, који су имали Дунавом много погоднију саобраћајну везу него фрушким венцем (такозваним Банским Столом) одељени Крушедол. Карловачка или крушедолска митрополија образована је год. 1708. »не као автокефална, већ само као автономна црквена област у саставу пећске Патријаршије«. Први српски сабор у Крушедолу, год. 1708., бирајући новога митрополита, нагласио је, против изричне наредбе бечких власти, да се тај мора покоравати пећској цркви и »у духовној надлежности од њега се до века не одлучивати«, што ће рећи: прво, да су хтели остати у општој српској заједници, коју је претстављала пећска Патријаршија; и друго, да су се тим хтели унапред осигурати од уније и признавања врховне црквене власти Рима, што се, на пример, већ тражило од српске цркве у Хрватској. Одржавање веза са пећском Патријаршијом, сем из тих начелних разлога, настављали су наши људи и по још свежој и непосредној традицији. Главна лица српске цркве тога времена сва су из јужних крајева некадање Србије: сремски митрополит Стеван Метохијац, митрополит Стеван Подгоричанин, Вићентије Поповић Јањевац; Мојсије Петровић био је родом из Београда, а закалуђерио се у Пећи.
Када је год. 1725. умро митрополит Вићентије Поповић, који беше дошао на свој положај год. 1713., пре Пожаревачкога мира, наметнуло се одмах питање: хоће ли бити покушаја да се спајањем београдске и сремске митрополије изврши уједињење српске цркве на подручју које се налазило под аустриском влашћу. Српски клир мислио је да се то треба остварити одмах као сама по себи разумљива ствар; али, против тога били су аустриски меродавни чиниоци. Под утицајем католичког свештенства, цар Карло је, још пре закључења мира, био послао у Србију њихове мисионаре, да раде на унији. Државни органи добили су наредбу да у самој Србији помажу католичку веру које тамо није готово ни било, а православље само да трпе сужавајући, при свакој згодној прилици, права његових припадника и цркве. Године 1726. би у Смедереву установљена католичка бискупија за Србију, а каноникати у Шапцу, Јагодини, Руднику, Смедереву и Параћину. Исте године отворена је у Београду и прва латинска школа, као гимназија, са језуитским наставницима. При таквој верској политици аустриске управе у Србији није се могло очекивати да ће она ма што учинити или дозволити што би могло допринети јачању православља.
Са тим схватањима ишло је заједно и једно друго њихово програмско начело у политици према Србима. Откад су Срби почели да траже свој посебан териториј и стали све више наглашавати своју верску и национално-политичку одвојеност од осталог становништва аустрискога подручја, у Бечу су према њима из дана у дан показивали све више неповерења. Ако се Срби уједине под једним верским поглавицом и удвоструче своје снаге, у њих ће се брзо иза верског питања моћи поставити и политичко. И стога је у Бечу за дуго времена одржавана одлука да се не дозволи спајање београдске и карловачке митрополије. Попустило се тек пред одлучним ставом српскога народа, који је иза Вићентијеве смрти као свога врховнога верскога поглавара неотступно тражио митрополита Мојсија Петровића. Иста борба поновила се и после Мојсијеве смрти († год. 1730.), при избору митрополита Вићентија Јовановића.
Ништа није током XVIII века допринело више разједињавању припадника православне и католичке вере колико тај сувише ревносни рад католичких мисионара да дође до сједињења цркава. Наши људи прве половине тога столећа на својим саборима не говоре готово ни о чем другом толико колико о гажењу народних привилегија и насртању на православље. Православне натерују да силом празнују католичке празнике, а њихове им или никако или једва признају; православне свештенике, па чак и епископе, маме, силом или милом, на своју страну, у унију, или им, кад неће да пређу у њу, праве разноврсне неприлике; отимају се православне цркве; од Срба се тражи десетина за католичке бискупе; забрањује се православно богослужење. Чак је сумњива и смрт тројице српских митрополита у кратком року од четири године (Исаије Ђаковића, Стевана Метохијца и Софронија Подгоричанина), када се, како то истиче Р. Грујић, »зна за тајну информацију кардинала Колонића цару Леополду I 29. септембра год. 1706.: да после смрти патријархове не би, уопште, требало постављати другога, те онда не би било кога да посвећује нове православне епископе на место оних епископа који приме унију са римском црквом«. Унијатске владике, насртљиве, грабећи сваку прилику да се увуку међу православне, беху се једно време сместиле у архиправославном Хопову. У вараждинскоме ђенералату дошло је год. 1718. до праве буне, кад је унијатски владика на вратима манастира Марче дао убити његова непопустљивога православнога игумана и силом почео нагонити свет у унију. Не претерујемо нимало кад кажемо да католички мисионари и аустриске власти са њима, у својој верској безобзирности, нису ништа изостајали иза Турака и да су, шта више, Турци, у верскоме погледу, док Срби нису почели устајати против њих, били понекад либералнији. У Турској XVI века Срби су подигли неколико својих штампарија, док аустриске власти још у првој половини XVIII века неће ни да чују што о отварању српске ћирилске штампарије и то ниједне, него упућују Србе на језуитску штампарију у Трнови! Када је, најзад, год. 1751. дана дозвола за подизање једне штампарије, власти су, на захтев католичкога епископата, везале ту одлуку за услов да се у тој штампарији могу штампати и унијатске књиге.
Притисак црквених власти пратио је једно време и притисак војничких. Немачки гарнизони у новоосвојеним областима стојали су на располагању црквеним властима и навлачили су већ тим добар део мржње народа на себе; а својим личним грабежом и безобзирношћу постали су просто напаст за народ. »Ми смо се здраво у својој нади и очекивању преварили (тужио се митрополит Вићентије Јовановић) јер не видимо ништа да се ради корисно за наш народ и отаџбину. Уместо очекиване заштите, нисмо друго видели и дочекали него на небо вапијући грех, ког су од реда сви чинили. Где су нам поробљене цркве и манастири? Где је наше имање из опустошених села? Ми смо просто плен и изложени кињењу немачког народа ... Каква су чуда и покоре починили аустриски генерали Валис и Најперт и остали генерали, заповедници, па и сами војници, то није у стању човечји језик испричати, и то како по кућама и осталим имањима, тако исто и по црквама, шта више нису оставили на миру ни саме мртваце, него су их ископавали из гробова, и са њих скидали што су од вредности нашли«. Испитивања д-р Драгољуба Павловића у бечким архивама о административној политици Аустрије у Србији потврђују наводе ове тешке оптужбе у потпуној мери. Врховни шеф управе, храбри али пићу одани, својевољни, презадужени и грабљиви принц Александар Виртембершки, који се налазио на том положају од год. 1720. —1733., давао је сам најгори пример. Поред личног шефова грабежа и чиновничких изнуђавања, народ су притискивале још и велике дажбине сваке врсте. Дошло се дотле да су људи напуштали своје куће и села и бежали чак Турцима; и то су чинили не само тежаци, него и становници Београда. »Емиграција је тако јака да се становништво у Србији, према прошлој конскрипцији, за половину смањило« тужила се једна српска депутација у Бечу год. 1735. То се да утврдити и бројкама. Год. 1721. биле су у окупираној Србији 6023 сесије, док их је год. 1724. остало само 4146. У параћинском, пограничном, округу налазила се год. 1721. 341, а год. 1735. само 238 сесија.
Овакво поступање према Србима, који су, ето, исто као и Хрвати у Крајини пропиштали од безобзирности немачке солдатеске, отуђивало је све више наше људе од Аустрије. Код њих је све више почела узимати маха тежња да нађу ослонца у православној словенској Русији, чији је цар, Петар Велики, од почетка XVIII века постао важан чинилац у политици источне Европе. Год. 1704. прешао је у Русију, у Москву, са намером да ту и остане, тителски капетан Панта Божић, тужећи се како у Аустрији гоне Србе због православља. Он је изјављивао да није дошао сам као пустолов, него да говори у име многих српских вођа, тражећи да их цар прими за своје поданике. И Срби под турском и млетачком влашћу мисле на то да постану поданици Русије; под иноверцима додијао им је свима живот. »Ако Његово Величанство остави нас, тада ћемо пропасти сви православни«. Оставши у Русији, Божић је постао »стални претставник и известилац цара Петра Алексијевића за српске послове«. Добио је за то и пуномоћ српског крушедолског сабора од год. 1708. и постао тако код њега »акредитован«. Кад је цар Петар год. 1707. нудио бечком двору своју помоћ против мађарских устаника, одбили су то цареви саветници из бојазни да не би том приликом дошло до тешње сарадње између Срба и Руса. Год. 1710. нудио је у Москви изасланик српских официра из Аустрије, капетан Богдан Поповић, њихове услуге цару Петру за претстојећу борбу против Турака, и добио је од цара, за своје другове, 4 портрета »алмазна« и 53 златна, са царском поруком да буду спремни. Год. 1711. кренули су цареви изасланици Црногорце на устанак против Турака. Кад је год. 1710. почео руско-турски рат, записао је један писар у Карловцима овај срдачни поклич и молитву: »Пособи, господе, цару нашему!« мислећи на Петра. У манастиру Лепавини, коме је цар поклонио неке црквене књиге, назива се он у једном запису из год. 1701. »велики господар, цар и велики кнез Петар Алексијевић, свој Русији самодржац и многих господарстава господар и обладатељ«. Веома је популарна била једна уметничка песма, која је забележена у више песмарица на подручју карловачке Митрополије у XVIII веку, и коју је, после, у народу налазило више људи, на разним странама, у Црној Гори, Херцеговини, и у манастиру Рмњу у Босни. У њој су кликовали оваквим стиховима:
Помози нам, мили Боже,
Без тебе се то не може,
Попушти нам тија вјетра
Пошаљи нам цара Петра!
О царевим борбама и победама говори се са задовољством и интересом у више маших летописа и записа.
Везе српских црквених лица са Русијом биле су, како смо видели, много старије и, ако се може рећи, срдачније. Сви српски првосвештеници у Аустрији знали су за њих, а многи су их одржавали читаво време и пре и после Сеобе. Патријарх Арсеније III обраћао се руском двору и пре преласка у Аустрију, молећи заштиту, а после Сеобе њему се посредно тужио на невоље које подноси у Аустрији. »Говорио је са сузама (каже извештај руског посланика за њ) о разорењу цркава светих и гоњењу православних хришћана од римских бискупа, чак више од мусломана«. Печујски епископ Јеврем Јанковић, кога су унијати отерали с епископије, ишао је такође год. 1703. у Русију, да се тужи цару и моли помоћ за своју епархију, која је веома пострадала за Ракоцијева устанка. Митрополит Стеван Метохијац носио је год. 1696. патријархово писмо цару у Москву, а царев посланик у Бечу Прокопије Богдановић Возницин залазио је међу Србе за време Карловачкога конгреса, да се ближе обавести о њихову стању. Крушедолски калуђери снабдевали су га многим стварима и храном из усрдности према »господину нашему«; они у њему гледају претставника »пресветлога и благочастивога цара Петра свега истока самодршца, другога Константина који на истоку веома сија у православљу«. Срби су понекад посебним посланствима нотификовали цару Петру избор појединих митрополита; тако се као сигурно зна за нотификацију избора Исаије Ђаковића и Софронија Подгоричанина год. 1708. и 1711. Сви важнији српски манастири тога времена, као Милешево, Студеница, Папраћа, Цетињски, Крка, Раковац, Крушедол и др., из целог подручја на којем су Срби становали, набављали су и тражили богослужбене књиге из Русије, јер је старих српских штампаних књига нестајало, а за рукописе је све мање било добрих преписивача. Тако је почео, на изричну наредбу цара Петра, добијати књиге из Русије и патријарх Арсеније.
Потпуно у тој традицији радио је и београдски митрополит Мојсије Петровић, који је замолио од цара Петра обилату помоћ за цркву, али не само у богослужбеним књигама и одеждама него и да добије средстава и погодних учитеља за српске школе, које је намеравао отворити. »Не просим телесне него душевне помоћи«, поручивао је он цару, кад на прву молбу није добио одговора. Цар Петар, у кога су се Срби много уздали и чијим су се успесима, као успесима »цара православнога«, веома радовали, знао је за та српска расположења и одазивао се њиховим молбама. Тако је учинио и овај пут. Срби су добили од цара и руског синода комплете црквених књига за 12 цркава, затим 400 букварева, 70 граматика Мелетија Смотрицког и 10 тројезичних речника Поликарпова, и за учитеља Максима Суворова, синодскога преводиоца. Суворов је стигао у Карловце у лето год. 1726., и већ је те јесени са седам ђака почео своју »славјанску школу«. По тражењу митрополитову, прешао је почетком год. 1727. одатле у Београд и почео и ту са васпитавањем ђака, да га поново настави у Карловцима и после у Сегедину. Примеру митрополита Мојсија следовали су наскоро и други српски првосвештеници. Арадски епископ Вићентије Јовановић основао је у Араду год. 1729. руско-словенску основну школу и довео је у њу за учитеља Суворовљева брата Петра. Чак се у Мајданпеку год. 1735. помиње један »мештер Русин, који има и деце, ученика својих, за двадесет«.
Кад је постао митрополит, Вићентије Јовановић је живо прегао да развије школе код Срба и створи што више образованог свештенства. Главно школско средиште постадоше Карловци, пошто је Београд год. 1739. пао поново под власт Турака. Тридесетих година XVIII века у Карловцима постоје, поред основне, и граматичка школа словенска и почетна латинска школа. Да појача број њихових наставника, митрополит доводи у Карловце нове Русе учитеље. По свој прилици он је био онај који је и за проповедника београдске цркве довео малоруског јеромонаха Синесија Залуцкога, а не, како казује Јован Рајић, митрополит Мојсије. Синесија је год. 1733. Вићентије поставио за управитеља српских школа. Исте године послао је кијевски архиепископ, на молбу свога карловачкога сабрата, пет нових учитеља за Србе, иза којих наскоро дођоше и други. Од ових учитеља само неки остају у Карловцима, а други одлазе у Београд, Пожаревац, Вуковар, Северин и друга места. Од свих тих учитеља најактивнији био је и са највише љубави радио је Емануило Козачински, човек књижевног духа, који је певао похвалне оде, држао торжествена слова, и разумевао да одушевљава своје ђаке. Он је први међу Србима на тој страни организовао и позоришне претставе са својим ђацима и написао за њих Трагедију о смрти цара Уроша.
Ти руски учитељи, кијевски питомци, појачали су међу својим српским ђацима и свештенством подозрење према католичкој пропаганди, коју су, у својој отаџбини, добро познавали и морали да сузбијају. Док је пре тога било чак и неколико српских епископа, које су жеља за влашћу или новац »преластили« и превели на унију, од друге половине XVIII века ти су случајеви много ређи. Срби постају чвршћи, верујући да у великој Русији имају заклон и моралну потпору. Млади српски људи, који хоће да се посвете цркви, иду понајвише у Кијев, у тамошњу Духовну академију, где добијају строго православно васпитање и доста латинофобије. Први је ту школу од Срба свршио доцнији будимски владика Дионисије Новаковић већ год. 1737. Сем тога појачавања православских уверења, ти руски учитељи развили су код Срба већ постојећи култ Русије у великој мери. У српском друштву постале су популарне песме у част руских владара, у славу рускога орла (»Радуј сја, росијски орле«) и Русије; величају се руске победе. Духовна и политичка оријентација Срба према Русији била је крајем тридесетих година XVIII века већ потпуно извршена. Идентификовало се православље и Русија и, према томе, чак донекле и српство са Русијом.
Колико је руски утицај видно јачао у српскоме народу види се најбоље по тадањем нашем књижевном језику. До краја XVII века писали су наши преписивачи, углавном, још у традицији старе српско-словенске књижевне школе, мада се налазило већ нешто зачетака руског утицаја код неких калуђера који су путовали у Русију; од XVIII века, а нарочито после деловања ових руских учитеља, у нашу писменост улази толико руских елемената, не само у речнику него и у морфологији и фонетици, да наш језик постаје потпуна руско-српска мешавина. Тај смешани језик, зван обично у русизираном облику »славјано-сербски«, узима толико маха да сав наш образовани свет, нарочито свештенички, кад је хтео да пише високо, »књижевно« и учено, писао је само том мешавином. Неки наши писци XVIII и још на почетку XIX века пишу језиком у којем је готово више руског него српског елемента и постају због тога потпуно недоступни народу. Кад се после јавила реакција на то, извесни људи остајали су упорно при тој мешавини, наглашавајући да нас то мешање приближава Русима и да га већ због тога треба задржати.
Са напуштањем српско-словенскога језика у писмености ишло је и његово напуштање у цркви. Наше цркве, које су толико страдале током XVI—XVII века и у којима су се раније књиге дугом употребом исквариле, оштетиле и овештале, немајући довољно добре радне снаге да их занове, тражиле су нове књиге искључиво из Русије. Само су тамошњим књигама потпуно веровали, док су у свима другим зазирали од прокријумчарених унијатских текстова. Прописујући год. 1732. црквене књиге које сваки храм мора имати, митрополит Вићентије наглашавао је да оне смеју бити само »чисте московске штампе или кијево-печерске«. Уношењем руских књига у наше цркве уносио се, сасвим природно, ако не руски изговор, који се увек није поуздано знао, а оно руски облик речи. Постепено се дошло дотле да су руски текстови потпуно потисли старе српске и да данас нико више у нашој цркви не употребљава српско-словенског језика. Црквене књиге, које су у XIX веку прештампаване у Београду и Карловцима, задржале су потпуно руску редакцију: у нашој цркви чак нам, још и сада, и народно име гласи по руском Серби.
Овако потпуна оријентација Срба према Русији изазвала је у Аустрији велико подозрење према њима. Унију су државне власти помагале не само због интереса католичке цркве, него и ради тога да њом одвоје Србе од Русије. Од XVIII века, после победа над Турцима, Аустрија се носи мишљу да, потиснувши азијатскога освајача, прошири своју власт на Балкану доклегод то буде ишло. Бечки двор је настављао, у својим плановима, амбициозну традицију старе мађарске државе, чији је краљ у својој титули обухватио и Босну, и Србију, и Бугароку. Цара Леополда су чак уљуљкивали надама да би могао, можда већ и он сам, постати господар Цариграда. Тој балканској политици бечкога двора сметала је Русија, која се од Петра Великога почиње дубље и са више државничкога плана бавити балканским питањима. Православна и словенска Русија налазиће свакако више одзива код свих балканских хришћанских народа него католичка и од Немаца вођена Аустрија. То се у Бечу почело увиђати већ тада. И стога су тамо биле лоше гледане све везе наших људи са Русијом, и трудило се на све начине да се осујете. Отежаван је прелаз на граници, забрањиван је увоз руских књига и протеривани су руски амбулантни продавци књига, у народу много тражени Москаљи; и када све то није помагало, дошло се, најзад, на мисао да се за Србе оснује посебна штампарија у самој Аустрији, само да не би и даље тражили руске књиге и иконе и тако општили са Русима. Тако је год. 1770. бечки универзитетски штампар Јосиф Курцбек добио концесију за отварање ћирилске штампарије, намењене првенствено Србима. Појачана активност државних и католичких органа против Срба довела је наскоро до неколико тешких сукоба, који ће најбоље показати колико су бечки дворски кругови инсистирали на томе да Србе укалупе према својим државним потребама и да их раставе од њихових верских традиција и веза са Русијом.
Ово оријентисање Срба према Русији и зазирање од свих веза и потеза са католичке стране није могло наспорити приближавање Срба Хрватима. Хрвати племићи у Србима су дуго времена гледали само дошљаке на својој земљи, које Беч помаже, да би ослабио њихов положај у борби против нивелирајућих царских тежња; широки хрватски пук туђио се од њих као од људи друге вере, која им је претстављана као да није потпуно чиста. Срби су опет приступали свима туђинцима са неповерењем; племић је тражио да их укмети, а свештеник да их поунијати. Колико је неповерење ушло у српске душе према свему што је долазило са западне стране, од »Латина«, показивала је најбоље она велика опозиција против Вука Караџића, још у XIX веку, када се говорило за њ да је, можда, агенат уније, који хоће да превери и превари Србе, уносећи у њихову азбуку »подозрително« слово ј из латинице. Колико је XVI и донекле XVII век наше историје имао извесне ширине у својим концепцијама односа између православних и католика, Срба и Хрвата и Словенаца, толико XVIII век значи реакцију, враћање на ужа схватања, отуђивање због верских и сувише и намерно подвлачених разлика. Аустрија не трпи и не дозвољава ни идеологију ранијег свесловенства, јер то свесловенство може да означава и гравитацију према Русији. А само се у томе знаку, у оно доба, могла настављати традиција Дубровчана и вршити, бар донекле, трајније зближавање између расутих словенских племена.
Дуго времена био је предузимљиви, русофилски и православљу одани митрополит Вићентије Јовановић приказиван као подмукли властољубиви аривист, који је хтео да преведе у унију свој народ и тобож издао царским властима дивнога јунака Перу Сегединца, вођа једног народног устанка против Беча и ћесара. Ко се не сећа оне одвратне фигуре митрополитове у снажној Костићевој трагедији Пера Сегединац? Новија историриска испитивања утврдила су, међутим, несумњиво да је Вићентије Јовановић био српски архијереј од истинске вредности, а устанак Пере Сегединца да није био чисто српски, ни православни, нити је митрополит у њему имао ону ружну улогу која му се приписује. Тај устанак Пере Сегединца, о којем се у нас много писало и говорило, текао је у битности овако. Год. 1733. уплеле су се Русија и Аустрија у пољске послове, хотећи да на упражњени тамошњи престо доведу њихова кандидата, Августа III. Противник Августов, Станислав Лешћински, помаган од Француза, развио је агитацију међу Мађарима, да би њиховим устанком забавио Аустрију код куће. Повлачење војске из области средње и јужне Угарске на шлеску границу охрабри извесне људе у Мађарској да доиста дигну буну. Оживи поново име Фрање Ракоција, који се задржавао у прогнанству, у Турској, и тамо умро априла месеца год. 1735. Устанак је избио у лето год. 1734., најпре у војничким круговима. У њему је, истина, било и нешто Срба; али, главну реч и акцију водили су Мађари. Побуњеници су у сегединском крају, у први мах, одбијали да иду у војску, а тек је касније устанак, ширећи се међу сељацима чонградске, бекешке и зарандске жупаније, добио унеколико и аграрни карактер. Људи су се тужили на тешке »порције« и скупу со. Име »куруца« за устанике, познато отпре два века, дошло је и опет у промет. Срби би имали свакако добрих разлога да се буне; Беч им је, мало пре тога, 16. фебруара год. 1732., једним царским рескриптом знатно сузио повластице и повредио обећане и зајемчене привилегије. Узбуђење је стога међу њима било велико и они га нису крили; априла год. 1734. принц Евген, као претседник Дворскога ратнога савета, имао је прилике да се од једне српске депутације и лично увери о том. Али, Срби се ипак не придружише мађарском покрету. Изузетак је учинио само стари печански капетан Пера Сегединац, али се ни он сам није решио на то из властите иницијативе, него је био више повучен од других. Главна акција изби у пролеће год. 1735. Њене девизе беху сада већ ширега значаја; многи устаници знали су добро да се иде чак против цара и »да се истерају Немци«. Међу њима се ширио глас да ће им доћи у помоћ Ракоци и Турци. Пера Сегединац је спочетка мислио да само задржи Мађаре од напада на Србе, али је после ишао и дубље у ствар. Ну, покрет би брзо угушен. Пера сам је већ на почетку овог пролећног устанка био савладан и затворен у Араду. Остали угледнији Срби не само да нису пристали уза њ, него су чак својим енергичним нападом у борби код Ердехеђа највише допринели да куруци буду разбијени и сасвим савладани. Они су се после бранили да су вести о учешћу Срба у устанку ширили Мађари »од зависти«, »да Раце поквару«, а да њих у покрету уопште није никако било, — што није потпуна истина. Важно је ипак да су се сви народни људи, са митрополитом заједно, залагали за »сиромаха капитана« Перу да га спасу од смртне казне; али, у томе нису успели. Његово погубљење оставило је стога лош траг међу нашим људима.