Историја Југославије (В. Ћоровић) 4.17

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


четрти период.
XVII. Хрвати и прагматичка санкција.

1. Нови став Хабзбурга према Мађарима и Хрватима. — 2. Хрвати и Мађари у сукобу. — 3. Прагматичка санкција. — 4. Хрватска опозиција.


После победа постигнутих над Турцима хабзбуршки дом је знатно променио своје држање. Дотле су његова владарска лица сматрали у Угарској и Хрватској као владаре који за краљеве Угарске и Хрватске долазе по избору, и који, према томе, стоје у извесној условној обавези према својим изборницима. Ови имају права и традицију да им, при сваком новом избору, казују не само своје жеље, него и постављају своје услове. Двор је, истина, увек тежио да се ослободи таквих односа, и сводио је, колико год је могао, изборне преговоре на чисту формалност; али, поред ових настојања, избећи им, ипак, није могао. Сада је, међутим, могао да се понаша сасвим друкчије. Он се у Угарској и у Хрватској после победа величао као ослободилац, као владар чије су војске преотеле изгубљене земље отаџбине. Он више нема обавеза према њима; напротив, оне, као ослобођене од турског јарма, имају да буду обавезне њему. Као прва последица тога измењеног става, који је бечки двор знао довољно нагласити, била је одлука мађарског сабора у Пожуну, који беше сазван 8. октобра год. 1687., донесена под утисцима првих победа, после освојења Будима, а по захтеву Беча, да хабзбуршка династија у Угарској постаје наследна. Сем тога, пристали су Мађари да се поништи и одредба Златне буле којом је било дозвољено великашима да се побуне кад краљ прекрши устав. Сам Леополд присуствовао је већањима о тим питањима, да би им осигурао пријем у духу властитих захтева.

Једини човек који је устао против царевих захтева био је хрватски великаш гроф Никола Драшковић; али, цар га је одмах ућуткао. Хрвати су наглашавали да су своје земље од Турака углавном они сами бранили и одбранили, док су цареви претставници подвлачили заслуге царске војске на Крајини. Пуних пет година водила се борба око тога коме има да се придруже ослобођена Лика и Крбава, док најзад год. 1695. није победило хрватско становиште да те две области припадну својој хрватској матици. Али, то није тако и остало. Лика је законски, по форми, остала хрватска, али је год. 1697., после дугих обрта, купила ту земљу градачка комора као некадање зрињско-франкопанско власништво, па је тако у њој стварна власт ипак постала туђа. Требало је, у исто време, енергичног отпора да се осујети и спајање подручја између Купе и Уне са наследном аустриском земљом, са којом се налазило под истом војничком командом. Штајерски сталежи бранили су своје тражење тиме што је углавном њима и суседним сталежима Крањске пало у део да финансиски сносе главне терете за ту крајину и што то подручје, са њиховим заједно, чини неку врсту стратешке целине. Хрвати су се одупирали том захтеву наводећи да је поменуто подручје саставни део Хрватскога Краљевства, и што они не пристају да »краљевско име слободне Хрватске пређе у ропско име провинције Штајерске«. Због тих и таквих сукоба народ у Хрватској био је веома огорчен. У једној љутитој песми говорило се:


Двајсет Крањцев јецан Хорват

кад испукне сабљу сву,

и с ханџаром вноге вмарја,

Бог и људи сведок су.


Да није било рата са Француском, насталог због питања о наследству шпанске краљевске куће, и да није у Угарској избио од Луја XIV потакнути устанак Фрање II Ракоција, решење тога питања испало би, можда, на хрватску штету или би, у најбољем случају по њих, било и даље одлагано. Али, под притиском тих крупнијих ствари донео је бечки двор одлуку 30. јуна (10. јула) год. 1703. да се укине вараждински генералат, пошто се турска граница измакла далеко од њега, и да се подручје између Купе, Уне и Саве поврати под власт банову, односно у потпун састав Хрватске.

Те концесије учиниле су на Хрвате добар утисак и због њих, добрим делом, није Ракоцијев устанак наишао у Хрватској ни на какав знатнији одзив, поред свих веза које су у последње време биле појачане између Хрвата и Мађара баш због односа према Бечу, и поред свега што је Фрања II Ракоци био син Јелене Зрињске и унук несрећнога Петра. Сем тога, Хрвате је од Мађара одбијао и овом приликом мађарски протестантизам, а можда још више и страх од грађанског рата због немачких заповедника и посада у војним крајинама. Кад су Ракоцијеве чете, почетком год. 1704., упале на хрватско и славонско подручје, одбили су их Хрвати брзо и без колебања. Али, она Хрватима дана обећања Беч није одржао. Изговарајући се ратном опасношћу, он је питање укидања вараждинског генералата најпре одложио, а онда задуго скинуо са дневнога реда, правдајући то и војничким разлозима и обавезама примљеним према српским граничарима, које нису хтели да обману и огорче. Аустриски ђенерали имали су, доиста, о Србима као војничком материјалу врло добро мишљење, и наглашавали су га често, не без протеста Хрвата. У XVI и XVII веку однос између српских досељеника и хрватских староседелаца био је прилично непријатељски и тровао је људе и на једној и на другој страни. Гоњено од хрватских великаша да им постану кметови, јер су дошли на њихова имања, а гоњено од католичкога свештенства које је хтело да га преведе у унију, српско становништво, у некој врсти самоодбране, држало се уз војску и тако је посредно помагало њезин став према Хрватима. Што је још горе у тој појави, тај сукоб, ни по свом постанку ни по свом значају, није могао бити привремен и лако премошћен, и он је стога дуго времена опако растављао обе стране.

Од почетка XVIII века из Беча се са извесним системом радило на томе да се односи између Хрвата и Мађара помуте, јер им њихова заједничка опозиција у државоправним питањима није могла бити равнодушна. Мађари су се бојали да Хрвати не постану бечко оруђе против њих, а Хрвати су у извесним мађарским тежњама и одлукама гледали потцењивање свога положаја и настојање да Угарска иступи јавно у своје и у њихово име. Очевидно могла се видети та тежња Мађара у захтеву да за закључке хрватскога сабора не треба санкција владарева као за закључке угарскога, као главнога за све земље круне Св. Стевана. Хрватски бан Иван Палфи био је главни заповедник хабзбуршке војске против Ракоција и његових Мађара и један од главних повереника Двора. Из зазирања од њега и од бечке политике у Хрватској потекао је год. 1708. чувени мађарски предлог о »слагању« (concordantia) између хрватскога и мађарскога законодавства, с овом одредбом: да краљ може потврђивати права и повластице Хрватима само утолико уколико се оне могу сложити или уколико се не би косиле са правима која имају Мађари. Другим речима, Мађари нису пристајали да владар својим повластицама као ни одобравањем посебних закона за Хрватску привлачи Хрвате себи на штету њихову. Тај предлог није, истина, остварен; али, у узајамне односе њихове унео је доста зле крви. Мађари су код Хрвата запажали извесне тежње да се од њих уопште одвоје, и тумачили су их не толико хрватским мотивима колико бечким сугестијама. Обе поменуте мађарске мере предложене су више као предохрана од опасности хрватског одвајања него као акт њихове агресивности. А тих тежња за одвајањем било је на неколико страна. Хрватски павлини, на пример, тражили су од год. 1683. јасно да се њихова провинција одели од мађарске, незадовољни због мађарске себичности и потискивања Хрвата, и успели су у том год. 1700. »Омаловажују нас тако да ако нас кад и спомену, чине то само да нам се ругају и смију«, тужио се један од хрватске браће тога реда на Мађаре, свакако не без разлога, мада можда сувише уопштавајући. Видела се, исто тако јасна, тежња да се загребачка бискупија отцепи од заједнице са Мађарима, односно са њиховом калочком надбискупијом и да постане, према свом обиму и значају, хрватска надбискупија. Али, најјаче се и највидније истакла та тежња у питању признања Прагматичке санкције.

Наследник толико са нашом прошлошћу везанога цара Леополда († год. 1705.), Јосиф I, умро је после владавине од шест година, немајући одржаног мушког порода. Кад је његов брат Карло VI ступио на престо, решио је хрватски сабор да једно посебно изасланство оде поздравити краља у име њихове земље, а без сачекивања делегата Угарске. Бан Палфи, који се није налазио у земљи, није се придружио томе закључку, увидевши одмах да би он увредио Мађаре. Ко је дао иницијативу за тај предлог? Мада за то нема непосредна доказа, ствар није тешко погодити. 6. новембра год. 1711. позвала је мајка царева у Беч загребачкога бискупа на неко саветовање; а 28. новембра сазвао је бискуп са Петром Кеглевићем, другим замеником у банској части, хрватски сабор, који је донео горњи закључак. Како због банова устручавања и колебања још неких великаша није изабрано изасланство отишло у Беч, сазвао се, после доста муке, нови хрватски сабор, 27. фебруара год. 1712. На њему је хрватски протонотар Јурај Племић од Отока одржао велик говор, у којем је заступао мишљење да Хрватска, према којој Мађарска није показивала ни дужне пажње ни праве помоћи, прекине заједницу са њом и почне непосредно општење са својим владарем. Хрватски сабор није примио тога закључка, него је изабрао своје изасланике на угарски сабор у Пожуну, где је имало да се изврши и крунисање Карлово за краља Угарске и Хрватске. Али, зато се донео закључак да раније изабрано посланство ипак иде у Беч. Пошто више не би имало смисла да поздравља долазак Карлов, који је већ давно прошао, изасланство је, на бискупов предлог, имало да обрадује Двор нечим другим. То је био закључак усвојен 29. фебруара (11. марта): да ће Хрватска, у случају изумрћа мушке линије хабзбуршке династије, признати за свога краља и женска лица те куће. Та одлука чинила се актуелном стога што је Карло VI био тада једини мушки изданак Хабзбурга. По закључку угарског сабора од год. 1687. Мађари су имали право да бирају себи новога краља ако изумру мушки Хабзбурзи; Хрвати су, међутим, решили: да се независно од њих, већ сада, изјасне да остају и уз женску линију дотадање владарске куће. Они ће, казивао је саборски закључак, примити као владара оно женско лице династије под чијом влашћу буде Аустрија, Штајерска, Корушка и Крањска и које буде живело у Аустрији. Кад то тако Хрвати изрично траже, разлаже убедљиво Вјекослав Клајић, »то им свакако лебди пред очима неко одређено доба, кад краљ Хрватске из куће Хабзбург, који је држао Аустрију, није посједовао унутарњо-аустриских покрајина (Штајерске, Корушке и Крањске), а нити је столовао у Аустрији. А такво су доба заиста преживјели Хрвати за цара и краља Рудолфа, нарочито последњих година његова владања у Угарској и Хрватској (1600.—1608.). Краљ Рудолф држао је тада Аустрију; али није столовао у њој, него се стално настанио у Прагу, а у Бечу је живио брат му Матија као управитељ Аустрије, Угарске и Хрватске; надаље, Рудолф није тада посједовао унутарњо-аустријских земаља, него је тим покрајинама владао најприје његов стриц Карло Штајерски, а за њим Карлов син Фердинанд Штајерски (1590.—1619.). Сувише је познато колико је смутња створила та диоба хабзбуршких земаља међу три (дотично четири) владара, и како је нарочито хрватско краљевство страдало, кад су се у хрватске послове мијешали надвојводе штајерске лозе (Карло и Фердинанд), а онда, кад је плануо раздор између краља Рудолфа и брата му надвојводе Матије. Сталежи хрватски за тих смутња много пута нијесу знали тко им је владар и коме да се покоравају. Сасвим је стога природно да су хрватски сталежи сада, кад се радило о женском насљедству куће Хабзбург (а и ту је могло бити више лоза), настојали већ унапријед оградити се и осигурати да се не врате кобна Рудолфова времена«.

У том закључку очевидна је намера да се нагласи самосталан став Хрватске према Угарској у питању избора владара, а са друге стране и тежња да се, ако буде каквих тешкоћа у томе питању, од ње и одвоје. Хрватски сталежи не вежу свој избор за услов да им краљ буде исти који и Мађарима, него да им буде заједнички с аустриским земљама. Они се оријентишу према Бечу, а не према Будиму. У својој адреси цару Карлу, они хрватски претставници који су гласали за одлуку (претежно претставници нижега племства, док је више, у већини, било отсутно) умирују своје другове због таквога става према Мађарској »што смо њезин део«. Хрвати су, истина, у заједници са Мађарском, али јој нису подложни; они Мађарској нису пришли присиљени или покорени, него од своје воље. Могу се, дакле, од своје воље и разићи. А то ће се догодити ако Угарска не би пристала да јој на престолу буде аустриски владар (rex Austriacus каже се изрично!). Код Мађара је та хрватска одлука изазвала велико узбуђење. Постојало је мишљење, одржано све до данас, да је аустриски двор удесио тај по себе веома повољан закључак да њим делује на Мађаре, да би и они учинили то исто. На основу оног бискупова позива у Беч и његове главне улоге у целој тој ствари, може се мислити да је иницијатива за ово дошла отуд, а да је начин извођења, време и све друго остављено увиђавности загребачких чинилаца. Да је ствар у Загребу, на сабору, урађена пре времена и да је изведена доста недипломатски, казало се у Бечу главним лицима сасвим отворено, али се иначе пријатна одлука ипак примила. Цар Карло и двор су, наравно, ради умиривања Мађара, читаву ствар претстављали само као хрватско дело, а и овој писмени одговор за Хрвате саставили су тако увијено да је према Хрватима могло изгледати да Двор све прима, а према Мађарима да се, ипак, није изјаснио потпуно у погледу хрватске понуде. Мађарски сабор донео је одмах потом и свој закључак, којим се тражила од владара гарантија да неће одвајати ниједан део краљевства угарскога, другим речима да неће храбрити Хрвате у њиховим тежњама. Истина, закључак хрватскога сабора није се односио на садашњост, него на једну евентуалност у будућности; али, мађарски сталежи обавезивањем краља да чува интегритет Угарске хтели су да пресеку већ сада сав рад у садашњости по том примеру Хрвата.

Доношење Прагматичке санкције била је доиста жеља Двора, и то изгледа подједнако и Карла VI и многобројних надвојвоткиња, које су се надале круни. Она је год. 1713. проглашена за аустриске наследне земље, а мађарски сабор примио је тек год. 1723., једанаест година иза хрватскога. Хрватска одлука и са државоправнога и са политичкога гледишта показује у довољној мери самостални став хрватскога сабора према мађарском. Хрватска је иступила потпуно независно од Угарске и као чинилац који решава сам, свесно, о својој будућности и даљим везама, кад и ако престану обавезе у погледу изабране династије које су постојале у садашњости. Само при оцени овога акта треба ипак имати на уму то да је он донесен, истина слободном вољом претставника на хрватскоме сабору, али под моралном пресијом владајуће династије. Хрватски сабор могао је од своје воље не приступити »избору«, односно не доносити оне одлуке; али, кад му је приступио, његово право бирања и одлучивања било је несумњиво веома ограничено. Хрвати нису ни могли ни смели узимати у обзир за новога владара неког другог него чланове династије Хабзбурга, јер да су то учинили не би избегли прекору или осуди због велеиздаје, ако би до избора уопште могло и доћи. Мађари су се и опирали и устручавали тако дуго да донесу одлуку под таквим условима, видећи очевидно да је слобода њихова избора под несумњивим питањем.

Промену у држању Хрвата према аустрискоме двору треба тражити првенствено у великим војничким успесима последњега рата. Опозиција Николе и Петра Зрињског после Вашварскога мира долазила је добрим делом баш отуд што је Аустрија том приликом показала малодушност диктовану осећањем слабости. Овог пута Беч је дао несумњиве доказе о својој издржљивости и снази, које су, мада релативне и мада нису зависиле увек од његове воље, улевале ипак поштовање. Успех је, иако непотпун, био видан, и морао се признати. Па ипак, опозиције против бечкога двора и његових претставника било је у народу још увек. Барон Јосиф Војновић, угледан хрватски племић, иначе приличан авантурист, коме су аустриски војни заповедници одузели неку од њега састављену војничку чету, одметнуо се око год. 1706. и пребегао у Босну. У Бањој Луци се око њега окупило на 400 људи, са којима је он мислио да провали у Хрватску и да тако посредно помогне Ракоцију. Војновић је међу Турцима био добро примљен; али, ипак, није успео да са њихова подручја предузме што веће против аустрискога суседства. Марин Кабога казује у свом путном дневнику да је год. 1706. нашао у Новом Пазару неког кнеза Војновића, кога беху уценили цареви људи. Лујо Војновић у свом коментару каже да је то био кнез Војин Војновић, који је држао, као турски вазал, требињску и поповску област до год. 1695., док нама изгледа да би се ово могло односити и на овог Војновића. Ракоци је ценио његову сарадњу и у миру с Аустријом, год. 1711., израдио му је амнестију. Иначе, како смо већ рекли, Ракоцијева буна није нашла јачег одјека међу Хрватима.

Међутим, било би погрешно мислити да су због политичке заоштрености између хрватског и мађарског сабора и због учешћа хрватскога бана и његових људи као хабзбуршких помагача у борби против Ракоција биле између њих пресечене све везе. Напротив. Више хрватско племство, у тесним породичним и другим везама с угарским, држало се још увек у много питања са Мађарима, нарочито кад се радило о уставним правима. Оно стога, у добром броју, није хтело ни да се солидарише са закључком загребачкога сабора о питању наследства, ни да кида са Мађарима на тај начин. А и Мађари су, да сасвим не изгубе Хрвате, постали унеколико мудрији и попустљивији. Год. 1712. пристао је њихов сабор да се одустане од захтева, изнесеног четири године пре тога, по којем владар не би смео потврђивати закључке хрватског сабора који се не би слагали са њиховим. Сада су се, приставши на то, оградили само утолико што су, са извесним омаловажавањем, те закључке и санкције хрватскога законодавства назвали »statuta municipalia«, а не »права или одлуке краљевства«. Цар Карло санкционисао је тај законски закључак год. 1715. Њим почиње нов, самосталан, период хрватскога законодавства.