Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.3
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Турске и српске међусобице првих година XV века. — 2. Краљ и цар Сигисмунд извршује Ђаковачки уговор. — 3. Значај мађарског пораза код Добоја.
Односи између Стевана Лазаревића и његова млађег брата Вука нису били добри. Вук није био раван Стевану ни по личној вредности, ни по моралном ставу, а био је амбициозан и веома осетљив. Стеван је опет био човек своје воље, јака личност, која је хтела да влада без поговора, и човек који се није устезао да даде пуну критику туђих поступака. Док је била жива њихова мајка, сукоби између браће, мада понекад оштри, нису ипак водили до коначног раскида; али, после Миличине смрти (11. новембра 1405.) није више било никога ко би са њеном благошћу и финим умом могао да их смирује. Добра мајка Јевросима (Еуфросина), како се у великом монашком образу прозвала Милица, сахрањена је у њеној задужбини, у укусној Љубостињи, коју је зидао неимар Раде Боровић. После њене смрти Вук се брзо одметнуо од брата, тражећи за себе половину очевине. Његов став помагали су, сасвим природно, Турци и Ђурађ Бранковић, кога Стеван беше натерао на послушност. Турска војска, помажући Вука, продре дубоко у Србију, до близу Београда, и натера Стевана да подели државу: Стеван остаде и даље уз Сигисмунда и Мађаре, мада му ови не пружише помоћи у овој борби, док Вук са Бранковићима признаде врховну власт султанову. Срећом, ова подела није дуго трајала. Између синова султана Бајазита настадоше нарочито од год. 1410. огорчене борбе за власт; тројица кандидата, султан Сулејман и браћа му Мухамед и Муса, тражили су помагаче и савезнике на све стране, па и међу преосталим династима на Балкану и у Влашкој. У њиховим борбама учествовали су и Срби, и то за разне кандидате. Стеван је био против Сулејмана као личног непријатеља, док му је брат Вук био несталан, али на крају, ипак, уз Сулејмана. Због издаје коју је учинио Муси дао га је овај на једном путу ухватити и убити (јула год. 1410.). Тако је његов део Србије дошао под Стеванову власт, и опасно цепање и иначе невеликих народних снага било је брзо прекинуто.
Борбе око турскога престола трајале су у последњој фази пуне три године, Сулејман је погинуо почетком год. 1411. и власт је приграбио Муса, који се једно време ослањао на Стевана, да га после напусти и уђе у везе са његовим противником, Ђурђем Бранковићем. Ђурађ, који је био киван на ујака, имао је ипак довољно политичке мудрости да оцени положај и да увиди: најпре, да узајамне борбе између њега и Стевана, у савезу са Турцима, троше народну снагу, подривају темеље целе државе и општу народну етику и да, у последњој линији, припремају земљиште за турског освајача; и друго, да би се ове турске међусобице могле добро искористити за јачање српске државе. Стога је почео да издалека припрема преговоре за измирење са Стеваном. Кад је Муса, дознавши за то, покушао отровати Ђурђа, побеже овај са својим људима Грцима, који су били противници Мусини, и из Солуна поче да спрема општи покрет против њега. Ускоро се вратио Ђурађ и у Србију, измирио се са Стеваном и потпуно прихватио његову политику. Обадвојица су отад радила за принца Мухамеда, једно да онемогуће безобзирног Мусу, а друго да овога новог кандидата својом помоћу јаче обавежу. Љут због тога и што је Србима пришао један важнији турски заповедник на граници, Хамза, господар Сврљига и Сокоца, кренуо је Муса год. 1413. са већом војском на Србију. У том походу продро је он дубоко, све до Сталаћа, пошто је разбио деспотову војску на Врбници. Славна је остала у народном предању одбрана сталаћког града, који је до последњег даха чувао витешки војвода Пријезда. Он је изгорео заједно са својом кулом, али града није хтео да преда. Тада је победник опустошио и Крушевац и друге јужне градове »и без числа мноштво рода хришћанског уби и посече«, како бележе наши летописи. Деспот се обратио за помоћ на више страна. Одазваше му се брзо његов зет, хумски војвода Сандаљ Храњић, и мачвански бан Иван Моровић, а ускоро и сам Мухамед. Пред том коалицијом Муса је стао да узмиче. Деспот га је прогонио до Новога Брда, па се ту зауставио са Сандаљем и баном Иваном, а даље гоњење Мусе оставио је Мухамеду и Ђурђу Бранковићу, уз кога се налазио и челник Радич Поступовић (Облачић Раде народних песама). За тога јунака Ковстантин Филозоф казује да је био »најхрабрији и најмудрији човек, који је са мало речи свршавао велике ствари«. Под Витошем, код села Чаморлу, Мусина војска претрпи пораз, а он сам у бегству изгуби живот, 5. јула год. 1413. После ове победе нови султан Мухамед награди Стевана уступањем Знепоља и града Копријана и остаде му пријатељ за све време своје владавине. За неколико година Србија је уживала давно изгубљени мир и могла је сва да се посвети унутарњем прибирању и једној на све стране примећеној културној обнови.
Стеван је знатно дигао свој углед и проширио свој утицај. Сандаљ Храњић од децембра год. 1411. беше постао његов зет, узевши за жену умну Јелу Балшићку, удовицу Ђурђа Страцимировића, а сестру Стеванову. Тај брак створио је срдачније везе између Хума и Зете и јачи фронт према млетачким освајањима у зетском приморју, против којих је водио упорну борбу Балша III, сестрић Стеванов. Спољне незгоде и овај нови фронт натераше Млечане на попуштање. Према уговору од 26. новембра 1412. они вратише Балши Будву, Бар и Улцињ и пристадоше да му плаћају 1000 дуката годишње пензије.
Стевану је знатно користило и то што се у својој политици према краљу Сигисмунду није никако колебао. Сигисмунд је у ово време био на врхунцу своје моћи: 11. јуна год. 1411. успео је да буде изабран за немачкога цара. То му је, сасвим природно, знатно дигло углед и приближило му чак и многе од непријатеља, којима су се даље борбе са њим чиниле безизгледне. Према Ладиславу Напуљскоме Сигисмунд је изгледао као орао, и сви они који су били уза њ нису имали разлога да се сада кају. Противници новога цара имали су, међутим, да рачунају са појачаном срџбом његовом. То је међу првима осетила Млетачка Република, која је куповала кожу живога лава. Сигисмунд јој онај трговачки пазар са Далмацијом није хтео никако да опрости, и још исте 1411. године објави јој рат, који је, са много незгода за Републику Св. Марка, трајао све до априла год. 1413.
Босански великаши прошли су знатно боље. И Хрвоје и Сандаљ, као главни вођи опозиције, пришли су краљу са молбом за опроштај, и овај их је, знајући им вредност, лепо примио. Потврдио им је и све поседе и чак и титуле, изузевши само она подручја која су им требали уступити њему верни Шубићи и Франкопани. Нада све, Хрвоја је узео и за кума својој кћери. Али, Сандаљево покоравање било је само привидно и сасвим неискрено; он Сигисмунду и Мађарима није никако веровао, па је и после тражио веза са свима њиховим противницима. Његово држање и држање других босанских великаша, као Павла Раденовића, натерало је било краља Сигисмунда да у пролеће год. 1410. упути у Босну две своје војске: једну је, са севера, водио Павле Бешењи, а другу, са запада, херцег Хрвоје. Сам Сигисмунд стигао је у Босну тек пред крај тога лета. Све важније босанске тврђаве, са главним градом Бобовцем, отворише се Мађарима. Сандаљ, који је у најгорем случају помишљао на турску помоћ, продао је крајем год. 1410. своје далматинске градове Скрадин и Островицу Млечанима за 5.000 дуката, не желећи да у њих уђе Сигисмундова војска. Краљ Сигисмунд је овог пута хтео да се потпуно користи својим правом из Ђаковачког уговора и да Босну недвосмислено обележи као своје подручје. Стога је крајем октобра год. 1410. спремио своје крунисање за босанског краља. Да је тај његов наум тешко пао и краљу Остоји и босанској властели не треба посебно наглашавати; Остоја је губио у свом угледу, а босанска властела, мада иначе самољубива, осетила је то као слабљење своје слободе. Стога, чим је Сигисмунд напустио Босну, изби устанак против његових мађарских посада. Нарочито су биле оштре борбе у Сребреници. Главни вођ отпора био је војвода Сандаљ, а помагали су га, из лако разумљивих разлога, Турци, и то у доста великом броју. И после свега што се доживело са њим, Сандаљ је још увек одржавао везе и са Ладиславом Напуљским и позивао га и овога пута да се умеша и помогне; али, без успеха. Мађарска војска, коју је помагао деспот Стеван, повратила је изгубљене положаје већ у пролеће наредне године, и натерала највећи део босанских незадовољника да се поново покоре. Мађарски порази у рату са Млечанима током лета год. 1411. учинили су да је њихово понашање у Босни било доста предусретљиво и омогућило измирење без понижења за савладане. Сандаљ је, према једном дубровачком записнику, преговарао са Сигисмундом у име Босне и споразумео се с њим у јесен те године. Сандаљ и кнез Павле изишли су из ове борбе без икаквих територијалних губитака. Једино је, за сваку сигурност, Сигисмунд одвојио од остале Босне област Соли и Усоре, па је дао на управу себи оданим људима. Деспот Стеван је као награду за своје помагање краљу Сигисмунду добио Сребреницу са околином, најбогатије рударско место Босне, које је добило нарочиту трговачку вредност од владе краља Твртка I и по којем је после ушао у обичај назив Bosna Argentina. Сигисмунд је њу уступио Стевану вероватно на будимском сабору, држаном год. 1412., где се око новога цара била скупила сва госпоштија његове државе и сви владари и великаши који су му били вазали и савезници. На томе сабору, на који је дошао и босански краљ са Хрвојем и Сандаљем, нарочито је упадао у очи лепи високи деспот српски, за кога савремени опис каже да се истицао »као месец међу звездама«, а за кога народна причања казују да је освајао срца мађарских жена и изазивао жеље њихове да са њим добију тако мушки лепо потомство.
Када је Сандаљ Храњић год. 1413. пошао у помоћ Стевану против Мусе, употребио је ту прилику његов стари друг и сусед Хрвоје да мучки нападне његово подручје. Хрвоје и Сандаљ разишли су се у политичким питањима отпре три године, откад је Хрвоје остао уз Сигисмунда, а Сандаљ радио против њега. После год. 1412. између њих више није било начелних опрека; али, остало је доста личне мржње. Овај поступак Хрвојев изазвао је против њега општу осуду. Напад је био невитешки, у отсуству противника, и изведен против човека који је пошао у помоћ против Турака своме сроднику и вољеном пријатељу цара Сигисмунда. Понесен успесима, почео је Хрвоје да бива обесан и, као некад Младен Шубић, ујединио је против себе скоро све суседе. Први се против свога херцега дигао Сплит. Цар Сигисмунд, веома огорчен, дозволио је Дубровчанима да поседну Хрвојеве отоке Корчулу, Брач и Хвар; а одузео му је и жупу Сану и дао је кнезовима Благајским. Он је оптуживао Хрвоја да одржава везе са Турцима и упутио је против њега две мање војске. Хрвоје се бранио да то оптуживање није оправдано и да је његов напад на Сандаљево подручје само лична ствар њих двојице. Али, цар није хтео ни да га чује. Нашавши се у невољи, остављен од свију, Хрвоје се обратио за савез Млетачкој Републици, а кад ни она није хтела да га прими, онда му је као једини излаз остала турска помоћ. Турци су његову понуду примили оберучке и у јуну год. 1414. упутили у Босну своју јаку војску. На Хрвојевом подручју та се војска поделила у три одреда: један остаде да се нађе уз Хрвоја у његовој врбаској области, други крену долином Босне, а трећи се упути према Загребу. Са Турцима је, као њихов кандидат за босанскога краља, дошао и бивши краљ Твртко II, Хрвојев присталица, који се, не знамо кад, ослободио из мађарског ропства. У земљи наста страшан метеж и невероватна подивљалост нарави. Са турском помоћу Хрвоје се спремао да нападне Сплит и тражио је сарадњу млетачке флоте и помоћ Ладислава Напуљског, као Сигисмундова непријатеља. Далмација је тада први пут видела турске чете на своме подручју, које су допирале све до Шибеника. Читаву годину дана бавила се турска војска у Босни и суседству, појачавана новим четама, пленећи и хранећи се на рачун уплашенога становништва, док су се Мађари решили да пођу против њих. Оклевање Мађара и потреба да се што пре очисти земља од турске најезде, која је тешко притискала и пријатеља и непријатеља и могла иа постане опасна, учинили су да се босанска властела прилично сложи. Тешко је одредити колико је на ту слогу деловао страх од Турака, а колико уверење да би нова политика могла бити уствари добра. Босна је често у нужди признавала власт јачег, да је првом погодном приликом збаци и порече. Али, ипак, није немогућа карактеристика ове одлуке да се примање турске врховне власти узме као реакција мађарском притиску. У Хрвоју је оживела традиција старог босанског отпора, а он је лично још увек вршио моћан утицај. Свакако је за Мађаре, када су у лето год. 1415. стали стизати у Босну, овај покрет и преокрет значио једно велико изненађење и крупну опомену. У битци код Добоја, августа месеца, против њихове војске борили су се не само Турци него и већи део Босанаца. Тој удруженој снази мађарска војска подлегла је са великим губицима, и све им главне вође допадоше ропства.
Овај пораз Мађара претставља крупан датум не само у историји Босне, него и у историји Мађарске и турскога ширења на Балкану. Туркофилска политика, дотле у Босни још без правог ослонца и узимана у обзир само при случајним и за појединце безизлазним комбинацијама, хвата отсад чврст корен и убрзо добија доста присталица. Мађарски утицај био је дотад у Босни пресудан; под тим утицајем сама се држава звала »русагом босанским«, очевидно по мађарском ország (први пут у једном писму краљице Јелене од 13. маја год. 1397.), а сами Босанци понекад »русашка господа«; сада се, међутим, јавља нова сила, која ће тај утицај да потискује, имајући као помагаче све оне које су мађарски методи рада у Босни направили огорченим противницима њихове власти. Од потискивања византиске врховне власти крајем XII века, па до ове турске победе на почетку XV, Мађарска је била једина већа страна држава која је оперисала у Босни; сада, са појавом Турака, Босна постаје важно историско поприште, где ће се решавати балканска питања у својим разним фазама, у сталном сукобу између сила Дунавскога Базена и владе полумесеца.
Овом приликом виделе су прве турске чете на свом подручју и хрватске и словеначке земље. Сем у Далмацију, Турци су, са Хрвојева подручја, продрли преко Хрватске све до Цеља и Љубљане. Уплашено њиховом појавом, становништво Љубљане појачало је своја утврђења и одбрамбени зид проширило и на леву обалу Љубљанчице. Турска опасност постаје потом општа по све Југословене и испуњава неколико векова њихове историје.
После добојскога пораза унутарње борбе у Босни постају опаке. Кнез Павле Раденовић би убијен год. 1415. на једном збору босанске господе, у присуству самога краља. Оптуживан је да је »издавао читав свет«, гледајући увек само себе. Његови синови, огорчени и пуни неповерења, ставише се одмах под заштиту Турака и изазваше њихово војничко посредовање. После смрти херцега Хрвоја (априла год. 1416.) преузели су тако Павловићи на себе улогу да претстављају главне вође туркофилске странке у земљи. Краљ Остоја је мислио да ће донекле смирити распре и појачати свој положај ако узме Хрвојеву удовицу за жену. Али, преварио се. Значај Хрвојева успеха није зависио толико од његове породице и тих веза колико од његове личне вредности и активности. Трећи босански великаш из тог моћног некадањег триумвирата, Сандаљ Храњић, заплетен у борбе са Павловићима, које су помагали Турци, спасао се од тежих незгода само тако што је и сам признао турску власт (год. 1418.). Краљ Остоја је био немоћан да спречи те узајамне борбе и то везивање са Турцима на своју руку, без обзира на општу државну политику; и своме сину Стевану оставио је, после своје смрти (новембра год. 1418.), као наследство завађену и поцепану Босну, у којој је краљев ауторитет био сведен на невероватно малу меру. Уосталом, како је могао бити велик кад су се у земљи налазила два краља, и то оба активна, он и Твртко II, који су, да би се могли одржати, више повлађивали и следили друге него наређивали и давали правац држави?