Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.3

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
III. Uvlačenje Turaka u naše raspre.

1. Turske i srpske međusobice prvih godina XV veka. — 2. Kralj i car Sigismund izvršuje Đakovački ugovor. — 3. Značaj mađarskog poraza kod Doboja.


Odnosi između Stevana Lazarevića i njegova mlađeg brata Vuka nisu bili dobri. Vuk nije bio ravan Stevanu ni po ličnoj vrednosti, ni po moralnom stavu, a bio je ambiciozan i veoma osetljiv. Stevan je opet bio čovek svoje volje, jaka ličnost, koja je htela da vlada bez pogovora, i čovek koji se nije ustezao da dade punu kritiku tuđih postupaka. Dok je bila živa njihova majka, sukobi između braće, mada ponekad oštri, nisu ipak vodili do konačnog raskida; ali, posle Miličine smrti (11. novembra 1405.) nije više bilo nikoga ko bi sa njenom blagošću i finim umom mogao da ih smiruje. Dobra majka Jevrosima (Eufrosina), kako se u velikom monaškom obrazu prozvala Milica, sahranjena je u njenoj zadužbini, u ukusnoj Ljubostinji, koju je zidao neimar Rade Borović. Posle njene smrti Vuk se brzo odmetnuo od brata, tražeći za sebe polovinu očevine. Njegov stav pomagali su, sasvim prirodno, Turci i Đurađ Branković, koga Stevan beše naterao na poslušnost. Turska vojska, pomažući Vuka, prodre duboko u Srbiju, do blizu Beograda, i natera Stevana da podeli državu: Stevan ostade i dalje uz Sigismunda i Mađare, mada mu ovi ne pružiše pomoći u ovoj borbi, dok Vuk sa Brankovićima priznade vrhovnu vlast sultanovu. Srećom, ova podela nije dugo trajala. Između sinova sultana Bajazita nastadoše naročito od god. 1410. ogorčene borbe za vlast; trojica kandidata, sultan Sulejman i braća mu Muhamed i Musa, tražili su pomagače i saveznike na sve strane, pa i među preostalim dinastima na Balkanu i u Vlaškoj. U njihovim borbama učestvovali su i Srbi, i to za razne kandidate. Stevan je bio protiv Sulejmana kao ličnog neprijatelja, dok mu je brat Vuk bio nestalan, ali na kraju, ipak, uz Sulejmana. Zbog izdaje koju je učinio Musi dao ga je ovaj na jednom putu uhvatiti i ubiti (jula god. 1410.). Tako je njegov deo Srbije došao pod Stevanovu vlast, i opasno cepanje i inače nevelikih narodnih snaga bilo je brzo prekinuto.

Borbe oko turskoga prestola trajale su u poslednjoj fazi pune tri godine, Sulejman je poginuo početkom god. 1411. i vlast je prigrabio Musa, koji se jedno vreme oslanjao na Stevana, da ga posle napusti i uđe u veze sa njegovim protivnikom, Đurđem Brankovićem. Đurađ, koji je bio kivan na ujaka, imao je ipak dovoljno političke mudrosti da oceni položaj i da uvidi: najpre, da uzajamne borbe između njega i Stevana, u savezu sa Turcima, troše narodnu snagu, podrivaju temelje cele države i opštu narodnu etiku i da, u poslednjoj liniji, pripremaju zemljište za turskog osvajača; i drugo, da bi se ove turske međusobice mogle dobro iskoristiti za jačanje srpske države. Stoga je počeo da izdaleka priprema pregovore za izmirenje sa Stevanom. Kad je Musa, doznavši za to, pokušao otrovati Đurđa, pobeže ovaj sa svojim ljudima Grcima, koji su bili protivnici Musini, i iz Soluna poče da sprema opšti pokret protiv njega. Uskoro se vratio Đurađ i u Srbiju, izmirio se sa Stevanom i potpuno prihvatio njegovu politiku. Obadvojica su otad radila za princa Muhameda, jedno da onemoguće bezobzirnog Musu, a drugo da ovoga novog kandidata svojom pomoću jače obavežu. Ljut zbog toga i što je Srbima prišao jedan važniji turski zapovednik na granici, Hamza, gospodar Svrljiga i Sokoca, krenuo je Musa god. 1413. sa većom vojskom na Srbiju. U tom pohodu prodro je on duboko, sve do Stalaća, pošto je razbio despotovu vojsku na Vrbnici. Slavna je ostala u narodnom predanju odbrana stalaćkog grada, koji je do poslednjeg daha čuvao viteški vojvoda Prijezda. On je izgoreo zajedno sa svojom kulom, ali grada nije hteo da preda. Tada je pobednik opustošio i Kruševac i druge južne gradove »i bez čisla mnoštvo roda hrišćanskog ubi i poseče«, kako beleže naši letopisi. Despot se obratio za pomoć na više strana. Odazvaše mu se brzo njegov zet, humski vojvoda Sandalj Hranjić, i mačvanski ban Ivan Morović, a uskoro i sam Muhamed. Pred tom koalicijom Musa je stao da uzmiče. Despot ga je progonio do Novoga Brda, pa se tu zaustavio sa Sandaljem i banom Ivanom, a dalje gonjenje Muse ostavio je Muhamedu i Đurđu Brankoviću, uz koga se nalazio i čelnik Radič Postupović (Oblačić Rade narodnih pesama). Za toga junaka Kovstantin Filozof kazuje da je bio »najhrabriji i najmudriji čovek, koji je sa malo reči svršavao velike stvari«. Pod Vitošem, kod sela Čamorlu, Musina vojska pretrpi poraz, a on sam u begstvu izgubi život, 5. jula god. 1413. Posle ove pobede novi sultan Muhamed nagradi Stevana ustupanjem Znepolja i grada Koprijana i ostade mu prijatelj za sve vreme svoje vladavine. Za nekoliko godina Srbija je uživala davno izgubljeni mir i mogla je sva da se posveti unutarnjem pribiranju i jednoj na sve strane primećenoj kulturnoj obnovi.

Stevan je znatno digao svoj ugled i proširio svoj uticaj. Sandalj Hranjić od decembra god. 1411. beše postao njegov zet, uzevši za ženu umnu Jelu Balšićku, udovicu Đurđa Stracimirovića, a sestru Stevanovu. Taj brak stvorio je srdačnije veze između Huma i Zete i jači front prema mletačkim osvajanjima u zetskom primorju, protiv kojih je vodio upornu borbu Balša III, sestrić Stevanov. Spoljne nezgode i ovaj novi front nateraše Mlečane na popuštanje. Prema ugovoru od 26. novembra 1412. oni vratiše Balši Budvu, Bar i Ulcinj i pristadoše da mu plaćaju 1000 dukata godišnje penzije.

Stevanu je znatno koristilo i to što se u svojoj politici prema kralju Sigismundu nije nikako kolebao. Sigismund je u ovo vreme bio na vrhuncu svoje moći: 11. juna god. 1411. uspeo je da bude izabran za nemačkoga cara. To mu je, sasvim prirodno, znatno diglo ugled i približilo mu čak i mnoge od neprijatelja, kojima su se dalje borbe sa njim činile bezizgledne. Prema Ladislavu Napuljskome Sigismund je izgledao kao orao, i svi oni koji su bili uza nj nisu imali razloga da se sada kaju. Protivnici novoga cara imali su, međutim, da računaju sa pojačanom srdžbom njegovom. To je među prvima osetila Mletačka Republika, koja je kupovala kožu živoga lava. Sigismund joj onaj trgovački pazar sa Dalmacijom nije hteo nikako da oprosti, i još iste 1411. godine objavi joj rat, koji je, sa mnogo nezgoda za Republiku Sv. Marka, trajao sve do aprila god. 1413.

Bosanski velikaši prošli su znatno bolje. I Hrvoje i Sandalj, kao glavni vođi opozicije, prišli su kralju sa molbom za oproštaj, i ovaj ih je, znajući im vrednost, lepo primio. Potvrdio im je i sve posede i čak i titule, izuzevši samo ona područja koja su im trebali ustupiti njemu verni Šubići i Frankopani. Nada sve, Hrvoja je uzeo i za kuma svojoj kćeri. Ali, Sandaljevo pokoravanje bilo je samo prividno i sasvim neiskreno; on Sigismundu i Mađarima nije nikako verovao, pa je i posle tražio veza sa svima njihovim protivnicima. Njegovo držanje i držanje drugih bosanskih velikaša, kao Pavla Radenovića, nateralo je bilo kralja Sigismunda da u proleće god. 1410. uputi u Bosnu dve svoje vojske: jednu je, sa severa, vodio Pavle Bešenji, a drugu, sa zapada, herceg Hrvoje. Sam Sigismund stigao je u Bosnu tek pred kraj toga leta. Sve važnije bosanske tvrđave, sa glavnim gradom Bobovcem, otvoriše se Mađarima. Sandalj, koji je u najgorem slučaju pomišljao na tursku pomoć, prodao je krajem god. 1410. svoje dalmatinske gradove Skradin i Ostrovicu Mlečanima za 5.000 dukata, ne želeći da u njih uđe Sigismundova vojska. Kralj Sigismund je ovog puta hteo da se potpuno koristi svojim pravom iz Đakovačkog ugovora i da Bosnu nedvosmisleno obeleži kao svoje područje. Stoga je krajem oktobra god. 1410. spremio svoje krunisanje za bosanskog kralja. Da je taj njegov naum teško pao i kralju Ostoji i bosanskoj vlasteli ne treba posebno naglašavati; Ostoja je gubio u svom ugledu, a bosanska vlastela, mada inače samoljubiva, osetila je to kao slabljenje svoje slobode. Stoga, čim je Sigismund napustio Bosnu, izbi ustanak protiv njegovih mađarskih posada. Naročito su bile oštre borbe u Srebrenici. Glavni vođ otpora bio je vojvoda Sandalj, a pomagali su ga, iz lako razumljivih razloga, Turci, i to u dosta velikom broju. I posle svega što se doživelo sa njim, Sandalj je još uvek održavao veze i sa Ladislavom Napuljskim i pozivao ga i ovoga puta da se umeša i pomogne; ali, bez uspeha. Mađarska vojska, koju je pomagao despot Stevan, povratila je izgubljene položaje već u proleće naredne godine, i naterala najveći deo bosanskih nezadovoljnika da se ponovo pokore. Mađarski porazi u ratu sa Mlečanima tokom leta god. 1411. učinili su da je njihovo ponašanje u Bosni bilo dosta predusretljivo i omogućilo izmirenje bez poniženja za savladane. Sandalj je, prema jednom dubrovačkom zapisniku, pregovarao sa Sigismundom u ime Bosne i sporazumeo se s njim u jesen te godine. Sandalj i knez Pavle izišli su iz ove borbe bez ikakvih teritorijalnih gubitaka. Jedino je, za svaku sigurnost, Sigismund odvojio od ostale Bosne oblast Soli i Usore, pa je dao na upravu sebi odanim ljudima. Despot Stevan je kao nagradu za svoje pomaganje kralju Sigismundu dobio Srebrenicu sa okolinom, najbogatije rudarsko mesto Bosne, koje je dobilo naročitu trgovačku vrednost od vlade kralja Tvrtka I i po kojem je posle ušao u običaj naziv Bosna Argentina. Sigismund je nju ustupio Stevanu verovatno na budimskom saboru, držanom god. 1412., gde se oko novoga cara bila skupila sva gospoštija njegove države i svi vladari i velikaši koji su mu bili vazali i saveznici. Na tome saboru, na koji je došao i bosanski kralj sa Hrvojem i Sandaljem, naročito je upadao u oči lepi visoki despot srpski, za koga savremeni opis kaže da se isticao »kao mesec među zvezdama«, a za koga narodna pričanja kazuju da je osvajao srca mađarskih žena i izazivao želje njihove da sa njim dobiju tako muški lepo potomstvo.

Kada je Sandalj Hranjić god. 1413. pošao u pomoć Stevanu protiv Muse, upotrebio je tu priliku njegov stari drug i sused Hrvoje da mučki napadne njegovo područje. Hrvoje i Sandalj razišli su se u političkim pitanjima otpre tri godine, otkad je Hrvoje ostao uz Sigismunda, a Sandalj radio protiv njega. Posle god. 1412. između njih više nije bilo načelnih opreka; ali, ostalo je dosta lične mržnje. Ovaj postupak Hrvojev izazvao je protiv njega opštu osudu. Napad je bio neviteški, u otsustvu protivnika, i izveden protiv čoveka koji je pošao u pomoć protiv Turaka svome srodniku i voljenom prijatelju cara Sigismunda. Ponesen uspesima, počeo je Hrvoje da biva obesan i, kao nekad Mladen Šubić, ujedinio je protiv sebe skoro sve susede. Prvi se protiv svoga hercega digao Split. Car Sigismund, veoma ogorčen, dozvolio je Dubrovčanima da posednu Hrvojeve otoke Korčulu, Brač i Hvar; a oduzeo mu je i župu Sanu i dao je knezovima Blagajskim. On je optuživao Hrvoja da održava veze sa Turcima i uputio je protiv njega dve manje vojske. Hrvoje se branio da to optuživanje nije opravdano i da je njegov napad na Sandaljevo područje samo lična stvar njih dvojice. Ali, car nije hteo ni da ga čuje. Našavši se u nevolji, ostavljen od sviju, Hrvoje se obratio za savez Mletačkoj Republici, a kad ni ona nije htela da ga primi, onda mu je kao jedini izlaz ostala turska pomoć. Turci su njegovu ponudu primili oberučke i u junu god. 1414. uputili u Bosnu svoju jaku vojsku. Na Hrvojevom području ta se vojska podelila u tri odreda: jedan ostade da se nađe uz Hrvoja u njegovoj vrbaskoj oblasti, drugi krenu dolinom Bosne, a treći se uputi prema Zagrebu. Sa Turcima je, kao njihov kandidat za bosanskoga kralja, došao i bivši kralj Tvrtko II, Hrvojev pristalica, koji se, ne znamo kad, oslobodio iz mađarskog ropstva. U zemlji nasta strašan metež i neverovatna podivljalost naravi. Sa turskom pomoću Hrvoje se spremao da napadne Split i tražio je saradnju mletačke flote i pomoć Ladislava Napuljskog, kao Sigismundova neprijatelja. Dalmacija je tada prvi put videla turske čete na svome području, koje su dopirale sve do Šibenika. Čitavu godinu dana bavila se turska vojska u Bosni i susedstvu, pojačavana novim četama, pleneći i hraneći se na račun uplašenoga stanovništva, dok su se Mađari rešili da pođu protiv njih. Oklevanje Mađara i potreba da se što pre očisti zemlja od turske najezde, koja je teško pritiskala i prijatelja i neprijatelja i mogla ia postane opasna, učinili su da se bosanska vlastela prilično složi. Teško je odrediti koliko je na tu slogu delovao strah od Turaka, a koliko uverenje da bi nova politika mogla biti ustvari dobra. Bosna je često u nuždi priznavala vlast jačeg, da je prvom pogodnom prilikom zbaci i poreče. Ali, ipak, nije nemoguća karakteristika ove odluke da se primanje turske vrhovne vlasti uzme kao reakcija mađarskom pritisku. U Hrvoju je oživela tradicija starog bosanskog otpora, a on je lično još uvek vršio moćan uticaj. Svakako je za Mađare, kada su u leto god. 1415. stali stizati u Bosnu, ovaj pokret i preokret značio jedno veliko iznenađenje i krupnu opomenu. U bitci kod Doboja, avgusta meseca, protiv njihove vojske borili su se ne samo Turci nego i veći deo Bosanaca. Toj udruženoj snazi mađarska vojska podlegla je sa velikim gubicima, i sve im glavne vođe dopadoše ropstva.

Ovaj poraz Mađara pretstavlja krupan datum ne samo u istoriji Bosne, nego i u istoriji Mađarske i turskoga širenja na Balkanu. Turkofilska politika, dotle u Bosni još bez pravog oslonca i uzimana u obzir samo pri slučajnim i za pojedince bezizlaznim kombinacijama, hvata otsad čvrst koren i ubrzo dobija dosta pristalica. Mađarski uticaj bio je dotad u Bosni presudan; pod tim uticajem sama se država zvala »rusagom bosanskim«, očevidno po mađarskom ország (prvi put u jednom pismu kraljice Jelene od 13. maja god. 1397.), a sami Bosanci ponekad »rusaška gospoda«; sada se, međutim, javlja nova sila, koja će taj uticaj da potiskuje, imajući kao pomagače sve one koje su mađarski metodi rada u Bosni napravili ogorčenim protivnicima njihove vlasti. Od potiskivanja vizantiske vrhovne vlasti krajem XII veka, pa do ove turske pobede na početku XV, Mađarska je bila jedina veća strana država koja je operisala u Bosni; sada, sa pojavom Turaka, Bosna postaje važno istorisko poprište, gde će se rešavati balkanska pitanja u svojim raznim fazama, u stalnom sukobu između sila Dunavskoga Bazena i vlade polumeseca.

Ovom prilikom videle su prve turske čete na svom području i hrvatske i slovenačke zemlje. Sem u Dalmaciju, Turci su, sa Hrvojeva područja, prodrli preko Hrvatske sve do Celja i Ljubljane. Uplašeno njihovom pojavom, stanovništvo Ljubljane pojačalo je svoja utvrđenja i odbrambeni zid proširilo i na levu obalu Ljubljančice. Turska opasnost postaje potom opšta po sve Jugoslovene i ispunjava nekoliko vekova njihove istorije.

Posle dobojskoga poraza unutarnje borbe u Bosni postaju opake. Knez Pavle Radenović bi ubijen god. 1415. na jednom zboru bosanske gospode, u prisustvu samoga kralja. Optuživan je da je »izdavao čitav svet«, gledajući uvek samo sebe. Njegovi sinovi, ogorčeni i puni nepoverenja, staviše se odmah pod zaštitu Turaka i izazvaše njihovo vojničko posredovanje. Posle smrti hercega Hrvoja (aprila god. 1416.) preuzeli su tako Pavlovići na sebe ulogu da pretstavljaju glavne vođe turkofilske stranke u zemlji. Kralj Ostoja je mislio da će donekle smiriti raspre i pojačati svoj položaj ako uzme Hrvojevu udovicu za ženu. Ali, prevario se. Značaj Hrvojeva uspeha nije zavisio toliko od njegove porodice i tih veza koliko od njegove lične vrednosti i aktivnosti. Treći bosanski velikaš iz tog moćnog nekadanjeg triumvirata, Sandalj Hranjić, zapleten u borbe sa Pavlovićima, koje su pomagali Turci, spasao se od težih nezgoda samo tako što je i sam priznao tursku vlast (god. 1418.). Kralj Ostoja je bio nemoćan da spreči te uzajamne borbe i to vezivanje sa Turcima na svoju ruku, bez obzira na opštu državnu politiku; i svome sinu Stevanu ostavio je, posle svoje smrti (novembra god. 1418.), kao nasledstvo zavađenu i pocepanu Bosnu, u kojoj je kraljev autoritet bio sveden na neverovatno malu meru. Uostalom, kako je mogao biti velik kad su se u zemlji nalazila dva kralja, i to oba aktivna, on i Tvrtko II, koji su, da bi se mogli održati, više povlađivali i sledili druge nego naređivali i davali pravac državi?