Пређи на садржај

Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.2

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


трећи период.
II. Босански метежи.

1. Хрвоје Вукчић на врхунцу своје моћи. — 2. Пад краља Остоје. — 3. Краљ Сигисмунд у борби против Босне. — 4. Капитулација Ладислава Напуљског.


Док је Стеван Лазаревић искрено пришао Сигисмунду, вођен жељом да са мађарском помоћу појача изгледе свог отпора према Турцима, дотле је босански краљ Стеван Остоја стао отворено у ред опредељених противника мађарскога краља. Као противник Сигисмундов он се год. 1403. показао и као противник Сигисмунду одане Дубровачке Републике и тражио је од ње, што Твртко никад није чинио, да, место мађарске, призна босанску врховну власт. Када то Дубровник није хтео да учини, објавили су му Босанци рат и озбиљно га угрозили. Да за Дубровник буде невоља већа, на њ је била упућена и једна мала флота краља Ладислава, који је био љут што се Дубровник не опредељује на његову страну. Обавештен о Ладислављевом крунисању, о држању босанске властеле и о невољи Дубровника, краљ Сигисмунд се решио да пође у Приморје и поправи стање. Чим је чуо за његове припреме и скори долазак, краљ Ладислав се уплаши, напусти своје ново подручје и оде кући, у свој Напуљ. Пре свог одласка, око 20. октобра год. 1403., именовао је Хрвоја за главног намесника не само у Хрватској, Далмацији и Босни, него и у Угарској. По титули, као »поткраљ« (vicerex), Хрвоје је био једна од главних личности у краљевини Св. Стевана; стварно, у ово време, био је најмоћнији човек Хрватске, Далмације и Босне. Сем што га је именовао за свога намесника, Ладислав је још именовао Хрвоја и херцегом, давши му град Сплит са отоцима Брачем, Хваром и Корчулом као његово самостално подручје. На тај начин херцег Хрвоје постаје једна врста владара, кује свој новац и држи свој двор. Поред Сплита, који постаје као његова престоница и где једна снажна кула говори и данас о његовој моћи у том граду, он у самој Босни, над необично ретким и јединствено живописним падом Пливе, у једном планински свежем крају пуном зеленила и воде, на једној стратешкој главици, подиже град Јајце, којем је то необично име дао по граду Uovo или Ovo краља Ладислава. Јајце је, све до данас очувано добро, несумњиво једно од најлепших места наше краљевине; Хрвоје је, што иначе није увек чест случај код наших људи Средњег века, доиста показао да има смисла за величанствену лепоту природе овога краја.

Хрвоје је примио своју нову дужност у Сплиту 4. новембра год. 1403. и показао се као врло добар организатор. За градског кнеза довео је у град себи добро познатога и оданога Петрића Ђурћевића, дотле врбашког кнеза. Моћан и ауторитативан, Хрвоје је нагнао суседни Трогир, старог сплитског непријатеља, да се измири са његовим поданицима и да њему самом буде од услуге. Новом херцегу и кнезу Доњих Крајева »и другим многим земљама« написао је крстјанин Хвал један леп, златом украшен, зборник, у којем се, поред еванћелија и апостола, налазе још и псалтир и апокалипса. Истом херцегу написан је и један глагољоки мисал, у којем је, у једној минијатури, израђен он сам, на коњу у оклопу, са дугим копљем у десној и са штитом у левој руци, где се налази његов грб, примљен делимично у Босни за време аустро-угарске управе (део руке с мачем у њој). Ова два споменика, писана у оба словенска писма, као израз писања словенских људи у Босни и Хрватској, показују културу и етничку боју коју је нови херцег ширио на Приморју и правац којим се једино могла трајно освојити и обезбедити јадранска обала у словенском поседу.

Краљ Остоја, осећајући се лично засењен толиким успехом Хрвојевим, а заплашен одласком Ладислављевим и спремањем Сигисмундовим, покушао је да се приближи Сигисмунду, сваљујући кривицу за све што се десило на широка леђа сплитскога херцега. Мађарски краљ примио је његову извину, мада је било много људи који су га одвраћали од тога. Нарочито је њихово измирење хтела да спречи Дубровачка Република, која, кад у томе није успела, уђе у непосредне везе са Хрвојем. Бесан због краљева вероломства, Хрвоје је дигао против њега своје пријатеље у Босни, и маја месеца год. 1404. срушио је Остоју са престола и натерао га да бежи у Мађарску. За новог босанског краља би изабран син краља Твртка, Твртко II. Није било тешко предвидети да ће овај нови краљ, још млад човек, после Остојина случаја, постати безмало играчка у рукама моћне властеле, од чијих је расположења зависила лабилна босанска круна.

»Од потопа света није се толико свет смео и вртио колико саде«, писала је у једном свом писму од 8. августа год. 1404. Дубровачка Република војводи Сандаљу Храњићу. »У њему је мало (што) становито«. То је, доиста, општа, тачно виђена карактеристика прилика у суседству мале републике Св. Влаха. У Зети, где Балша II настоји да поврати градове које је његов отац уступио Млечанима, долази до дуготрајних борби, у којима албански Дукађини и мешовити Памалијоти иду уз Балшу, а себични, из катуна поникли и без националне свести васпитани, Црнојевићи служе Млечанима. Ствари се заплићу толико да Млечани год. 1404. јасно одбијају да приме Котор, кад им се овај сам и опет понудио. Дриваштани, међутим, дижу буну против Млечића и истерују их из свог града.

И на другој страни, у Хрватској и Далмацији, период од год. 1403.—1409. претставља период готово највећих смутња. Краљ Сигисмунд почео је од год. 1405. своје офанзивне покрете на југу, упутивши први поход у унску долину, где је привремено заузет град Бихаћ. Уза њ пристаје један део хрватских великаша, који, по сили прилика, газе у грађански рат против своје рођене браће, а за интересе туђих династија. Да јаче веже своје присталице, напуљски кандидат им обећава и тобож дарива широка подручја. Херцег Хрвоје, који се понекад зове и »regnorum Racie et Bosne supremus vayvoda«, добија од њега год. 1406. врљичку област и град Зрињ, који је припадао Павлу Шубићу, Сигисмундовом присталици. Сандаљу Храњићу, исто тако на туђ рачун, »даје« Ладислав градове Дрежник, Слуњ и Цетин, који су били власништво Франкопана. Таква даривања, која су обдаренима била свакако веома пријатна и која су, ваљда, к дошла на њихову жељу, нису се могла остварити без љутог пораза друге стране; она су сад долазила само као израз прохтева и као средство за потстицање даље ревности дотичних присталица, али у исти мах и као квасац за нове смутње. Краљевини Босни Ладислав је, 26. августа год. 1406., одобрио, на жељу једног посебног изасланства које га је за то молило у име краља и властеле, оне, ближе неодређене али у народу можда запамћене или жељене, границе које је она имала у времена бана Кулина. Те границе имале су се постићи само на рачун Мађарске, јер се на Хрвојеве области сигурно није тада могло мислити.

Мађари су год. 1406. помогли краља Остоју да се врати у Босну и развије тамо активност у корист краља Сигисмунда. Али, он тамо није имао више никаква утицаја и одзива, и живео је у тврдом Бобовцу готово као какав заточеник мрачна расположења. Да појача свој утицај и поседне главна места у Босни, док он до боље прилике дође сам са повећом војском, упутио је Сигисмунд тамо, исте год. 1406., са једним одредом војске, чувеног авантуриста Пипа Спана или Филипа де Сколарис (за кога Ст. Станојевић мисли да је остао у народном сећању у личности Филипа Мађарина). Тај јунак је, пустошећи, прошао пола земље и засео и сам у Бобовцу. Идуће године пошле су у Босну две мађарске војске, од којих је једна на Хрвојевом подручју била сузбијена, а друга је и опет допрла до Бобовца. И сам Сигисмунд дошао је овог пута у Босну, али ратовање је морао прекинути због ненадане болести, која га је ту сустигла. Босанска властела, која је била прилично сложна против Мађара, понудила је савез Млетачкој Републици; али, тамошња влада је добро оценила положај и нашла да би тај савез донео за њих само сукоб са Мађарском, непотребне и можда опасне заплете, а никакву непосредну корист, па га је стога просто одбила. У борби са Сигисмундом Босанци су остали сами. Добивши од папе Гргура XII благослов за нов поход против »неверника«, организовао је Сигисмунд против Босне велику експедицију и у лето, августа год. 1408., почео је нове операције код града Добора. Таквој сили Босна није могла одолети; њен отпор био је потпуно скрхан. Мађари заробише сама краља Твртка и 126 великаша, које краљ даде побити и бацити под Добором у реку Босну, а Твртка, као сужња, одведе у Мађарску. Међу заробљеним великашима нису се ипак налазиле главне босанске личности, херцег Хрвоје, Сандаљ Храњић и Павле Раденовић. Не знамо да ли се то догодило стога што оне нису учествовале у борбама око Добора или што су се, на неки начин, за времена спасле. За краља би враћен, наравно, Остоја, али, за сваку сигурност, Сигисмунд остави у Босни и један одред своје војске као неку врсту посаде и као јасну афирмацију свог утврђеног права у тој земљи.

У исто време победила је Сигисмундова странка и у Приморју. Херцег Хрвоје, погођен поразом Босне, није имао ни снаге ни енергије да јој се снажно супротстави. Сам краљ Ладислав није предузимао готово ништа стварно да помогне својим пријатељима, сем што је његова флота вршила извесне демонстрације. Он је очекивао да му круну извојште други, па да их онда за те заслуге само милостиво награди, и то не много на свој рачун. Кад је добио извештаје о поразу Босанаца и неуспеху у Хрватској и Далмацији, он диже руке од даље акције, која већ узалуд траје толико година, само намисли да своје одрицање што боље уновчи. Са Сигисмундом се није могао погађати, нарочито не сад после овако очевидног неуспеха; стога се обрати другом такмацу за далматинску обалу, Млетачкој Републици. Ова се упусти у погодбе са њим и, најзад, 9. јула год. 1409., дође до споразума, по којем се Ладислав за 100.000 дуката одрекао свих својих поседа у Далмацији (Задра с околином, Новог, Вране и острва Пага) и свих својих права на ту земљу. Остављајући своје пријатеље сасвим неизвесној судбини, не покушавши, кад је већ био решен да напусти једну акцију која је доиста постала безизгледна, да спасе људе који су за њ, у најсудбоноснијим часовима југословенске историје, пролили толико крви, краљ Ладислав је, као претставник државничких и династичких циника XV века, гледао само да из целог предузећа он лично прође са што мање штете.

Обрачун целе његове акције веома је негативан. Истина, захваљујући моралној помоћи напуљскога двора, који је једно време помагала папска курија, могао је краљ Твртко I да бар привремено оствари своју замисао о једној краљевини Срба и Хрвата. Али, тај његов привремени и доиста лепи успех претежу велики и многобројни неуспеси на другој страни. Заузети борбама за његову круну, и Твртко и Лазар нису у довољној мери спремили одбрану од Турака какву би без тога вероватно могли дати, а у сваком случају су добар део својих снага, којих никако није било на одмет, сатрли у бесплодним сукобима са четама краља Сигисмунда. Може се, истина, и то са разлогом рећи да те борбе они нису водили толико ради Ладислављеве колико ради своје користи; али, та корист је, видели смо, била условна и, на жалост, кратка, и у Босни, где је једино имала видних и великих резултата, везана само за крупну личност и интелектуалне способности краља Твртка. После, залагање за Ладислава огорчило је Сигисмунда и свакако лоше утицало на његову политику према Србији и Босни. Сем тога, борбе са Ладиславом свакако су добрим делом паралисале његову снагу и интерес за друга питања, а нарочито за турску опасност, коју је Сигисмунд иначе рано запазио. Погледајте, даље, затрованост односа у Хрватској и Далмацији, где је грађански рат годинама беснео, и где је толико народне енергије утрошено за један у ствари ништаван циљ. Колико се моралних вредности пољулало, колико снаге расуло, колико зла поднело — и зашто? Најпосле, колико је све ово утицало на Босну и како је она, и без доборске катастрофе, скупо платила ово такмичење, које је трајало готово четврт века. А док се та упорна борба водила на једној страни, какви су све потреси крхали Балкан на другој и каква су, и колико судбоноона, питања стављана не само пред Јужне Словене све изреда, него и пред цео свет средње и југоисточне Европе!