Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


трећи период.
IV. Културна политика деспота Стевана.

1. Стеванов период у уметности и књижевности. — 2. Заузетост цара Сигисмунда. — 3. Грофови Цељски. — 4. Питање српског престола.


Деспот Стеван је водио у другом периоду своје владавине потпуно мађарофилску политику. Султан Мухамед, који је свакако знао за деспотове везе са Мађарима, није за читава свог владања ниједном покушао да Стевана силом привуче на своју страну. Он је српском деспоту добрим делом захваљивао за свој престо и није му стога правио неприлика; а свакако је био обавештен и о томе да би за употребу силе против Србије требало, у ово време, кренути знатнију војску и употребити више напора него за неке раније походе; једно стога што би и сам српски отпор могао бити доста велик и добро организован и што би се, за случај веће борбе, морало рачунати и са мађарском сарадњом. Мухамед није уопште кретао на европском бојишту офанзиве већег стила, имајући доста посла у Малој Азији; добојска победа није била извојевана множином турске војске, него њиховом војничком спретношћу и суделовањем Босанаца. Из свих тих разлога деспотова Србија уживала је за неколико година (од год. 1414. до 1421.) ни од ког ненарушавани мир, који је земљи, после толико криза и потреса, био преко потребан.

За деспотова времена Србија се видно опоравила. Богати рудници земље, нарочито Ново Брдо и Сребреница, давали су владару довољно прихода и за дела крупнијих размера; у свој својој невољи после Косова Србија је имала знатно олакшање у томе што се, поред толико других недаћа, није морала носити и са финансиским. Деспот сам, као и његова сестра Јела Балшићка, за чију лепу културу имамо непосредних доказа, имали су широк интерес, наслеђен свакако од мајке и оца. У Лазарево време подигнуто је неколико манастира и цркава од велике уметничке вредности: Раваница (год. 1381.), Горњак, Лазарица и Миличина Љубостиња. »На Лазарици нема ничег сувишног (пише М. Васић, који је дуго проучавао Лазареве грађевине), јер је све логички оправдано; на њој нема ничег недовршеног, јер су сви усвојени принципи доследно спроведени до крајњих конзеквенција«. А то значи да је било много уметничког смисла не само код мајстора, него и код самих оснивача. Цркве Лазарева периода обимом су мање од Бањске, Дечана или Арханђелова манастира, али су рађене са много укуса, са много разумевања за декоративно и са пажњом за уметничку складност. Карактеристична им је особина, иначе не потпуно нова, да су зидане са наизменичним слојевима камена и опеке. У њима има уметничких комбинација са више страна, као и наслеђа целог тог посла и код нас самих; а јављају се, као природна последица тога, и извесне тежње за оригиналним решењима. Утицај грађевинарства ове епохе, или стила моравске грађевинарске школе, осећа се у XIV веку и ван Србије. Румунски манастир Козја, подигнут год. 1386., потпуна је копија Раванице.

Очеву уметничку традицију наставља и Стеван. Он је у времену од год. 1407. до 1418. подигао у Ресави, у клисури Пасторка и Маћије, лепи и велики манастир Манасију, сав обложен каменом, као главно средиште све српске књижевне и културне акције у првој половини XV века. Уз манастир подигао је град, са јаким кулама и високим бедемима, да буде не само одбрана манастиру него и целој Ресави. »Манасија нас са једне стране својим витким формама и тежњом ка висини, својим преломљеним лудима и копљастим профилима, упућује на запад (на готику), — разлаже Ђ. Бошковић; — са друге пак стране, у њеним мирним каменим површинама, као и у самим преплетима, огледају се утицаји Истока — јерменске архитектуре«. У тај манастир деспот је сакупио много учених и писмених калуђера. Он је волео књижевни рад, поручивао је рукописе за своју библиотеку, и сам се бавио књижевношћу (познато је његово Слово љубави). »Нови Птолемеј«, како га зову неки савременици, прихватио је покрет бугарскога патријарха Јефтимија, који је, потакнут из Свете Горе, тражио ревизију књига и преводне књижевности, рађене раније са непотпуним знањем језика и временом искварене лошим преписима. У Стеваново време писала је своју дирљиву и проосећану похвалу кнезу Лазару монахиња Јефимија, која је вероватно и умрла на његову двору а сахрањена у Љубостињи, и неки, ближе непознати Данило службу и врло добру похвалу Кнезу Мученику, а јављали су се и други писци. Нарочито су се у Србију тога времена склањали учени Бугари, као често овде помињани деспотов биограф Константин Филозоф и Григорије Цамблак. Деспот је много полагао на то да добије нове преводе важнијих списа, као што су, на пример, неки дотле код нас непреведени или неочувани делови Старога завета. Списи поправљени у Ресави, у манастирској »ресавској школи«, стекли су брзо велик глас. Један поп из Мораче хвали се год. 1444. како је купио две књиге »новога« извода. Још год. 1660. један хиландарски преписивач опомиње своје другове да не мењају ништа у његову препису, »јер смо преписали од добра извода, од старих преводника ресавских, који нема ни у чем мане«. И живопис Манасије »својом лепотом и својом раскоши (каже д-р В. Петковић) долази у ред најлепшега живописа у старој српској уметности«.

Подизање и развијање Београда исто тако је заслуга Стеванова. О његовом раду у томе правцу ми говоримо посебно, у овој књизи, у глави посвећеној нашој престоници; овде ћемо само поменути да је и ту подигао или обновио три цркве, међу којима је и манастир Богородичин, као седиште митрополије.

За Стеванова времена подигнуто је у Србији неколико манастира, од којих су од већег уметничког интереса раније (до год. 1402.) Павлица, задужбина Мусића, Св. Стеван (код Алексинца), Радешино и др., а после те године: Руденица (из год. 1410.), укусни Каленић (око год. 1407.) Велуће (Сребреница), Копорин и Враћевшница храброга челника Радича. Неколико деспотових војвода и властеле негује стару традицију помагања цркава, црквених лица и књижевних, цркви намењених послова. У првој половини XV века Србија стоји књижевно на лепој висини и има прву реч међу православним Словенима.

*

Мађарски краљ Сигисмунд био је растрзан на више страна. Турско напредовање на Балкану није могла остати његова главна брига, поред све опасности коју је оно стварало и за саму Мађарску. Он је био уплетен, и то унеколико захваљујући својој експанзивној природи, у много послова целе средње Европе. Ну, треба нарочито истаћи да је ово био у Европи прилично усплахирен период многих превирања, карактеристичан за време када се један стари свет предрасуда, традиција и дотрајалости подрива и руши и стварају основе за нове оријентације. Најпре се то подривање дотрајалог и добрим делом изопаченог осетило у цркви. Поцепаност у католичкој цркви са папама у Риму и Авињону, и са свима сплеткама и безобзирностима које су пратиле рад једних и других, начела је верску етику и изазвала општу реакцију. На почетку XV века та реакција осетила се нарочито у Чешкој, где је пламени Јан Хус врло активно, по трагу енглескога реформатора Џона Виклифа, устајао за реформу верских установа, и своју смелост платио на ломачи 6. јула год. 1415., по закључку црквенога сабора у Констанци. Његова мученичка смрт изазвала је грађански рат у Чешкој. Одјеци тога рата допреше све до наших земаља. Константин Филозоф бележи како се говорило да је Хусов покрет близак православљу, и то не случајно, него да је Хус био у Јерусалиму и на Синају и тамо живео у православним манастирима. На позив Сигисмундов, деспот је слао своје чете у борбу против Хусита, који беху почели далеко напредовати и ширити се и чијих се једномишљеника налазило и међу Југословенима, у Срему и суседној Бачкој. Сигисмунд, који је од год. 1419. постао и краљ Чешке, имао је много невоља и пораза у борбама са Хуситима, које је водио ванредно даровити вођ Јан Жишка.

У тој тако тешкој ситуацији, између Турака и Чеха, Сигисмунд се још (од год. 1418.) заплео и у рат са Млечанима, који су, вешти и овом приликом добро спремљени, хтели да поврате изгубљене положаје у борби са краљем Лајошем. Заузет на толико страна, Сигисмунд није обратио потребну пажњу млетачкој агитацији у Далмацији и сад је могао да види колико је изгубио на тој страни. Млечани су, сем других успеха, добили под своју врховну власт градове Сплит, Трогир и Котор, и острва Брач, Хвар, Корчулу и Вис. Покушаји Балше III да за време овога рата потисне Млечане са зетскога приморја нису имали успеха; напротив, добијањем Котора (год. 1420.) Република Св. Марка још је појачала своју моћ и утицај у том крају. Болестан, Балша је после тога отишао своме ујаку, деспоту Стевану, да од њега тражи помоћ за даље борбе; али, није их дочекао. Умро је на деспотову двору, оставивши му у наслеђе Зету, год. 1421. Тако је Стеван, сада са Зетом и са оним што је већ држао, имао под својом влашћу подручје за добру трећину веће од државе његова оца; Србија се, и у томе погледу, осетно опоравила иза Косова.

Како Млечићи, постигавши доста успеха на више страна, беху прегли да се потпуно учврсте и у Зети, доведе то између њих и Стевана до рата, који се отегао неколико година. Српски напори да заузму тврди Скадар остадоше узалудни. Томе је доста допринело и то што су Млечани успели да новцем и обећањима придобију за себе не само један део албанских, него чак и зетских српских братстава, као на пр. год. 1423. целе Паштровиће. За још неразвијену националну свест наших племена XV века ово држање Паштровића даје речит пример. Нису увек за своје користи радила само феудална господа, него, како видимо, и извесне племенске заједнице, у којима је било договарања и утицања ширих кругова. Паштровићи изрично кажу, у своме уговору са Млечанима, да неће да остану под деспотом, односно под влашћу српских господара. На њих је у тој одлуци вероватно највише деловао пример и утицај Котора, који је имао старих трговачких веза са Млечанима, и чији су грађани, национално, као мешавина словенско-романска, били мање срасли с осталом народном целином. Ни сами Зећани у то доба, баш због те етничке мешавине и сувише јаке племенске индивидуалности, нису били стално национално поуздани. У овој прилици на њихову штету говори то што су се не само определили за туђина, него чак и помагали његова настојања против српске власти у Приморју. Ст. М. Љубиша покушао је да брани поступак Паштровића тако као да су се они »гладне године 1423.« предали Млецима, »да их тобож Турчин не опржи«. Међутим, овог пута и у овом сукобу страх од Турака није имао никаква утицаја: мотиви су били чисто материјалне природе.

*

Нови турски султан, предузимљиви и борбени Мурат II (1421.—1451.) показао је брзо да жели наставити политику свога претходника имењака. Византију је натерао на плаћање данка; у Влашку је на власт довео своје људе; у Босни помаже Твртка II, који успева да потпуно потисне незрелога Стевана Остојића († год. 1423.). Само што је Твртко, већ поучен искуством, почео да води политику која није хтела да се веже само за једну страну. Он је имао доста срдачне односе и са Млецима, и склопио је са њима савез против хрватско-далматинскога кнеза Ивана Нелипића. Турци су добро пратили из Скопља сва кретања и везе својих суседа, и на непоуздано држање Твртково одговорили су тиме што су год. 1424. упутили у Босну једну своју војску. Уплашени Твртко умиривао је Турке; али, у исти мах је живо радио на томе да се осигура и код Сигисмунда, који се спремао да против Турака поведе борбе, за које су се проносили гласови да ће бити у већем стилу.

Посредник између Сигисмунда и краља Твртка био је гроф Херман Цељски. Породица Цељских, пореклом немачка, чији трагови воде у прву половину XII века, имала је више поседа у словеначким крајевима, али се најобичније звала Жовнешком, по свом главном граду Жовнеку. Град Цеље добио је год. 1331. њезин активни члан Фридрих, који је за породицу израдио и грофовску титулу (1341.) и који је постао господар Крањске. Већ крајем XIV века та породица постаје веома моћна и улази у сродничке везе са неким краљевским кућама. Херман I оженио се око год. 1360. ћерком босанскога бана Стевана II Котроманића; а његов син Херман II постао је један од најутицајнијих људи у околини краља и цара Ситисмунда. Он се у битци код Никопоља показао као прави витез, пратио је краља на његову заобилазном путу, бранио га на сабору у Крижевцима, и свим тим заслужио краљево поверење. Као награду добио је проширење својих поседа у хрватском Загорју и град Вараждин. Сигисмунд се потом, год. 1405., оженио, као постарији удовац, његовом веома младом ћерком Варваром, чије је понашање давало богате хране скандалној хроници будимскога двора. Као краљев таст Херман стиче масу нових поседа и звања; он постаје од год. 1406. бан Хрватске, Далмације и Славоније и, као какав моћан династ, окупља под своју власт словеначко и хрватско подручје. Његов син Фридрих, зет кнеза Стевана Франкопана, који ће после играти знатну улогу, имао је бурну младост и авантуристичку љубав са Вероником Десинићком, која пружа ванредну грађу за један широк средњовековни роман. Хермановим посредовањем дошло је, доиста, до измирења између Сигисмунда и Твртка, у јесен год. 1425. Од тога измирења главну корист имао је извући Херман сам. Босанско питање имало се решити тако што ће Твртка, ако остане без мушке деце, наследити Херман. Повеља Тврткова о томе, — као нова глава Сигисмундове политике у духу оне већ раније утврђене у Ђаковачком уговору, — објављена је 2. септембра год. 1427. Херман је, ширећи своју власт и утицај, дошао нарочито у сукоб са кнезовима Франкопанима, који су му са својим поседима закрчивали делимично пут и сметали да добије пуну власт над Хрватима. Од год. 1422. њих је раздвајала и насилна смрт франкопанске одиве, жене Фридрихове. Моћни Никола Франкопан, бан хрватски (1426.—1432.), зет Николе Горјанског, био му је снажан непријатељ. Само је посредовање цара Сигисмунда спречило да између њих не дође до тежих сукоба, који су претили да захвате целу Хрватску и Славонију. Франкопани су, за сваки случај, тражили наслона код Млечана, бојећи се да код Сигисмунда не превладају родбински обзири према Цељскима. Цељски би с овим уговором у Босни и са тежњама у Хрватској и Славонији имали временом постати господари огромнога подручја од Корушке до Полимља и створити једну нову династију међу Југословенима. Њихова политика, која је давно престала бити локална, добија сада јасан правац. Она се, захваљујући својим везама са дворовима мађарским и босанским, оријентише првенствено према словенскоме југу и тражи везе и наслон на Југословене, иако их је Сигисмунд год. 1430. прогласио немачким државним кнезовима.

Мађари су гледали да осигурају себи и српски престо. Према деспоту Стевану, најлојалнијем вазалу какав се да замислити, нису имали разлога мењати своје држање, али према његову сестрићу, Ђурђу Бранковићу, већ нису имали пуног поверења. Немајући деце, Стеван је Ђурђа прогласио год. 1426., на сабору у Сребреници, за свога наследника. Цар Сигисмунд је, после извесних преговора, пристао на то; али, уговором склопљеним у Тати, 10. маја год. 1426., обавезао је Србе да по деспотовој смрти врате Мађарима Мачву са Београдом и град Голубац. Стеван је пристао на ту жртву, једно што је Мачву са Београдом добио само као лично лено, а друго стога што се бојао да би Србија, остављена без помоћи, могла пасти под турску власт. Други услов Мађарске био је сасвим у духу њене балканске политике, какву смо је познали у уговорима са босанским краљевима Дабишом и Твртком II. Србија има припасти мађарској круни, ако се прекине мушка линија Ђурђа Бранковића. Немамо никаква поуздана основа за тврђење да је можда и Србија имала доћи у будући земљишни програм породице Цељских; ну, доцнија удаја Ђурђеве кћери Катарине за Херманова унука Улриха говорила би за то да су на српскоме двору знали за тежње Цељских и да је Ђурађ хватао ту везу као сигурнију подлогу како би се на мађарском двору одржао стално жив интерес за Србију. А ако већ буде суђено да у Србији изумру мушки чланови његове породице, нека се бар право на престо, у вези с овим уговором у Тати, обезбеди за његову женску линију.

Кад се у Једрену сазнало за тај уговор, потражио је султан, преко посебног посланика, ближа обавештења од деспота о читавој ствари. Пошто је Стеван одбио да то учини, крену султан Мурат војску на Србију. Чим су прве турске чете почеле да харају по земљи, дојуривши све до Крушевца, реши се деспот на попуштање. На то се одлучио тим пре што су га напали и Босанци, хотећи повратити Сребреницу. Мурат II, који је од почетка своје владавине имао обзира према деспоту Стевану, што му је помагао угушити грађански рат у Турској, вратио се са свога похода; а Босанце је деспот сузбио и натерао да одустану од непријатељстава. Годину дана после тога успеха, 19. јула год. 1427., деспот је завршио живот од срчаног удара, при лову. Он је оставио Србију сређену и унапређену, и видно опорављену од косовске катастрофе; али, у вазалскоме ставу према Мађарима и на ударцу Турцима, које је најпречи пут у непријатељску Угарску водио кроз моравску долину. Србија Стеванова времена, од год. 1413. до 1427., поштеђена је од непријатеља, захваљујући његовој личној, мудрој политици, која је имала карактер прибирања народне снаге и избегавања сукоба с опасним суседима, Турцима и Мађарима. У Стеванову држању није било агресивности; али, било је енергије и чврстине, нарочито у унутарњој политици, и потпуне исправности у извршивању примљених обавеза.