Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.5

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
V. Нове силе на Балкану.


1. Потомци кнеза Мирослава Хумског. 2. Краљ Андрија према Хрватима. 3. Српски краљеви Радослав и Владислав. 4. Смрт Св. Саве. — 5. Босна за време бана Нинослава.


Под врховном влашћу Стевана Немањића управљала је у Хуму раздвојена линија Немањина брата кнеза Мирослава. Од свих њених чланова био је најактивнији Мирослављев непосредни наследник кнез Петар (год. 1198.—1227., отприлике), за кога се прича да је дошао на власт потиснувши Мирослављеву удовицу и малолетног сина Андрију. Он је успео да год. 1223. буде изабран за сплитског градског кнеза и поред огорченог отпора свештенства, које је било против њега јер није припадао католичкој цркви. Народ га је сам одвео, силом, у цркву и предао му власт. Због тога је Сплит био кажњен проклетством од папина легата Аконција, који се тад налазио у Далмацији. Као сплитски кнез, »моћан и борбен«, како га карактерише један стари извор, Петар је водио због њих локалне борбе са хрватским кнезовима Бутковићима, а уплео се у дужи сукоб и са јаким Шубићима, од којих га је један, брибирски кнез Гргур, и заменио у сплитској части. Каснија предања казују да је Петар раније ратовао и са краљем Стеваном Првовенчаним и да је у том ратовању изгубио сву област на левој обали Неретве. Место њега краљ је у том делу као свог вазала поставио кнеза Андрију, раније потиснутог сина Мирослављева. У Андријином делу, у Стону, основао је Св. Сава год. 1219. чувену стонску епископију. Петров део наследио је кнез Тољен, који је, не могавши тамо постићи част Петрову, правио велике неприлике Сплиту и суседном Трогиру.

Однос измећу Хрватске и Мађарске постајао је временом све тешњи. Спочетка, у старом племенском и приморском градском правном наслеђу, свако племе и сваки град имали су своје правне обичаје и њих су се држали. Још у XV веку Хрватска и Славонија имађаху свака своје посебно обичајно право, исто као и поједини градови и острва далматинска. Мађари у та правна наслеђа нису дирали. Л. Талоци је тачно нагласио: »Јединство би претстављала краљева личност, у њој би гледали врело разних права, те је баш овај лични моменат осигурао миран споразум, а и то да се ови засебни обичаји нијесу један с другим косили«. Краљевска власт је патримонијална; »браћа и породица желе за се удјела од те велике материјалне силе, којом се само краљ користи«. У Хрватској краља је замењивао »dux« (херцег, војвода), који је био ужи члан краљевске породице, понајчешће један од краљевих синова, односно браће, а понекад чак и сам наследник престола. Обично му је седиште било у Загребу; ту је имао свој двор и чиновништво. Херцегова компетенција била је веома широка, готово са владарским правима: имали су право да кују новац, да дају племство, да постављају бискупе. Једино херцег није имао наследног права на ту част. И краљ Андрија био је такав херцег, па и његов син Бела. Тим постављањем угледних чланова династије за намеснике у Хрватској задовољавале су се њихове амбиције; али, тиме се у исто време показивало и поштовање према Хрватској и словенском елементу уједињених краљевина. Слично је у Србији било са Зетом, која је после Вукана и његових синова давана на управу наследнику престола или неком угледном члану династије, такође због њене значајне државне традиције. Сем херцега, који се задржавао у Загребу, дакле у Славонији, и стога се звао понекад »славонским«, ужа Хрватска имала је и бана, понајчешће са седиштем у Книну. Бан је био обично који краљевски рођак или угледни племић, кога би именовао краљ и чији је претставник он био поред херцега, а понекад и без њега.

Краљ Андрија је према хрватском племству, које се почело јачати крајем XII века, имао доста обзира; у исто време тежио је да и на широке масе делује путем цркве и стварањем грађанског себи обавезног сталежа. Нарочито помаже већ дубоко учвршћени темпларски ред у Хрватској и Далмацији, оснива му опатију у Топуском (год. 1205.) и узима га под своју заштиту. Од краја XII века тај ред у Хрватској обасут је богатим повластицама. Славни бенедиктински манастир Врана, који је можда подигнут још у IX веку, а који је год. 1076. краљ Звонимир уступио папи, предан је год. 1169. темпларима или, како су их Хрвати звали: »божјацима«, који ту стварају своју матицу. Одатле се нагло шире по целој Хрватској, невољени од народа, према којем су били строги, као и према свештенству других редова, које су ниподаштавали. Нова милост краља Андрије даје им год. 1213. аутономан положај у држави. Њихови знатнији поседи познати су у Загребу, Нашицама и Сењу; Божјаковина је по њима добила своје име. Пожешка и вировитичка жупанија биле су највећим делом у њиховој власти. Када је краљ Андрија отишао у крсташки рат, њега је у Хрватској замењивао божјачки старешина и као награду за то добио је за свој ред гадску жупанију.

Краљ је дао нове и потврдио старе повластице важнијим градовима као Нину (год. 1205.), Сплиту (год. 1207.), Омишу (год. 1207.), или је оснивао слободне градове као Вараждин (год. 1209.). Због борби око престола морали су мађарски претенденти да мите утледније великаше и црквене достојанственике да би их придобили на своју страну, или су их, после победе, награђивали да их задрже у доброј вољи. Од хрватских племића рано се дигло и осилило неколико јаких братстава. Кнезови Горички, настањени најпре око града Стеничњака, усред словенског подручја, играју важну улогу већ крајем XII века. Њихов претставник, Стеван Горички, био је у то време чувар »угарске марке« између Крке и Купе, а домало, око год. 1197., добио је за стечене заслуге у жупанији дубичкој водичко подручје, по којем се његови потомци називају Водичанима и Бабонићима, по његову сину Бабонигу. Год. 1243. већ се помиње пет родова те важне породице. Крајем XII века дижу се и Франкопани. Њихов претставник, крчки кнез Бартол, добио је још год. 1193. од краља Беле III модрушку жупанију, а год. 1221. узео је папа њихову породицу под своју заштиту. Угледни Мирослав Шубић држи год. 1184. као жупан брибирски крај, одакле почиње у XIII веку нагли успон његове породице.

За краља Андрију казује се да је био »расипник, необично дарежљив према великашима и црквама, слаб и без упоришта и сасвим зависан од своје жене Гетруде из породице меранских војвода«. Помагање женине родбине и Немаца створило је у земљи против њега јаку странку, која је помишљала чак и на насилне промене. Краљичином роду би уступљена међу другим и словенска крајина са Метљиком и Черномељем. Год. 1216. откупили су Млечани краљева права на Задар. После већ поменутог неуспелог крсташког похода краљев положај постао је још тежи. Земља је била завађена,, а он финансиски исцрпен и морално потиштен. Магнати у земљи беху постали и сувише моћни; незадовољство је узело толико маха да се сам краљевић Бела појавио као противник очев. Притешњен, да би умирио незадовољнике, краљ је морао год. 1222. објавити чувену Златну булу, која је осетно сужавала краљевску власт у корист племства, исто као и мало пре тога издана енглеска Magna Charta. Златна була вредела је само за Угарску и Славонију, али не и за Хрватску. Разумљиво је да у таквим приликама краљ Андрија није могао претстављати ни озбиљну опасност за нову српску краљевину, ма колико јој, иначе, био противан. Сава, који је на његове претње отишао у Мађарску да га умирује, није, према томе, имао много напора да одржи мир између оба суседа. Као знак добрих односа сматрало се то што је краљ Стеван год. 1221. пустио кроз Србију слободан пролаз шураку Андријином, новом латинском цару Роберту Куртнејском. Овај је том приликом подвалио српском краљу удавши за једног од његових синова као своју рођаку кћер једног свог сержана из Лила, за кога се, истина, говорило да је незаконити стриц царев.

*

После крунисања и добијања самосталне српске цркве Стеван Првовенчани не предузима никакво важније државно дело. Био је веома уздржљив, унеколико изгледа и због болести. Пажљиво је само пратио нагле успехе епирског деспота Теодора, који се, освојивши после целе Маћедоније још и Солун год. 1223., прогласио за цара. Српски престолонаследник Радослав постао је његов зет вероватно негде у то време. Кад је умро краљ Стеван (око год. 1227.), Теодоров утицај знатно је порастао у Србији. Српски летописи са мржњом помињу његову кћер, краљицу Ану, коју називају »новом Далидом«. Рођен од једне грчке принцезе, а ожењен Гркињом, чији је отац био најмоћнији владар на Балкану, Радослав се осећао као Полугрк и више се дичио мајчиним него очевим пореклом. И на српским повељама потписивао се Стеван Дука, а не Немањић. На бронзаном новцу, који је он први од српских владара почео ковати по угледу на новац свога деда цара Алексија, натпис је исто тако грчки. Под утицајем своје тазбине он је обновио и везе са охридским архиепископом Димитријем Хоматијаном, противником свог стрица Саве, и тражио је од њега обавештења у извесним верским питањима. То је све дало повода великом незадовољству у Србији. Сава се сам склонио једно време из земље и отпутовао у света места.

Међутим, слава цара Теодора није дуго трајала. Понесен успесима, он је почео ратовати са целим светом, са Латинима, са Никејским Царством и најзад са Бугарима, који су се под владом мудрога цара Јована Асена II развијали нагло и доста солидно. У одлучној борби са њима код Клокотнице, год. 1230., Теодор је био поражен и заробљен. Довршујући у Трнову те године лепу цркву у славу Четрдесет мученика, цар Асен са поносом бележи ту победу, која му је донела, одједном, сву Теодорову државу, »од Одрина до Драча«, »Грчку, и још Арбанаску и Српску«. Бугарска је после те победе постала прва сила Балканског Полуострва; Асенова воља господарила је без такмаца. Он је одвојио свом зету, а Теодоровом брату, Манојлу, Солун са Тесалијом и Епиром, где је овај владао под његовим врховним надзором. Савремени грчки писац Акрополита са признањем говори о праведности и увиђавности Асеновој, која је његову власт чинила лако подношљивом.

После пада Теодорова није се ни у Србији могао одржати омрзнути режим његова зета. Против краља Радослава диже се са једним делом народа његов брат Владислав, који га, најзад, крајем год. 1233. коначно потисну са власти и из државе. Радослав се склонио, после узалудног отпора, најпре у Дубровник, са намером да одатле настави борбу против брата. Стога је Дубровник навукао на се гнев краља Владислава и имао неприлика са њим. Радослав је, видећи то, а можда и замољен од Дубровчана, отишао одатле у Драч, сродницима жениним, где га је, срушена са власти, краљица Ана напустила са неким франачким витезом. Дубоко скрушен вратио се после краљ Радослав у отаџбини и ту примио монашки чин.

Његов брат, краљ Владислав, који се оженио Белославом, ћерком цара Асена, имао је моћан ослонац у свом тасту. Архиепископ Сава, који се беше повратио са Истока, као да није био задовољан сукобом у српској династији. Он није одобравао Радослављеву политику, али није, исто тако, колико се бар чини, био ни за оштре мере против њега. Стога је, крајем год. 1233., после пада Радослављева, напустио свој архијерејски престо и отишао поново у света места. Чини се да је на овом путу имао да учини и једну важну услугу цару Асену. Овај је, раскинувши год. 1232. црквене везе са папом, а не обновивши их са Грцима, дао изабрати бугарског патријарха, који није био признат ни од кога. Сава је, на овом свом другом путу, посетио сва четири места у којима су се налазили православни патријарси: Јерусалим, Александрију, Антиохију и Никеју, па је вероватно да је са њима преговарао и придобио дотичне патријархе за признање бугарске патријаршије. За то би говорила и чињеница што се Сава са тог пута не враћа у Србију, него одлази најпре у Бугарску, на двор цара Асена. Ту је, прехладивши се на служби у цркви о Богојављењу, умро 14. јануара год. 1235., по свој прилици од запаљења плућа. Исте ове године свечано је у Галипољу проглашен дуго времена догађајима и заједничким интересима припремани савез између цара Асена и никејског цара Јована Ватаца и признање бугарске патријаршије. Мртво тело свога стрица пренео је краљ Владислав у своју лепу задужбину, манастир Милешево, 6. Маја год. 1237. У том манастиру очуван је и добро рађени портрет Савин, сасвим вероватно дело најнепосреднијих савременика. Савине црте на том портрету, поред аскетске строгости, показују и извесну одређеност погледа и снагу воље. Светитељеве крупне очи су продирне и гледају непосредно као да зову и опомињу на дужност. Српска црква, која Сави дугује свој велики углед и организацију, прогласила га је врло брзо за светитеља и учинила га најпопуларнијим народним богоугодником.

У ово време Босна је имала да претури тешке дане. На папској курији она је била озлоглашена као опасно легло јеретика, па како је у то време божји гнев, преко римске цркве, »дивно беснео« на Западу, против француских јеретика, требало је иста средства применити и на Босну. Још 3. децембра год. 1221. позивао је папа Мађаре да устану против тамошњег зла, а 15. маја год. 1225. одобрио је да Босна, Соли и Усора дођу под црквену власт калочке надбискупије. Да Мађарска није у тај мах патила од унутарњих невоља, по тежњама римске курије још тих година био би против Босне кренут крсташки рат. Овако је до њега дошло тек доцније, тридесетих година, пошто се Мађарска опоравила. Ова се држава јавља као главни извршилац папинских жеља, које су у исто време одговарале и њезиним политичким интересима да у Босни врши сталан и дубок утицај.

Тридесетих година XIII века владао је у Босни бан Матија Нинослав, вешт, издржљив и нимало малодушан владар. Притисак Мађара и папске курије натерао га је год. 1233. да осуди веру својих предака и даде изјаву да ће постати добар католик. На то га је папа 10. октобра год. 1233. примио под своју заштиту и зајемчио му интегритет »правом предрагог ми у Христу сина нашег светлог краља Угарске«. Да је Нинослав своју изјаву дао под извесним моралним притиском, да би отклонио теже компликације, и да је у целом поступку папина легата, у његовој земљи пренестинског бискупа Јакова, било више диктовања него преговарања, види се најбоље по томе што је Нинослављев рођак, Пријезда, прешавши у католичанство, морао чак дати таоце, и то свог рођеног сина. Такве ствари, зна се, не чине се, сем у крајњој невољи. Католичка активност у Босни после тога узима велика маха. За новог бискупа у ову земљу упућује се исте године Јоханес Вилдесхаузен, Немац, родом из Фрајбурга. У Босну, у исто време, долазе и доминикански ред, познат по својој оштрини у прогоњењу француских јеретика. Нови бискуп толико је свестан своје моћи да одбија извесне наредбе самог мађарског краља и испуњава их тек на посредовање римске курије. Довођење туђинаца, њихова насртљивост у односу према иноверцима и политичко угрожавање од Мађара изазивају у земљи снажну реакцију. Свет се одбија од њих, са Нинославом заједно. Босанци нису могли дозволити да вера постане средство за њихово потпуно подјармљивање и за власт туђинаца на свима линијама. Место да смире, ове мере раздражиле су свет. На папској курији тврдило се да Босна због јеретика изгледа »као пустиња и шикара, пуна трња и коприва, и постала је легло гуја«. Већ 17. октобра год. 1234. тражио се отуд крсташки рат, због неповољних извештаја о новој верској активности. Хрватски херцег Коломан примио се, на папин позив, да као Христов војник организује ратни поход на Босну. Крсташи против те земље били су папином одлуком потпуно изједначени са борцима за ослобођење Свете Земље. Мађарски краљ, хотећи да из овог похода извуче главну корист, затражио је и папа је 9. августа гад. 1235. одобрио да Босна дође под непосредну власт Угарске. Нинослав је, значи, изгубио његово поверење, јер, очевидно, није пристајао на све мере и поступке римских изасланика.

Кад је избио рат, бан Нинослав је имао доста тешкоћа. Један део властеле, из страха или као његови противници, пристао је уз Мађаре. Први на ударцу, усорски кнез Сибислав, син бана Стевана, није био са њим, него са мађарским крсташима. Видећи то и моћну мађарску војску, Нинослав се повлачио у своје средишне планине, које су местимице још и данас као какве прашуме, и избегавао је отворен сукоб. Због тога се рат отегао. Мађари, који су хтели да земљу доиста покоре, нису се, као обично, задовољавали једним кратким походом, који би донео брзе успехе, него су водили прави рат, морећи и притешњујући Босанце на све начине. У Захумљу је Коломан освојио област кнеза Тољена, али праву средишну Босну није могао да заузме. Истина, папа је хвалио Коломанове успехе и 26. априла год. 1238. говорио како је херцег довео Босну »на светлост католичке чистоте«; али, све то било је веома проблематично. Већ год. 1240. бан Нинослав долази у Дубровник, у пратњи знатног дела своје властеле. Да није био потиштен и до краја исцрпен види се најбоље по томе што је чак обећао заштиту Дубровнику у случају да дође до рата са рашким краљем Владиславом.

Са Босном су били озлоглашени и Неретљани, стари гусари. О њиховим нападима и грабежу стизале су честе жалбе на мађарски двор, у Млетке и у Рим. Осим тога, они су у Риму били оптуживани и као јеретици и помагачи јеретика. Краљ Андрија претио им је личном експедицијом, на коју га је још год. 1221. позивао папа Хонорије. Место да се смире, Неретљани, а посебно ратоборно племе Качића, спремали су чак замку и једном угледном папином легату. Када су током год. 1234. видели озбиљне припреме за поход против Босне, они се уплашише и почеше да се мире са суседима, као 17. марта год. 1235. са Дубровчанима, који од год. 1232., према уговору са Млечанима, нису смели да их примају у свој град.

Даљу мађарску акцију против Босне спречиле су компликације са Бугарском. Савез Асенов са никејским царем Ватацем беше угрозио Латинско Царство, и папа је предузимао све да спасе своје једновернике у Цариграду и свој утицај на Балкану. Стога је год. 1238. позвао мађарског краља да нападне на Бугаре. Нешто та опасност, а нешто и несугласице са Никејцима, определише Асена да раскине везе са Грцима и да се приближи Латинима. Наскоро после тога, у јуну год. 1241., Асен је умро у Трнову, усред догађаја који ће његовог противника онеспособити за ма какав потхват већих размера. С Асеновом смрћу Бугарска постепено губи свој доминантни положај на Балкану, мада још увек претставља снагу достојну штовања.