Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
IV. Дело Светога Саве.


1. Самосталност српске цркве. 2. Организаторски рад св. Саве.


Година 1217. донела је знатне измене у политичкој ситуацији на Балканском Полуострву. Нови латински цар, Петар Куртнејски, кога је крунисао папа у Риму, био је на путу за Цариград убијен негде око реке Шкумбе од људи деспота Теодора. Та погибија изазвала је велику пометњу у латинским редовима и нове сплетке око избора другог кандидата; због тога са латинске стране није било засад веће опасности по Србију. У Бугарској, после смрти цара Хенрика, који је био главни ослонац Борилу, избија устанак, који год. 1218. завршава победом законитог Асеновића, Јована II. Мађарски краљ Андрија, који се већ год. 1218. вратио са свог неславног похода у Свету Земљу, затекао је своју државу завађену, разривену и због ове експедиције страшно презадужену. За петнаест година, писао је он сам папи, неће му бити могуће да земљу врати у првашње стање.

Те промењене прилике утицале су, заједно са Савином опозицијом, на Стевана да и он измени своје држање. Он стога даје Сави слободне руке да изведе све што мисли да је у интересу јачања православне оријентације у Србији. То чини тим пре што је православна црква његове државе била подвргнута охридској архиепископији, која се налазила под влашћу познатог противника Латина, деспота Теодора, који је по томе, природно, освајао симпатије свих православаца. Сава лично узима на се да изради самосталност српској цркви и изведе њену организацију. Обишавши Охрид, где није могао рачунати на предусретљивост, он одлази у Никеју, цару и патријарху. Тамо су га дочекали са разумевањем. За цара је добијање Србије значило добијање једног могућег политичког савезника; за патријарха је то значило сузбијање Латина и задржавање једне велике верске области у православној заједници. Пред тако крупним интересима могло се прећи преко неодржавања извесних канонских одредаба у погледу признавања самосталности српској цркви, које би иначе требало узети у обзир ради охридске архиепископије као дотадање матице, а на чије је пропуштање ова, после, са протестом указивала. За архиепископа самосталне српске цркве, год. 1219., би посвећен сам Сава, као човек од највећег утицаја у Србији и као личност потпуно одана источној цркви.

Организаторски рад Савин једно је од најсмишљенијих и најтрајнијих дела средњовековне Србије. Он је својој организацији дао чист национални карактер. Као што је Хиландар имао бити у Светој Гори српски манастир, са несумњивим националним обележјем, тако је и црква у Србији имала бити првенствено српска, са народном јерархијом и народним језиком. О тој Савиној тенденцији, ма колико она иначе била необична код једног свештеника у првим десетинама XIII века, не може бити никакве сумње. Једног Грка владику кога је затекао у Призрену, свог у Христу брата, он је одмах сменио и на његово место довео једног Србина. Та чињеница казује све. Сем тога, његов распоред нових епархија казује да је Сава њима наменио колико црквене толико исто и државне дужности. Седиште архиепископије он не ставља у Студеницу или Рас, него у нови манастир Жичу, задужбину свога брата, подигнуту недалеко од тадање мађарске границе у Србији. Једну епархију, дабарску, ставља на саму босанску границу, у манастир Баау, да одатле непосредно сузбија богумиле. Седиште зетске епископије ставља у манастир Св. Арханђела на Превлаци, а седиште захумске у Стон, у манастир Богородичин, да тамо, на самој периферији државе, у непосредној близини Котора и Дубровника, стоје као браниоци православља против католичког утицаја. Тако је Сава православну веру учинио државном вером Србије и везао је тесно за државне и народне интересе. Он није много догматисао и на ту страну црквеног васпитања није обраћавао велику пажњу. Он је хтео да цркву створи активном, живом и непосредно заинтересованом за цео прогрес народа. У том је његов највећи значај. Савина црква остала је, доиста, народна и национална, и са разумевањем је вршила своју мисију у нашој прошлости, нарочито после слома српске државе.

Сава је, поред нове архиепископије у Жичи и две старе епископије у Расу и Призрену, основао седам епископија: зетску, хвостанску, хумску, топличку, будимљанску, дабарску и моравичку. За прве епископе узео је понајвише своје ученике и познанике из Свете Горе. Преко њих и свештенства он је деловао у народу и посредно и непосредно. Да уреди живот монаха по манастирима српским, он је саставио за њих типике. Најстарији је израђен за испосницу у Кареји, још год. 1199.; затим је по типику Евергетидског манастира у Цариграду превео и мало прерадио типик за Хиландар, а по овом типик за Студеницу. Одредбе тих типика проширене су и на остале манастире и држале су се код нас, делимично, све до XVIII века. За архиепископију и све епископије дао је да се преведе са грчкога Номоканон са тумачењима Аристиновим и Зонариним. Тај су Номоканон после примили од нас и Бугари и Руси. У Студенички типик Сава је унео као прве главе и своје топло писано Житије Немањино, у којем има, сем лепих лирских места, и доста драгоцених обавештења. После више од једног века застоја у стваралачком раду, он је прихватио традиције маћедонске словенске књижевности и започео нов књижевни живот међу балканским Словенима на подручју слободне српске државе. Са те своје активности Сава је веома рано постао популаран; у народном предању, створеном поглавито преко цркве, око његова имена сплео се читав низ најразновренијих легенди; али, углавном, ипак му је дан тип светитељског хероја цивилизатора.

Српску државну мисао немањићске династије створио је физички Немања, а интелектуално Сава. Осећање националног јединства у то време још је било кржљаво не само код маса него и код многих људи на врховима, и по њему би и даље биле могуће онакве старе борбе какве беху оне између Рашке и Зете, односно између католичанства и православља међу самим Србима. Сава је тежио, у духу идеја свога века, да верским јединством постигне ближу везу између српских области и племена, те да тако дође до потпуне хомогености српске државе. У томе правцу постигао је видне и веома лепе резултате.