Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.6

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
VI. Најезда Татара.


1. Навала Татара на Угарску и Хрватску. 2. Промена на престолу у Србији.


Јаке коњаничке хорде Татара, које су као вихор беснеле у првој половини XIII века од Монголске, кроз Кину, Средњу Азију све до Кавказа, избиле су и у руске степе, и, под вођством Бату-кана, покориле су од год. 1238.—1240. највећи део руских кнежевина. Год. 1240. пао је и Кијев, »мати руских градова«. Преко савладане Пољске и Галиције и преко Карпата јурнуше татарске хорде и у Угарску. Код места Мохи, на реци Шају, покуша краљ Бела IV да им спречи даље продирање, али би страховито потучен, у пролеће год. 1241. Његов брат, хрватски херцег Коломан, умре од задобивених рана у Чазми, а сам краљ Бела, бежећи, дође најпре аустриском војводи, а потом у Загреб, вапећи узалуд за помоћ. Из Загреба се 18. маја год. 1241. обратио и папи. Татари су пустошили и пленили немилосрдно, кољући при том све становништво, мушко и женско, старо и младо, без икаквих обзира. Језовит је опис савременог оца Рогерија о страдању Великог Варадина. Татари су се после победе делом расплинули по богатој Мађарској да траже пљачке; али, добар део пошао је и даље, да гони краља, сачекавши само да се реке, ради лакшег прелаза, замрзну и гора опадне. Сам Бату-кан није ишао даље од Драве, него је упутио вођа Кадана да иде за Белом све докле може. Краљ се, побегавши из Загреба, задржавао у тврдим приморским градовима, које татарска коњица, без опсадних справа и флоте, није могла да освоји. Пред Клисом су чак Татари претрпели и један мали пораз. На Приморју стиже Кадану наредба да се враћа, због немира који беху настали у њиховим далеким стаништима у Русији. Он се одазвао позиву и пошао назад, али сад ударивши преко Босне, Србије и Бугарске, тражећи нов плен. Његови одреди спуштали су се далеко на југ и оштетили су знатно градове Котор, Свач и Дриваст. На повратку њихове су чете биле свакако слабије, а и журиле су се, стога су Босна и Србија страдале мање него Хрватска и Приморје. У овом метежу и клању страдала су на мађарском подручју 3 архиепископа, 4 епископа и на 65.000 људи. По свом повратку ови Татари су на доњој Волзи основали своју моћну државу, добро познату под именом Златне Хорде.

Из захвалности што се на њиховом подручју могао спасти и одржати, краљ Бела је обасуо Хрвате многим повластицама. Још током год. 1241. потврдио је повластице Бабонићима, који су се храбро борили на западним границама против напада из суседства »de Theotonia«, а год. 1242. Франкопанима и Марину Црноти. Градови и острва: Трогир, Хвар, Петриња, Самобор, Вараждин, Нин, Паг, Вуковар у времену од год. 1242—1244. добивају потврде ранијих повластица (наводе се хронолошким редом), а понеки и по какво ново право. Задар је поново повраћен, истина за кратко време. 16. новембра год. 1242. Загреб, који је осетно настрадао од Татара, проглашен је за слободни краљевски град; на брду Гричу подигнута је та нова »civitas libera«, која је имала бити опасана најчвршћим зидом. Нови загребачки град био је дуго супарник каптолског старог града, више грађански и трговачки него онај и са више промета. Према краљу имао је ове обавезе: да му пошаље 10 војника кад краљ ратује у Приморју, према Каринтији или Аустрији; да му, за време боравка, за обед даје 12 волова, 1000 хлебова и 4 тунеле вина; а херцегу, кад је из династије, пола од тога. Сем Загреба, краљ награди и Крижевце (год. 1252.) и Бихаћ (год. 1264.). Развијање градова, и то добро утврђених, са јаким бедемима и тешко приступачним замковима, једно је од главних програмних дела краља Беле м остале властеле после овог тешког искуства са Татарима. Тада је, на пример, подигнут Медведград код Загреба, обновљен Вараждин, постављен Зелин-град и друга места. Са разви јањем градова ишло је и јачање грађанског сталежа, трговаца и занатлија, који су у ово време били углавном немачки, нарочито позивани, колонисти. Надбискупији сплитској даровао је краљ год. 1244. целу цетинску жупанију. Било је извесних даривања и после ових првих година иза татарске најезде.

Ове повластице дадоше повода и многим распрама, нарочито у случајевима где је краљ, да награди једне, одузимао извесна места другима. Од тих сукоба узе највеће размере онај између Трогира и Сплита. Краљ Бела, бежећи испред Татара, беше у Трогиру нашао најлепши пријем и поуздано склониште за извесно време. Стога је 18. марта год. 1242. дао граду, уз извесне повластице, још и неке земље. Један део тих земаља, посебно Острог са околином, сматрали су Сплићани као своје власништво и стога не пристадоше на то уступање. Рат између њих прешао је брзо локалне размере. За Трогир се топло заузео краљ и наредио одмах да му се пружи војничка помоћ. Сплит, који је на тај начин обележен као антикраљевски, позвао је у помоћ босанског бана Нинослава, који после оних борби са Мађарима није могао важити као краљев пријатељ. Уз бана био је позван и хумски кнез Андрија. Нинослав се умешао у те далматинске борбе, постао чак кнез сплитски њиховим избором и почео борбе са Трогиром. Тврди, добро брањени трогирски град није могао да узме, него је само опустошио његову околину. Ово изазва енергичну интервенцију краљеву. По његовој наредби, славонски херцег Дионисије нападе Сплит и нагна га 12. јула год. 1244. на предају. У уговору о миру босански бан и хумски војвода беху нарочито искључени. Краљ Бела, да казни Нинослава, крену сам на Босну, негде у исто време кад и херцег Дионисије на Сплит. О том његовом походу немамо ближих података, али изгледа да није био крвав. Зна се поуздано да је око 20. јула дошло до мира, јер је тога дана краљ потврдио поседе босанске бискупије у споразуму са баном Нинославом и његовом браћом и великашима. У тој земљи Босни, каже се у краљевској повељи, узела је маха јерес и мало је људи који су присталице »праве вере«. Да помогне верској ревности правих католика, краљ је том приликом дао босанској цркви поседе у Ђакову и Блезни. Та краљева повеља је шрагоцен прилог за историску географију и црквену историју Босне и још увек није проучена у довољној мери.

Ова татарска најезда имала је свог одјека и у Србији. Смрт цара Асена и метеж створен провалом Татара изазваше у Рашкој нову промену на престолу. Краљ Владислав, који беше изгубио свог таста заштитника, пао је исто онако као и краљ Радослав после пораза цара Теодора. На престо дође трећи син Стевана Првовенчанога, краљ Урош. Док је Владислав приликом промене на престолу био по свој прилици негде затворен, његова је жена, из Дубровника, покушавала све да поправи ситуацију своју и свога мужа, али јој сви напори осташе узалудни. Касније је између браће дошло до измирења. Владислав је признао врховну власт Урошеву и живео је, изгледа, у Зети, вршећи тамо извесне јавне функције. Његова два лепа лика у Милешеву, рађена очевидно као портрети, приказују Владислава с извесним меким, готово женским, цртама, којима плава коса и топле велике очи дају још више благости и чак извесне љупкости.

Обично се узима да су краљеви Радослав и Владислав два прилично безначајна владара у српској историји. Они, доиста, немају никаквог већег успеха у својој владавини; и једног и другог сувише су притискале крупне личности њихових тастова, да би сами могли више доћи до израза. Међутим, са државног гледишта Србије, њихова владавина значи ипак нешто позитивно. Због њихових моћних заштитника Србија је за време оба прва сина Стевана Првовенчанога остала поштеђена од суседских напада и, неугрожена ни од кога, могла је мирно да се развија и јача. Период од год. 1217—1242., дакле пуна једна четвртина века, значи период прибирања српске снаге, без иједног тежег сукоба са спољним непријатељима. И унутарњи сукоби око престола нису земљи донели већих потреса, нити су, једном свршени, претстављали опасност за унутарњи поредак у Србији.