Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.13
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Нормани у јужној Италији. — 2. Прелазак Нормана на Балкан и држање Срба и Хрвата према њима. — 3. Краљ Звонимир и његова политика.
Као што је моћна личност папе Гргура VII привукла у свој круг државне и црквене политике оба југословенска владара, Звонимира и Михаила, тако их је исто заједнички повукла у акцију и политичка делатност Нормана у јужној Италији. Већ због географске близине није ни Зети ни Хрватској могло бити свеједно како се тамо развијају ствари: од поседника јужне Италије зависили су обема мир и политичка безбедност. Док је Византија држала тај део Италије, њихова еманципација од ње никад није могла бити потпуна, као што им није била сигурна безбедност док су тамо господарили Сарацени. Активни Нормани пошли су корак даље. Искоришћавајући престоне метеже у Византији, Нормани се, под Робертом Гвискаром, спремају да из Доње Италије пређу на супротну албанску обалу и да даду нове смернице јадранској политици. Замах Византије да са Балканског пређе и на Апенинско Полуострво и завлада њим беше већ малаксао; сад је почела нова струја, која је са талијанске обале ишла према Балкану, и која, с извесним прекидима, траје све до данас. Нормани су недавно, видели смо, утицали на хрватске послове и дали су се тамо баш добро осетити; а са Србима су ушли и у сродничке везе. Ма за какву акцију њихову на Балкану требало је на који било начин средити односе са Словенима на Приморју. Један лангобардски часник из Доње Италије, који је год. 1073. био заробљен од Срба у грчкој војсци, постао је зет Михаилов и његов посредник са Норманима. У априлу год. 1081. венчао се Михаилов син, сувладар и наследник Бодин, са Јаквинтом, ћерком Аргирица из Барија, вођа норманске странке у Апулији. У Дукљанској хроници та Јаквинта је претстављена као једна од најдемонскијих жена у нашој прошлости, која је запрепашћавала свет својом себичношћу и невероватном безобзирношћу.
Норманску акцију на Балкану убрзаше догађаји од год. 1081. После дуже борбе за упражњени престо у Византији, о који се отимало више кандидата, победу најзад однесе у априлу год. 1081. способни Алексије Комнин, родоначелник једне династије која је Царевини дала последње владаре већега стила, и то тројицу једног за другим: Алексија, Јована и Манојла. Међу претендентима на престо био је и драчки заповедник Ђорђе Мономахат. Он је, недовољно сигуран, преговарао са Србима и Норманима да та помогну у предузећу; али, када је требало да се реши, он се уплаши од Алексијевих успеха као и од његове одлуке да га силом смени и пребеже Михаилу. За акцију према истоку папа Гргур је не само дао пристанак Гвискару него га је и потицао. Папино држање определило је и краља Звонимира да уђе у савез са Норманима и да им стави на расположење хрватску флоту за превоз људи и хране. Сем њега, Норманима се придружио и Дубровник, чије се учешће у рату помиње са похвалом. На византиској страни беху Млечани, противници Нормана из разумљивих разлога. Срби су се колебали. Њих је Византија са својом копненом војском могла непосредно угрозити, и они, да то избегну, пристадоше да јој постану савезници; али, нису хтели да се излажу и показују много ревни. Није им, међутим, могла бити пријатна ни намера Нормана да се учврсте у Албанији и да својом снагом замене византиску опасност. Стога је краљ Бодин (носио је и грчко име Константин), који је год. 1081., по смрти Михаиловој, дошао на престо, водио до краја дволичну политику. У борби под Драчем, која се 18. октобра год. 1081. водила између Грка и Нормана, Бодин је мирно чекао да види на чијој ће страни бити коначни успех. Тек после норманске победе он улази са њима у неку врсту посредне сарадње. Док су они освајали Маћедонију, Епир и Тесалију, и везали главну снагу Византије, он је, несметан ни од кога, заузео Рашку и Босну и поставио у њима своје намеснике. Не неком нарочитом вештином или великим војничким напором, као његови претходници што су ширили свој утицај, него срећним стицајем прилика успело је Бодину да створи једну велику српску државу, у коју су улазиле Зета, Рашка, Босна, Требиње и Захумље. Потискујући безобзирно све сроднике, он је у тој великој држави узео сву власт у своје руке. Зета је, у то време, била на врхунцу своје моћи.
Али, у Бодиновом великом успеху био је већ и заметак његова пропадања. Његов политички рачун испао је погрешан. Византија, мудро вођена, успева наскоро да узме сама иницијативу и да, после Гвискарове смрти, год. 1085. потпуно потисне Нормане са Балкана. Она поново постаје непосредни сусед Бодинов и зна, наравно, да је он није задужио обавезном лојалношћу. Између њих долази брзо до сукоба, и да није било опасности од печенешких навала на Балкан, Византија би, вероватно, покушала да каквом већом експедицијом сломије Бодина и Зету. Овако га је сузбијала постепено. Од год. 1091. престају грчке вести о Бодину, који је годину дана раније био чак допао њихова ропства и некако се ослободио. Домаће династичке међусобице, сурове и крваве, потекле од Бодинове тежње да што јаче учврсти централну власт своју и свог наследника на рачун остале родбине, која је хтела поделу власти и државног подручја; затим Бодинова насртања на суседе који су давали заштите гоњенима, као мирни Дубровник, — беху створила краљу љуте противнике. После тог поновног грчког ропства његов углед пада, а место Бодина диже се рашки жупан Вукан, који од краја XI века води на Косову главне борбе са Грцима. Тај Вукан био је, како за њ каже савремена Ана Комнина, страшан и на речи и на делу; он је родоначелник рашке линије српске владарске династије, која ће довести на власт непосредне Немањине претке.
Гранична линија између Срба и Грка ишла је тада у Рашкој између Звечана и Липљана; Срби су држали први, а Грци други град. Вуканови озбиљни напади нагнали су самога цара да дође у тај крај и прегледа утврђења. Вукан, који је моћан и насртљив, води преговоре непосредно са царем, у чему Бодин нема никаква учешћа: ти »преговори«, уствари, нису били ништа друго него Вуканови покушаји да разним понудама и привидним покоравањем одбије од себе опасност каква непосредног царева покрета против себе. Чим се цар склони са маћедонског подручја или из његова суседства, Вукан почиње нова непријатељства и, развијајући активност рашких племена, спрема њихово скоро преузимање иницијативе и организовање новог и трајнијег српског државног средишта на свом подручју.
Последице норманског неуспеха осетили су и Хрвати као њихови савезници. Цар Алексије је, на молбу Млечана, год. 1085. уступио њима управу над византиским делом Далмације, хотећи тим да их награди за услуге које су му учинили у том рату. Млечанима је требало да те градове освоје, јер их краљ Звонимир сам није давао. Да то освајање припреме, Млечани су почели да агитују против краља у народу, који се никад није потпуно помирио са краљевском црквеном политиком. Словенско писмо и литургија држали су се против свих забрана. Најстарији хрватски споменик на народном језику, писан глаголицом, јесте чувена башчанска плоча на острву Крку, писана негде иза год. 1100., у којој се помиње дар који је цркви Св. Луције учинио баш »Зъвънимиръ кралъ хръватьскъ«. Млетачкој агитацији је помагало и то што је Звонимирова жена, Мађарица краљица Јелена, не само одржавала везе са својом краљевском родбином, него помоћу њих хтела и да утиче на хрватске прилике. Као израз тог народног незадовољства, о којем је остало трага у народном предању, дошло је, према саопштењу старе хрватске хронике, до убиства краља Звонимира на книнском пољу Косову, кад је, по жељи папе Урбана II, а на позив цара Алексија, потицао народ у крсташки рат за ослобођење светих места од селџучке опасности. То се догодило, највероватније, год. 1089. Хроника та, писана много доцније са симпатијом за краља Звонимира, ставља у уста тада тешко рањеноме краљу ове речи проклетства »невирним Хрватима«: »да би веће Хрвати нигдар не имали господина од свога јазика, него вазда тују јазику подложни били«. Тома архиђакон сплитски не помиње ништа о краљевој погибији, него само каже да је умро. Стога о начину смрти Звонимирове постоји још увек спор у хрватској науци. Ипак, у сваком случају, може се узети као сигурно да су у време око краљеве смрти настали у Хрватској такви метежи и борбе да се поводом њих могло доћи до свакаквих тумачења о краљевом нестанку. Оно што је срж тога предања то је запамћено огорчење народно против политике коју су водили хрватски краљеви, а посебно краљ Звонимир. Никола Радојчић, у једној доброј синтези старе хрватске историје, тачно је рекао: »Хрватска одиста није уживала праву слободу још док је била формално слободна, и чини се да је то народ дубоко осећао, па се за своју слободу није ни борио с оним одушевљењем и устрајношћу као кад би државу осећао као потпуно своју. По њој су слободно вршљали папини легати и њихови повереници, далматински Романи, а спремали су се да је рашчупају Млеци и Мађари«.