Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.12
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Краљ Михаило. — 2. Барска архиепископија. — 3. Аквилејска црква и словеначке земље.
Овај пример хрватског краља вероватно је утицао на зетскога кнеза Михаила да се и он обрати папи Гргуру VII са молбом за краљевску круну. Са тим упоредо ишла је и његова тежња да за своју државу добије самосталну архиепископију у Бару или бар да изради да се јужне далматинске цркве одвоје од сплитске надбискупије. Михаило је хтео да буде потпуно раван Звонимиру и да своје поданике одвоји од зависности једне цркве која је била ван његове државе, односно под влашћу Звонимировом, и која је тој држави давала извесну моралну предност. У једном папином писму од 9. јануара год. 1078. Михаило се назива »краљем Словена«; значи, дакле, да је негде током год. 1077. добио из Рима пристанак и церемонијал за проглашење Зете краљевином. Недавно је на Стону рашчишћена и поближе проучена црква Св. Михаила, по свој прилици задужбина краља Михаила, који је био господар тога краја. У тој цркви нађена је једна владарска фреска са краљевском круном потпуно слична Звонимировој, што би ишло у прилог тврдњи да су рађене по једном типу. Иначе, других ближих вести о проглашавању зетске краљевине данас немамо; али, готово се може узети као сигурно да је папа Гргур и од Михаила тражио приближно оно исто што и од Звонимира, само са том важном разликом што Михаилу, који је већ био владар и имао наследно право на престо, није требала помоћ за избор. Другу молбу Михаилову, да добије самосталну архиепископију у својој држави, папа Гргур није испунио. Повеља о барској надбискупији из год. 1067. сматра се данас као неаутентична и њени се наводи одбацују. Међутим, на папској курији се убрзо попустило према Зети и у том питању. Тежње Рима морале су ићи за тим да се његов утицај што више прошири на источној обали Јадранскога Мора, где је једно време био озбиљно потискиван. Стога се 8. јануара год. 1089. одобрило оснивање дукљанске надбискупије у Бару, али тек за владе Михаилова наследника Бодина, коме беше добро дошла борба папе Климента III са његовим папским противкандидатима да га определи на попуштање. Новој надбискупији биле су подређене епископије барска, которска, улцињска, свачка, скадарска, дриваштанска, пулатска, српска, босанска и требињска, и сви манастири у земљи, »и Далматинаца, и Грка, и Словена«.
Да је услед ове велике енергије и активности папе Гргура VII и његових органа знатно порастао углед и утицај свештеничког сталежа разуме се само по себи. 11. јуна год. 1077. поклонио је краљ Хенрик IV аквилејској цркви читаву марку Крањске и грофовију Истре са правом да остаје у наследство аквилејским патријарсима, пошто им је у априлу већ дао Фурланску Марку, а 20. јула год. 1081. епископије тршћанску и поречку са свима припадностима.
Око год. 1078. даровао је краљ Звонимир сплитској архиепископији целу жупу цетинску, вероватно стога да би у њој могла непосредније и интензивније сузбијати у том конзервативном крају народни отпор. Те године довршена је у Книну и градња тамошње катедрале, чије остатке архитектуре, веома занимљиве, чува данас кнински музеј.
У великој борби између Гргура VII и Хенрика IV, кад се водило рачуна о сваком приврженику у Италији и око ње, папи је било много стало до тога да њему одани Звонимир не буде ни од кога опасно угрожаван. Када је неки ближе непознати витез Вецелин, вероватно са подручја Аквилејске патријаршије, која је била на Хенриковој страни, хтео да нападне Звонимира, поручио му је папа, 4. октобра год. 1079., да ће имати посла са самим њим ако почне ма какво непријатељство, »јер све што зла урадиш поменутом краљу учинио си самом апостолском престолу«. Таква порука имала је утиска; Звонимир је, колико се данас зна, остао са те стране неузнемирен.