Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.13

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


prvi period.
XIII. Srbi i Hrvati prema normanskim nastojanjima na Balkanu.


1. Normani u južnoj Italiji. 2. Prelazak Normana na Balkan i držanje Srba i Hrvata prema njima. 3. Kralj Zvonimir i njegova politika.


Kao što je moćna ličnost pape Grgura VII privukla u svoj krug državne i crkvene politike oba jugoslovenska vladara, Zvonimira i Mihaila, tako ih je isto zajednički povukla u akciju i politička delatnost Normana u južnoj Italiji. Već zbog geografske blizine nije ni Zeti ni Hrvatskoj moglo biti svejedno kako se tamo razvijaju stvari: od posednika južne Italije zavisili su obema mir i politička bezbednost. Dok je Vizantija držala taj deo Italije, njihova emancipacija od nje nikad nije mogla biti potpuna, kao što im nije bila sigurna bezbednost dok su tamo gospodarili Saraceni. Aktivni Normani pošli su korak dalje. Iskorišćavajući prestone meteže u Vizantiji, Normani se, pod Robertom Gviskarom, spremaju da iz Donje Italije pređu na suprotnu albansku obalu i da dadu nove smernice jadranskoj politici. Zamah Vizantije da sa Balkanskog pređe i na Apeninsko Poluostrvo i zavlada njim beše već malaksao; sad je počela nova struja, koja je sa talijanske obale išla prema Balkanu, i koja, s izvesnim prekidima, traje sve do danas. Normani su nedavno, videli smo, uticali na hrvatske poslove i dali su se tamo baš dobro osetiti; a sa Srbima su ušli i u srodničke veze. Ma za kakvu akciju njihovu na Balkanu trebalo je na koji bilo način srediti odnose sa Slovenima na Primorju. Jedan langobardski časnik iz Donje Italije, koji je god. 1073. bio zarobljen od Srba u grčkoj vojsci, postao je zet Mihailov i njegov posrednik sa Normanima. U aprilu god. 1081. venčao se Mihailov sin, suvladar i naslednik Bodin, sa Jakvintom, ćerkom Argirica iz Barija, vođa normanske stranke u Apuliji. U Dukljanskoj hronici ta Jakvinta je pretstavljena kao jedna od najdemonskijih žena u našoj prošlosti, koja je zaprepašćavala svet svojom sebičnošću i neverovatnom bezobzirnošću.

Normansku akciju na Balkanu ubrzaše događaji od god. 1081. Posle duže borbe za upražnjeni presto u Vizantiji, o koji se otimalo više kandidata, pobedu najzad odnese u aprilu god. 1081. sposobni Aleksije Komnin, rodonačelnik jedne dinastije koja je Carevini dala poslednje vladare većega stila, i to trojicu jednog za drugim: Aleksija, Jovana i Manojla. Među pretendentima na presto bio je i drački zapovednik Đorđe Monomahat. On je, nedovoljno siguran, pregovarao sa Srbima i Normanima da ta pomognu u preduzeću; ali, kada je trebalo da se reši, on se uplaši od Aleksijevih uspeha kao i od njegove odluke da ga silom smeni i prebeže Mihailu. Za akciju prema istoku papa Grgur je ne samo dao pristanak Gviskaru nego ga je i poticao. Papino držanje opredelilo je i kralja Zvonimira da uđe u savez sa Normanima i da im stavi na raspoloženje hrvatsku flotu za prevoz ljudi i hrane. Sem njega, Normanima se pridružio i Dubrovnik, čije se učešće u ratu pominje sa pohvalom. Na vizantiskoj strani behu Mlečani, protivnici Normana iz razumljivih razloga. Srbi su se kolebali. Njih je Vizantija sa svojom kopnenom vojskom mogla neposredno ugroziti, i oni, da to izbegnu, pristadoše da joj postanu saveznici; ali, nisu hteli da se izlažu i pokazuju mnogo revni. Nije im, međutim, mogla biti prijatna ni namera Normana da se učvrste u Albaniji i da svojom snagom zamene vizantisku opasnost. Stoga je kralj Bodin (nosio je i grčko ime Konstantin), koji je god. 1081., po smrti Mihailovoj, došao na presto, vodio do kraja dvoličnu politiku. U borbi pod Dračem, koja se 18. oktobra god. 1081. vodila između Grka i Normana, Bodin je mirno čekao da vidi na čijoj će strani biti konačni uspeh. Tek posle normanske pobede on ulazi sa njima u neku vrstu posredne saradnje. Dok su oni osvajali Maćedoniju, Epir i Tesaliju, i vezali glavnu snagu Vizantije, on je, nesmetan ni od koga, zauzeo Rašku i Bosnu i postavio u njima svoje namesnike. Ne nekom naročitom veštinom ili velikim vojničkim naporom, kao njegovi prethodnici što su širili svoj uticaj, nego srećnim sticajem prilika uspelo je Bodinu da stvori jednu veliku srpsku državu, u koju su ulazile Zeta, Raška, Bosna, Trebinje i Zahumlje. Potiskujući bezobzirno sve srodnike, on je u toj velikoj državi uzeo svu vlast u svoje ruke. Zeta je, u to vreme, bila na vrhuncu svoje moći.

Ali, u Bodinovom velikom uspehu bio je već i zametak njegova propadanja. Njegov politički račun ispao je pogrešan. Vizantija, mudro vođena, uspeva naskoro da uzme sama inicijativu i da, posle Gviskarove smrti, god. 1085. potpuno potisne Normane sa Balkana. Ona ponovo postaje neposredni sused Bodinov i zna, naravno, da je on nije zadužio obaveznom lojalnošću. Između njih dolazi brzo do sukoba, i da nije bilo opasnosti od pečeneških navala na Balkan, Vizantija bi, verovatno, pokušala da kakvom većom ekspedicijom slomije Bodina i Zetu. Ovako ga je suzbijala postepeno. Od god. 1091. prestaju grčke vesti o Bodinu, koji je godinu dana ranije bio čak dopao njihova ropstva i nekako se oslobodio. Domaće dinastičke međusobice, surove i krvave, potekle od Bodinove težnje da što jače učvrsti centralnu vlast svoju i svog naslednika na račun ostale rodbine, koja je htela podelu vlasti i državnog područja; zatim Bodinova nasrtanja na susede koji su davali zaštite gonjenima, kao mirni Dubrovnik, — behu stvorila kralju ljute protivnike. Posle tog ponovnog grčkog ropstva njegov ugled pada, a mesto Bodina diže se raški župan Vukan, koji od kraja XI veka vodi na Kosovu glavne borbe sa Grcima. Taj Vukan bio je, kako za nj kaže savremena Ana Komnina, strašan i na reči i na delu; on je rodonačelnik raške linije srpske vladarske dinastije, koja će dovesti na vlast neposredne Nemanjine pretke.

Granična linija između Srba i Grka išla je tada u Raškoj između Zvečana i Lipljana; Srbi su držali prvi, a Grci drugi grad. Vukanovi ozbiljni napadi nagnali su samoga cara da dođe u taj kraj i pregleda utvrđenja. Vukan, koji je moćan i nasrtljiv, vodi pregovore neposredno sa carem, u čemu Bodin nema nikakva učešća: ti »pregovori«, ustvari, nisu bili ništa drugo nego Vukanovi pokušaji da raznim ponudama i prividnim pokoravanjem odbije od sebe opasnost kakva neposrednog careva pokreta protiv sebe. Čim se car skloni sa maćedonskog područja ili iz njegova susedstva, Vukan počinje nova neprijateljstva i, razvijajući aktivnost raških plemena, sprema njihovo skoro preuzimanje inicijative i organizovanje novog i trajnijeg srpskog državnog središta na svom području.

Posledice normanskog neuspeha osetili su i Hrvati kao njihovi saveznici. Car Aleksije je, na molbu Mlečana, god. 1085. ustupio njima upravu nad vizantiskim delom Dalmacije, hoteći tim da ih nagradi za usluge koje su mu učinili u tom ratu. Mlečanima je trebalo da te gradove osvoje, jer ih kralj Zvonimir sam nije davao. Da to osvajanje pripreme, Mlečani su počeli da agituju protiv kralja u narodu, koji se nikad nije potpuno pomirio sa kraljevskom crkvenom politikom. Slovensko pismo i liturgija držali su se protiv svih zabrana. Najstariji hrvatski spomenik na narodnom jeziku, pisan glagolicom, jeste čuvena baščanska ploča na ostrvu Krku, pisana negde iza god. 1100., u kojoj se pominje dar koji je crkvi Sv. Lucije učinio baš »Zъvъnimirъ kralъ hrъvatьskъ«. Mletačkoj agitaciji je pomagalo i to što je Zvonimirova žena, Mađarica kraljica Jelena, ne samo održavala veze sa svojom kraljevskom rodbinom, nego pomoću njih htela i da utiče na hrvatske prilike. Kao izraz tog narodnog nezadovoljstva, o kojem je ostalo traga u narodnom predanju, došlo je, prema saopštenju stare hrvatske hronike, do ubistva kralja Zvonimira na kninskom polju Kosovu, kad je, po želji pape Urbana II, a na poziv cara Aleksija, poticao narod u krstaški rat za oslobođenje svetih mesta od seldžučke opasnosti. To se dogodilo, najverovatnije, god. 1089. Hronika ta, pisana mnogo docnije sa simpatijom za kralja Zvonimira, stavlja u usta tada teško ranjenome kralju ove reči prokletstva »nevirnim Hrvatima«: »da bi veće Hrvati nigdar ne imali gospodina od svoga jazika, nego vazda tuju jaziku podložni bili«. Toma arhiđakon splitski ne pominje ništa o kraljevoj pogibiji, nego samo kaže da je umro. Stoga o načinu smrti Zvonimirove postoji još uvek spor u hrvatskoj nauci. Ipak, u svakom slučaju, može se uzeti kao sigurno da su u vreme oko kraljeve smrti nastali u Hrvatskoj takvi meteži i borbe da se povodom njih moglo doći do svakakvih tumačenja o kraljevom nestanku. Ono što je srž toga predanja to je zapamćeno ogorčenje narodno protiv politike koju su vodili hrvatski kraljevi, a posebno kralj Zvonimir. Nikola Radojčić, u jednoj dobroj sintezi stare hrvatske istorije, tačno je rekao: »Hrvatska odista nije uživala pravu slobodu još dok je bila formalno slobodna, i čini se da je to narod duboko osećao, pa se za svoju slobodu nije ni borio s onim oduševljenjem i ustrajnošću kao kad bi državu osećao kao potpuno svoju. Po njoj su slobodno vršljali papini legati i njihovi poverenici, dalmatinski Romani, a spremali su se da je raščupaju Mleci i Mađari«.