Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


први период.
XIV. Пад српске и хрватске краљевине.


1. Мађарска офанзива према Хрватској. 2. Оснивање загребачке бискупије.3. Пролаз крсташа кроз југословенске земље. 4. Смрт краља Бодина.5. Краљ Коломан и Хрвати. — 6. Pacta conventa.


Да су прилике у Хрватској биле потпуно замућене, и да се непосредно иза нестанка Звонимирова ниједна странка није могла да натури као апсолутан господар ситуације, види се најбоље по томе што се, свакако под утицајем цркве, којој је такво решење ишло највише у корист, дошло на мисао да се истакне право легитимитета старе династије Трпимировића. Изведен је из манастира последњи члан те куће, херцег Степан, синовац Крешимиров. Али, тај болешљиви човек не састави на престолу ни пуне две године, него умре негде крајем год. 1090. или почетком 1091. Сада се више нису дали ничим обуздати прохтеви појединих моћних великаша у земљи и на плен готових суседа из иностранства. У земљи наста грађански рат. Латинска странка осетила је у великој мери и мржњу хрватскога пука и она стога не истиче свог кандидата. Али, зато добија маха мађарофилска странка Звонимирове удовице. Краљица Јелена је хтела сама да узме власт, ослањајући се на пријатеље свог мужа и потпору свог брата, краља Ладислава. Како је опозиција у земљи против ње била и сувише моћна, она се није могла одржати и обратила се брату за војничку помоћ. На мађарски двор се обратио, притешњен од Хрвата, и град Сплит; а сем тога и један део хрватског племства (Петар Гусић). У земљи самој, међу Хрватима, није било човека који би се сам могао натурити својом снагом и угледом; суревњивост разних племена и њихова неповезаност и завађеност и неповерење у сама себе онемогућавали су сваки шири споразум. С пролећа г. 1091. пошао је краљ Ладислав на Хрватску да јој наметне своју власт. Северна савска Хрватска, с отвореним границама, одавно већ свикла на Мађаре, није се ни одупирала њиховој војсци; први отпор дан је тек иза планине Гвозда. Тај отпор Хрвата, како нам га описује Тома архиђакон, веома је поучан за стање у земљи и за још неизрађену државну мисао код Хрвата. Против Мађара, прича он, борила су се хрватска племена тек кад су била угрожена на свом подручју, а и тада не у заједничкој организацији која би им прибрала снаге и зајемчила какав такав успех, него подвојено, свако за се. Мађарском краљу није било тешко да их тако раздвојене савлада и нагна на покорност. Ни у тако судбоносном часу није могла да се увиди заједница интереса; државна свест није могла да пробије кроз племенску. Уосталом, то је било и тешко. Кроз двеста година државног живота творци хрватског краљевства изводили су територијално јединство Хрватима настањених подручја, али нису успели да створе јединство духа у тој држави и хармонију интереса свих њених чинилаца. Латински епископат и градско романско становништво нису били носиоци хрватског краљевства, него елеменат његове власти, који је увек и само гледао своје интересе и по њима се опредељивао. Хрватски елеменат, недовољно привикаван да узме пуног учешћа у државној управи, остао је, у основи, у својим старим племенским групацијама, које су свикле да буду респектоване толико колика је била њихова снага, развијена на рачун других. Туђински елеменат је био господарећи, а хрватски се према њему односио или као према неком кога трпи кад мора, или као према непријатељу. У хрватској држави, и поред хрватског двора, Хрвати су били добрим делом подвлашћени, а туђинци повлашћени.

Докле је у овом свом походу краљ Ладислав био допро тешко је рећи. У једном свом писму монтекасинском опату Одеризију он му с извесним поносом јавља како је »добио« готово сву земљу Словена (»Sclavoniam iam fere totam acquisivi«) и да сад са њим може општити као са суседом. Из тих речи сме се са приличном поузданошћу тврдити да су Мађари избили негде на морску обалу. Да овом приликом краљ није могао посести целу земљу спречио га је један упад Кумана у саму Мађарску, ради чега је морао да прекине даље операције. Напуштајући лично Хрватску, Ладислав је оставио у њој као краља свога синовца Алмоша, смишљајући можда да тако створи једну област мађарске секундогенитуре.

Акција Мађара у Хрватској није била добро примљена у суседству. Папска курија, колико се може посредно закључити, није пристајала да Мађари поседну Хрватску. Тако се бар тумачи појава што је у то време Ладислав напустио папу Урбана II и пришао Клименту III, његовом противкандидату. То поседање није било ни у интересу Млетака; њима је била у Далмацији милија слаба Хрватска него снажна Мађарска. Ни Византија није хтела да прегори својих градова. Упад Кумана у Мађарску изгледа да је био тражен од куманских савезника из Цариграда. Отворено и непосредно устао је цар Алексије против Мађара у самој Далмацији. Он је упутио тамо себи оданога грофа Готфрида Мелфинског, сина грофа Амика, који је раније посредовао у Хрватској. Овај је крајем год. 1091. успео да поврати Царевини далматинске градове, у исто време кад је Византији пошло за руком да и у Зети знатно сузбије краља Бодина. Цар Алексије се заинтересовао поново за положај Царевине у Јадранскоме Мору, и то на целој линији, у Зети, Далмацији и јужној Италији, и постигао је тамо видне успехе. Све ово имало је, наравно, одјека и међу Хрватима самим; по свој прилици, њима су Византинци обећавали извесну помоћ за борбу са Мађарима, а да су их потицали на отпор то је готово сасвим сигурно. Тако се у ужој Хрватској, т. ј. у земљи испод Гвозда, јавио као народни краљ неки Петар, за кога се, на основу једне повеље, мисли да је био у сродничкој вези са краљем Славцем. Он се ослањао на Византију; саобраћај далматинских градова са Загорјем и духовне везе између њих били су у то време слободни.

Краљ Ладислав, осећајући добро значај црквене организације за стварање политичких средишта, беше предузео да северну Хрватску што солидније веже са мађарску духовну и државну заједницу. Стога је око год. 1094. основао загребачку бискупију. Свакако из обзира према тамошњем словенском елементу он је за првог загребачког бискупа поставио једног Чеха, по имену Духа. Нова бискупија била је, наравно, потчињена мађарској острогонској надбискупији; а радила је, као и све мађарске цркве тога времена, у латинској култури. Досад очувана два најстарија литургиска рукописа загребачке столне цркве, један мисал и један бенедиктински сакраментар, писана су на латинском језику, који је био и језик богослужја. Важна је чињеница да је крајем XI века, у време оснивања загребачке бискупије, на њеном подручју било још доста утврђених трагова источног обреда, очевидно остатака деловања Методијева и његових ученика. О словенском пуку се у новој бискупији водило доста рачуна. У поменутом старом мисалу изрично се каже: да о Цветници »има бити проповед пуку о еванђељу«, а сличних упута има и у каснијим рукописима; говорити пуку, међутим, да он разуме проповед, могло се само на народном језику. Из истих побуда, из којих је основао загребачку бискупију, проширио је краљ Ладислав и опсег печујске дијецезе, доделивши јој област пожешког комитата. Граница између Хрватске и словенских земаља под туђом влашћу поклапала се извесно време са границом загребачке бискупије и старе државе на југу, на Крки, а на северу се усталила на Сутли. Са јужне границе потиснути су Хрвати на Брегану и Купу негде између год. 1135. и 1172. офанзивом активних корушких Шпанхајма.

Отпор, који се јавио према краљу Ладиславу од стране Византије, папске курије и хрватских племена испод Гвозда, био је узрок да он измени своју политику према Хрватској. Раније, он се надао да ће помоћу сестре и мађарофилске странке у завађеној земљи моћи лако учврстити власт, истичући своје право на њу по родбинским везама и претстављајући се, по томе, као нека врста правног наследника са пријатељским обзиром према Хрватској и њеним правима. Сада, после тог отпора, напуштајући даље продирање, он поседнуту земљу сматра као освојену; Алмош од краља (rex) постаје само херцег (dux); велика добра Славоније дају се извесним мађарским краљевским сродницима; кидају се старе црквене везе и стварају непосредне са Мађарском. У мађарској експанзивној политици, која је већ од краја XI века почела јасно да се оцртава, посавска Хрватска претстављала је прву стечену етапу за напредовање према мору, и њу је Мађарска стога стегла чврсто у руке. Даље продирање Мађара постало је само питање времена.

*

Крајем XI века пролазиле су југословенским земљама разуздане чете крсташа првог крсташког похода. Једне су ишле дунавском долином, преко Мађарске, и моравском долином у и кроз Византију. Друге су се превозиле преко мора до Драча, а одатле се кретале преко Маћедоније на Солун. Последњи су прошли, у зиму год. 1096./7., француски Провансалци под вођством тулуског грофа Рајмунда. Прешавши преко северне Италије и Истре, они су се копном упутили кроз Далмацију, не обавестивши о том свом путу хрватског краља. Природно је да су стога у његовој земљи наишли на много неприлика. Словене приморја, хрватског и српског, као и унутрашњости којом су прошли, приказује опис тога путовања, који је дао ажилски каноник Рајмунд, као сурове и грабљиве, управо »као дивље животиње«, а горовиту им земљу као мало обрађену и слабо насељену, са становништвом које се претежно бави сточарством. Крсташи су са њима имали много мука и сукоба. После четрдесет дана путовања стигли су најзад до Скадра, где се нађоше са краљем Бодином. Бодин и Рајмунд се чак побратише; то је први историски помен побратимства у југословенској прошлости. Али, ипак су, све до доласка у Драч, крсташи стално имали незгода са словенским и после с албанским брђанима.

Ово братимљење Бодиново са Рајмундом, односно његово пријатељско примање крсташа последњи је знатнији историски помен који имамо о зетскоме краљу. У новом српском покрету против Грка од год. 1106. он се нигде не помиње. Бодин је свакако умро у том међувремену, и то негде око год. 1101. Одмах иза његове смрти у озлојеђеној породици настају страшне сцене узајамних прогоњења и убистава. Завађени претенденти траже помоћ са стране, и то не само из српске Рашке него и из грчког Драча. Ради престола и личних користи увлаче у своје међусобице непријатеља, против кога су њихови дедови и очеви водили ратове за ослобођење. Истина, Грци и сами не би пропустили да искористе унутарње кризе Зете и да у тој по њих веома важној приморској области васпоставе своју власт; само су чекали за то подесну прилику, да не би морали, због својих других важних послова, правити веће напоре ради обрачунавања са њима. Византиско освајање Зете, односно зетске унутрашњости, покушавала је извесно време да спречава Рашка, која је показивала све очигледније јачање и своје снаге и свог утицаја. Нарочито је у том погледу стекао заслуга велики жупан Вукан, који је Рашкој дао нов полет. Његове успешне борбе са Грцима, вођене од год. 1090., оживеле су старе ратничке склоности брђанских српских племена и дале потицаја новим тежњама и прохтевима. Још за жива Бодина Вукан је почео да узима маха и да се издиже мимо њега, а после Бодинове смрти он постаје главна личност српске историје на почетку XI века. Са њим се диже и углед Рашке на уштрб Зете.

*

Нови мађарски краљ Коломан, синовац краља Ладислава који је умро 29. јула год. 1095., сматрао је као једну од својих првих дужности да реши хрватско питање. Пошто је сачекао пролаз недисциплинованих крсташких руља кроз своје земље током год. 1096., упутио је одмах, наредног пролећа, своју војску против Хрвата и њихова новога краља, сматрајући себе, по Ладислављеву наследству, за јединога господара њихове земље. Код планине Гвозда хрватска војска, под вођством краља Петра, би потпуно поражена. Сам краљ Петар погибе у тој битци, и од његове погибије, казује једна стара мађарска хроника, тај крај се прозва Петрова Гора. Мађарска војска уђе потом у Хрватску и поседе ранији престони град Биоград. Ту се, можда случајно, а можда и намерно, искрцала Коломанова невеста, једна норманска принцеза, која је полазила у Мађарску на венчање. Хрватска је, у тој борби са Мађарима, изгубила свога владара и своју праву независност; пораз код Петрове Горе био је један од најсудбоноснијих догађаја у целој њиховој историји.

О хрватско наслеђе поче иза тога вековна борба између Мађара и Млетака, са разним обртима. Млетачка Република, током XI века довољно ојачала за веће подвиге, није хтела да олако упусти далматинску обалу мађарској држави, која је постала моћна копнена сила и опасан сусед са очигледним освајачким склоностима. Мађарима је, опет, требао што шири излаз на море, и то свакако на обали где је већ развијен промет. Византија у овај мах беше заузета крсташким питањем и пустила је стога Млетке, као свог мандатара, да узму далматинске градове привремено под своје окриље. Колебљиви Сплит и Трогир беху први који пристадоше уз Млечане, обавезавши се чак да ће, у случају потребе, опремати и ратне лађе за појачање млетачке флоте. У први мах, Мађари и Млечани су настојали да поделе сфере интереса; Мађарима би припала Хрватска, а Млечанима Далмација. Али, брзо се увидело да је такав споразум немогуће одржати. Хрватска обала била је неразвијена, и Мађари, као и хрватски краљеви, нису могли за се зауставе као какав трговачки караван пред вратима Задра или Сплита. Немогућа је била свака политика која би ширење једног набујалог државног организма зауставила неколико километара испред мора.

Заузевши северну Хрватску, Коломан се домало уплео у рат са галичким Русима, у којем је веома лоше прошао. Имао је и нешто сукоба са братом Алмошем, несуђеним краљем Хрватске. То је утицало на Хрвате, а нарочито на оне из јужне Хрватске, који не беху непосредно погођени мађарским нападима, да се међу њима јави борбен покрет против Мађара. Какав је све тај покрет био и колике је размере заузео не може се данас рећи због оскудице у изворима; али, да је био озбиљан види се најбоље по томе што је сам краљ Коломан лично кренуо да га угуши и што су, по једној вести, хрватски одметници спремали овог пута Мађарима отпор чак код Драве. До борбе није дошло. Краљ Коломан, после тешког неуспеха у борби са Русима, беше попустио у својој ратоборности и стога је, бојећи се већих заплета на југу, позвао Хрвате да се смире, обећавајући им да ће изићи на сусрет њиховим жељама. Можда је био обавештен и о каквим недоличним поступцима својих људи, који су дали хране народном устанку. Краљ је, у унутарњим питањима, био вољан да чини широка попуштања; али, тражио је безусловно да се има признавати његова власт. На тој основи је и дошло до споразума. Дванаест хрватских племића, као претставници дванаест хрватских племена (Качића, Кукара, Шубића, Чудомирића, Свачића, Мурића, Гусића, Карињана и Лапчана, Полечића, Лачничића, Јамометића, Тугомирића), уговорише год. 1102. са краљем ово: да та племена задржавају све своје поседе и да на њих не плаћају краљу порезе и не врше друге службе сем војне. На краљев позив на војску имало је свако племе да опреми бар 10 коњаника до Драве о своме трошку, а одатле о краљевоме. Сва хрватска помоћ износила би, према томе, 120 људи. Краљ је хрватским племићима тиме учинио знатан уступак, не понашајући се према њима као освајач према побеђенима, него као са људима које жели имати као одобровољене поданике. Али, у том уговору нема никакве државоправне одредбе, нити би Коломан, вероватно, пристао на њу. Он је према Хрватима показао ону исту предусретљивост какву ће ускоро показати и према далматинским градовима: обећао је и изразио поштовање према њиховом дотадањем обичајном праву у унутарњем уређењу; али, питање свог сувереног права сматрао је као нешто што је несумњиво. Извесни домаћи историчари преувеличавали су значај овог акта; ишли су чак тако далеко да су одзив племена на преговарање са Коломаном хтели тумачити »да су они њега већ тим часом и изабрали и признали својим господаром«. Најдаље је свакако, од људи науке, отишао бивши хрватски бан др. Н. Томашић у свом делу Темељи државног права хрватског краљевства, који је из Коломанових уговора са Трогиром и другим далматинским романским односно нехрватским градовима хтео изводити: да су Хрвати Коломана бирали за свог краља, т. ј. да им се он није наметнуо, него да су га они примили »својевољно« и да је Хрватска »посвема« независна од Угарске, спојена са њом само једном врстом персоналне уније. Мађари су опет тврдили да је извор на који се Хрвати позивају сумњив, — уговор, наиме, није очуван у оригиналу него у препису са краја XIII или почетка XIV века, који је додан рукопису Томе, сплитскога архиђакона и историчара, — и да је Хрватска освојена а не својевољно придружена земља. Уговор, доиста, има једну грешку која се у једном оваквом тексту тешко може разумети: за главно лице, за краља Коломана, каже се ту да је син краља Ладислава, док је он уствари био његов синовац. Краљ Коломан у том уговору нигде не говори о обавезама хрватскога краљевства према себи нити о својим према хрватскоме краљевству, него само о обавезама појединих племена (de qualibet generacione). На тај приговор може се, међутим, одговорити да су претставници свих дванаест главних хрватских племена уствари претставници хрватског краљевства, бар световног и борбеног дела његовог. Више упада у очи што тај акт погодбе није расправљан на хрватском сабору, као на пример Звонимиров избор. Ми налазимо да је у то питање, због државно-правних сукоба између Хрватске и Мађарске, унесено током XIX века много модерне арматуре, а да су односи на почетку XII века били много упрошћенији. Признање повластица које је Коломан чинио автономним далматинским градовима као малим целинама, диктовано жељом да се задобију предусретљивошћу, није у потпуној аналогији са повластицама које би се имале и могле дати целој једној држави, у којој је политички поредак већ одавно био поколебан. Хрватска pacta conventa, по нашем мишљењу, имају много државноправних реконструкција према доцнијим односима, и стога нама не изгледају сасвим поуздана основа.

Водећи рачуна о томе да је Хрватска била краљевина, призната од папâ, и са својом традицијом од више година, Коломан се решио да се крунише хрватском краљевском круном и тако свом чину даде и потпуно легитиман карактер. Тим чином крунисања несумњиво је очувана и обележена хрватска државна особеност, и Хрватска је према Угарској дошла после њега у положај не освојене него придружене земље. Крунисање је извршио Коломан да утврди своје право на хрватски престо; то је, уосталом, и прави смисао крунисања у Средњем веку. Хрватима је тај чин био свакако пријатан, јер, мада чисто формалан, он је ипак претстављао несумњиву традицију њиховог народног краљевства.

»Хрватски народ«, казује Фрањо Рачки на завршетку своје велике студије о Борби Јужних Словена у XI веку, »буд да му је држава само у особи заједничкога владаоца с Угарском здружена била, преста год. 1102. живјети свој живот. Последњи краљ Петар II могао је на Гвозду завикнути »Finis Croatiae«. Хрватска земља, прем тада развијенија од Угарске, подпаде под наравни закон, којему су подвржена два устроја стојећа у дотицају узајамном, а различита не само величином и обсегом него и природом и тежњом. Која ће од обију краљевина утјецати једна на другу, о том није се могло сумњати већ у наприед. Када и не би било иних узрока, Угарске је положај био напрама Хрватској далеко повољнији већ у том, што је она свими увјети подпуно самосталне државе провиђена била«.